Day Three
Osvanula je i sunčana subota. Ovo sunčana moram da istaknem pošto je stvarno retkost da tri dana za redom vreme u Blackpoolu u avgustu bude kao kod kuće. Još tokom doručka Popa i ja smo pokušavali da napravimo idealan raspored kako bi pogledali što više bendova. Ne sećam se da je ikada ranije bilo toliko opcija i nedoumica, da li gledati ovo ili ono, čak su se u istom terminu poklapala i tri benda na kojima bih ladnjaka išao u prve redove… Bishops Green ili In Evil Hour koji su btw sjajni, još uvek u usponu i sigurno bend za koji će se tek čuti, potom Gimp Fist, Harrington Saints ili 999, pa Old Firm Casuals, Hard Skin ili Angelic Upstarts, Cockney Rejects ili GBH i na kraju Cock Sparrer, Ruts DC ili Damned… Ne mogu a da se ne dotaknem i fudbala, obzirom da mi je iz obližnjeg dragog Chorleya tokom jutra stigao sms s pozivom na tekmu lokalnih crno-belih protiv United Of Manchestera. Auu, majku mu, šta sad!? Koju god opciju da sam izabrao ne bih pogrešio a s druge strane propuštam puno. Izračunao sam da bi mi fudbal uzeo sigurno pet sati festivala i minimum toliko bendova. Odlučio sam da ostanem, i jako mi je drago zbog toga, iako je na prepunom Victory Parku odigran pravi engleski klasik sa nekoliko preokreta (3-3 je završilo ako ikoga zanima).
Svesno smo žrtvovali sat vremena za „turneju“ po štandovima. Jednom sam već pisao o tome da je bukvalno ceo Winter Garden pretvoren u jedan veliki punk merchandise štand, obzirom da su na sve strane, odnosno u krug, bile tezge sa majicama, diskovima, pločama, bedževima, prišivačima, fanzinima, odećom… ma bukvalno sve. I onda ja dobijem zadatak, odnosno prijateljica, da budem precizniji, žena mog prijatelja zamoli me da joj donesem znojnicu bilo kog benda koju želi da mu pokloni za godišnjicu… i ja je ladno ne nađem… Među morem drangulija da nema ni jedne jedine znojnice! Daj, keve ti, da li je moguće, pa nije tražila ne znam šta nego jebenu znojnicu!? Kako kući da se vratim i da joj kažem, ej, nema znojnice… ko bi mi poverovao!? Čak sam izašao napolje i otišao do obližnje HMV prodavnice u kojoj osim ploča i diskova takođe prodaju gomilu drangulija raznih bendova. Pitam prodavca „any wristband“? Kakav mi je kez izmamio na licu kada mi je potvrdno klimnuo glavom, au! Pomislih, ovde verovatno imaju Pistolse, Clash, Ramonse… neku punk klasiku, nema veze uzeću bilo koju od te tri… Pojavljuje se majstor iz magacina, sav happy i nosi mi ladno AC/DC znojnicu! Ma daj gandru, jel me zajebavaš? Pa bolje da si rekao da je nemaš nego što si mi isterao AC/DC! Kakav skenj! Jbg, predao sam se, nema mi druge, pazariću sutra neku majicu kad već nema znojnice…
Uglavnom, prođe pola 3 kad smo Popa i ja uleteli u Ballroom na Bishops Green koji su u tom momentu već svirali „Alone“. Pogledam na sat i skontam da su ladno počeli ranije obzriom da smo ušli tri minuta pre nego što su trebali da počnu da sviraju. Posle sam dograbio set listu, propustili smo prve dve pesme „Stay Away“ i „Gross & Net“. U Bishops Green sam se zaljubio od starta, drago mi je što je jedan takav bend svirao i kod nas iako je šteta što ih nije gledalo više od stotinak ljudi. E Ballroom je gospodo na Bishops Green bio fino pun, znači, ladnjaka je bilo 4.000 ljudi. Inače bend od nedavno ima novog člana obzriom da ih je napustio oiginalni gitarista. Tako je basista Adam, koji je ključni igrač u celoj priči, uzeo gitaru a na njegovo mesto došao je novi basista Mikey. Bishops Green zvuči baš uigrano a Gregov vokal uživo je odličan. Zahvalio se brojnoj publici na podršci a kada je pozdravio par svojih sunarodnika koji su bili u prvim redovima, na pitanje ima li još ljudi koji su došli iz Kanade, iznenadio sam se brojem podignutih ruku. Srceparajuća „Crow“ išla je odmah iza sjajne „Specter“ – što kod mene izaziva petominutno ježenje! Ceo koncert je bio bez lošeg trenutka, samo što mi je proleteo. Taman kad sam se maksimalno zagrejao oni se odjaviše. Odsviraše 14 pesama, od čega dve nove („Do Anything“ i „Burn The Bastards“), sve zajedno tek koji minut preko pola sata i fajront. Petnaestak minuta proveli smo na štandu benda za kojim je bio njihov tour manager, naš drugar Aca Choice koji me je fino nafilovao suvenirima. Fala rođo!
Puni utisaka preselili smo se na čist vazduh. Od pola 4 na Tower St Areni nastupala je trojka sa severoistoka Engleske – Gimp Fist, koji svira odličan street punk sa dobrim tekstovima. Jako mi je drago što su se posle kraće pauze vratili na scenu. Takođe, drago mi je što je mnogo sveta došlo da ih vidi, drago mi je što je atmosfera bila odlična, drago mi je i što su odsvirali sjajan koncert, jednostavno drago mi je sve u vezi njih, jer su mi dragi oni, njih trojica, običnih, normalnih momaka iz tamo nekog Darlingtona. Nismo ulazili u Winter Garden već smo sačekali naredni bend, Booze & Glory, na čiji gig je došla hrpa starije Cockney Rejects publike u bordo-plavim majicama, koji ih svojataju zbog navijačke pripadnosti. Bome ozbiljnih glava je tu bilo sa tetoviranim WHU i ICF simbolima… ukrštenih čekića na sve strane. Iako je činjenica da su generalno za stepenik popularniji recimo od Gimp Fist, nikada me nisu dobili. Nekako mi sav taj njihov navijački Oi zvuči previše klišeizirano i predvidivo. Poslednji put gledao sam ih pre četiri godine, od tada je sve to dobro zategnuto, 40tak minuta koje sastave uživo stvarno zvuče dobro, nema tu greške, iako su u bendu ostali samo pevač i bubnjar. Zanimljivo je da je starog debelog basistu vizuelno zamenio novi još deblji gitarista dok bas gitaru sada svira neki Grk ako sam dobro skapirao. Publika je bila odlična, već se ponavljam, ali tokom celog festivala upravo je publika odigrala jednu od ključnih uloga da kompletna slika dobije desetku. Frontmen bendaMark, pred kraj je ostavio gitaru, zahvalio se masi i doživeo ovacije kada je poslao pozdrav podrške obolelom Mickeyu Fitzu koji se oporavlja nakon operacije.
Obzirom da smo ko zna koji put proplivali za ulazak u salu Opera House – u svaki prostor ulazi se dok obezbeđenje ne proceni da je kapacitet popunjen – u narednih sat vremena obišli smo galerijski prostor na spratu, gde je ranijih godina bio akustični stejdž. A gore, brdo sjajnih radova – što ne znači da nije bilo i smešnih – raznih anonimnih umetnika, ali i postavka Knoxa, Charley Harperove cica mace i mnogo toga još. Silazimo dole, ulećemo u malu Arenu na The Crack. Oni ne rade nove pesme, ne snimaju ništa novo, svaki njihov koncert je maltene isti kao i pretodni… Izvinjavam se svima što sam dosadan sa njima, ali ja taj bend jednostavno volim. Kad god mi se ukaže prilika neću propustiti da čujem „Nag Nag Nag“, „Don’t You Ever Let Me Down“, „My World“, „We’re The Glory Boys“… Volim Steveov promukli glas, i šeširić na njegovoj ćeli, iako mu je na pola svirke spao s glave. I taj njihov workerski stajling… ubeđen sam da su bili u istim farkama i cipelama koje su isfurali i pre dve godine u Novom Sadu. Pola sata bilo je dovoljno pa da sav happy odskakućem napolje na Angelic Upstarts. Nisam ih gledao jače od deset godina, a cenim da neću imati još mnogo fore, obzirom da je Menci već pravio pauze zbog zdravstvenog stanja i da definitivno neće imati snage da gura bend još dugo. Kada je zakuvao „Solidarity“, u jednom momentu ostao je bez vazduha pa je izgledalo kao da će se srušiti. I dalje je jako lud na bini, proziva sve žive, od svojih najbližih iz benda do raznih likova u publici, sprda se na račun poraza Newcastlea na startu Championshipa, otvoreno pljuje po desničarima… Tokom celog nastupa na bini su bile dve devojke koje su konstantno pevale bekove ali i veoma često poklapale Mencija. Upstartsi su izveli pregršt neprejebivih hitova sa prva tri albuma, publika je bila fantastična, koncert generalno dobar. Pred sam kraj, odata je pošta Tonyiju Van Frateru, dugogodišnjem članu benda (isto će uraditi i Rejectsi sat kasnije u Ballroomu obzirom da je Tony dugo godina svirao i sa njima) koji je iznenada preminuo u oktobru prošle godine. Sa Upstartsa zapalili smo upravo na Cockney Rejects, najviše zbog originalnog basiste Vince Riordana koji se ponovo aktivirao zimus nakon Tonyevog odlaska. Ko je gledao Cockney zna o čemu je reč, odnosno zna da kod njih nema iznenađenja niti može da se desi kiks. Isterali su proverenu set listu hitova. Stinky je fizički zategnut kao da se spremao za Olimpijadu, jedio što je i tokom njihovog nastupa sve zvonilo i praštalo. Inače tokom sva četiri dana festivala za njihovim štandom stajali su Gegusovi klinci sa drugarima. Na pola Cockneya Popa je zapalio na Chelsea koji su svirali u Areni, dok sam mu se ja priključio pred kraj. Odnosno, bar je trebalo da bude kraj pošto je lik pored bine upravo u tom momentu dao znak bendu da ima vremena da odsvira još dve pesme. Tako je i bilo, s tim što se na poziv publike Chelsea vratio na binu i ladno odsvirao još dobrih sedam stvari koje su trajale preko 20 minuta. Gene October kao da je balzamovan, isto izgleda kao kad sam ga gedao prvi put pre 15 godina. Matorac odličnog glasa, i dalje je u sjajnoj formi. Nastup završiše naslovnom pesmom s poslednjeg album „Saturday Night Sunday Morning“.Dođosmo i do kraja treće večeri odnosno do poslednjeg benda. Bukvalno u zadnji čas odlučio sam se za The Damned a ne za Sparrere iz prostog razloga, što sam ih gledao triput u poslednjih godinu dana a ove druge nisam već pune tri. Osim toga, Sparreri su usled iznenadnog otkazivanja Street Dogsa uleteli na njihovo mesto tako da ću ih svakako overiti sutradan. Na Ruts DC, koji su u isto vreme svirali u Opera House, nije bilo šanse ni da se uđe. Uglavnom, odgovorno tvrdim da je The Damned klasa iznad svega i tačka! Prebacili su sve granice i uopšte nisu za poređenje. Koliko su Dave i Captain alfa i omega benda toliko je činjenica da to ne bi bilo to bez ijednog od preostale trojice članova. Pinch za bubnjevima i dalje ga vošti iizgleda kao dečkić.Klavijaturista Monty u standardnoj svečnoj crnoj šulji na lobanje, lud je kao noga, a basista Stu, najveći trainspotter među pankerima, isfurao je ladno na binu u narandžastom fluo prsluku. Koncert je otvorila „Wait For The Blackout“ nakon koje je išla „Melody Lee“, pa kompletno ludilo na „Love Song“. Svaki put se naježim kada uživo čujem glas Dave Vaniana, jebem ti sunce kako majstor peva. „Sutra je nedelja, red je da svi ujutru odete u crkvu, tamo vas čeka Cliff Richards“, bila je Captainova najava pesme „Anti Pope“. Nisam verovao kada su zasvirali „Alone Again Or“, koju inače retko izvode uživo. Kakva privilegija! „Mr Stu West, your train is approaching at platform four“, Captain je dao znak da Stu oplete po basu uvodnu deonicu „Stranger On The Town“. Ne sećam se kada mi je tako brzo proletelo 75 minuta neke svirke. Želeo sam još, ali „Smash It Up“ je bila pesma kojom smo stavili tačku na subotu, a šareni matorac umesto pozdrava skinuo je gaće i pokazao nam bulju. Umorni, ali i presrećni kao mala deca, Popa i ja odgegali smo se na kuntanje.
Text: Zgro
Fotke: Zgro i Popa
