Cock Sparrer 13. 12. 2025. Jork
Aerial Salad + City Dog 12. 12. 2025. London
Kada se otvori mogućnost da se ode u Englesku povodom koncerta Sparera, takva prilika se ne propušta. Poslednji koncert u 2025. ovaj predivni bend zakazao je za 13. decembar u Jorku. Naš trio ukrcao se u prepuni voz na stanici Kings kros u pola 12 i kroz dva sata bili smo u srcu Jorkšira. Odlazeći godinama na Ostrvo, ali pretežno u London i severozapadni deo Engleske (Blekpul-Čorli-Mančester), često sam pitao prijatelje koje bi mesto u blizini vredelo posetiti. Drugari iz Čorlija redovno su u nabrajanju pominjali i Jork uz šalu: „prelep gradić ali tamo ne ideš, to su nam neprijatelji, s njima smo ratovali“! Aludirajući na Rat ruža koji je vođen između „njihovog“ Vojvode od Lankastera i „omraženog“ Vojvode od Jorka od tamo neke 1455. pa narednih tridesetak godina. I stvarno, za dvadeset i kusur godina kako redovno odlazim u Englesku nikada me put nije naveo na tu stranu. A prošpartao sam je uzduž i popreko.
Sada, nakon obilaska Jorka, mogu da potvrdim da nisam bio u lepšem gradu. Kao da je vreme stalo nakon poraza Jorkširaca u bici kod Bosforta. Uske uličice, načičkane su kućicama od drveta, pabićima, restorančićima, prodavničicama, zanatskim radnjicama… sve je nekako malo i sabijeno, a na svakom drugom objektu stoji tabla koja podseća na vreme izgradnje ili na važnu osobu koja se baš tu rodila, živela, boravila ili radila. Poseban šmek ima kaldrmisana Šejmbls ulica u kojoj može da se snima bilo koji film srednjevekovne tematike. Kada smo izašli iz voza koji je brojao neverovatnih 16 kompozicija delovalo mi je neralno da će sva ta masa turista uspeti da stane u Jork. A onda sam shvatio da za nepunih pola sata stiže još jedan voz iz Londona, pa za njim još jedan, pa još jedan, a bilo ih je pet tog jutra pre našeg. Jork, sa stotinak hiljada stanovnika, posle Londona godišnje ugosti najveći broj turista, a na prvom mestu je uzimajući u obzir njegovu veličinu. U to smo se uverili kada smo hodajući cik-cak kroz ljude stigli do centralnog dela na kojem se nalazi Božićni market gde je gužva bila takva da sam stekao utisak kao da smo na Novogodišnjem koncertu i da sva masa stoji načičkana i čeka nastup nekog velikog benda.
Nakon overenog „čipi šopa“ (fish and chips) u kojem se servira sve nezdravo iz friteze na najobičnijem mesarskom papiru otišli smo na kraći odmor da bi oko 7 krenuli prema Barbikanu, mestu dešavanja koncerta. Trebalo nam je dvadesetak minuta laganog hoda. Kada smo stigli uverili smo se da u Jorku nije baš sve iz srednjeg veka, već da ima građevina i iz prošlog. Barbikan je ovalno zdanje, namenski napravljeno ranih 90-ih godina prevashodno za koncerte. Svi mogući poznati bendovi svirali su tu u poslednje četiri decenije, od Suede i Manic Street Preachers do The Specials i Pixies. U velikom holu namešten je štand sa merčom i šankovi. Jedini propust bio je taj što nije postojao garderober pa su svi posetoci ili bili u jaknama ili su ih vuglili sa sobom. Prosto neverovatno, od toliko angažovanih ljudi za samu organizaciju događaja da nikom nije palo na pamet da obezbedi i mesto za ostavljanje jakni. Kada smo stigli prvi bend je već bio na bini pa smo uzeli piće i pojurili unutra da ga ispratimo. Odgledali smo otprilike polovinu njihovog seta. Bend Tear Up je iz Votforda, postoji desetak godina a najnoviji, treći po redu, album objavio im je Randale Records nedavno. Veoma su ativni, sviraju non stop. U pitanju je petorka sa dve gitare, i prilično živahnim pevačem, koja cepa klasičan Oi! Bilo je tu i nekoliko pevljivih melodija sa zaraznim refrenima, ali ništa novo, što već nismo čuli. Moram priznati da sam se iznenadio videvši da je Vive Le Rock magazin njihov „Repeat Offenders“ LP rangirao visokim devetim mestom na Top listi 50 najboljih pank albuma u 2025. Na prvo slušanje se nisam zakačio ali ću mu sigurno dati drugu šansu.
Posle kraće pauze na velikoj bini pojavio se dragi Gimp Fist, trio sa severoistoka koji ove godine obeležava pune dve decenije postojanja. Oni su verovatno najproduktivniji bend koji znam, jer imaju deset albuma i nebrojeno singlova. Uvežbani su do perfekcije i izuzetno dragi. Na svakom tom izdanju ima bar jedan ili dva, ozbiljna hita. Dakle, imaju materijala za set listu da se smrzneš. Ovo mi je bio osmi put da ih gledam i moram da priznam da mi je jedna stvar zasmetala. Imali su pola sata, odsvirali su deset pesama a da mi se učinilo kao da su prvih osam spojili u jednu. Kao na normu, sviraj, sviraj, sviraj. Sve je bilo ubrzano i nekako je zvučalo isto. Kao da su poprimili Grade 2 „helketovski“ pelcer. Takođe, od tih osam, da sam član benda sedam mi se ne bi našlo na spisku. Ali, ko mene pita! Uglavnom, falilo mi je hitova. Pošto, od kad ih pratim, u svom koncertnom repertoaru redovno izvode i obradu pesme „Heart Full Of Pride“, na toj i narednoj „Here I Stand“ kojom su završili nastup, bila je i najbolja atmosfera u masi.
U pola deset sa razglasa puštena je „Back Home“, hit singl iz maja 1970, pesma koja je snimljena povodom učešća engleske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Meksiku. Zamenili su je taktovi teme iz Paklene pomorandže uz koju već godinama unazad Cock Sparrer izlazi na binu. Takođe i „Riot Squad“, pa „Watch Your Back“, te „Working“ za njom je uigrani uvodni set svakog njihovog koncerta. Nakon tih prvi desetak minuta bend je zaređao sa pesmama sa poslednja dva albuma. Četiri su bile sa prelepog „Hand on Heart“ iz prošle godine. Debitansko predstavljanje publici doživela je sjajna „Nowhere To Be Found“, na koju je, moram priznati, publika nekako mlako reagovala. Iako se dobrim delom koncerta horski pevalo.
Kolinova omiljena „Because You’re Young“ uvela nas je u odjavnih pola sata svirke. Po već ustaljenom rasporedu, odsvirane su jedna za drugom prvo ona o njihovim počecima u pabovima Istočnog Londona. Na nju se nadovezala pesma kojom se pitaju gde su nestali Roten, Parsi i Stramer. Potom je išla ona u kojoj govore o zagađenim rekama da bi koncert završili pesmom u kojoj poručuju da ovo nije kraj i da će nam se vratiti. Spareri su već najavili ne mali broj koncerata za 2026, što stvarno znači da nije kraj, ali je vrlo izvesno da je on prosto prirodno sasvim blizu. Kolin kao najmlađi član originalne četvorke uskoro će ući u osmu deceniju života. A sećam se razgovora nakon promocije albuma „Here We Stand“ u Vulverhemptonu 2007, kada je pričao kako su svi iz benda svesni da im je to verovatno poslednja ploča i da će svirati još nekoliko godina. Punih osamnaest godina kasnije oni su i dalje tu i hvala im na tome. Jer njihovi koncerti su jednostavno lepi. Ljudi ih obožavaju i nema osobe koja je te večeri bila u Jorku da nije otišla kući ispunjena toplinom. Nas troje smo bili među mlađima od 1500 fanova. Defintivno, atmosfera na koncertima Sparera u Engleskoj (ne računam festival u Blekpulu gde polovina mase dolazi iz inostranstva) znatno je mekša u poređenju sa onima na kontinentu. Prošle godine u nemačkom Herfordu je bio pakao, a ne tako davno i na To Be Punk-u bilo je kao u grotlu. Setite se.
Pre odjave, moram da spomenem i svirku na kojoj smo bili u Londonu veče pre odlaska u Jork. Mesto dešavanja – pab Blondies u Hakniju, kad se duboko zađe u Istočni London. Au sunce ti poljubim kakav kvart. Ne zna se šta je živopisnije, da li lokalna ekipa, sam kraj ili pab u kojem su svirala dva mlada benda, City Dog iz Brajtona i Aerial Salad iz Mančestera. Inače uzani, mali pab je simpatičan, u njega može da se nagura četrdesetak ljudi, ali nikako nije mesto za svirke. A one su, kako vidim po najavama, tamo redovne. Uži je od novosadskih Grafita. E sad zamislite da uđete u Grafite i da je bend odmah tu, da bubnjar sedi leđima uz vrata. Takođe, postoji i minijaturno dvorište u koje se izlazi na kontra stranu. Ali kada svirka krene, dvorište se zaključava a ni ulazak u pab nije moguć od benda. Tako da, ko je ušao ušao je. Nema mrdanja. Ako neko želi da zapali cigaretu mora da sačeka kraj da bi izašao napolje. O samoj svirci ne znam šta bih rekao, jer sa polovine paba gde smo se nekako pribili uz zid, nisam ništa mogao da vidim kao svet od ljudi ispred mene, a i zvuk je bio kao da sam otišao na nečiju probu. Prvi klinci su mi bili prilično neubedljivi, njih trojica sviraju neki moderniji pank rok sa uplivima grandža. Drugi se već desetak godina vrte po andregraund krugovima. Hvale na račun benda Aerial Salad čuo sam sa više strana. Treći album im je izašao ove godine i njih trojica stvarno deluju uigrano, zategnuto i ludo. Svirali su nekih četrdesetak minuta, i definitivno imaju šta da kažu ali bih iskreno voleo da sam ih mogao normalno videti i čuti.
Zgro
