Izdavačka kuća Contra Records, jedna je od vodećih u Evropi, postoji od 2004. godine i danas je čine Hechti (Hehti), Michi (Mihi), Steffi (Štefi) i Ecke (Eke). Tu je takođe i Tili koja im pomaže oko papirologije. Sedište im je u Vurzenu u blizini Lajpciga. Već neko vreme postojala je ideja da se uradi ovaj intervju koji je na kraju realizovan uz pomoć Ace. Njima je najlakše bilo da odgovaraju na nemačkom, on ga govori perfektno, osim toga, prijatelj je sa njima dugi niz godina tako da je i većina pitanja njegova.
Molim vas da nam se predstavite i kažete osnovno o sebi. Pošto sam Mihija upoznao pre skoro deset godina, znam da je tada imao prodavnicu ploča u Drezdenu “Subculture For Life”, ko je od vas dvojice pokrenuo ideju za Label i kako je uopšte došlo do toga?
E: Kompletna ideja da se pokrene izdavačka kuća je Hehtijeva. Poznajemo se još od 90-ih kada smo se sretali na festivalima i koncertima. On je uvek bio sa flašom rakije a ja sa pivom u ruci! Oduvek smo se dobro razumeli po pitanju muzike. Satima bi vodili polemiku o situaciji na sceni. Hehti se 2004. osamostalio i otvorio malu štampariju, što se ubrzo proširilo i na izdavaštvo. U početku je radio sa našim zajedničkim ortakom Sojheom, a ja sam im se priključio par godina kasnije kao spoljni saradnik. Mihi i Stefi se brinu o mailorderu, webshopu i distrou. Idu na sve festivale i postavljaju štand. Oni su “lice Contra Recordsa”, uz Hehtija naravno koji se najviše bavi štamparskim delom i proizvodnjom mercha (Contra Textile Printing) kao i vinila. Ja sam zadužen za medije, opise izdanja i takozvanim PR-om, kao i kontaktima sa bendovima.
Eke, ti si takođe deo ekipe koja se bavi organizovanjem koncerata kao i pokretač Coney Island-a u Lajpcigu. Pored toga deo si organizacije ništa manje legendarnog Endless Summer festivala. Reci nam koliko je teško baviti se svim tim stvarima?
E: Kada sam se sredinom 90ih preselio u Lajpzig bilo je drugo vreme. Išao sam na koncerte, bio deo te scene ali još uvek nisam bio aktivno uključen. Strašno me je nerviralo što sam zbog mnogih bendova, koje sam voleo i želeo da vidim uživo, morao da putujem u Berlin ili još dalje. Tako je bilo dok nisam sreo Gaga. On je prosto rekao: “uradi to sam”, odveo me je u Coney Island, gde su već nastupali veliki bendovi poput The Business, Madball ili Turbonegro. Počeo sam prvo da bukiram support bendove većim imenima koji su gostovali. Sve se promenilo festivalom “Oi! The Meeting” gde sam se konačno našao “na svom terenu”. Tu sam uspostavio brojne veze i tako sam došao i do festivala “Endless Summer” koji je tada bio zamišljen kao zajednički projekat više klubova iz naše okoline. Sve to koordinisati i organizovati ponekad je poprilično teško ali je prvenstveno jako lep hobi.
Hehti, ti si pokretač cele priče i bez tebe teško da bi išta funcionisalo. Koliko je teško za izdavača vaše veličine održati sve da teče i funkcioniše kako treba?
H: Nisam isključivo ja ta pokretačka snaga, jer mi smo ovde dobra ekipa. Oko gotovo svake produkcije dogovaramo se svi zajedno. U štampariji takođe svi pomažu kada je ozbiljniji posao u pitanju. Sam sve to nikada ne bih postigao. Ponekad je baš teško i raspadamo se od posla ali ne žalimo se, ulažemo jako puno volje i ljubavi u svaku produkciju i finalni proizvod. Najveća nagrada je reakcija ljudi. Kada im se dopadne to što smo uradili srca su nam puna.
Koje vam je bilo prvo izdanje, u kom formatu se pojavilo i koliki je bio tiraž? 
H: Prvo smo objavili bend naših drugara Schlimme Brüder, CD u 500 primeraka. U Torgau to je bio tada jedini skinhead bend među gomilom punk imena. Torgau je u to vreme bio centar dešavanja i klub Bruckenkopf kao i kafana Endstation bili su glavna sastajališta i mesta gde su se sve bitnije stvari dešavale u Nemačkoj. Tu je bio i Endless Summer festival. Mogao bih napisao nekoliko knjiga o svemu, šta se tada sve tu dešavalo.
Kako su ljudi reagovali na vašu pojavu?
H: U početku smo morali da se borimo i prilično cimamo kako bi nas shvatili ozbiljno i uopšte primetili da postojimo. Olakšavajuća okolnost bila je to što smo uveliko bili aktivni učesnici na sceni. Pomagali smo gde god smo mogli, na brojnim žurkama i koncertima. Od samog početka mnogo su nam pomogli Maik iz Elbow Power Records kao i Sojhe koji je u početku bio deo našeg tima sa kojim smo radili tada i Contra Light Records. Malo kasnije nam se priključio i Tomas Eke. Tada smo počeli da razmišljamo o saradnji i sa većim bendovima i da ostvarujemo ozbiljnije poduhvate kao na primer sa Gerijem Bušelom, objavljivanje trostruke kompilacije „30 Years Of Oi!“.
Da li mislite da je teže imati lejbl u istočnom delu Nemačke nego negde na zapadu?
E: Možda je to bilo tada tako. Istočna Nemačka je za razliku od zapadne imala drugačiji način socijalizacije panka. Za bendove poput Buzzcocks ili The Damned ovde je znalo jako malo ljudi, popularnije su bile tvrđe stvari poput Exploited ili Schleim-Keim. Ljudi koji su radili ozbiljne zapadne fanzine u to vreme imali su jako malo poštovanja za to što se dešavalo u istočnoj Nemačkoj, gde je biti panker u 90-tim bilo mnogo opasnije nego u zapadnom Berlinu ili Hamburgu. Oni su to sve već prošli (ili nisu nikada) i gledali su sa dosta arogancije prema istoku. Danas je po mom mišljenju potpuno svejedno da li si iz Vurzena, Lajpciga, Štutgarta ili Minhena.
Recite nam nešto o bendovima koji su bili aktivni na vašoj sceni?
E: Hehti, Stefi i ja smo proživeli vreme promene i sećamo se da je bilo sve prilično divlje uz ozbiljnu prisutnost anarhije i da se za sve što je izgrađeno moralo boriti mnogo više nego danas, kako bi se etablirala scena takva kakva jeste. Ljudi su dolazili i odlazili, došlo je do spajanja hardcore i punk ekipa i često se išlo na neke koncerte koji nas i nisu zanimali jer nije bilo drugih dešavanja. Bendovi kojih se dobro sećam iz tih vremena su: Full Speed Ahead, The 4 Sivits, Sperrzone, Eskalation, Lousy, Police Shit, Der Schwarze Kanal, Die Tornados, Loikaemie, Dolly D, North Shore, Reich Und Schön… Ubrzo je usledio i drugi talas bendova koje su predvodili Strongbow, Starts odnosno Cheap Stuff.
Zašto baš ime “Contra Records”?
H: Kraj u kojem živimo nije baš nastanjen inteligentnim ljudima. I dalje u ovom delu Nemačke imamo gomilu nacista i drugih idiota. Tako da je nekako bilo logično da se nazovemo Contra Records, kako bi povukli jasnu crtu i pokazali gde smo.
Posle toliko godina napornog rada razvili ste se u jedno ozbiljno malo preduzeće koje je bukvalno zasnovano na DIY principu. Sta su najveći izazovj i prepreke na koje nailazite u poslu?
H: Kada čujem to „ozbiljno preduzeće“ poželim da je oduvek bilo u opisu onoga što radimo. Budi srećan što me nisi upoznao pre 10 godina ili još ranije, siguran sam da bi pri svakom viđanju počeo da plačeš ili od sreće ili od sramote, ha-ha. Svojevremeno sam bio poprilično poznat po ispadima i svojim sam prisustvom često izazivao haos. Bez ozbiljnog cilja sve ovo što radimo ne bi imalo nikakvog smisla. Mi sve ovo prvenstveno volimo i živimo to celokupno ludilo subkulture. Kao i kod svega drugog u životu ima i uspona i padova ali smo generalno jako srećni što imamo priliku da radimo to što volimo.
Mihi ti stojiš iza muzičkog kataloga Contra Records a pokretač si i Subculter For Life podlejbla Contre. Koliko je teško držati sve konce u rukama?
M: Ovo je “full time job” i ne može se uporediti ni sa jednim drugim “od 9 do 5” poslom. Verujem da kada radiš nešto što voliš ne moraš gledati na sat i ne brineš preterano koliko ćeš zaraditi. Godinama sam na koncertima i festivalima pomagao oko mercha ili drugarima na turnejama i pored toga uvek sam imao neki mali distro, pre nego što sam odlučio da otvorim radnju. Sada se time bavim više od deset godina i od toga živim. Poslednjih pet godina zaposlen sam u Contra Records i smatram to velikim uspehom i nikako se ne žalim.
Iz kojih delova sveta imate najveći feedback odnosno porudžbine, ne računajući Nemačku koja čini verovatno najveći procenat?
M: Sarađivali smo sa bendovima iz svih krajeva sveta pa nam tako izgledaju i porudžbine. Na početku nismo mogli ni da sanjamo da će nekada neko iz Japana, Australije, Južne Amerike, Kanade ili Singapura naručiti nešto od nas. A sada već poznajemo i ta lica koja idu uz sve te porudžbine i možemo uvek da računamo na krug redovnih mušterija iz svih krajeva sveta. Pored Nemačke imamo ozbiljnu bazu fanova u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Švedskoj kao i SAD. U te zemlje šaljemo pakete svakodnevno, logično, tamo su lokalne scene najrazvijenije. Procente nikad nismo računali, jer je svet, na kraju krajeva, ipak jedno veliko selo.
Ljudi vas takođe mogu sresti na festivalima gde direktno na štandu mogu da kupe vaša izdanja i merch koji proizvodite. Koliko je vama bitno izaći na „teren“ i biti u kontaktu s ljudima?
M: Naravno da je bitno ako ne i esencijalno. Ovo je prva godina od kada postojimo da ne sedimo vikendima na štandu. Taj kontakt licem u lice je zapravo ono što čini ovu scenu takvom kakva je i jasno nas razdvaja od mejnstrima gde kontakt u tom obliku ne postoji. Takođe, prisutni smo i na međunarodnoj festivalskoj i koncertnoj sceni, na taj način održavamo dugogodišnja prijateljstva sa organizatorima, bendovima, vlasnicima hotela, baba serama i na kraju krajeva ljudima koji su naši kupci u poslednjih deset godina. Taj kontakt nam sada jako nedostaje. Radujemo se normalizaciji situacije i odlasku na sva ta već dobro poznata mesta, stresu koji ide uz sve to, utovaru/istovaru, postavljanju štanda ili pak samo dobro provedenoj večeri i lepoj žurci na nekoj festivalskoj njivi. Mogli bi napisati tomove knjiga o tome šta se sve dešavalo i ne bi uvek bile pogodne za mlađe od 18 a i neke bi ličile na SF ili horror priče.
Zamolio bih vas da mi date po vašem izboru top 5 izdanja sa Contra Records-a?
H: Eto ja ću se spontano baciti kritičarima u čeljust i reći jednostavno: “Bostaurus iznad svega”!
M: Jasno je da je nemoguće nabrojati samo pet izdanja i to neću uraditi. Ipak, meni lično objaviti izdanja bendova poput Komintern Sect, Subculter ili R.A.S. je ispunjenje dečačkih snova. Posebno draga su mi i izdanja dugogodišnjih prijatelja, tu pre svih mislim na: High Society, Stronbow, Cheap Stuff, Oldfashioned Ideas, Secret Army, Brutal Bravo, Legion 76, Detained, Starts… I već se nalazim u problemu koji sam želeo izbeći jer sam mnoge pomenuo a previše drugih propustio. Neke već davno rasprodate i podcenjene stvari koje bi ljudi svakako trebalo da overe takođe bih istakao: Prowler – “On The Prowl” EP, Stamford Bridge / On The Job Split EP, Pink Panzer – “Hail The New Dong” EP, Those Unknown – “Contribution” EP.
E: Ja ću spontano krenuti ovim redom: Lion’s Law – „A Day Will Come“ LP, 45 Adapters „Not One More Day“, 7“, Faceless Offenders – 7“, The Divided –„World You’re Living In“ LP, Nö Class – „Painted In A Corner“, LP
Koje izdanje je bilo najuspešnije po broju prodatih primeraka, a koje smatrate najuspešnijim po popularnosti benda?
E: Čak i da ne pogledam statistiku i brojeve mogu odmah reći da su ploče koje smo uradili sa Lion’s Law i Booze & Glory internacionalno najuspešnije! Jubilarno izdanje sa Gerijem Bušelom koje sam već pomenuo podiglo nas je na viši nivo kao izdavača, iako je bilo nenormalno skupo proizvesti sampler. Takođe, i sve što smo uradili sa NOi!se bilo je bomba. Dok sa druge strane na najvećem tržištu, u Nemačkoj, prodajemo dobro bendove koji pevaju na maternjem jeziku, tu mislim na Stomper 98, Volxstrurm ili Telekom. Ta izdanja nam idu poprilicno dobro.
Omiljeni format vam je očigledno vinil, kaseta se takođe vratila na tržište, ali šta je sa diskovima, da li je CD još uvek bitan kao format? Koliko sam ispratio Mihi na SCFL izdaje prvenstveno kasete. Da li je to samo kolekcionarska fora i trenutni hajp i koliko ljudi je zapravo i dalje zainteresovano za te formate?
M: Naša srca svakako najače kucaju za vinil, ali je i CD imao svoje vreme kada je bio u zenitu. Svet se jako ubrzao i tako neke stvari ostanu negde odbačene usput dok druge opstaju i dalje. Nadamo se da će vinil i nas nadživeti jer „When I am gone the records will turn on“ pevaju Strongbow na svom poslednjem LP-u. Meni lično i verovatno jedinom u Contra Records kasete su jako dobar format i baš ih volim, i ne bavim se izdavanjem, presnimavanjem ili stvaranjem kompilacija na kasetama od kada postoji SCFL, već to radim od detinjstva. Interesovanje za tim je poraslo i drago mi je da se demo snimci mogu ponovo objavljivati sa ljubavlju i lakoćom i bez puno cimanja u DIY maniru. Meni lično se ne dopada šta rade pojedinci i šta nažalost od svega toga prave, odnosno koliko pogrešno prilaze celoj priči, jer po meni je to i dalje jeftin medij od kojeg možeš stvoriti nešto sam uz malo krativnosti, ručnog rada i ljubavi ka detalju.
Organizujete već neko vreme festival Contra Bash. Kako je došlo do ideje i po kom modelu birate bendove i koliki su kapaciteti tih festivala?
E: Kako je došlo do toga da pokrenemo festival ne sećam se tačno. Kada sarađujete sa bendovima, kao što to mi radimo, ponekad se potrudite da im pomognete da zakažu tu i tamo neki datum na turneji, kontaktiramo organizatore koje poznajemo i uradimo koliko god je u našoj moci. I onda smo došli na ideju da to jednostavno uradimo kroz jedan mali festival na kojem će svirati bendovi s kojima imamo kontakt. Zakazali smo datum u lokalnom klubu i nazvali sve to Contra Bash. Takođe vodili smo računa da line up bude dobar i da su tu imena bendova naših prijatelja. Ubrzo nakog toga rodila se ideja da od svega napravimo dvodnevni događaj. Od tada svake godine se dešava u našem omiljenom klubu Chemiefabrik i sa ljudima iz kluba koji su nam prijatelji. Pokušavamo da sve to vodimo pod geslom „nema headlinera“ već bendovi sami izvlače redosled sviranja, koji nigde ne objavljujemo. Tako su ljudi navikli da dođu na vreme, već u 21h, jer se lako može desiti da Komintern Sect recimo svira baš u to vreme kao prvi bend. Na taj način ljudi imaju prilike da vide i neke dobre bendove koje verovatno ne bi nekada čekirali kada bi svirali kao „predgrupe“. Ovaj koncept se ne dopada baš svima, ali smo svakako dobili više pozitivnih reakcija. Festivali su mali, za 250-300 ljudi, “indoor” sa velikim dvorištem koje je dovoljno za dobar provod i legendarne aftershow žurke!
Da li vas je nekada, iz bilo kojih razloga, neki bend odbio i da li postoji bend „iz snova“ koji bi voleli da se nađe na vašoj etiketi?
H: Pa svakako bi mi bilo ostvarenje snova kada bi objavili The Photos ili Stiff Little Fingers, jer su to bendovi koje svakim danom sve više volim i doživljavam na drugačiji način. Njihova muzika me prati jako dugo. Jednostavno, volim ih svim srcem.
M: Mislim da smo već mnogo snova ostvarili, i više nego što smo mogli i da zamislimo. Što ne znači da ne bi bilo sjajno da objavimo neki album Templarsa ili Nabata, ili pak nekog drugog benda koji više ne postoji a nama je drag. Mene lično oduševilo bi da radimo i sa nekim starim youth crew ili hardcore bendom, ali mislim da je sve baš nekako potaman ovako kako jeste a ostalo će pokazati vreme.
E: Da li nas je neko odbio? To se nije još dogodilo. Ali su se svakako pojedini bendovi u toku saradnje odlučivali u nekom trenutku da probaju da rade sa drugim izdavačem. Verovatno su mislili da će im se sva, ili bar neka, vrata otvoriti sama od sebe ako imaju izdavača poput nas iza sebe, a da se ne trude mnogo. Što je naravno potpuna glupost, ali se na žalost dešava da neki bend okrivi label za neuspeh odnosno da nije sve onako kako su oni zamislili. Jebi ga, nismo mi veliki izdavač poput Sonya koji može da se razbacuje sa promo novcima i bahati se, jer na kraju krajeva ipak ljudi koji slušaju određeni bend odlučuju da li on vredi i da li će uspeti ili ne. Tako da… razočarao sam se nekoliko puta. A bend iz snova? Mislim da su bendovi koji mi prvi padaju na pamet sasvim dobro situirani na etiketama na kojima se sada nalaze. Svakako ne želim da mi saradnja i sav biznis sa nekim meni jako dragim bendovima pokvari utisak o istim, ako razumeš na šta mislim.
Nagon je prvi bend sa Balkana koji se pojavio na Contra Records? Kakva je saradnja sa njima i da li postoji interesovanje za još neki bend iz ovog dela Evrope?
M: Lično sam se uverio da smo sve uradili baš onako kako je trebalo i nadam se da će tako biti i u buduće. Odakle dolazi bend nije nam svejedno, ali svakako ne i najbitnije. Dokle god znamo da su dobri ljudi u bendu i dokle god nas njihova poruka i muzika obara sa nogu, sve je kako treba. Svaki put se radujem kada čujem za neki dobar bend sa Balkana pa se iznenadim šta sam zapravo sve propustio.
H: Volim te Aleks.
E: Sa Aleksom iz Nagona postoji dugogodišnje prijateljstvo i samim tim i osnova za poverenjem. Pa ako je onda još i muzika dobra onda je to sjajan preduslov da se napravi i izgradi nešto novo. Balkan kao i ceo istok su jako interesantni ali zbog jezičke barijere na žalost mnogi bendovi nisu uspeli da se probiju kod nas. Tu sudbinu dele sa mnogim drugim bendovima koji ne dolaze sa engleskog govornog područija, kao što su Francuska ili recimo Švedska.
Korona je sjebala svima planove za ovu godinu. Koliko je uticalo to na vas?
H: Naravno da nam je ovaj virus sjebao neke planove. Za početak nismo mogli da održimo Contra Bash. Mnogi festivali, pa samim tim i naša zarada, otpadali su. Snalazimo se i pokušavamo da izvučemo najbolje iz situacije u kojoj smo. Nalazimo načine da ostvarimo nove ideje. Imamo najbolje mušterije, puno ljudi koji nas podržavaju i još više prijatelja. Solidarni smo sa puno klubova kojima pomažemo i dosta toga radimo i dalje za održavanje cele priče.
M: Ove godine bio sam na dva festivala, što nekada u letnjoj sezoni bude za jedan vikend. Jednostavno, svoje vreme smo iskoristili na drugačiji način i fokusirali se na kotakt sa ljudima preko neta, koji na sreću svih nas i dalje funkcioniše. Tako ne gubimo kontakt sa dosta ljudi iz celog sveta i drugim izdavačima sa kojima sarađujemo. Ali je svakako sve postalo mnogo teže i moramo naći načine da se preorijentišemo kako ne bi tapkali u mestu. Mnogi klubovi, organizacije, i ljudi se zalažu jedni za druge i ne gube vreme već podstiču na nove ideje i rešenja. Međusobna razmena je velika i postoji neka svetlost u svom ovom haosu, posebno u nekim zemljama koje su jače pogođene ovom situacijom.
E: Mene ovo sve ubija i jako nervira. Imam pesimističan pogled na period od narednih par meseci pa i godina. Uveliko ostarela scena i njeni protagonisti povlače se lagano. Ljudi koji su svaku svoju paru trošili na ploče sada su svoja interesovanja preorijentisali na sport, kampovanje, kupovinu kamp prikolice. A novi naraštaji… to možeš da zaboraviš, njih pank ne zanima, oni se zadovoljavaju Tik Tokom!
Za kraj koji su vam dalji planovi, da li ima nekih novih imena koja sa kojima ste uspostavili saradnju?
H: Mislim da je za budućnost mnogo bitnije da se svi opet zbližimo i zajedno stvaramo neke dobre stvari, jer jedino tako možemo i dalje gurati ovu priču kao i do sada. A do kraja godine će se svakako pojaviti nekoliko odličnih izdanja.
E: Eto vidiš, čak i Hehti počinje sa ovim hipi sranjima ha-ha. Kao prvo hteo bih da se zahvalim tebi i Out Of The Darknes fanzinu za poziv i priliku da uradimo ovaj intervju. Do kraja godine će se između ostalih pojaviti i nova ploča La Inquisicion kao i remasterovano drugo i neobjavljeno izdanje benda Oil! (ljudi iz The Bodies i Workin’ Stiffs). Drugi album Pissed Ones i novi album On The Job takođe su u pripremi, kao i specijalno izdanje benda Sharp/Shock. Videćemo, biće još iznenađenja koja se pripremaju u našoj maloj kuhinji.
Intervju objavljen u Out Of The Darkness #9 , 10/2020
