Često sebe zapitam koji će mi đavo sve ovo? U čeredesetim (zvuči blaže nego kad kažeš peta decenija života) putujem stotine kilometara ne bi li gledao neki koncert, preslušavam nove bendove, zamisli i dalje istražujem muziku, i nije mi sve stalo u dvadesetoj, i ne nazivam sranjem sve što se sada svira. Da li sam lud? Verovatno i jesam, ali znate šta? Kad odeš na To Be Punk i sretneš sve te ljude s kojima si decenije protraćio na punk; sa mnogima sam prošao hiljade kilometara i pogledao stotine svirki, od Beograda do Zagreba, Pule i Beča, imao bifove, svađe (drago mi je da je sa nekima to ostalo do danas), sa većinom je sve preraslo u drugarstvo zauvek; sedneš sa njima, popričaš, izgrliš se, nazdraviš i skontaš da ovo možda i nije baš tolio uzaludno.
Moja avantura krenula je nedelju dana ranije kad sam bio u poseti društvu iz škole koje se rasulo po Frankfurtu i okolini. Prvi put u tom gradu dane sam proveo cunjajući po svim zabitima, družeći se sa drugarima iz detinjstva koji su, silom prilika tamo, ali… naravno da sam proverio ima li kakvih koncertnih aktivnosti. Kad, eto ih UK Subs. Jeste, gledao sam ih u Srbiji i u Beču… pa šta!
To veče 9. 11. Čarli je slavio 80. rođendan (zapravo cela turneja organizovana je tim povodom) a ja 40 i koji. Nije loš poklon, zar ne? Klub krcat, izgleda kao sređeni spejs šatl, u koji staje, recimo 300 ljudi. Predgrupa neka iz okoline, zovu se 90 Nails. Punk-rok, rekao bih kao nekakav Social Distortion klon. OK ali ne i da te obori s nogu a ni da me impresionira da ih podrobnije čekiram. Zanimljiva interakcija sa publikom u kojoj sam bio među mlađima. Dakle, lep skup matorana povodom 30 i kusur godina mature.
UK Subs kao UK Subs. Mora se skinuti kapa, čovek u 80. godini daje sve od sebe. I da budem iskren, to ne zvuči ni malo loše. Dekica je šampion, ne otaljava posao ni najmanje. I pored odlične svirke tokom koje je u preko sat vremena ipsoručio set himni on je sišao sa bine i rukovao se apsolutno sa svakim. Kao i uvek do sada odlazim sa osmehom na licu siguran da kad god budem bio u prilici ovaj bend ću gledati. S obzirom na to da su u pitanju Čarlijeve vrlo ozbiljne godine možda mi se ta prilika više i ne pruži.
Nakon povratka u Beč, par dana kasnije odlazim sa ekipom Novosađana na Quicksand, Hot Water Music i As Friends Rust. Iskren da budem mislio sam se sve vreme da li uopšte da idem jer sem Quicksanda ništa drugo ne slušam. Hot Water Music sam i probao, ali nije išlo. Ove druge nikad nisam pustio. Prvi put sam i bio u klubu zvanom Simm. Ogromna sala, u kojoj je Partibrejkers nastupio pre par godina. Onako, nije loša, moderna, nova, ogromna. Odgledao sam ceo nastup benda As Friends Rust ali već sam narednog dana zaboravio šta sam gledao. Sledeći je bio Quicksand. Uf, trebam li reći koliko mi je Slip fenomenalan album? Mislim, da nema lošu sekundu. Prosto neverovatno. Jedna od onih ploča koje uvek mogu da pustim. Počeli su dosta neubedljivo, sada kao trojka. Bez bas gitare, Sergio je svirao drugu gitaru. Ali kako su pesme odmicale tako je sve zvučalo mnogo ubedljivije, iako je sam zvuk bez basa i te kako neubedljiv. Walter je pozdravljao publiku između pesama koje su i bile uglavnom sa Slip-a. Bend je sjajno uvežban, ali je podrška publike blaga. Uz par nas koji smo cupkali ostalo su bili bledi pogledi, jer jebi ga ovo ipak nije njihov koncert i oni su bili predgrupa. Nakon tačno 35 minuta povlače se da bi ustupili mesto hedlajneru cele turneje Hot Water Music-u, koje sam odgledao cele 4 pesme. Ne kapiram ja to ništa da budem iskren. Uzimam jaknu, odlazim jer ujutru rano krećem za Novi Sad.
Stizem oko 17h u smeštaj, pod tuš pa natovaren Nospeedlimit pločama hitam ka Fabrici. Ulazim oko 19h. Ubrzo dolaze Beograđani ali i drugari iz Sarajeva i Šapca. Klasika, s većinom se nisam video po godinu, dve dana, sa nekima i celu deceniju. Prijatno ćaskanje, dok se vreme početka polako približava. Majak je prvi. Klasika. Vrlo dobro uigrana trojka koja je nastala nakon korone. Odsvirali su, mislim, sve ono što su snimili za kompilaciju koja je išla uz fanzin kao i još onih par koje su okačene na netu. Mene jako podsećaju na nekakv hibrid Unisona i His Hero Is Gone. Dobro navežbano zvuči baš moćno. Iskreno se nadam da će se bend iscimati i objaviti nešto, jer pomalo ne kapiram bendove koji sviraju toliko dugo a nemaju valjano fizičko izdanje. Nakon njih ide paket iz Slovenije. CarlXJohnson je prvi. Ko je ispratio fanzin zna da smo ih intervjuisali u novom broju. Volim da kažem da kako mi imamo Neven i Majak, tako je njima uletela ekipa oko CarlXjohnsona. Klinci navučeni na powerviolence, i igrice, što se da zaključiti i iz imena benda. Nijedna pesma nije duža od minut i gotovo svaka počinje semplom iz grand Theft Audio igrice. Sve puca od brzine i haosa. Bubnjar je priča sama po sebi, frizura urnebesna kao iz švapskih pornića iz 80-ih. Ali je zato pojeo bubanj uspevši da pocepa doboš. Svakako rekao bih, da su se svima svideli, iako ih većina ne kapira, što je i OK jer njihovu brzinu i ceo trip teško je skontati. Sledeći su njihovi zemljaci (plus Kranjac koji je iz Rijeke) sa kojima su i doputovali, Agregat. Da zanemarimo muziku, to je FENOMENALNA ekipa i apsolutno svaki festival treba da ih zove. A zašto? Muzički možda ne može svako da ih skonta, jer ni ja privatno ne slušam urnebesno brzu muziku, ali live nastup ovog benda je jedan i jedinstven. Sve obiluje humorom, kostimima i pevačem koji je non-stop u i na publici. Komentari između pesama su takođe haos. “Ovo je pesma za sve zemljake”, “ovo je pesma za sve strejtere”, “ova je za sve pankere”… Pevač sa perikom u tangama i otkrivenom pola gole guzice koju često priljubi uz nečiju facu, predstavio se publici kao Jelena Karleuša. Skače na ljude sve vreme, gura ih… Basista je tek priča za sebe, takođe u posebnom odevnom komadu i barbikom koju koristi da bi svirao bas. Ludo? Ni približno opisano ovde, to se mora videte uživo. Onomad na Monte Paradisu su me oduševili, sad su to ponovili. Zovite ovaj bend gde god možete, nećete pogrešiti.
Sledeći bend je navukao najviše mase. Pure Impact sa Limana je bend iz 90-ih, kojeg je ona kompilacija sa početka godine, za sada, vratila na mapu. Trojac iz originalne postave pojačan dvojicom novajlija na gitarama. Krenuli su introm na koju se nadovezala pesma Vlast a masa ljudi odmah je prišla bini i krenula je ludnica. Svi znaju sve pesme, (originalni) Savara je mogao jednostavno mikrofon da prepusti publici i presedi ceo nastup. Njih recimo 40-ak ga prati iz reči u reč a često i nadglašava. Prosto neverovatno da je bend koji je eto snimio samo dva demo snimka ostavio u lokalu toliki uticaj. Nakon 30-ak minuta vraćaju se i ponavaljaju pesmu Ostao sam sam. Nakon grind powerviolence ludila i street punk himni dolazi vreme za prvi turski bend koji je ikada nastupio na festival. Die In Vein je je nastao iz sastava koji je pre par godina svirao i kod nas, Crudez. Ovom bendu je uspelo da dobaci i do La Vida Es Un Mus koji im je objavio 7“, što je stvarno odličan podvig pogotovu za ime iz Turske. Njihov zvuk, rekao bih da je mix UK82 zvuka. Recimo Exploiteda i nečega što je Varukers svirao. Sve to zvuči odlično, mene su oduševili jer se vidi da momci baš uživaju. Deo pesama je na turskom deo na engleskom. Za kraj počastise nas Adverts obradom Gary Gilmor‘s Eyes. Kakav sjajan potez!
Za kraj nastupio je bend koji ima najviše prava da zatvori prvo veče festa. U pitanju je Koridor. Mislim da sam udavio koliko puta sam rekao da mi je bend odličan, ali stvarno kapa dole i naklon do poda. Nakon albuma oni su odsvirali na desetine koncerata, dobacivši do svih krajeva Evrope. Nisam vodio evidenciju šta su svirali i koliko ali ako me sećanje ne vara 2 ili 3 pesme su nove. Dakle, nakon svih turneja oni uspevaju da postignu i to da imaju i nove pesme. A uživo, zvuče da se šutneš u dupe koliko je dobro. Pod konac, i kao što svi kažu Ivana je postala sjajna bubnajrka. Ja se nje sećam iz Path Of Decay dana ali ne i da je tada nešto impresionirala svojim umećem, ali ovde ona je baš došla do izražaja i celoj priči dala dodatnu oštricu, da ne kažem muda. Nije ih ispratilo onoliko ljudi koliko je bilo na Pure Impact ali mi koji smo bili prisutni uživali smo do maksimuma. Nakon regularnog dela, pozvani su na bis koji su odsvirali i fajront. Nisam se dugo zadržao po završetku njihovog nastupa jer sam morao da pešačim poduže nazad do smeštaja a i stigao me je umor.
Subota, 16. 11. buđenje pa odlazak do ekipe iz Beograda koja je uzela smeštaj relativno blizu nove zgrade SKCNS u kojoj je postavljena izložba o istorijatu slovenačkog panka. Ulazimo u zgradu
koja je skoro otvorena i penjemo se gore. Ono što me je dočekalo je neverovatno. Zidovi ispunjeni masom odličnih fotki. Laibach, Tožibabe, Verbal Assault, Henry Rollins, Attitude, Paraf, Pankrti… i masa drugih sa koncerata o kojima smo samo slušali i sve do jednog bendovi o kojima se i danas priča. Neverovatno koliko sjajnih fotki ima i što je najjače toga je bre masa. Dve ogromne galerije pune svime i svačime.
Drugo veče dolazim na mesto zločina taman pred prvi bend, viđam se sa onima koje prethodno veče nisam video pa odmah odlazim u prve redove da pogledam klince kojima smo objavili prve snimke na onom kompilacijskom CD-u. Wrishlas su sada već nešto stariji ali čisto sumnjam da je zbir godina sve trojice prebacio 40. Kako to sve zvuči? Pa naivno, da, ali bre to su deca, ne očekujem od njih RKL vratolomije nego sve u skladu sa godinama. I nazivi pesama su klinački, kao i refreni ali ne serimo. Samo neka deca cepaju i što je vrlo bitno imali su publiku. Bravo!
Sledeći je Popik. Prvo da kažem da mi je teško da pričam o nekom s kojim se dnevno čujem više nego sa rođenom kevom (bukvalno više razmenim poruka sa Šaranom i Zgroom nego sa familijom), i za njega će mi uvek proraditi cinizam. Možda sam samo ker pa to ne kapiram i na sve što ne kapiram ja reagujem sa negacijom (kao i oni sa početka teksta). Popik pored fazona koji furaju krasi i priča između. Nakon festa čuo sam komentare kao bzvz je to što priča. E, pa da vam kažem da nije ništa loše u tome. Želite bendove koji ćute i samo sviraju. Ja ipak ne, ovo je punk i bina služi za to. Pogotovu mi je super što ovde ide red sprdanja sa svima nama ali je frontmen ovog benda provukao i strahotu koja je zadesila region dve nedelje pre u kojem je 15 ljudi izgubilo život. Ako vam je to krindž i smeta vam onda super što su vam je život Kalifornija a ne užas kojem vas SNS otpad izlaže već 12 godina. I to što vam osoba iz Bosne na to ukazuje i opominje vas dovoljno govori da je letargija malo poviše uzela maha i može vam samo biti još gore. Odsvirali su svoj set kako je trebalo, ljudi su prvo kulirali ali kako je nastup išao čini mi se da ih je upravo ta spika zaintrigirala. Nakon njih ide mađarski The Idoru. Ništa ja tu nisam kapirao, ni mjuz ni ponašanje na bini ni interakciju sa publikom koje nije bilo. Mene je ovo podsetilo na novi Ignite i to onaj sa Temu, dakle duplo loše.
Već par godina praktikujemo da na TBP svira bend iz Beča, nakon Obsessions koji je probio red, bila je Ruidosa Inmundicia, prošle godine Kettenhund a ove godine još jedan bend koji sa Rudosom deli članicu. Karolina je zmaj žena i stvarno punk ikona u ovom delu Evrope, a i šire. Ima 40+, najslađu ćerkicu i pegla u četiri benda. Neverovatno! Moram priznati da, iako mi je Ruidosa nekako najbliža srcu, sa godinama mi sve više prirasta ovaj bend. Melodični pank rok sa tekstovima na španskom ali i engleskom. Sve to odlično zvuči uživo, jer se sa njom na vokalu ubacuje i gitarista koji priču upotpunje. Karo je priliku iskoristila da pomene priču o pravima žena i temu abortusa što je izazvalo gromoglasan aplauz. Čini mi se da se i masi Demenzia Kolektiva svidela, a gledala ih je puna fabrika.
Nakon njih usledio je bend koji smo svi čekali, francuski Syndrome 81. Da se podsetimo samo da smo ovaj bend cimali za TBP još pre Korone, nakon što sam ih gledao 2015. kad sam se upoznao sa pevačem. Nisu se kockice nikako poklapale do ove godine. Oni su u međuvremenu objavili sjajan album, svirali po zapadu, ali nedovoljno, dobacili do američkog kontinenta i eto ih u Novom Sadu.
Ne sećam se ni koje su pesme svirali jer nemam pojma kako se zovu. Ono što je meni zapalo za oko je dolazak ljudi iz Mađarske, Bugarske i još sa nekih strana samo zbog njih. Fascinantno. A druga stvar za diviti se je da ljudi znaju tekstove na francuskom. Neveorvatno, ali opet strava je da eto, ne mora engleski da bude jedini jezik koji se može pevati u glas. Bend je sjajno navežban i raspoložen. Pevač Fab, inače dobar poznavalac istorije ovog podneblja, više je proveo na rukama publike nego na bini i u jednom od svojih skokova je dobro sjebao cevanicu koju je posle dezinfikovao rakijom i blejao sa nama posle giga.
Nakon njih drugi bend zbog kojeg je svako ko je mislio da dođe trebalo da dođe. Chain Cult je jedan od, mogu slobodno reći, najtraženijih malih bendova koji su ovde došli posle svoje EU turneje. Neposredno pred turneju objavili su novo izdanje i ovo im je bila promocija u našim krajevima. Nije ovo prvi put da oni sviraju kod nas, bili si u Beogradu ali i Novom Sadu na Exit festivalu i družba sa ekipom iz Srbiji urodila je plodom da imaju publiku. U njoj je sa masom ljudi u godinama bilo i brdo klinaca što je stvarno za pohvalu. Oni su svirali izmešan repertoar, staro pa novo, dok ih je masa pratila mrdanjem guzova. Par puta su imali prekide jer ih je nešto zezao zvuk ali ništa nije bitnije uticalo na atmosferu. Nakon koncerta ostajem u Fabrici kratko, pozdravljam se sa svima i odlazim.
Suma sumarum, TBP je i ove godine imao odličan line up! Dokazuje se da nam definitivno ne trebaju fosili da bi se Fabrika napunila i da sa malo promišljenijim sastavom imena imaš 400 ljudi na keca. Ako se ovako nastavi eto mene i dogodine tamo jer je TBP ovaj put bio nekakav presek trenutnih dešavanja sa vrlo malo robovanja gerijatriji. Pogodak pravi!
Komentari koje sam čuo sa strane su najčešće takvi kako To Be Punk ima lošu promociju. Donekle se i slažem, ali jbg ko je čitao fanzin, već u martu je znao kad je termin. Tako da, čitajte fanzin i imaćete sve potrebne informacije na vreme. A nebitno kakav je line up, što kaže Rajko: „Nebitno je ko svira, na TBP se ide, kao na slavu!“
Text: Nemanja
Fotke: Mihajlo Zorić
