Pošto sam malo ispao iz koloseka sa pisanjem pojedinačnih izveštaja reših da kompletiram ceo mesec jer se tokom juna zaređalo sa svirkama kao nikad do sada. Statistike radi odgledao sam pet koncerata, desetak izvođača, sve u klubu Venster koji je letnjih meseci zbog nemanja ventilacije žešće horor mesto. Ceh svega je 37eura… Pa da krenemo…
Ajd’ pre svega da se vratim na poslednji vikend maja, odnosno na 25.05. kada je u sklopu festivala “Balkan počinje u Beču”, svirao puljanski Pasmaters. Jedva sam stigao sa posla da uhvatim njih i to sam imao sreću jer sam došao bukvalno u minut, a to je nešto nakon pola 1.
Pasmaters su za veoma kratko vreme sabili 15tak svari. Nešto preko 25 minuta prave majstorije. Sve savršeno uvežbano i zvuči kao sa izdanja iako je zvuk bio sve vreme skenjan. Dominirale su pesme sa poslednjeg albuma. Mali Miki, inače gitaroš Sick Crapa izrastao je u sjajnog gitaristu dok je bubnjar povećeg gabarita doslovno samleo bubanj. Sjajno je da su u bendu i ljudi u svojim 40im i gitarista koji ima jedva 20 a da sve to zvuči savršeno kao celina. Tužno je jedino što je bilo baš malo ljudi, ali ekipu to nije sputalo da pokida.
Na samom početku ovog meseca, 05. juna eto iznenada i nikšićkog Pankreasa. Kažem iznenada jer su ih najavili davno, pa je akcija otkazana da bi se dve nedelje pred konceret priča ponovo aktivirala. Bend sam baš baš slabo ispratio ali sam rešio da odem jer se sa bubnjarem čujem pa rekoh da se i lično upoznamo. Došao sam dosta ranije ispred kluba i sa Đoletom mudrovao o svemu i svima. Mislim da je bilo oko 22h kad su gig otvorili austrijski King Without Crowns. Plaćam 10 eur i ulazim ali sam očekivao da će biti više ljudi. Ne znam da li je cena karte, koja je bila viša nego inače, ili je situacija toliko užasna ali eto ni lokalni bend nema domaću publiku. Bilo nas je maksimalno 40 unutra.
Bečlije sviraju nekakav street punk. Modernija svirka, možda popularna među takvom ekipom… pojma nemam. Sem obrade na samom kraju i pesme od Stiff Little Fingers „Atlernative Ulster“ ovde mi ništa nije privuklo pažnju. Sve što sam čuo je vrlo predvidivo ali ne i naivno. Momci su odlično navežbani samo bedak što nije bilo više ljudi da ih isprati. Nakon njih nastupili su momci iz Nikšića sa nečim što bih opisao kao mix, hmm… ne znam čega. Punkrock? Možda, slabo pratim ovakav zvuk ali ako vas baš zanima a ne znate za bend, nađite ih na tjubu. Momci su odradili dobar kondicioni trening, ostavili dušu na bini. Preko 40 minuta svirke. Odsvirali su svoj repertoar plus obrade od Ramones, Social Distortion, Kud Idijoti, Agnostic Front…
Sutradan usledio je novi gig… američki Macho Boys i domaći Dean Corso, u istom klubu. Odlučio sam da odem iz znatiželje jer pojma nisam imao za bendove. Macho Boys sam tog dana preslušao i utisak mi je bio bled. Ni sa kim se dogovarao nisam ali kao ’ajde. Došao sam negde na pola prvog benda koji je navuko finu cifru ljudi u klubu koji sa 70+ duša postaje vrlo zajebana gasna komora u kojoj je temperatura uvek za 20 stepeni viša nego spolja i gde par cigareta napravi dodatni horor. Dean Corso su klinci, reklo bi se, sviraju nešto… ne znam šta je to, kako bih ga opisao… Gitarista ima bukvalno šest pedala ispred sebe i stalno nešto izvodi, vitla gitarom, unosi se u soliranja. Drugi gitarista mlatara gitarom kao da mu je sidro dok pevač čas krešti čas peva melodično. Za krajodsviraše i obradu od Walls Of Jericho… Eto, možda je to što sviraju upravo taj neki fazon? Ne znam, nije moj fah ali uopšte svirka nije naivna a koliko vidim mlađi to prate. Nakon poduže pauze koju sam ubio sa ljudima koje inače viđam po svirkama izlazi Macho Boys iz Portlanda. Tada skontam da je na bubnju ludak iz Long Knife o kome sam pisao u nekom broju fanzina. Kao i kad je bio sa Dugim nožem tako je i ovaj put čovek pokidao. Nije normalan koliko se iživljava nad bubnjem. Na bas gitari je cura iz Piss Testa a na gitari, valjda kao zamena za turneju, njen muž tj. gitarista i vokal iz pomenutog Piss Testa. Na vokalu je sitna, izblajhana, istetovirana cura sa cvikama poput neke sekretarice u majici Voida. Deluje obećavajuće zar ne? Ali utisak je veoma mršav. Super je što vošte brzu školu HC-a, pesme su veoma kratke, malo se priča između, osim svog seta su obradili Decadence i pesmu „Slam“ ali… sve to je veoma neubedljivo i nekako prazno. Drugim rečima, čist prosek… preživeo bih i da sam ostao kod kuće.
11. juna usledio je koncert koji mi je probudio interesovanje, američki Protester koje sam prošli put propustio jer sam se uspavao. Ovog puta stigli su pojačani sa Line Of Sight sa kojim dele par članova. Kako sam tog dana do podneva radio znao sam u startu da ću kasniti. Samo je bilo pitanje šta ću zakačiti jer je početak koncerta najavljen za 20h. Nije bilo šanse tada da dođem na vreme pa sam se u Vensteru nacrtao oko 21:15. Ulazimo unutra baš pred kraja druge predgrupe, Last Shreds – zbog koje je brdo ljudi došlo. Pevač u majici Undertow… Fazon svirke je upravo takav, neki 90s HC. Odgledao sam do kraja, poslednje tri pesme i onda izašao na svež vazduh pa se vrlo brzo opet vratio unutra na Line Of Sight. Stajling, ponašanje na bini, iksevi na rukama i ono par puta DC straight edge… Malo naivno, zar ne? Međutim ne može se reći da uživo ovo ne zvuči dobro. Odlično navežbano, super ritam sekcija. Svirali su tačno 16 minuta u koje su sabili i „Honesty“ od Youth Of Today. Bilo je par ljudi koji su ih ispratili a nakon desetak minuta pauze izlazi Protester. U bendu su trojica članova iz prethodnog benda. Jedino je na vokalu gitarista iz Line Of Sight (koji je inače i bubnjar u Red Death), dok su gitaristi (ili bar jedan) iz benda Praise koji sam gledao u istom klubu pre dve godine. Protester je uspeo u nešto manje od 20 minuta da sabije 20tak stvari. Vokal, povećeg gabarita non stop pravi besne face i urla iz sve snage. Bend odlično raspoložen. Bubnjar i basista na visini zadatka dok se jedan gitarista baš baš gubio dok svira. Ne znam da li uopšte i ume da uhvati jedan ton s obzirom da non stop skače, diže gitaru u vazduh, peva… Utisak i više nego dobar. Za jedan ponedeljak navukli su odličnu cifru ljudi. Kao i prošli put u Beču, preko 100 prodatih karata, upad 8 eura.
Za kraj ono od sinoć. Kanadski S.H.I.T. je podigao ozbiljnu prašinu za sobom. Od kad im je izašao album pre 
mesec dana, sigurno dvadesetak ljudi koje znam bukvalno je odlepilo za njima. Od kad su došli u Evropu sve sami hvalospevi bruje o njima. Dobar im je LP, među najjačim ove godine ali live je bend upečatljiviji. Najavljeni su i Ruidosa Inmundicia kojima je ovo trebalo da bude cert proslave 15 godina postojanja. Međutim oni su otpali jer je bubnjar pre deset dana slomio ruku vozeći skejt. Čak je i probao da svira sa povređenom rukom pa je ipak bend objavio dan pre svirke da neće nastupati. Odavno nisam bio na punk koncertima na kojima svira samo jedan bend. Mislim da sam jedini put to i video kod beogradskog Unisona. Početak je najavljen za 22.30… idealno… jer sam sa posla pravo otišao u klub. Ispred nalećem na Mandu iz Beograda koji je je već par dana bio ovde. Zajedno plaćamo po 6 eura i ulazimo u klub. Posle deset minuta ekipa sastavljena od bivših i sadašnjih članova Brutal Knights, belgijskog Justice, Carrer Suicide pojačana azijatom na vokalu (kao Crucifix da su) izlaze i pred 70tak ljudi poliva 25 minuta brzog, prljavog hardcore/punka sa jakim uticajem UK82 zvuka. Sound je u početku malo bio sjeban, ali već nakon druge pesme sve dolazi na svoje mesto. Kako vreme odmiče tako unutra postaje sve toplije a ljudi, ispred bine njih 15tak, maksimalno se trude da ih podrže. Počeli su sa prvom pesmom sa novog, tačnije jedinog LP-a i u 25 minuta bez ikakve pauze i priče, sem što su se dva puta zahvalili, odsvirali su 10-12 stvari + jednu na bis. Bukvalno su išli iz pesme u pesmu i samo jednom su napravili pauzu koja je bila dovoljna da ih ljudi aplauzom pozdrave. 15tak minuta nakon jedanaestice već sam bio u prevozu ka kući.
Sledeća stanica su Cro Mags krajem meseca pa Sick Of It All u julu.
Nemanja
