Jaded Eyes je bend iz Lidsa koji je prošle godine objavio sjajan, treći, album “Call of the Void” o kojem je bilo reči u prethodnom broju fanzina. Prilikom naručivanja ploče stupio sam u direktan kontakt sa gitaristom Dejlom i izrazio želju da uradimo intervju koji je bio planiran da izađe jesenas, ali kada nam je u poslednji čas stigao kilometarski odgovor od Doomtown dogovorili smo se da ipak ne žurimo i da Jaded Eyes ostavimo za proleće. Oko sastavljanja samih pitanja najveće zasluge idu na račun Marka Koraća koji je sa svojim Open Wounds išao na turneju sa njima i upoznao ih vrlo dobro tako da je ispred vas rezultat veoma zanimljive priče u kojoj su učestvovali svi članovi Jaded Eyes.
Koliko dugo se poznajete, kako ste došli na ideju da oformite bend i gde ste svirali pre Jaded Eyes?
Kris: Bend je nastao spontano. Dejl je sviruckao izvesno vreme sa nekoliko bubnjara a ideja da se oformi bend koji će funkcionisati redovno i raditi svirke rodila se par godina kasnije, tačnije krajem 2008. Dejl, Ian i ja smo drugari od tinejdžerskih dana iz Tisajda (Midlsboro), zajedno smo istraživali punk i metal. S druge strane Stiv i Stju su iz Lidsa i oni su nam se vrlo brzo priključili. Bili smo aktivni u brojnim bendovima, pomenuću neke: The Horror, Manfat, Voorhees, Geoffrey Oicott, Dead Pets, Sex Maniacs, John Holmes… Dejl je imao i odličan rok bend Blue Jinns, dok Stju i danas svira u garažnom punk bendu sa uticajima šezdesetih, zovu se Normal Man. Sjajni su. Moćni, bučni rifovi. Koliko znam, nešto planira da uradi i sa ekipom iz benda Drunk In Hell.
Nazvali ste bend po pesmi Government Issue, a i vaš zvuk je na tragu tog i sličnih imena s polovine 80ih. Oseti se prizvuk Embrace, Rites Of Spring, Dag Nasty, Gray Matter, čak i Verbal Assault na momente…
Kris: Mislim da se nikada nismo vodili time da zvučimo kao neki bend, nije nam to bio cilj, da nekoga kopiramo, iako je činjenica da volimo sva imena koja ste nabrojali. Iskreno, kako sam omatorio skapirao sam da u prethodnim bendovima nisam baš u potpunosti bio zadovoljan, donosno da konačno sada sviram ono što volim, da sam u potpunosti ispunjen. Dodao bih još nekoliko ranih UK punk bendova koji su nam svima dragi: The Damned, Ruts, Professionals, Chelsea… Takođe, uticaji starog HC-a su očigledni, da ih ne nabrajam. Verujem da smo u našoj muzici uspostavili balans svega toga.
Dejl: Ja sam uvek svirao u žešćim bendovima, želeo sam nešto mirnije, melodičnije. Kada je nastao Jaded Eyes najviše sam slušao Pegboy, Ruts, Hoover, Hot Snakes, Girls Against Boys… Naš zvuk je vremenom dosta evoluirao, svaki član je dodao nešto svoje, lepo smo sve to izmiksali i dobili da danas zvučimo kako zvučimo.
Da li ste svi podjednako uključeni u samo pravljenje pesama i generalno kakav je vaš stav o tom čuvenom kreativnom balansu u bendu, pogotovo kad znam da je Dejl često prebacivao Krisu da su mu pesme previše punk i obrnuto, da je Kris negodovao što Dejl vuče ka metalu.
Dejl: Ha-ha… Sjajno pitanje! Definitivno mislim da zvuk Jaded Eyes dolazi iz dva gitarska pravca. Ja sam fan debelih, masnijih žica dok je Kris kralj onih tankih. Kad spojite ta dva, desi se čuvena magija!
Kris: Zanimljivo! Odbijam da na svirkama zvučimo kao da smo došli limuzinama na kojima su ribe koje reklamiraju donji veš a sa strane cepa pirotehnika. S druge strane, Dejl neće probosti zarđalu zihericu kroz nos, niti će obući poderane prnje. Osim toga, super se slažemo, kao dva brata, klinca, koji se non stop nešto prepiru. Ta napetost često pozitivno utiče na kreativnost.
Vaš najnoviji, treći, album izašao je krajem leta. Koliko ste zadovoljni njime i kakve su reakcije?
Dejl: Srećan sam kako nova ploča zvuči. Sam pristup snimanju, odnosno celom poslu, u mnogome se razlikovao od prva dva albuma. Dosta nam je pomogao stari prijatelj Kevin Mekgonel, s kojim sam svirao u bendu Blue Jinns. Mnogo više stvari smo uradili sami. Bubnjeve smo snimili posebno, pa smo na njih dodali instrumente, na kraju vokale. Na sreću uspeli smo da privedemo snimanje kraju pre cele ove kovid situacije. Same pesme su složenije, sa mnogo više varijacija, malo su mračnije nego pre… Reakcije ljudi su vrlo pozitivne, brojne recenzije kažu da je ovo naš najbolji album, što je stvarno lepo čuti.
Kris: Stvarno smo zadovoljni našim poslednjim albumom. Kev je uradio sjajan posao kao snimatelj i producent. Svaki put težimo da novi album bude korak ispred prethodnog, da unesemo neke inovacije. Stari albumi su rasprodati, ovaj novi se dosta dobro prodaje, sve to govori da radimo dobru stvar.
Ian: Još uvek mi je rano da dajem bilo kakav opšti sud. Nisam se dovoljno naslušao trećeg albuma. Znam da smo napravili dobre pesme, ali trebaće mi sigurno još neko vreme, možda i godinu dana preslušavanja da bih mogao da steknem objektivnu sliku.
Na ovom albumu promenili ste dizajnera omota. Ovaj put to je isti lik koji sarađuje sa Voivod. Kako ste se odlučili za njega?
Dejl: Grem Piling koji je sjajan umetnik uradio nam je dizajn za prva dva albuma. On mi je često u prošlosti radio i neke plakate za koncerte koje sam organizovao, sjajan je bio onaj za Nomeansno u Brudnelu, u Lidsu. Zato smo ga angažovali i za drugi album. Potom se meni desio momenat da me je angažovao Voivod da radim turneju sa njima. Inače, to mi je jedan od omiljenih bendova. Kris je imao ideju da bi možda trebalo da angažujemo nekog drugog za omot, čisto da malo nešto promenimo, i tada mi je palo na pamet da pitam njihovog dizajnera, čije je umetničko ime Away. Skupio sam hrabrosti da mu priđem s konkretnim pitanjem i on je iz prve odgovorio potvrdno iako nas nikada nije slušao, niti je imao pojma šta sviramo. Uvek mi se sviđalo to što on radi, originalno je, njegove radove mogao sam da povežem s mojim bendom. Stiv je predložio da se novi album zove “Call of the Void” i dao je neku svoju ideju kako on to vidi, predočio sam je umetniku koji mi je kroz par dana uradio skicu. Zatekao sam crtež na jastuku u tour busu. Istog momenta kada sam ga video znao sam da je to to. Poneo ga je sa sobom u Kanadu, završio i poslao. Mladi Dejl je bio presrećan! (he-he)
Svi vaši omoti su zeleni. Da li ta boja ima veze sa igrom reči obzirom da je žad (Jade), zeleni dragi kamen?
Dejl: Volim zelenu boju u kombinaciji sa crnom, ali da, u pravu si, ključna reč je Jade. Taj kolorni kontiunitet daje i neki pečat bendu, prepoznatljivost, a lepa zelena boja odaje misteriozne vibracije.
U novembru 2019. svirali ste turneju po Engleskoj sa holandskim bendom Open Wounds. Osim kiše koja je lila sve vreme, šta bi ste izdvojili sa te turneje?
Kris: Bilo je super, oni su sjajni ljudi. Par nas poznajemo Marka od ranije, preko benda Vitamin X kao i kroz kolekcionarstvo vinila. Zabavan momak, ma ceo bend je skup dobrih likova. Nadam se da ćemo čim se situacija normalizuje ponoviti sličnu akciju.
Dejl: Bilo je pre svega zabavno. Volim Open Wounds i kao ljude i kao bend, stvarno bi bilo lepo da sviramo ponovo zajedno. Kiša ovde inače pada svaki dan, ali ona daje našoj muzici melanholične, mračne prizvuke.
Pošto Dejl radi kao vozač mnogih bendova na turnejama, kako uspevate da sinhronizujete njegova odsustva i aktivnosti sa Jaded Eyes, konkretno, šta bi se desilo da zakažete neki koncert ili turneju a da njemu uleti evropska turneja sa Voivod na primer?
Dejl: Do sada nismo imali nikakvih problema pre svega zato što su moje turneje uglavnom zakazane dosta unapred i onda je veoma lako bukirati slobodne datume. Ali, ako bi se nekad i desilo da se te dve stvari preklope, Jaded Eyes bi mi bio prioritet.
Osim Voivod, koje si još poznate bendove vozio?
Dejl: Uh, mnogo ih je bilo. Pomenuću samo neke najpoznatije: Dickies, Supersuckers, Misfits, Nomeansno, At the Drive In, Ceremony, U.K.Subs, Damned, Ruts…
Kris, ovo pitanje je za tebe. Vodiš malu prodavnicu ploča u Lidsu, koliko je uopšte moguće od toga živeti. Da li ljudi kupuju ploče više onlajn ili u samoj prodavnici?
Kris: Nije previše teško. Naravno, to sve zavisi kakvi su ti afiniteti. Meni je dovoljno da zaradim da bih platio rentu i da mi ostane za normalan život. Konstantno nabavljam dobre stvari, ulažem u ploče, ali isto tako imam i grupu sjajnih kupaca. Nije sve samo punk koji čini dvadesetak posto ploča u prodavnici. Raznikolisti su se pokazale kao dobra stvar. Neke stvari prodajem i onlajn, ali ih prvo držim neko vreme u prodavnici. Poenta je u tome da održim prodavnicu u životu, ne da se prebacim kompletno na onlajn. Ne smemo zaboraviti da je Steve dugo držao sjajnu radnju u Lidsu “Out Of Step” koja je bila možda i najbolja punk/HC prodavnica u Britaniji u prvoj deceniji 2000tih. Ha, dvojica vlasnika prodavnica ploča u jednom bendu… Jaded Eyes članovi imaju baš dosta vinila u svojim kolekcijama.
Gde nabavljaš sve te sjajne naslove, je l ti se sami javljaju ljudi koji ih imaju i kako uspevaš da ih ubediš da ti ih prodaju?
Kris: Nemam pojma, najverovatnije je od usta do usta. Kad si spreman da platiš fer cenu to dopre do ljudi koji bi želeli nešto da prodaju. I uglavnom ljudi koji prodaju svoje punk/HC ploče ili kolekcije, upoznati su sa njihovom pravom vrednosti. Znam šta tražim, drugim kolekcionarima je ovaj pravac van zone komfora. Imam spisak stvari koje su retke, teško nabavljive, za njih pravim posebne ponude. Vrlo je dosadno, da ne kažem stresno, prodavati ploče iz kolekcije posebno, jednu po jednu. Redovno kupujem neke manje količine, ponekad i čitave kolekcije. Fali mi dosta toga iz 80ih dok na primer sa HC-om 90ih sam baš dobro pokriven. Poslednje što sam kupio je neka hip hop kolekcija. Za sve to je neophodno široko znanje i konstatno učenje.
Kris, kad već pričaš o kolekcionarstvu, koji ti je posao bio najbolje pogođen, možda Mental Abuse LP?
Kris: Taj album Mental Abuse koštao me je dobrih 300 funti sa poštarinom. To je najviše što sam ikad platio za neki LP. Davao sam stotku nekoliko puta. S druge strane, neke ploče sam našao za iznenađujuće male pare, tako da se i tu nekako napravi balans. Najbolju kupovinu obavio sam polovinom 90ih u jednoj prodavnici u Londonu. Sećam se da sam kupio: Fu’s – “Kill For Christ”, Raw Power – “You Are The Victim”, Deathside – “Wasted Dream”, Bad Posture, Comes – “No Side”, Code Of Honor/Sick Pleasure i još nekoliko naslova, svaki me je koštao ispod 5 funti. Pre par godina sam takođe čuo da u nekoj prodavnici polovnih stvari prodaju i neke ploče. Izašao sam sa punom kesom. Bili su tu naslovi poput: Exit Stance, Vex, Anti System, Rudimentary Peni, nekoliko Oi albuma, svaki je koštao po funtu. Kakva sreća!
Stiv, a šta se desilo sa Out Of Step prodavnicom?
Stiv: Nema tu šta puno da se priča, jednostavno, nije išlo, a ja nisam imao mogućnosti da je sam finansiram i logično je bilo da je zatvorim. Kada smo otvorili prvu radnju 1999. režijski troškovi su bili niski. Bukvalno nismo osetili rentu, osim toga, delili smo prostor, samim tim i troškove sa skateboard šopom koji je vodio Leki iz benda Voorhees. U to vreme sam i ja svirao bas gitaru sa njima. Išlo nam je dobro. Ljudi su kupovali redovno diskove, nova izdanja, i stvarno smo ih prodavali gomile. Posle nekih pet godina, skateboard ekipa se odvojila, a naši troškovi se odjednom udvostručili. Osim toga, posao je krenuo nizbrdo, odjednom su ljudi počeli pre da skidaju muziku sa neta nego da kupuju originalna izdanja, pa je tako i sam CD kao nosač zvuka propao. Vinili su se u to vreme još uvek dobro prodavali ali nedovoljno da bi sami održavali prodavnicu jer još uvek nije bila tolika potražnja za njima kao danas. Morali smo da promenimo lokaciju, da odemo u jevtiniji lokal, u slepom crevu, u nekom groznom tržnom centru. Mislili smo da će nas ljudi svakako posećivati, ali smo pogrešili. Lokacija je vrlo bitna. U leto 2008. nismo imali izbora, zatvorili smo je. Slomilo mi se srce tada, ali sam i danas siguran da je to u tom trenutku bilo najbolje rešenje.
Pitanje u vezi Brexita, kako vam se sve to čini, šta će tu da se dešava, pogotovo u paketu sa kovidom?
Ian: Mislim da je ova zemlja uzurpirana i pod neprimerenim uticajima grupe samointeresnih, revizionističkih, donkihotskih nacionalista. Mnogo ljudi ovde nije uopšte obraćalo pažnju na Brexit. Milione čeka bezobrazno buđenje kada se definitivno odvojimo od Evrope. Kao opaljena nacija, dobili smo šta zaslužujemo, budale koje nas vode.
Dejl: Baš sam razočaran. Ja sam pre svega Evropljanin. Trideset godina putujem slobodno kroz EU i ne mogu da verujem da će mi to sada predstavljati problem. Mi i dalje nemamo pojma šta stvarno Brexit znači. Videćemo kako će se stvari odvijati, ali nisam optimista. Saosećam sa mladim ljudima koji, među brojnim drugim stvarima, neće imati onu slobodu koju smo mi imali
Postavlja se pitanje šta će biti sa bendovima iz Engleske kada budu hteli da krenu na evropsku turneju i obrnuto, evropskim bendovima koji dobiju poziv da sviraju u UK?
Dejl: Upravo je to ono čime se ja bavim sve ove godine, vozim bendove čitavom Evropom. Pojma nemam kako će to u budućnosti funkcionisati. Ko zna, da li će nam trebati neka viza, novi pasoš, nova vozačka dozvola, ata karnet za opremu, takse na merch… pitanja se sama nadovezuju. Izvesno je da će nas sve to koštati više novaca nego do sada i da ćemo provoditi vreme na granicama. Što se tiče DIY scene, siguran sam da postoji volja i da će se naći način da sve i dalje funkcioniše. Koristićemo opremu drugih, domaćih bendova, raditi merch na drugom mestu, biće moguće ali kakva muka, sve to strašno komplikuje stvari. Zaista osećam da sam izgubio deo svojih sloboda, videćemo! Ali, punk uvek nađe način…
Ian, poznato je da si ti opsednut padobranstvom. Kada sam bio kod tebe pokazivao si mi neke sulude snimke. Pretpostavimo da nisi imao sve one nezgode koje si imao, koji bi ti bio krajnji cilj, postoji li neka neostvarena želja, neko posebno visoko mesto, neka građevina, odakle si oduvek želeo da skočiš a nisi?
Ian: Prva stvar koju bih želeo da razjasnim, uprkos tome što sam imao nekoliko nezgoda i povreda to me nije sprečilo da i dalje skačem. Iako sam zvanično u penziji, imao sam preko 100 skokova nakon poslednje hospitalizacije u Švajcarskoj 2009. godine. Pravi razlog zbog kojeg polako dižem ruke od Base Jumpinga je što sam stariji, nisam izdržljiv kao nekada niti u top formi pa je utoliko i moj strah od povreda odnosno kako bi to sve uticalo na moje najbliže veći. Imam tu sreću da sam uradio manje više sve što sam zacrtao. Nikada nisam patio da to mora da bude najviša zgrada ili vrh, već mi je izazovnije bilo dočepati se nepristupačnih mesta, izmanipulisati obezbeđenje kako bih se dokopao nekih nepristupačnih zgrada… Žao mi je što nikada nisam skočio sa dobro obezbeđene Milbank kule u Londonu koja je sedište mnogih vladinih ministarstava i kancelarija. Istražio sam je do detalja, bio na vrhu, odradio svu logistiku, ali na dan skoka par prijatelja i mene uhapsila je policija koja nas je provalila ispred same zgrade kada smo pokušali da uđemo unutra kao dostavljači hrane. Još jedna stvar koja mi je ostala neotkačena na listi je što nikada nisam uspeo da skočim sa vrha žičare u pokretu. Jedan od omiljenih filmova mi je Where Eagles Dare u kojem ima čuvena scena sa žičarom. Uvek sam zamišljao kako skačem sa nje u sred dana negde na pola puta…
Stju, ti si učitelj u školi, zanima me ima li punk klinaca? Jednom prilikom si rekao da niko od ljudi sa tvog posla nema pojma ništa o tvom punk životu. Siguran sam da bi se roditelji dece kojoj predaješ namrštili na brojne psovke u tekstovima Jaded Eyes. Koliko je uopšte teško držati te dve stvari odvojeno i da li se punk vrednosti na bilo koji način odražavaju na metode tvog predavanja?
Stju: Radim u osnovnoj školi sa decom starosti do 11 godina koja su premlada da bi imala razvijen muzički ukus. Ona znaju da ja sviram u bendu, ali im nikada nisam rekao kako se zove, neka moj privatni život ostane privatan. Često koristim činjenicu da sam član benda kada deci objašnjavam o značaju timskog rada. Mislim da se punk vrednosti odražavaju na način na koji se odnosim prema đacima kao i na odnose koje sam izgradio sa njihovim roditeljima.
Pomenuh u prethodnom pitanju tekstove Jaded Eyes, dosta je političkih tema u njima, ko je u bendu zadužen za njih?
Stiv: Ja pišem sve tekstove. Mislim da je veoma važno da pevač, posebno u punk bendu, peva sopstvene reči. Siguran sam da su ljudi danas besni i da bi svako svoj bes mogao da istrese kroz tekst pesme. U prethodnom bendu, The Sex Maniacs, često bi se napili, potukli, zabavili ali želeo sam nešto ozbiljnije, da Jaded Eyes bude emotivniji, političniji. Tekstovi se sjajno uklapaju u našu muziku što kompletan dojam čini intenzivnijim.
Koji bi ste novi britanski bend preporučili i kakvo je vaše mišljenje o novom talasu UK/HC scene?
Kris: Naši prijatelji Diaz Brothers, veterani scene, prave sjajnu muziku, trenutno su najbolji melodični UK bend. Moram da priznam da volim neke stvari sa nove britanske hardcore scene. Poznajem lično momke iz The Flex i Higher Power, znam šta vole, ko su im uzori. Takođe, imam u kolekciji Violent Reaction ploče kao i Die odnosno Rat Cage. Uvek će biti klinaca koji će želeti da čuju zvuke Negative Approach, Negative FX ili The Blitz na kraju krajeva. Drago mi je što se straight edge scena povezala sa punkom. U toj sam priči, ali to nije i jedino što vredi, a to je veoma bitno.
Za kraj, koji su vam planovi kad se sva ova trenutna kovid frka smiri?
Dejl: Nadam se da ćemo moći ponovo zakazati datume koje smo morali da otkažemo u Nemačkoj i Holandiji i naravno da sviramo što više. Počeli smo da pišemo nove pesme, videćemo da li ćemo uraditi četvrti album pre nego što se svi raspadnemo u paramparčad. Znam samo da nećemo napisati nijednu pesmu o izolaciji, virusima i Brexshitu! Čuvajte se!
Intervju objavljen u Out of the darkness #10, 03/2021
