Prođe još jedno avgustovsko blekpulsko okupljanje šire pank porodice iz čitavog sveta a da se ne sećam da nas je ikad nakon 2007. bilo više iz Srbije. Osim Đure koji je godinama deo ekipe tonaca zadužene za zvuk na nekoj od bina, iz Beograda su bili još Sale i Sanja. Sremsku Kamenicu predstavljali su Nikola ex Blitzkrieg, Dime ex Triton gospodar mora, te omladinci Branko iz Atheist Rapa i Tadija frontmen Wrishlasa. Jovana je stigla iz centra Petrovaradina, a Daško – pevač Sivog doma i ja iz Novog Sada.
Da je reč o ubedljivo najboljem pank festivalu na svetu više puta su sa bine tokom ta četiri dana poručili članovi brojnih velikih bendova. Stvarno je sama atmosfera takva da se osećaš “kao kod kuće”, među najbližima. Svi su nasmejani i srećni što su tu. Nebrojeno puta mi se neko zahvalio, izvinio, oslovio sa darling, sweetheart, lovely… Spontane ulaske u konverzaciju sa nepoznatim svetom takođe je izlišno brojati. Toliko o hladnim i zatvorenim Britancima. Što se vremena tiče, nije bilo ozbiljnije novembarske kiše, ali su prva dva dana nepohodni bili dugi rukavi. Jer, Blekpul je na moru, duva kao blesavo, ne prestaje. Temperatura je zakucana na lepih 18-19 stepeni. Tek u nedelju, kada se vetar primirio, moglo je normalno da se funkcioniše u bermudama i kratkim rukavima.
Pošto sam gotovo sve meni bitne, drage, bendove video viŝe puta, tek par dana pred polazak na severozapad Engleske pozabavio sam se rasporedom kad ko svira i napravio sebi nekakav okvirni spisak. Od premijerligaških bendova gledao sam samo The Damned. Uz Sparrere njih bih jedine i mogao gledati kad god, jednom mesečno. Ono što mi je dobro kad su oni u pitanju jeste to što svaki put set lista izgleda drugačije. Odsviraju oni desetak udarnih stvari uvek ali im je redosled izmenjen. Ovaj put počeli su sa “Love Song” a završili sa “Smash it Up”. Doktorskih 75 minuta čiste perfekcije. Sama svirka, zvuk (koji inače u Ballroomu zna da zvoni), Dejvov vokal, atmosfera… sve je bilo sjajno. Od pesama koje im nisu redovno na repertoaru ovaj put su se našle: “Lively Arts”, “Is It a Dream” i “White Rabbit”. Od meni dragih, jedino je nedostajala “Street of Dreams”.
Neville Staple je takođe održao odličan koncert, otpevao ga je bez greške iako je vidno “ranjen” od života. Majstor je napunio 70 godina u aprilu i očigledno ima problema sa kukom jer se jedva dogegao do mikrofona uz pomoć supruge. Bend koji ga prati je vrhunski a masa voli da čuje hitove The Specialsa i to je dobitna kombinacija za razigranu žurku prepune najveće sale koja je takođe trajala gotovo sat i 15 minuta.
T.S.O.L. na najvećoj bini je briljirao. Gledao sam ih nekoliko puta, i ovo je definitivno bilo njihovo najbolje izdanje. Džek Grišam u glavnoj ulozi ima glaščinu da se smrzneš. Iako je i on u finim godinama (napunio u julu 64) u odličnoj je formi. Preko dvadeset hitova jednog od predvodnika OC pank scene s početka 80-ih, masa je ispratila neprestanim pogom.
Ko se ikada vezao za Joy Division a nije do sada gledao Peter Hook & the Light preporučujem da se potrudi da ih obavezno vidi dok je Huki, basista i suosnivač kultnog mančesterskog post pank benda još uvek u snazi. A bome, i on je na pragu sedam banki. Na njihovoj set listi nalaze se najveći hitovi Joy Divisiona kao i New Ordera. U bendu je još jedan basista koji sve svira dok je on taj koji na bas gitari počinje svaku stvar i eventualno svira još neke solo deonice. Nastup su završili obradom “Anarchy in the UK” i rekao bih malo posprdno najavili P.I.L. koji sam svesno propustio.
Osim njih, od većih imena nisam gledao ni Subse, ANL, Bad Manners, Exploited, Slaughter and the Dogs (kaže Daško da su bili pegla, nisu svirali ništa sa prvog albuma koji masa voli), The Undertones… Iskreno, ne pamtim da sam video toliku gužvu godinama unazad, još od Rancida 2012, kakva se napravila na koncertu Undertonesa. Pošto je kapacitet sale bio popunjen redari su zaustavili ulazak mase koja je tokom čitavog nastupa u dugačkom redu čekala da neko izađe pa da dobije priliku da uhvati bar neku pesmu ovog kultnog benda iz Severne Irske. Nastup HR-a me nije ni zanimao. Odgledao sam intervju sa njim na Literary Stage-u kada su ga bukvalno doneli i posadili u fotelju. Lik koji je vodio razgovor s njim imao je vraški težak posao da popuni pola sata jer je majstor uglavnom odgovarao sa Yes ili No. Priča sporije nego što se kreće i prosto nisam mogao ni da zamislim kako izgleda njegov nastup sa bendom. Posle mi Jovana, koja je otišla da ga vidi, kaže da je i tokom svirke sve vreme sedeo.
Koncert benda D.I, uz TSOL i Damned, bio mi je jedan od najjačih nastupa dragih matorih bendova. Šteta što su svirali u Casbahu koji tradicionalno zvoni jer je u pitanju betonska hala, ali je sama svirka, kao i set lista, bila bez greške. Od originalnih članova tu je samo frontmen Kejsi koji je kroz život prošao sito i rešeto (drogu, zatvor i šta sve ide uz to). Osim njega u petorci su i basista Edi te gitarista Klinton koji su u bendu već 25 godina, a jedina dva mlađa lika su drugi gitarista i bubnjar. Kako god, D.I. zvuči preozbiljno!
Od “malih” engleskih bendova gledao sam Wonk Unit koji su majstori da naprave žurku od svog nastupa. Aleks koji je alfa i omega benda i ovaj put je izvodio ćerkicu na binu. Ne znam da li se iko seća da su oni svirali kod nas. Kako god, Wonk Unit uživo vredi samo tako. Slalom D iz Sanderlenda je otvorio festival svirkom u podne u najvećoj sali u četvrtak, pred par hiljada ljudi. Taj bend, sa ženskim vokalom i tri albuma iza sebe mi je drag. Jednom sam ih gledao, u mnogo manjem prostoru, i mogu slobodno reći da ih je ovaj put velika bina nekako progutala. Jednostavno, pre mogu da ih zamislim u CK13 nego u bilo kom većem prostoru. I The Chisel, čija popularnost nesumnjvo raste, takođe je svirao na najvećoj bini, ali je njih sjebao zvuk. Toliko je sve praštalo da mi je pola pesama bilo neprepoznatljivo pre refrena. Inače u bend se vratio stari bubnjar Nik Sarnela. Nisam ispratio jel to to, ili je samo neko privremeno rešenje. Gimp Fist je bend koji ima mali milion izdanja i koji uvek volim pre da vidim uživo nego da ih pustim kod kuće. Tokom njihove svirke peva se na sav glas, a bend koji ove godine obeležava dve decenije na svakom polju veoma aktivnog rada i ovaj put isporučio je set proverenih sing-a-long hitova. Preozbiljan spektakl napravili su Riskee and the Ridicule koji sviraju moderan miks bukvalno svega. Interesantno je to što njih slušaju i matorci i klinci bez obzira što je muzika koju sviraju kao stvorena za nove generacije. Na sve strane, ne bez razloga, ističu ih kao nosioce nove UK pank scene uz Millie Manders, The Meffs, The Barstool Preachers… Opasno su zapalili prepunu najveću salu.
Takođe drago mi je što sam pogledao i nastup još jednog malog pank-rok benda iz Blekburna iz ranih 80-ih godina. Reč je o The Stiffs, koji su samo jednom, pre skoro dve decenije svirali na festivalu. Oni su nastupili u najlepšoj sali Opera House koja je idealna za odmor jer je klasična pozoriŝna dvorana sa udobnim sedištima. U istom prostoru ukačio sam i par pesama nastupa Guitar Gangstersa koji su svirali pred par soma ljudi. I baš mi je drago zbog njih. Da se podsetimo samo, u maju nas je u Somboru bilo stotinak na njihovom gigu.
Od ostalih nadolazećih malih imena spomenuću ona koja su odvalila sa svirkama tokom festivala. Pre svih mislim na Rifle i Clobber iz Londona te Bruise Control iz Mančestera. Prva dva benda furaju i fazon svirke i samu estetiku slično Rixeu ili Chiselu. Prljavo je, prvi su malo rokerskiji, drugi prilično agresivni ali su i jedni i drugi pokidali na nastupima. Pevač Clobbera je u više navrata uletao sa mikrofonom u šutku a u jednom momentu pozvao je svoju devojku na binu, zaprosio je i zajedno sa njom otpevao “Hard Times” od Cro Magsa. Bruise Control je svirao na najvećoj bini pred gomilom ljudi. Iskidaše i oni, iako mi u njihovom zvuku previše dominira garaža, čiji nisam bog zna kakav fan. Stajling im je jeziv, rane 80-te rekao bih, gde dominiraju kovrdže, repovi, brci, uzani kratki šorcići od otfikarenih farki… Ali, bend uživo izuva iz patika.
Ostade da poslažem još par, van ostrvskih, imena koja sam ukačio tokom Rebelliona. Odgledao sam ponovo nastup The Drowns, koji su baš kao i nedavno kod nas na Exitu pokidali. Imam osećaj da su oni non-stop na turneji. Na njihovom merch štandu bili su flajeri za novu dvomesečnu turneju na koju kreću već u septembru. Bend je utegnut do perfekcije, pa ko voli, s njima nema promaŝaja. Baboon Show je ponovo priredio spektakl. Pevačica Cecilia je rasturila. Bio je to ozbiljan aerobni trening. Naklon do poda. Moj problem sa njima je taj što pre mogu da ih zamislim da sviraju kao predgrupa AC/DC-u na stadionu nego na pank festival poput ovog, jer je njen glas a i sam fazon svirke upravo takav. Svaka čast za gig ali jednostavno, nisu moja šolja čaja. Još dva švedska benda gledao sam ovog vikenda prvi put. Reč je o Millencolin i No Fun At All, za koje nisam čuo još od prošlog veka. Kada su se pojavili u prvoj polovini 90-ih bili su i kod nas slušani gotovo isto kao i većina tada aktuelnih Epitaph/FWC bendova. Od No Fun At All sam čak i voleo onaj rani EP “Vision” kao i album “No Straight Angels”. Bend je imao nekoliko pauza a ponovo su redovno aktivni od 2013. nakon čega su izbacili još dva albuma, poslednji pre tri godine. Na nastup na Rebellionu stigli su direktno sa aerodroma, odnosno sa kanadske turneje. Odsviraše poštenih 40-ak minuta a gotovo pola pesama sam znao. Millencolin predvođen našim Nikolom Šarčevićem (u PFC Bgd majici) aktivan je više od tri decenije. I oni imaju bogatu karijeru, desetak albuma i poprilično su popularni i na Ostrvu, iako je u prvim redovima tokom njihovog nastupa bilo mase sa svih strana. Dva američka benda koja mi je drago što sam video, a bio sam ubeđen da neću nikada su njujorški HC bend iz 90-ih Shutdown i kultni Adrenalin O.D. u originalnoj postavi. Na njih smo opasno sekli vene kao klinci. Nakon četvrtog albuma “Ishtar” koji je izašao 1990. razišli su se i nakon toga se okupljali u par kratkih epizoda. Od 2022. ponovo su redovno aktivni, a bubnjar Švarcman je nedavno napisao knjigu. Svirka je bila iznenađujuće dobra. Najfinija moguća krlja u stilu Stupids-a ili Heresy-a. Baš, baš prijatno iznenađenje. Kome su ikada značili a ukaže mu se prilika da ih vidi neka ih ne propusti.
Na Rebellion Introducing Stage-u uhvatio sam još nekoliko zanimljivih imena. Pomenuću Bridget (pank sa primesama grandža i ženskim vokalom iz Eseksa), Dead Stilettos (bend iz Mančestera sa fino ludim pevačem), TV Face (post pank trio iz Lankastera sa debi albumom iz 2023) Reason to Leave (malo šablonski kalifornijski skejt pank sa severozapada Engleske) i Riot City Radio (klasičan street punk trio sa juga Engleske iz Plimuta).
Poslednji dan festivala na Introducing stageu bio je rezervisan za Loud Women iz Londona, koju je osnovala Kejsi Foks iz benda I, Doris, a koja se od 2015. bavi organizacijom koncerata i promocijom bendova koji u svom sastavu imaju bar neku devojku. Tako je i svih desetak imena koji su nastupili to veče bilo sa spiska Loud Women imena.
Kada se festival zvanično završio, nas par otišlo je na after party u obližnji pab na svirku matorog benda iz Čikaga The Effigies. Radno vreme pabova u Engleskoj inače je do 23 časa. Tokom trajanja Rebelliona svi pabovi oko Winter Gardens zdanja rade do sitnih sati i u gotovo svima svako veče svira po par bendova. Upad je svuda free. Ne mali broj ljudi dođe u Blekpul i provede sve vreme po pabovima, ni ne ulazi na festival, ali se tu vidi sa prijateljima a usput pogleda i neki bend. Za Effigies, koji je inače svirao i na festivalu, nisam čuo bukvalno 30 i kusur godina a na kraju uz prisutne napraviše žurku za pamćenje. Pre njih svirao je kalifornijski bend Knukleheadz sastavljen od Latinosa koji cepaju klasičan Casualties / Total Chaos fazon. Sa njima je došla i ekipa drugara, njih desetak. Svi su na sebi imali kožne crno-zelene prsluke. Više su izgledali kao klasična meksička ulična banda nego kao pank ekipa. Osim njih prve redove na svirci činila je matora domaća pank ekipa sačinjena od ljudi koji su prebacili šest banki a koji su tog vikenda bili ekipno na “momačkoj večeri” ili bolje da ostane u originalu stag do, jednog iz ekipe. Prosto ih je milina bilo gledati, kako majstori znaju sebi da ugode. Inače, Effigies je razvalio.
O samoj atmosferi u gradu tokom trajanja Rebelliona moglo bi posebno, u nastavcima, da se piše. Dogodine je 50 godina panka i 30 godina festivala, tako da sam već zaokružio u kalendaru prvi vikend avgusta 2026. Ozbiljan red na biletarnici stvorila je u nedelju ekipa koja je kupovala early bird karte. Dodaću na kraju samo još ovo – ko god ima mogućnosti neka se odluči za odlazak na obalu Irskog mora naredne godine, jer stvarno tih četiri, pet dana dobro dođe za resetovanje u svakom smislu.
text i fotke by Zgro
