Skoro na našim prostorima nije bilo pojave poput Apsurda, najboljeg benda u regionu u ovom trenutku. To dokazuju brojne pozitivne kritike i samo reči hvale za njihov dosadašnji rad. Samo interesovanje izdavača iz regiona a ipak inostranstva i nebrojeni nastupi ovde i van zemlje idu u prilog tome. Sirov beskompromisni zvuk, sa psihodeličnom atmosferom i tekstovima koji govore o preispitivanju sebe, okoline i društva u kojem živimo, a sve to na putovanju koje se zove život. Hardcore kao pečat i ex-YU punk kao potpis. Usled novonastale situacije teška vremena su još teža i prilično neizvesna, ali se iskreno nadamo da će Apsurd nastaviti punom snagom na svom putu tamo gde je na trenutak zastao i duboko udahnuo. Razgovaramo sa Draganom, Sanjom i Skotom.
Za početak intervjua predstavite se, ko čini bend, raniji bendovi i projekti u kojima ste svirali, kada i kako ste započeli ovu priču? Da li vas sviranje u više bendova, poslovi plus privatne obaveze iscrpljuju ili su vam naprotiv Apsurd probe i koncerti oaza mira i relaksacije?
Skot: Svirao sam sa nekoliko različitih bendova u Mineapolisu pre nego što sam došao ovde, neki su bili više punk, neki više crust. Prvi bend, Raptor Claw, sam osnovao sa prijateljem koji je tek učio da svira gitaru, a ja sam svirao sintisajzer, lose. Prešao sam na bubnjeve “na kratko”, ali se ispostavilo da sam samo nastavio da ih sviram u većini bendova u kojima sam bio tokom ovih godina. Neposredno pre nego što sam prešao na ovaj kontinent, imao sam turneju po SAD-u, idući od severa do juga po mnogim čudnim rupama. Tadašnjim članovima benda sam rekao da ću se vratiti za tri meseca, ali kad sam stigao u Marsej, bilo je jasno da ću ostati duže. Tamo sam svirao bubnjeve u bendu sa prijateljicom i planirali smo da organizujemo turneju koja bi obuhvatala i Balkan, ali je ona morala da ostane u Marseju, pa sam došao sam na turneju svog solo noise projekta. Moj prvi koncert, ujedno i ono što me je zadržalo ovde na Balkanu, bio je u Nigdjezemskoj u Zadru gde sam upoznao i svirao sa The Celetoids, koji su jedni od sjajnijih ljudi u Zagrebu. U Beogradu sam upoznao Sanju i osnovali smo naš weirdo pank bend Peenters. Neke od mojih omiljenih koncerata svirali smo u MKC Kombinatu, a tamo i u Inex-u sam počeo da upoznajem sve više ljudi sa scene, uključujući i Draganu koja je započela sa novim projektom i pitala me da sviram bubnjeve. Pesme su mi se odmah uvukle pod kožu kao i tekstovi, koje su mi u početku njih dve prevodile. (Skot inače impresivno barata srpskohrvatskim jezikom)
Sanja: Dragana i ja smo se dosta družile pre Apsurda, pa me je ona pitala da sviramo zajedno što sam naravno odmah prihvatila. U to vreme smo Skot i ja malo improvizovali kao duo, pa se on tu zgodno našao da uleti kao bubnjar, a i boljeg trenutno nema na sceni. Za mene je ovo prvi bend u kome smo se svi savršeno uklopili, tako da mogu da se izrazim baš kako želim, iako sam svašta isprobavala još od svoje desete godine, kad sam sa dve drugarice napravila prvi bend. Sve se to, međutim, dešavalo u jednom izolovanom mehuru, izvan bilo kakve scene, jer sam godinama mislila da u ovom gradu nema ničega, što i danas nije baš daleko od istine. Sviranje u bendu za mene nije neka sporedna aktivnost ili način da se opustim posle posla, ako mi porodične i građanske dužnosti dozvole. Naprotiv, ništa mi nije važnije od panka i prijatelja sa kojima sviram, tako da mi za to nikad neće zafaliti volje i energije. Svrha panka i jeste da razbije stege koje nam društvo nameće.
Dragana: Sa Concrete Worms i dalje sviram. Postojali su neki bendovi Claustrophobic Loners sa gitaristom Dujcom iz Ilirske Bistrice i Ninom iz Zagreba koji je svirao bubnjeve. Iz tog benda je nastao W.A.T.T. sa Bobom i Straletom, zatim, jedno kratko vreme Tenzia, sa Straletom i Draganom. Apsurd je nastao tako što sam u periodu proleće/početak leta 2017. dobila inspiraciju i za kratko vreme napravila nekoliko pesama, jedno vreme imala blokadu sa tekstovima jer sam odlučila da budu na srpskom. Par dana sam prolazila kao kroz neku agoniju, ali ubrzo sam osetila sve prednosti pisanja na maternjem jeziku. Ostalo je “samo” okupiti bend. Ali, na moju sreću, i to je samo kratko vreme bilo mučno “pretresanje” po glavi koga sve znam i ko šta svira.. U to vreme Sanja i Skot su imali bend Peenters, već smo se družili i viđali redovno na svim svirkama, tad mi je kliknulo da treba njih da pitam. I tako je krenula naša priča. Sviranje u bendu i sve što ono nosi sa sobom je jedan od iskoraka iz ustaljenog, monotonog života, nešto najvrednije što mi se desilo u životu.
Zašto baš Apsurd?
Dragana: Apsurd, zato što je svet bez unapred datog smisla i svrhe, a mi treba da se nosimo sa tim! Zbog toga se neki ljudi uglavnom okreću religiji, lažnim utehama i obećanjima da je sve ovo samo priprema za nešto više, i da se kao vrsta moramo razlikovati od svih drugih živih bića jer su naši životi smisleni, a njihovi ne! A, u stvari, ovaj život je sve što imamo i što od njega napravimo. Pored ovog, uopštenog “život nema viši smisao” viđenja, tu je i nešto mnogo konkretnije i opipljivije: moderno društvo u kojem živimo nas svakodnevno podseća da živimo apsurd, većinu vremena provodimo radeći poslove koje ne volimo, sa ljudima koje nismo birali, postavljeni u nametnute okvire sa nametnutim pravilima, svaki dan iste stvari ponavljamo, po navici. U tekstovima opisujem moju (ili našu, ko god se prepozna) borbu sa apsurdom i mislim da je borba jedini način, a nikako predaja.
Da li je taj ex-YU hardcore punk zvuk iz sredine osamdesetih koji se snažno čuje u vašoj muzici (pre svega mislim na bendove sa ljubljanske scene kao i Solunski front iz Beograda) bio u planu od samog starta, tipa “e sviraćemo to i to” ili se nametnuo sam od sebe time što je to muzika koju i privatno volite da slušate?
Dragana: Od prve misli o novom bendu, moja ideja je bila “jugo hardcore punk”, ali naravno nisam želela da bude ultimativna i ograničavajuća. Svi troje slušamo dosta raznovrsne bendove i uticaji su mnogo širi što je super jer doprinosi da ne zvučimo kao neka bezidejna kopija. Sanja i Skot uvek odlično osmisle svoje instrumente, tako da na kraju dobijemo nešto sa čim smo svi zadovoljni. Prvi susret sa punkom mi se desio kada sam imala 11, 12 godina preko britanskih punk i oi bendova koji su definitivno bili moja prva ljubav. Skoro sve bendove iz tog perioda slušam i danas. Posle se moje interesovanje širilo na američku hardcore punk scenu, finsku, jugoslovensku. Ipak, kada je Apsurd u pitanju, najveći uticaj na mene su imali jugoslovenski bendovi (posebno slevenački! U.B.R., Quod Massacre, Tožibabe…) i neki finski (Appendix i Tampere SS). Volim mid tempo, promenu ritma, mix priče i pevanja, a to su sve, manje ili više, karakteristike ovih bendova.
Sanja: Kada smo počinjali da pravimo pesme, pričali smo o zvuku bendova Quod Massacre, U.B.R., Solunski Front, ali i The Partisans na primer… Akcenat je od početka definitivno bio na ex-yu pank zvuku, ali s Draganom takođe delim ljubav prema ranom britanskom panku (SLF, Subhumans…), dok je Skot više iz savremene američke priče, mada je i on oduševljen mnogim jugoslovenskim bendovima. Dakle, lako smo se složili da bend bude inspirisan ex-yu pankom, ali je zanimljivo što svako od nas prema tim bendovima ima specifičan odnos. Za Skota, kao Amera, to je čista egzotika! Dragana je odrasla u SFRJ i ima neku vrstu nostalgije prema Jugoslaviji, dok sam ja rođena pred rat, tako da sam posle devedesetih bila potpuno zgađena onim što se u moje doba nazivalo Jugoslavijom. Ta iskustva usmeravaju i muzički ukus u određenom periodu, pa su moje odrastanje u najvećoj meri obeležili britanski i američki pank bendovi, a tek kasnije sam se zainteresovala za scenu ovog regiona. Uvek sam radoznala da čujem nešto novo u panku, tako da stalno otkrivam nove bendove iz raznih zemalja. Međutim, često su i noviji bendovi koji mi se sviđaju slični onima koje sam prve zavolela… Na primer Cross Stitched Eyes, koji su kao neki hibrid Killing Joke i Rudimentary Peni, ili Left For Dead koji sviraju dosta jednostravan i direktan old school punk… A to što smo na ovim prostorima imali tako strava bendove poput Tožibaba, Quod Massacra, Solunskog fronta, veoma je inspirativno.
Dosta nastupate u Beogradu ali i pored toga Apsurd je vrlo verovatno do sad najviše svirki imao u Zagrebu. Vaša prva svirka desila se upravo tamo (ako pritom ne računamo ono zagrevanje pred Zagreb u studiju gde probate, osmišljeno od strane nekolicine prijatelja benda). Posle svake svirke broj vaših fanova se povećavao. Da li ste očekivali da će bend biti prihvaćen najpre u ova dva grada ali i širom regiona?
Sanja: Ja nisam unapred razmišljala o tome kako će bend biti prihvaćen. Bila sam obuzeta uzbuđenjem što smo praktično od prve probe uboli zvuk koji smo želeli i fokusirana na to da gitarom doprinesem da se izgradi specifičan stil benda. Nisam baš ni imala mnogo vremena za neka predviđanja, jer je s Apsurdom sve vrlo brzo išlo. Već posle mesec dana smo dobili poziv za svirku s Exit Order-om u Zagrebu i posle te svirke su nam Doomtown-ovci ponudili da izdaju EP. Mesec dana kasnije smo otišli u ZG na jedan dan da to snimimo. Ostalo je istorija… haha. Posebno mi znači što je zapravo prva svirka bila organizovana kao iznenađenje od strane naših prijatelja, koji su nam upali na probu pred put u Zagreb. To je pravi način da jedan bend započne karijeru!
Dragana: Od početka je bend imao posebnu vezu sa Zagrebom: prva svirka, snimanje prvog EP-ja, zatim izdanje za Doomtown i kao što kažeš, najveći broj svirki. Možda i najznačajnije, veliki broj prijatelja koji čine da ta veza bude još čvršća. Moja prva svirka u Zagrebu je bila 2004. godine sa Crvima i taj period 2004-2007 posebno pamtim kada smo često svirali u Spunku, klubu koji je uvek bio krcat, sa ludačkom atmosferom i još luđim afterpartijem. Posle takvog iskustva, teško bih očekivala nešto mnogo drugačije.
Kako je došlo do obostrano uspešne saradnje sa ljudima iz Doomtown-a i kasnije do oba izdanja (kaseta i LP) za njihov label?
Skot: “Izaći na label-u” mi je uvek zvučalo kao neka muka i nelagoda, osim ako nije reč o vrlo, vrlo, vrlo maloj produkciji. Imati prijatelje koji su dobri u svom poslu i vode label koji doseže poprilično daleko širom planete prilično je retka stvar. Tako da se osećam prilično jebeno srećno što sam deo Doomtown-a.
Dragana: Karlo i ja smo bili u kontaktu i pre nego što je Apsurd bio oformljen. Sećam se, imala sam tu kratku blokadu sa pisanjem tekstova, pa smo čak i o tome ćaskali jer je on imao sličnu situaciju nekoliko meseci ranije kada je počinjao sa Indikator B. Tako se spontano desilo da je bio uključen u priču, bukvalno, od samog početka. On i Miša su jedni od retkih koji su čuli kršine od snimaka sa prvih proba Apsurda haha. Ubrzo posle toga je već bilo reči o mogućnosti da nam Doomtown izbaci kasetu što se i desilo na našu veliku radost.
U kojem gradu imate veći broj publike? Iako nije možda za porediti, opišite iz perspektive benda sa bine, osnovne razlike i sličnosti koje su vam najočiglednije kad je u pitanju scena u Beogradu i Zagrebu? Kako vam se čine naši bendovi. Da li po vama neko od njih može da napravi iskorak poput vas? Generalno šta je to što mislite da bi moglo bar malo da promeni i pomeri stvari na bolje na ovoj našoj pospanoj nazovi sceni?
Skot: Uvek mi je teško da odlučim u kom gradu / sceni ima „više fanova”, jer često sviramo sa nekim drugim zaista dobrim bendovima, pa ne mogu stvarno da razaznam koji je bend dovukao ljude na koncert. Uprkos tome što je znatno manja od beogradske, čini se da zagrebačka scena napreduje svaki put kad tamo sviramo, i uvek ima neki događaj… naravno pre kovida. Proveo sam puno više vremena u Beogradu nego u Zagrebu, tako da se većina mog vremena u Zagrebu završilo veoma pozitivno, ali čini se da Zagrepčani imaju tu ideju da je njihov grad „dosadan” a ja to ne vidim tako, s obzirom na ogroman broj zanimljivih svirki i događaja. Nisam bio ovde toliko dugo, ali dovoljno dugo sam tu da vidim da je Beograd vrlo misteriozan grad. Jedna od tih misterija koja se razlikuje od Zagreba i mnogih drugih gradova jeste da se čini da je prosečan starosni raspon punkera u BG krugu negde između kasnih 20-ih i ranih 40-ih. Svi su oni, naravno, sjajni ljudi, ali primetan je izostanak mlađih generacija. Svako ispod te starosne grupe nekako ima svoju scenu koja je ili sa malo više popa, a ponekad dodiruje garažni zvuk. Kako ja to vidim; izgleda da mnoge bendove više zanimaju muzički spotovi, da postanu poznati, nisu toliko zainteresovani za „DIY” produkciju ili politiku onoga što možemo nazvati „punk scenom”. Nisam siguran da li mlađu ekipu jednostavno nije briga za različite stilove punk-a, ili misle da je to samo za matorce, ili nisu čuli, ili je sprega svega navedenog. Više tih ljudi krivi nedostatak „otvorenosti” nekih naših „DIY“ prostora, ali ti prostori su pozivali nekoliko mlađih bendova u mnogo različitih prilika i izgleda da nisu zainteresovani za saradnju. Jedan od „većih bendova” sa te druge / mlađe scene je odbio poziv zbog izbora prostora u dizajnu enterijera (posebno navodeći da podne pločice nisu u skladu sa njihovim standardima – haha). Zaista ne znam zašto, ali bizarno je znati da možete preći 400km u bilo kom smeru od Beograda i pronaći dosta veće scene koje su u istom tripu kao i mi, sa vrlo malom razlikom u načinu na koji prostori ili scene funkcionišu.
Sanja: Zagreb trenutno ima razvijeniju i bogatiju scenu od Beograda, više lokalnih bendova i više mesta za svirke. U poslednjih nekoliko godina, kroz Zagreb je prošlo dosta aktuelnih bendova iz Amerike i drugih delova sveta, dok se Beograd uglavnom zaobilazi kad se organizuju evropske turneje. Nije lako kada sve spadne na jedan mali prostor koji plaća rentu i na šačicu ljudi koja o tom mestu brine. Međutim, u poslednje vreme taj krug ljudi počeo je da se širi i sve je više bilo svirki i dešavanja, a onda je došla sumorna 2020, pa je ponovo sve stalo. Koliko god kolotečina ovog grada umrtvljuje, svi moramo da se borimo da budemo što smeliji, aktivniji i kreativniji da bi scena zaista zaživela. Na svima nama je da se povežemo i odupremo svemu što nam preti da postanemo ugrožena vrsta, a to su pre svega otupelost i komformizam. Ja nisam baš najsocijalnije biće na planeti, ali scena mi je veoma bitna jer niko ne može sam mnogo da uradi i jako bi me usrećilo kada bi sve vrvelo od pankera, umesto jednoličnog, rezigniranog sveta koji nas okružuje.
Dragana: Beograd je poslednjih godina ponovo davao znake života. Iako sporo, stvari su se menjale na bolje i mi smo to osećali. Napokon smo imali naše prostore, prvo Inex fim, a zatim Kombinat i Okretnicu. Najbolji period je bio kada je došlo do povezivanja pa je deo ekipe koja se izgradila u Kombinatu počeo da dolazi u Okretnicu, i obrnuto. Priča se širila, koncerti su bili iznenađujuće puni sa dobrom atmosferom, nastajali su novi bendovi čemu je doprineo i naš studio koji je okupio čak i mlađu ekipu. Međutim, dosta bendova je brzo nastalo, ali još brže nestalo, ali ti ljudi su još tu, cirkulišu, prave nove kombinacije pa se nadam da će naš studio iznedriti neki bend koji će biti postojan. Kpax! je jedan od bendova koji opstaje, takođe i Mutabo, sa kraćim pauzama, ipak je bend koji traje. I taman, kada je u jednom momentu izgledalo da nas možda čeka “preporod zlatnog doba Bg undergraunda” desila se jebena korona.
Prvi materijal “Derealizacija” koji izlazi 2018. na kaseti za Doomtown prošao je odlično i otvorio vam mnoga vrata. Dobili ste mesto u radijskim emisijama, fanzinima, na kompilacijama. Desili su se pozivi na gigove i festivale čak i zajedničke turneje, a svakao je najzanimljivije što vas ima i u poslednjem štampanom broju Maximumrocknroll-a. Koliko vam je značio taj prvi fizički nosač zvuka?
Sanja: Sve je s Apsurdom išlo vrtoglavo. Tek što smo počeli da sviramo, krenuli su da stižu pozivi i ponude s raznih strana. To, naravno, mnogo olakšava bendu da ostvari kontakt i komunikaciju i otvori neke nove horizonte, na šta se u suštini i svodi sviranje u bendu (čak i ako su članovi pomalo asocijalni haha). Ovde smo navikli da su nam vrata ka svetu uglavnom zatvorena, pa je velika sreća dobijati pozive za svirke širom sveta, a posebno je strava što nam je to omogućeno samim tim što uživamo da pravimo pesme i sviramo zajedno. Naravno, tome su doprineli i ljudi van benda koji su nam pružili podršku. Ludilo je što smo izašli baš u poslednjem, istorijskom, broju Maximumrocknroll-a, a za to smo zahvalni kul ekipi iz benda Silent Era, s kojima smo svirali u Zagrebu. Bilo je lepo upoznati ih i svirati s njima, a i mi smo na njih tad ostavili dovoljno jak utisak da su odlučili da nam posvete par stranica u časopisu i deo vremena na MRR radiju.
Dragana: Da, najbolje od svega je što se sve jako brzo dešavalo. Apsurd je počeo sa probama u avgustu 2017. prva svirka je bila u novembru, druga u decembru kada smo u Kombinatu napravili svirku sa Kpax!-om i tako skupili lovu za snimanje EP-ja koje se desilo krajem istog meseca. Ništa bolje nije moglo da se desi nego “povratak” kaseta i ploča kao nosača zvuka! Pa, moj prvi susret sa pankom je bio upravo preko presnimljenih kaseta, zatim bugarskih “originala” ahahaha, a potom i ploča jer smo, naravno, kao i svaka normalna porodica u Jugi 80ih imali gramofon (u stvari, one fenomenalne linije koje su imale dupli dek, radio i gramofon). Tako da možeš da pretpostaviš koliko mi je značilo što je “Derealizacija” izašla na kaseti. Sa izdanjem kasete su tek usledile odlične svirke pa smo tako u režiji Doomtowna imali priliku da u nekoliko navrata u Zagrebu sviramo sa odličnim novim bendovima: Silent Era (što je zatim dovelo do intervjua u poslednjem broju MRR-a), Kaleidoscope, Nosferatu, Exit Order… Plus, pozivi širom Balkana i Evrope.
Usledili su i brojni koncerti i festivali i ovde i u inostranstvu, poznanstva sa novim ljudima i bendovima. Apsurd je zaista bio dosta koncertno aktivan. Kako ste bili prihvaćeni kod publike i kakva iskustva nosite sa svih tih svirki?
Skot: Baš je bilo mnogo dobrih svirki, dosta njih mi je u mutnom sećanju, tako da je nemoguće odabrati jednu ali mogu reći da svaka svirka u Zagrebu učini da se tu najbolje osećam jer sam tamo kao kod svoje kuće i okružen ortacima.
Sanja: U Zagrebu smo se odomaćili i Apsurd je na mnogo načina definisan tom scenom, tako da je svaka svirka tamo nešto posebno. U Beogradu je bilo kul što su naše svirke okupile iznenađujuće veliki broj ljudi, a to je prava radost i uliva nadu na ovoj maloj i oskudnoj sceni. Svirke u Budimpešti su mi među omiljenim, scena im je prilično živa, sa dosta zanimljivih bendova, a stekli smo i nekoliko dobrih prijatelja tamo. Uzbudljiv je kontrast između šarolike, neobuzdane pank scene i jezive atmosfere opresije koja vlada u toj zemlji. Takođe mi je značajna svirka sa D.O.A. na FFUD festu! Sjajno smo se proveli i na Paradisu, sa Dayglo Abortions, Zëne, Braincëll… U Sloveniji mi je strava što skoro svako malo mesto ima pank scenu i većina festivala im je po nekim šumama, jezerima ili improvizovanim budžacima poput Pumpe. Međutim, ubedljivo najbolji je bio Zoro fest u Lajpcigu, i atmosfera tokom naše svirke i nastupi svih ostalih bendova. Ta razigranost i entuzijazam svih prisutnih (a bilo ih je zaista mnogo), kao i trud koji je uložen u savršenu organizaciju festivala, su nešto o čemu ovde trenutno možemo samo da sanjamo. Nažalost, nemamo nikakav snimak sa Zoro-a, ali to svakako neću zaboraviti.
Dragana: Mislim da smo imali 30 svirki. Daleko od toga da sam sistematična i uredna kada su neki podaci u pitanju, ali nekako se desilo da od 1995. godine, kada je bila moja prva svirka, zapisujem sve i čuvam! Nekad uz neki komentar ili bendove sa kojima sam svirala. Svirali smo na nekoliko odličnih festivala: Monteparadiso, Kramp, Intermezzo, Zoro, Iluzije slobode, FFUD, Antifa u Ljubljani, To Be Punk… Slažem se sa Sanjom i Skotom, Zagreb je uvek fenomenalan, ali zato što to nikad nije samo svirka nego i vikend zajebavanja sa prijateljima, Budimpešta takođe, Zoro je bio ludilo, uh svirali smo sa Larma i Bad Breeding. Takođe bih izdvojila 10 godina Pumpe u Postojni, isto moji dragi i dugogodišnji prijatelji, neviđene face, koji su skvotirali pumpu koja je kao malo veća klonja haha! Klaustrofobija, vrućinčina kao u paklu, ljudi padaju sa plafona, ruke i noge mi proleću ispred face, mikrofon me nabada sve vreme i samo razmišljam “valjda ću imati sve zube na kraju svirke” haha.
Između svih tih koncerata, u nekom periodu 2019. odvojili ste vreme i za snimanje novog materijala. Izabrali ste ponovo istu uspešnu formu u vidu 6 pesama, materijal ne duži od 10/15 minuta kao i na prethodnom, sirov zvuk koji ruši pred sobom. Novi materijal “Svemu će doći kraj” izlazi opet za Doomtown ali ovaj put na vinilu i to zajedno sa prvim kasetnim, svaki na jednoj strani ploče. Meni lično su oba materijala iako snimana u različito vreme i u drugačijim uslovima jedna zajednička celina. Vidite li i vi to na isti način ili imate drugačiji pogled na ta dva snimka i da li biste sad iz ove perspektive išta tu menjali?
Sanja: Apsurd od početka ima istu dinamiku pravljenja pesama. Kad imamo dosta zakazanih svirki, fokusirani smo na set listu, ali nove pesme stalno dolaze. Razmaku između snimaka doprineli su spoljni faktori na koje mi nemamo uticaja, a naš tempo se nije menjao. Samo je korona uspela malo da nam poremeti rutinu, jer smo dobar deo vremena primorani na izolaciju. Glavna razlika između prvog i drugog snimka je u tome što smo drugi snimali u našem studiju, jednostavnom opremom, i snimao nas je Dragan (Concrete Worms), koji je i inače često na našim probama, pa je zvuk još neposredniji i prljaviji nego na prvom EP-ju. Tako smo se još više približili DIY idealu. Ploča je definitivno jedna kompaktna celina, drugi EP se direktno nadovezao na prvi. Slične teme nas stalno progone i pronašli smo zvuk koji ih dočarava i koji nam se sviđa. Nemamo želju da mnogo eksperimentišemo, ali se trudimo da kroz detalje i poneki neočekivan momenat, svaku novu pesmu učinimo uzbudljivom, pre svega nama samima, a time i za druge.
Dragana: Uh, radujem se svakom snimanju i uživam kao i na svirkama! Zato mi je jako bitno ko nas snima, da ne bude nepotrebnih tenzija i proseravanja. Ništa ne bih menjala, oba snimka su dobar izraz naše muzike i tekstova, razlikuju se, ali i jako dobro uklapaju u celinu. “Derealizaciju”, naš prvi EP je snimao Jasmin u Močvari, pored toga što smo zadovoljni snimkom, to pamtim i kao dobru zajebanciju. “Svemu će doći kraj” je snimao Dr. u našem studiju, na 4 track kasetašu. Još jednom se pokazalo da što je “primitivnija” tehnologija lakše dobiješ zdrav, a ujedno sirov zvuk koji zahteva minimalnu modifikaciju tokom miksa.
Malo se duže čekalo da vinil dođe i u vaše ruke, stigao je nekako 2020. kad i virus. Ipak sama činjenica da ste završili na vinilu govori nam da ste ipak izgurali taj put i stigli do cilja. Strpljenje na kraju isplatilo. Kakav je osećaj?
Dragana: Osećaj je mnogo dobar, kao što sam rekla odrastala sam uz kasete i ploče i napokon dočekala da imam ploču svog benda. Da, nažalost virus i ploča su stigli u isto vreme tako da je osećaj slatko-gorak jer sve što je trebalo da se desi sa izlaskom ploče je odloženo i sada smo, kao i cela planeta, u najgorem periodu neizvesnosti, da li će se stvari vratiti u normalu ili prisustvujemo velikoj promeni kada se “stari” život bukvalno čupa iz korena.
Sanja: Kao i sa prvim EP-jem, ploču smo snimili za par sati, manje-više kao da sviramo uživo. Srećom, niko u bendu nije cepidlaka, pa se snimanje nikad ne pretvori u mukotrpan proces. Međutim, Doomtown je u tom periodu imao problema, pa se čekanje da ploča izađe dosta odužilo. U svakom slučaju smo jako zahvalni što sad imamo i ploču, koju mnogi bendovi sa ove scene čekaju godinama, pa i decenijama.
Pošto zvanične koncertne promocije nažalost do sada nije bilo planirate li nešto tim povodom kad i ako se steknu uslovi za to? Takođe nakon LPa u planu je bila i promo turneja. Šta ste tačno morali da otkažete t.j. da pomerite za ta neka bolja vremena?
Sanja: Naravno, jedva čekamo da se ponovo otvore mogućnosti za neku svirku. Promociju je trebalo da imamo s našim starim drugarima iz Indikatora B, i mađarskim bendom Padkarosda, koji je jedan od mojih omiljenih savremenih bendova, pa se nadam da ćemo moći to da organizujemo kad viruščina odjebe. Bila je u planu i zagrebačka promociija koja bi se poklopila sa proslavom 10. godišnjice Doomtown-a… i to je bilo bolno otkazati.
Dragana: Da, radovali smo se promociji u Beogradu koja je bila zakazana u martu 2020. kada je i buknula epidemija, i evropskoj turneja koja je trebalo da obuhvati osam gradova: Beč, Prag, Berlin, Hamburg, Bremen, Lajpcig, Salzburg i Zagreb.
Postoji li žal zbog još nekih propuštenih prilika usled pandemije (pogotovo što nam sad svima fali taj deo života, nevezano na kojoj strani bine se nalazili, da li kao izvođač ili kao publika)? Pre svega mislim na K-Town Hardcore Fest (dosta jak i bitan festival u Evropi za ovaj manje komercijalniji zvuk u hardcore punku) gde ste i na njihovoj bandcamp kompilaciji koja svake godina najavljuje učesnike festivala za tu godinu.
Skot: Jebena turneja!
Sanja: Ova godina je trebalo da bude ispunjena brojnim svirkama i putovanjima, tako da korona za nas kao bend nije mogla doći u gorem trenutku. Otkazana je evropska turneja na koju bismo išli sa zagrebačkim Celetoid, kao i K-Town Fest, za koji smo već bili kupili avionske karte i jedva smo čekali! Kompilacija koja je izašla kao jedina uteha je eksplozivna i mnogo se radujem sviranju sa bendovima Kohti Tuhoa, Warthog i svima ostalima koji su zajedno sa nama pomereni za 2021. Takođe smo bili pozvani na San La Muerte fest, kojim bi počela američka turneja, ali proklete vize su tu bile prepreka i pre korone. Za sad i Amerika čeka u korpi sa još nekoliko dalekih, bizarnih destinacija gde su nas zvali. U svakom slučaju, trebaće nam dosta strpljenja da sve to dočekamo!
Dragana: Da, čak smo imali poziv i za američku turneju koja bi počela u Ostinu, u Teksasu, gde se održava San La Muerte festival od 2012. na kojem su svirali DIY post punk, dark punk i goth bendovi iz celog sveta: Anasazi, Spectres, Belgrado… Eh, kad se setim kako nam je na početku 2020. ta godina izgledala nerealno dobro, a onda je ostala samo nerealna.
Dragana, pretpostavljam da i sama kao i ostali članovi učestvuješ u pravljenju pesama. Zanima me kako određuješ koji delovi ili čitave pesme idu za Apsurd, a koji su za Concrete Worms?
Dragana: Tu nemam dileme, bendovi su različiti i to dosta olakšava stvari. Recimo, sa W.A.T.T.-om sam par puta upadala u konfuziju “ovo bi moglo i za Concrete Worms”, ali sa Apsurdom je drugačije jer su tekstovi na srpskom, a kada pravim muziku, odmah mi kreće linija pevanja, a često i bar deo teksta.
Pesma “Priželjkuješ novi rat” ima zanimljiv intro. Šta ste hteli njime da poručite? Obzirom da ste dosta na relaciji Srb/Hr kako gledate sada na celu priču oko sukoba na bivšem prostoru Jugoslavije. Pošto nismo ništa naučili, misliš li da je moguće da se opet sranja ponove uz konstantna medijska pumpanja i prekrajanje istorije?
Dragana: Snimak pamtim još iz 90ih, možda baš i 1991… Nisam sigurna kako sam to kao klinka shvatila, ali se sećam neke nelagode, i tu nelagodu prepoznam svaki put kada čujem ovaj intervju. Tih nekoliko rečenica su iskreni opis besmislenosti svakog rata i mržnje, a takođe i činjenice da u ratu najviše stradaju nevini, oni koji taj rat uopšte nisu želeli dok se nadređene “mudonje” kriju iza dece koju guraju na prvu liniju fronta. Pored toga što smo osetili da će biti dobar uvod u pesmu i dati joj na težini, sam Bahrudin Kaletović je istinski tragičan lik čija životna priča samo potvrđuje da to što si preživeo jebeni rat, ne znači da ti je neka metafizička sila sačuvala život jer imaš životnu misiju koju treba da ispuniš. To ne znači da nećeš umreti na neki podjednako besmislen i sulud način: na primer, u saobraćajnoj nesreći kako je i sam Bahrudin završio jako mlad, posle svih preživelih ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Što se tiče ponavljanja istorije, ne mogu da prognoziram, ali nažalost ništa nismo naučili iz prethodnih ratova. Ovde se mase lako pale, a nacionalizam je od 90ih postao način života. Ljudi dozvoljavaju da ih političari drže u konstantnom strahu i mržnji, kao besne pse na lancima koje će po potrebi skinuti, a onda samo možemo da zamislimo šta sledi. Ej, pa mi 30 godina kasnije slušamo o ponovnom uvođenju vojnog roka, alo! Ali, nadam se da novi rat trenutno nikome nije u interesu, nije profitabilan, a dokle god je tako, mirni smo.
Sanja: Hteli smo da poručimo da je rat zlo i užasna prevara koja ničim ne može da se opravda. Neshvatljivo je da je to još uvek potpuno prihvaćeno sredstvo rešavanja problema u okviru takozvane civilizacije i da se čak idealizuje. Svi smo žrtve mačo kulture nasilja i beskrajne pohlepe moćne manjine. Naravno da je moguće da se ista sranja ponove, od toga je i sačinjena istorija. Unutar sistema koji nam je svima nametnut, uvek će biti onih kojima odgovara da se različiti narodi mrze i međusobno ubijaju, dok pravi zlikovci ubiru plodove tih besmislenih sukoba. Koncept prezira prema nekome jer je, ni kriv ni dužan, rođen na određenoj zapišanoj teritoriji, i time automatski postao pripadnik ove ili one sjebane države, uopšte ne mogu da pojmim. Možda je to zato što mi ćale nije bio dobrovoljac u ratu, pa niko nije na meni istresao ratne traume.
Premda jedan član benda trenutno živi na relaciji Bg/Zg i sva je prilika da će se možda trajno preseliti, kakvi su vam planovi za dalje i šta čeka Apsurd u bliskoj budućnosti? Postoji li svetlo na kraju tunela ili je baš kao u vašim tekstovima opšte beznađe, prekriveno mrakom?
Skot: Bilo je trenutaka kao prošlog leta kada sam pomišljao da se vratim u Mineapolis da pomognem prijateljima, ali i tada da se to čak i desilo je postojalo shvatanje u podsvesti da ću se na kraju ipak vratiti ovde… a ovaj bend je glavni razlog za to. Do sada me ni globalna pandemija ni usporeni kolaps vlade Sjedinjenih Država nisu izbacili iz Apsurd-a, pretpostavljam da su samo smrt, gubitak udova ili celokupno rastvaranje ovog euklidskog prostora tri stvari koje bi me zaustavile u sviranju.
Sanja: Bliska budućnost nije svetla i sumnjam da je ova kriza dovoljna da usledi doba solidarnosti i mira u svetu. Putovanja su nam otežana ili čak onemogućena i primorani smo na još veći stepen izolacije i otuđenja nego do sad. Planeta ne može još dugo da trpi bahati odnos ljudi prema drugim životinjama i ostaloj prirodi, a ova pandemija je samo jedna od domina u nizu koji se urušava, dakle, to što se ja selim je najmanji problem haha. Ali, ako me nešto vezuje za ovaj grad, to je Apsurd, tako da ćemo mi nastaviti sve do apokalipse, uprkos preprekama. A što se tiče beznađa kojim Apsurd isijava, to je izraz naše trenutne stvarnosti, ali ja uprkos svemu verujem da je utopija moguća!
Dragana: Munćane, a mislili smo da je “problem” jedna trećina benda hahaha. Za sada nam je dobro! Ma, ja ne volim da razmišljam previše o budućnosti, unapred, što i nije baš dobro jer se često osećam izgubljeno i kao da nemam pojma šta radim i šta želim od života. A, posebno posle ovog korona-iskustva sva planiranja i nadanja su potpuno besmislena. Ipak, u bliskoj budućnosti nas čeka, potpuno u skladu sa korona vremenom u kojem živimo, jedan online festival. Spomenuli smo San La Muerte festival, koji je kao i sve drugo na kraju otkazan, ali je Robert (organizator) ipak odlučio da uradi online festival iz nekoliko delova. Prvi deo je već na youtube-u, a mi ćemo se pojaviti u drugom delu koji je planiran za februar.
Za intervju o Concrete Worms u O.O.T.D. pre četiri godine govorila si o Beogradu ono što ti je tada bila upečatljiva slika života u gradu. Svaki dan nas zasipaju novim bizarnostima, menjaju gradu izgled i funkcionalnost iz temelja. Pored popločanih parkova i trgova, izmeštanja železničke stanice, nikao je i taj projekat Bg h2o. Koliko te sve to nervira i koliko je slika u tvojoj glavi još tmurnija od one prethodno opisane kad isto tako ništa nije bilo nimalo sjajno, ali sigurno ne ovoliko beznadežno?
Dragana: U definiciji grada je da se menja i razvija, a ovo što se Beogradu već neko vreme dešava je skrnavljenje. Naš problem je što su nam već godinama i decenijama na svim ključnim mestima potpuno nestručni ljudi, mediokriteti i seljačine. Nedavno je bilo u medijima, kako Vesić pokazuje svoju kancelariju koju je sam uredio, jebote, pa ono je da se prepadneš jer možeš samo da naslutiš koji je njemu haos u glavi kada je onako uredio svoj prostor. Neviđena kičerica, neke statue svetaca, ikonice, Sveto pismo, starinski globus, pisaća mašina, neke maketice, stilski nameštaj… E, onda ti je jasno da on i Beograd doživljava kao svoju, malo veću, kancelariju. Od svih bizarnosti koje si naveo, izmeštanje železničke stanice, simbola otvorenosti jednog grada, i postavljanje spomenika koji predstavlja veličanje i stremljenje nekom, kako oni to vide, srednjovekovnom „idealu“ za sada je vrhunac zatucanosti i ne samo da mi smeta nego me brine i užasava!
Za kraj jedno trivijalno pitanje čisto da ne završimo u potpunom mraku. Kad smo već u oblasti arhitekture, odakle tolika opčinjenost istočnom kapijom Beograda da je čak dospela na front cover albuma? Pamtite li i kako vam se čini film “Ljubavni život Budimira Trajkovića” čija se radnja dešava upravo u jednom od tih solitera.
Sanja: Kad je Skot tek došao u Beograd, nas dvoje smo često, hodajući ulicama, pričali o tome kako bismo snimili neki SF film, u kome bi beogradska socijalistička arhitektura predstavljala scenografiju. Tad smo se peli na vrh Zapadne kapije, do nekadašnjeg rotirajućeg restorana na krovu! Te zgrade, pogotovo na nekog ko nikad pre nije bio u gradu s ovakvom prošlošću, ostavljaju snažan utisak. Kao ostaci jednog čudnog doba koje iz ove perspektive deluje nestvarno, one mogu da opčine, ali istovremeno, svojom nemilosrdnom nepomičnošću, mogu da stvore doživljaj grada kao betonske tamnice, iz koje nije lako naći izlaz, na šta simbolika kapije dodatno ukazuje. Mislim da je ta jednostavna slika na ploči dosta moćna jer predstavlja našu realnost i svakodnevicu, ali takođe odiše pomalo jezivom metafizičkom atmosferom.
Dragana: Iskreno, ne sećam se najbolje tog filma. Odavno sam ga gledala, ali kao i svaki naš film iz tog perioda, čak i oni “prosečni”- podsećaju me na detinjstvo. Mnogo volim jugoslovensku kinematografiju i koristim svaku priliku da, po ne znam koji put, odgledam ponovo neke kultne filmove. Pitanje o Istočnim kapijama nije trivijalno jer su one ipak završile na omotu našeg LP-ja. Beograd ima autentičnu i upečatljivu arhitekturu, a za mene je posebno zanimljiva i inspirativna upravo socijalistička arhitektura i brutalizam. Znam da se dosta ljudi ne bi složilo sa mnom i nikad mi nije bilo najjasnije da li im se ta arhitektura ne sviđa u estetskom smislu ili zato što ih asocira na komunizam, a oni bi najradije, kao što tako lako brišu istoriju, izbrisali i te građevine. Te zgrade su jednostavne, monumentalne, sirove i brutalne, na neki način futurističke. Lako bi se mogle uklopiti u utopijski i distopijski koncept, a koji će biti, to zavisi od ljudi. Kao Sanja, i ja verujem da je utopija moguća, ali mi iz ove perspektive distopija izgleda verovatnija. (hehe, a mislio si da je ovo trivijalnost koja će nas izvući iz mraka).
Originalno objavljeno u Out Of The Darkness #10, autor Goran Munćan
