Put autom do Niša a potom avionom do Ajndhovena protekao je bez ikakvih problema, sve je išlo po planu. Još na aerodromu u Nišu nalećemo na Bokija iz Through These Eyes koji je sa devojkom takođe čekao isti avion pa smo malo popričali. Takođe primetili smo i Čedu Vitkovca sa kojim smo popričali tek nakon sletanja u Ajndhoven i prolaska pasoške kontrole. Rekao nam je da više ne igra košarku, da je došao kao turista, da ima troje dece, pitao nas da li idemo na koncert Metallice… vrlo prijatan momak. Inače dok smo čekali u redu za pasoše skroz iza nas snimili smo Lemija i Marka Zero-a pa smo im se javili onako preko cele masThe Sound Of Revolution e ljudi. Snalazimo se oko prevoza i stižemo u naš smeštaj.
Pošto smo već bili prilično gladni raspitujemo se gde možemo da nađemo neku prodavnicu. U blizini našeg smeštaja otvoren je nedavno neki veliki market Jumbo koji je stvarno vrhunski snabdeven, kasnije se ispostavilo mnogo bolje i od Lidla. Kupujemo pivo, sokove, grickalice, neizbežni Caaahocomel, stvari koje su nam potrebne za održavanje higijene a koje nismo mogli da ponesemo od kuće. Taj dan definitivno je obeležio fijasko u izboru hrane. Naime od svih onih jela, sireva, salama i bogapitaj čega sve, ja na Kapulin nagovor a i vođen činjenicom da je baš tog dana bio svetski dan vegana uzimam neka veganska jela. Jedno od njih bio je onaj fatafel ili kako se već zove, namerno neću da guglam jer mi ta reč definitivno više neće biti potrebna u životu, jedino možda ako me neko bude pitao šta nikako ne bi trebalo da jede ako hoće obrok dostojan čoveka (dakle lep i ukusan). Drugo uboli smo neki tofu sir, ne znam sa čime bih ono mogao da uporedim, nisam verovao da postoji jelo bez ikakvog ukusa i mirisa ali eto, očigledno da postoji. Pored ta dva jela (prvo liči na kuglice zemlje a drugo na one gumice sa olovaka) uzeo sam i neku salatu koja je donekle izvadila stvar, stvarno je bila vrhunska. Lošmi je uzeo istu tu salatu i neke riblje pljeskavice a Pozitiva, očigledno jedini pri čistoj svesti i zdravoj pameti u tom trenutku, salamu i kačkavalj.
Srećom sažalio se na mene pa mi je onako sa vremena na vreme dobacivao po parče salame i kačkavalja ne bi li mi ublazio onaj užas koji sam kupio. Lošmi je jeo one pljeskavice, ubeđivao nas kako su ukusne i onako polužive i da zaista nije potrebno prženje ali mu nismo poverovali. Vraćamo se u sobu, ostatak večeri provodimo u ispijanju piva i gledanju pobede Porta protiv one veštačke tvorevine iz Lajpciga (Nein zu RB!) ali i u strahu kako će se konzumacija žive hrane (za ono moje ne mogu ni da kažem da je bila hrana) odraziti na naše zdravlje i da li ćemo sutra uopšte moći da odemo nedge.
Pošto smo sutradan ujutru zaključili da smo svi dobrog zdravlja krećemo lagano pešice u obilazak grada. Obavili smo prodavnice po centru, kasnije otišli do PSV stadiona potom svratili do nekog restorana na picu i kebab. Sve u svemu standardne aktivnosti kada se ode negde turistički. To je to u principu što se tiče prvog dana tokom kojeg smo prepešačili dobrih 20km. Ajndhoven je lep gradić u kojem je sve sređeno. Dešava se da u nekom trenutku uopšte nema ljudi po ulicama i bukvalno svi voze bicikle.
Sledećeg dana zapalili smo vozom u Amstedam. Izašli smo u samom centru i krenuli sa obilaskom. Naravno, totalno druga priča u odnosu na Ajndhoven, brdo ljudi na ulicama koji se međusobno sudaraju, turisti, ogromna gužva. Obišli smo par prodavnica i još po nešto. Na svakom koraku oseća se miris trave, ljudi opušteno sede po kafićima piju pivo i puše. Nismo ostali onoliko koliko smo planirali jer smo stvarno bili preumorni ali možemo da kažemo da smo videli solidno.
Došla je napokon subota i festival The Sound Of Revolution, zbog kojeg smo i došli u Holandiju. Bez problema pronalazimo mesto dešavanja ali pošto nije baš blizu propuštamo prvi bend. Dok smo čekali red da uđemo primetili smo baner sa najavom za sledeću godinu i treće izdanje festivala, tako da smo saznali da će svirati Perkele, GBH i mnogi drugi… inače ispred nas u redu bio je i neki lik u Vanilla Muffins duksu. Bilo je tu još par banera sa najavama nekih koncerata i festivala. Sam ulazak prošao je OK, uz detaljan pretres. Jedan momak vraćen je sa ulaza jer je imao šal FK Šarlroa. Takve stvari nisu dozvoljene pa je vraćen da odloži taj šal negde i tek nakon toga mogao je da uđe. Pošto smo prošli pretres, ostavljamo jakne i ulazimo u jednu od hala u kojoj se prodavao merch gde nalećemo na Acu Choice-a koji je došao sa Bishops Green.
Obilazimo štandove sa merchom, a potom se vraćamo do Ace gde nalećemo na par ljudi iz Niša. U međuvremenu pojavio se i legendarni Jack Choke Kelly tako da se na kraju i on našao na slici sa nama. Što se mercha tiče ponuda je bila prilično mršava. Uglavnom po par majica od svakog benda, poneki šal, duks ili kačket i to je to. Sve u svemu mnogo je veći izbor majica online. Izbor diskova je zato bio odličan, bilo je baš svega i za normalne novce… Pošto smo obišli sve te štandove odlazimo na svirku benda Slander iz Italije. Već je poprilično bilo ljudi ispred bine… dobra svirka i atmosfera. Videlo se da se momci super zabavljaju na bini i da im je čast što su dobili priliku da sviraju na ovom festivalu. Nakon njih odlazimo u drugu halu gde je već krenula svirka engleskog benda Knuckledust. Takođe odlična svirka i odlična atmosfera. Bend postoju već poprilično dugo i iako ih baš i ne slušam prepoznao sam par pesama sa početka njihove karijere, tada sam i čuo prvi put za njih, sad je to već prilično daleka prošlost. Nakon njih odlazimo na Strength For A Reason. Ovo i nisu baš bendovi koje pratim i zbog kojih sam i došao na festival pa i ne mogu da napišem nešto više osim da je svirka bila dobra, da je publika bila u elementu, u jednom trenutku se u publici pojavio i pevač Knuckledusta. Wisdom In Chains je već krenuo sa svojim nastupom kada smo otišli u drugu halu i tu već kreće da nas hvata umor. Kapula, Pozitiva i ja na kraju odlučujemo da izađemo kako bi jeli dok je Lošmi ostao da bi ispratio svirku Bishops Greena.
Ipak ovo je bila i poslednja šansa da pojedemo nešto tako da smo morali napolje. Posle kraćeg lutanja nalazimo u blizini odličnu klopu i nakon nje lagano se vraćamo u halu. Jedan od mojih omiljenih bendova, legendarni Slapshot, već je uveliko svirao kada smo ušli ali uspeli smo da ispatimo dobar deo njihove svirke. Nema tu šta da se napiše, zvuče odlično a izbacili su standardnu set lista sa “Watch Me Bleed”, “No Friend Of Mine”, “I’ve Had Enough”, “Step On It”, “Firewalker”… Slapshot završava i mi se vraćamo u drugu halu na, ispostaviće se, jednu od najbolji svirki na celom festivalu. Njujorški Backtrack je razvalio, to je sve što mogu da kažem! Totalna ludnica tokom njihove svirke, ljudi lete na sve strane, penju se na binu, pevaju… ma opšti haos! Ova svirka totalno me je regenerisala, toliko je bilo dobro da više skoro nisam ni osećao umor. Utisak koji je ovaj bend ostavio pamtiću dugo. Posle njih ostalo je 15 minuta pauze do početka nastupa jednog od dva benda koja sam nekako najviše i očekivao da vidim na ovom festivalu. U pitanju su Lion’s Law iz Pariza. Pošto sam mislio da će ostali otići na No Turning Back koji su nastupali u isto vreme odmah odlazim sam po prvi put (za mene i jedini) u najmanju od tri hale ne bi li zauzeo što bolju poziciju dok još ne nagrne masa. Tu sam sreo i Lemija. Zauzeo sam poziciju ali sam primetio sa strane Lošmija i ostatak ekipe kojima se ponovo priključujem. Popričali smo malo i sa Markom iz Vitamin X-a potom odlazimo svi zajedno na nastup Lion’s Law koji je već počeo. Naravno pošto je u međuvremenu nagrnula masa sada je bilo nemoguće ponovo obezbediti onako dobru poziciju kakvu sam imao pa smo stali blizu bine ali sa strane. Parižani su potpuno opravdali moja očekivanja i jedva čekam prvu narednu priliku da ih ponovo gledam. Fenomenalna atmosfera, masa peva sa njima, pije se pivo… zapravo, verovatno sve ono što neki bend moze da priželjkuje na svojoj svirci. Onako iz glave mogu da se setim da su između ostalih svirali: “Lafayette”, “Way Of Life”, “Knock’em Out”, “City Streets”…
Lošmi je prepoznao na bini lika koji je spavao kod njega i sa kojim smo se družili kada je No Turning Back svirao kod nas u Smederevu, a na bini se našao i Choke koji je iz ugla posmatrao nastup. Moji drugari u jednom delu svirke odlučuju da me napuste i isprate bar deo nastupa benda No Warning, a ja ostajem dok Lion’s Law nije završio. Tu smo se razišli i do kraja festivala se više nismo sastavili.
Sledeći bend koji sam odlučio da gledam bio je Dog Eat Dog. Zauzeo sam dobru poziciju ali me je sam njihov nastup prilično razočarao. Prevelike pauze između pesama ostavile su loš utisak na mene a po onome što sam video i na ljude koji su bili oko mene. Završilo se i to nekako kad odlazim na Battery. Ispred mene je bila i ekipa iz Novog Sada, dok je dosta ljudi zapalilo na Right Direction. Nisam ispratio ceo Battery pošto sam želeo da zauzmem što bolju poziciju za drugi bend sa spiska prioriteta a to je Stars & Stripes koji počinju sa “Shaved For Battle” a mene polako obuzima veliko zadovoljstvo. Perfektna svirka, presek pesama sa sva tri albuma od “The Power And The Glory” i “Hang On For Your Dreams” preko “Planet Of The States” do “Don’t Thread On Me”, “Keep Your Enemies Closer”… Na kraju ide legendarna “Skinheads On The Rampage” uz ovacije publike. Tokom nastupa bila je samo jedna kratka pauza tokom koje je Choke istakao kako su njihova braća iz benda Slapshot stvarno “cool likovi, naročito pevač”. Prepun utisaka odlazim na svirku Cold World ali ne obraćam previše pažnju na sam nastup, jer sam poprilično umoran i pokušavam da skupim snagu za Sick Of It All koji je posle njih. Zauzeo sam odličnu poziciju, bend kasni sa početkom nastupa, krcato je ispred bine. Napokon izlaze, kreću sa “Injustice System”, pa “Clobberin Time”. Ipak sam posle dobrog dela nastupa bio prinuđen da se povučem jer je masa zaista bila divlja a ja nisam želeo da rizikujem da izgubim pasoš ili kartu za povratak. Poslednjih par pesama (“Step Down”, “Scratch The Surface”…) ispratio sam sa samog kraja sale. Set lista je bila odlična, gomila starih stvari, kako su i sami rekli, ovo nije bio nastup povodom nekog novog izdanja pa nisu imali pritisak tokom izbora pesama koje će da sviraju.
Nakon njih odlazim na Cro Mags ali sam jednostavno bio toliko premoren da sam jedva čekao da se sve završi. Ko god da je svirao ne verujem da bi iz mene mogao da izvuče nešto više. Nastup je praktično bio isti kao u Novom Sadu. Nakon završetka festivala odlazimo do smeštaja. Pakujemo se, jedemo, hvatamo tri sata sna, i pravac aerodrom.
Kao zaključak mogu da napišem da je ovo ipak previše bendova za jedan dan. Nemoguće je odgledati sve sa punom pažnjom. Jesmo mi bili umorni od aktivnosti prethodnih dana ali i da nije bilo tako sumnjam da bi ukupan utisak bio bolji. Sve to lepo deluje na plakatu, karta je stvarno jeftina ali u realnosti nije izvodljivo da se vidi sve. Naivno sam verovao da je to ipak moguće ali pošto mi je prvi put da idem na ovako veliki festival naučio sam lekciju za sledeći put. Ipak se mora napraviti neka selekcija i bolja organizacija oko toga šta kada gledati.Takođe, bilo je i prilično propusta na festivalu. Dosta ljudi žalilo se na one tokene kojima se plaćala hrana i piće što je izuzetno komplikovana procedura. Čitam komentare da je hrana bila loša za toliki novac. Narukvice koje se dobijaju pri izlasku prilično su slabe i veliki je rizik da će svakog trenutka pući. Premalo je ljudi koji rade na ulazu na toliku masu pa se dugo čekalo u redovima za ulazak. Iako je pušenje zvanično zabranjeno ljudi su pušli gde su hteli bez da ih iko cima što meni lično ne odgovara ali dobro, poštujem svačije potrebe. Ipak bilo je par situacija kada su ljudi bili previše agresivni, recimo neki lik je bacio veliku kantu za đubre na masu, a nije bilo nikog iz obezbeđenja da reaguje.
Da dodam i da smo na festivalu videli par ljudi u majicama Spider Crew sa ove turneje. Pa ono, bilo je lepo videti natpis Smederevo na majici lika koji je došao ko zna odakle.
Tehničar Dog Eat Dog-a je imao na sebi majicu Only Attitude Counts takođe sa ove turneje ali nisam siguran da li i na njoj piše Smederevo. Viđena je i jedna majica Out Of Step-a a Kapula koji je nosio duks Risk It naleteo je na njihovog pevača koji ga je primetio upravo zbog duksa. Kapula je prvo pomislio da je to neko iz Novog Sada ali posle početnog nesporazuma shvatio je da je u pitanju pevač pomenutog benda.
Uroš Aleksić – Roške SD/HC
