Davor Gromilović je vizuelni umetnik, rođen 1985. koji živi i radi u Somboru. Iako savremeni crtež predstavlja primarno polje njegovog kreativnog istraživanja i razvoja, on takođe pokazuje kreativne sposobnosti i iskrenu posvećenost drugim umetničkim oblicima kao što su slikarstvo, ilustracija, grafika, skulptura, freske, umetnički fanzini itd. Njegovo delo je duboko narativno i često je inspirisano motivima bajki, narodnom umetnošću, pop nadrealizmom, naučno-fantastičnim elementima kao i njegovim ličnim sećanjima, iskustvima i unutrašnjim svetom. U njegovom radu uočava se dominantna upotreba simbola, njegov unutrašnji svet i složeni odrazi iz kojih se razvijaju ideje i karakteristične intimne estetike sa upijajućim osećajem za detalje. Kompleksna, ali u isto vreme pročišćena, snažno maštovita, ali dobro promišljena dela krase bogati opus ovog umetnika.
Uglavnom ne umem da objasnim zašto mi je nešto dobro i prihvatljivo, a nešto drugo ne. Tako reagujem za gotovo sve u životu. Isti je pristup i muzici, ali i vizuelnoj strani izdanja. Jednostavno nečija slika, crtež me osvoji na prvu loptu, a neka druga ne. Docu znam s početka ovog milenijuma, ali sam gotovo ubeđen da se nikad nismo zvanično upoznali. Nekada je radio fanzin, imao distibuciju, organizovao koncerte u Somboru i pevao u bendu Csihas Beno. Pre desetak godina, malo se povukao, završio fakultet, zasnovao porodicu i više fokusirao na nešto u čemu je očigledno bio “jači”. Trud i posvećenost urodili su plodom. Izrastao je u ozbiljnog umetnika i ono što radi u meni izaziva divljenje. Ne umem da opišem njegov stil, nikad nisam dublje zalazio u slikarstvo da bih mogao da kažem zašto mi se sviđa. Definitivno, svaki njegov rad zahteva dublju analizu jer obiluje detaljima. Želja da on crta naslovnu postoji odavno, ali je tek sada realizovana. Sve je uradio jako brzo, uz komentar da mu je drago da ovakva priča kod nas postoji i da joj se pristupa kako i treba, ozbiljno i bez trunke amaterizma.
Koliko je tebi internet pomogao u promociji i šta misliš da je ekspanzijom interneta izgubljeno?
Davor: Pomogao je toliko da brže mogu doći do publike i da moj rad uoči neko ko nije sa ex-YU prostora. Konkretno, da brže uđem u neke galerije po Evropi, Americi i Australiji. Takođe da se nađem u mnogim art fanzinima, magazinima i knjigama. Bez interneta bi teško došao do svega toga. Mislim da loš aspekt svi manje više vidimo. Loše je što u tom prelaznom periodu ljudi nisu bili svesni šta treba očuvati, pa su u jednoj fazi mnogi fanzini, magazini i izdavači stali, stradali. Ne treba se zavaravati, nema baš “sve na internetu”. Meni konkretno fali socijalni aspekt koji se suzio, tu i tamo u ekipi preporučimo film, muziku, strip… ali je to pre 20 godina bilo nezaobilazno. Tako si dolazio do novih stvari koje te zanimaju, učili smo jedni od drugih, a nismo tražili online.
Izlagao si u inostranstvu, gde tačno? Kako teku pripreme za jednu izložbu preko i koliko se razlikuje ceo proces od onog u Srbiji?
Davor: Izlagao sam par puta u Njujorku, San Dijegu nekoliko puta, Los Anđelesu, imao sam grupne i solo izložbe u Portlandu, a sada spremam solo opet za galeriju u Portlandu. Galerije su privatne, dok su kod nas državne. Svaka promena vlasti pravi izmene u strukturi svih kulturnih institucija, kako u likovnoj umetnosti, tako i u svim drugim kulturnim sferama. Dok napolju moja iskustva govore da te ljudi koji drže galerije zovu jer u tebi vide nešto drugačije, bez obzira na politiku. Imaju svest da umetnik živi od publike i da ga trebaju podržavati. Mlade umetnike prate jer je to kao što ti i ja pratimo neke bendove, muzička izdanja itd… Njima je to normalna stvar. Previše je drugačije, teško je i porediti. Ovde sam izlagao tako što konkurišem, dok napolju je sve išlo po pozivu. Prvo i osnovno, kod nas se likovna kultura i muzička kultura u osnovnoj školi doživljavaju kao nebitni predmeti. U društvu svi očekuju da umetnik radi volonterski. Znači društvo ne brine o svojim talentima.
Šta si poneo iz panka i da li sebe smatraš za umetnika koji voli pank ili za pankera koji crta?
Davor: Generalno DIY način razmišljanja je jako širok pojam, nije to samo napraviti fanzin ili majicu. Prosto DIY hardcore/punk scena me je dobro uvela u to, a ja sam to posle primenio. Tako da sam štampam linorez i drvorez grafike na svojoj presi, i većinu stvari radim sam. Radim trenutno na tri nova fanzina. Sve svoje knjige koje je neko drugi izdao ja sam dizajnirao sam. U krajnjem slučaju i art studio u kojem stvaram je sazidan od nule. Znači uradi sam, nemoj čekati. Do it yourself! U ranim godinama sam shvatio da mi je crtanje puno zanimljivije od fudbala ili nečeg drugog, tako da sam još pre osnovne škole izrazio želju da budem umetnik, imao sam tu sreću da jako rano shvatim to. To je prosto u meni od kad znam za sebe, to nisam birao. Pank je došao kao deo puta kojim sam išao. Pa bih ipak rekao da sam umetnik koji voli punk.
Fan si benda GISM, “Detestation” ti je jedna od najboljih punk ploča. Šta te toliko privlači kod nje i uopšte japanskog HC-a i kakav je tvoj stav o tome što je upravo ta ploča na svom coveru imala swastiku? Koliko je uopste moguće da se takvi simboli pojavljuju a da ne dožive osudu, jer “Relapse Records” je nedavno objavio reizdanje posle 38 godina ali je cenzurisao upravo taj simbol?
Davor: To govori o vremenu u kojem živimo. Ako jedan klasik heavy metal/punk zvuka bude cenzurisan, postavlja se pitanje da li smo došli do trenutka kada se punk izdanja cenzurišu?
Da li je cenzura deo punka danas? Znači li da sve igrane filmove u kojima je neko glumio fašiste treba isto cenzurisati? Mislim da svako ko pogleda GISM omot i vidi taj kolaž shvata da je na njemu najgori užas 20 veka, uz neke pankerske momente. Tako da je jasan kontekst upotrebe tog simbola na omotu ploče. Šok estetika nije ništa novo, to su i Pistolsi radili, tj Sid. Takođe u Japanu je tokom 80tih dosta bendova koristilo svastiku na omotima i live nastupima. Ko je kopao njihovu underground scenu sigurno se susreo s’ tim. Mislim da je to jako daleko od pravog loženja na neku nazi priču, da ne objašnjavamo stvari koje su očigledne. Problem je kratkovidost. Uostalom, zanima me šta bi sva publika sa njihovog nastupa u Holandiji 2016. imala reći na ovu temu.
Svojevremeno si reizdao Ženevski dekret, bio si aktivan u bendu, imao distro, organizovao koncerte. Da li bi se sada upustio u sličnu akciju?
Davor: Što se tiče Csihas Beno, pre dve godine smo snimili dva demo snimka, no nismo se nešto baš trudili to promovisati. Više je to bilo za našu dušu, to je moj neki lični doživljaj. Međutim i to je stalo. Zakasneli zine ne radim više, ali kao što rekoh radim art fanzine. Tu i tamo uradim neke naslovne za LP izdanja, mahom su to bendovi koji nisu sa ovih prostora. Pored porodice i umetnosti teško je naći vreme da budeš dobar još u nečemu. Ne mogu biti dobar ćale, dobar umetnik, dobar frontman i ko zna šta još, to mi zvuči kao superman. Tako da sam izabrao da radim ono što radim najbolje, a to je umetnost, a da sam posvećen porodici. E sada kao umetnik pratim DIY underground scenu, što nije samo hardocore/punk. Hobiji su mi ploče i fanzine, do nedavno je to bio i bend. Mora neko činiti i publiku, malo je dosadno kada shvatiš da su svi u bendovima.
Zakačio si dobar period u svom gradu, radio si koncerte na kojima je prisustvovalo po 200 ljudi. Danas je situacija dosta lošija. Koliko su se vremena promenila i šta je uzrok tome?
Davor: Što se tiče Sombora, ja sam tu ispratio hardcore/punk od 1999. do 2011/12, posle sam se povukao. Istina je da smo 2007/8 imali 7 ili 8 različitih fanzina i da su nedeljno bile dve svirke, nekad i tri i tako par godina. Nekad su to bile metal svirke, nekada punk. Stvar je u tome što smo mi prepoznali trenutak i potencijal na više mesta u gradu. To šta smo radili tada se dešavalo u dva rock kluba, Aut i Kazablanka, i par lokalnih kafana Odžačar, Sunčani sat, Pogon… Ali smo prepoznali potencijal gde možemo. Vrata su bila otvorena za sve, ne samo za hardcore pankere. Znači da, bilo je i po 160 i više prodatih karata, ali je tu dolazila i ekipa iz lokalnog ragbi kluba na Čihaše i ekipa iz Selenče (kraj u Somboru), neki stariji panksi koji su nas znali, ali i alternativci i metalci. To je period kada se Anger Is A Gift ugasio. Ja sam nekako kapirao da smo jači svi zajedno i da je nekako bitno da te naše ideje probiju krug istomišljenika i nađu svoj put do nekog novog. Ogroman broj bendova je prošao kroz klubove od 2006 do 2010, broj ne znam. Bio je i taj neki hardcore punk festival koji je poprilično bio posećen, dva dana. Osim nas, svirke je radila Agitator i PRSO ekipa, potom ekipa oko Džedalja i Sakagije, zatim Srle kao i GROB i ZSP ekipa. Ne kažem da su svi ti ljudi između bili ekstra složni istomišljenici, ali smo mi negde shvatili da vremenom radimo i sa Sakagijom i sa PRSO, ZSP, plus sa svim ostalima. Tako je publika počela da raste. Znači radili smo da underground scena bude složna. Čihaš je bend koji je svirao i sa metal i sa hardcore/punk bendovima i na to sam ponosan. Podele slabe celu priču. Tako da smo na lokalnoj sceni imali to mesto kao bend koji je vremenom svirao sa svima. Možda je meni išao na živce gazda nekog kluba ili kafane, privatno, ali je to mesto bilo dobro i njegova ponuda je bila OK. Stavljao sam ideju ispred ličnog interesa. Mnogima to još uvek danas nije jasno. Još niko nije sam promenio svet.
web: gromilovic.com
www.instagram.com/davorgromilovic
Intervju objavljen u Out of the darkness #10, 03/2021
