Piše: Mače
Kada si na pragu svoje 50 kriza srednjih godina se manifestuje na različite načine, ali jedno je zajedničko želiš se ponovo osetiti mladim. U mojoj nekoj percepciji ja sam bio bitan lik na ovdašnjoj punk sceni – i onda se moja kriza manifestuje u idejama kako bih mogao ponovo nešto raditi na toj sceni i možda opet imati neki status, koji realno ne znači ništa. Kažem, u mojoj percepciji, to nužno ne mora značiti da je tačno. Za realan svet sam ionako uvek bio i ostao luzer, ovoga puta još sa viškom kilograma. Dakle, padaju na pamet meni različite stvari, da napravim bend (čak sam i napravio par pesama), pokrenem opet fanzin, da nešto pišem ili da odem na neki koncert.
Festival Iluzije Slobode u Bečeju – nikada nisam bio, ali mi izgleda kao skroz dobra priča. Bečej mi je daleko, nema šanse da vozim do tamo i nazad, a naviknut sam na komfor kreveta, tako da pronalazim finu kuću za male pare.
„Ženo, znaš kako si uvek pričala da bi volela da vidiš cvetanje Tise? Mogli bi sledeći vikend da odemo do Bečeja“ – počeh sa diplomatijom.
„Dooobroo“, krenula je u neverici. Uh, majku mu, zna da se obično prvo moramo posvađati pre nego što me uspe naterati da izađem iz kuće i krenemo negde.
„Šta ima u Bečeju, jel opet neki koncert?“.
U svakom slučaju u subotu, po završetku dečijih aktivnosti zaputismo se svi zajedno ka Vojvodini. Plan je bio porodični turizam preko dana, a uveče punk. Poštedeću vas turističkih priča, ali ću samo reći da mi se Bečej kao gradić dopao, lepo uređena obala Tise, fin trg, dobra klopa. Loš utisak je totalna zapuštenost Fantast dvorca i vile Sokolac porodice Dunđerski.
Na porodičnom sastanku deca su bila kategorična da ne žele ići, a kako se uveče i na gradskom trgu dešavao koncert nekih popularnih izvođača polovina ulica u gradu je bilo zatvoreno, rešavam da do tog salaša na kojem se dešava fest odem taksijem. Kažem taksisti trebam da idem na festival na salašu van grada, imam lokaciju, on mi samo reče, znam gde je, bio je i sinoć koncert.
Od glavnog puta se kreće kroz šumicu i močvaru. Sve je lepo obeleženo, a i jako lep detalj su teglice sa svećama koje stoje pored stazice koja vodi do salaša. Čuju se već De Limanosi, nadao sam se da ću doći na vreme, ali eto kasnio sam pesmu-dve. Ulaznica 1200 dinara i dobija se čaša koju kasnije koristiš za pića. Mesto gde se održava koncert je salaš. Bina na ivici voćnjaka, tu su i bale sena, sve ima taj nekakav hipijevski šmek. Odlično mesto. Prve osobe na koje nalećem su Žuća basista Totalnog Promašaja i Luka arhivator, tako da sam bar rešio društvo za to veče. Sa Žućom sam u vreme studentskih dana proživeo sve i svašta tako da obojica ne skrivamo radost što vidimo jedan drugog posle toliko vremena. Štand sa domaćim sokovima mi je super potez, krećem sa zovom, ali majstor pravi sokove sa soda vodom i tu me iznenadi – nisam očekivao taj nizak udarac, jer mi to nije taj ukus. Posle dam tukao po višnji.
No, da se vratim na koncert. Od nekoliko ljudi sam čuo da su im De Limanosi bez veze, ali meni su zakon. Često ih kod kuće vrtim i žalim što ovaj materijal nije objavljen na vinilu. Svirka je
tačno onakva kakvu sam i očekivao – utegnuta, sa dobrim zvukom. Super mi je što u repertoaru imaju i par obrada Mitesersa i Blitzkriega.
U pauzi me Žuća upoznaje sa svim živima. „Kako ne znam ko je Mačak – a moj ego raste li raste. Onda na binu izlaze Urlik. Ritam sekcija je polovina Nable, tako da ovaj bend doživljavam kao svoj. Album koji je nedavno izašao na ploči predstavlja vrhunski punk n roll i u ozbiljnoj je konkurenciji za album godine. Ali ove večeri im se nešto nije dalo. Prvo su imali peh sa gitarom, tj. Tasina gitara je crkla, a zatim im je zvuk bio očajan, sve se rasipalo. Posle par pesama je i Draganu pukla žica, ali je on nastavio tako da svira. To je taj punk duh. Gledao sam ih u puno boljim izdanjima, večeras jednostavno nije bio njihov dan.
Glupiramo se okolo, i onda se čuje „Mi smo Nula. Ovo je naša borba, naš bijes, naš život, naš protest, naša istina …“ Istorijski trenutak, legendarna Nula po prvi put na ovim prostorima. Meni nikada nisu bili vau bend, ali njihov značaj na razvoj d.i.y punk scene tokom 90ih je ogroman. Htedoh da budem totalno u fazonu 90ih, pa da dobacujem fraze tipa „Vratite nam sankcije“ i sl. ali rekoh sebi, ćuti tu ne pravi budalu od sebe. Korektno odsviran set, svirali su i neke pesme sa upravo izašlog novog albuma.
Kao poslednji bend bili su Kriva Istina. Meni nešto u sećanju da imaju devojku na poziciji basistkinje, kad tamo bradati dečko. Luka mi reče, ala si ti zaostao u vremenu. Bend ubi, kako su dobri – Propagandhi fazon. Dopada mi se što pevaju na maternjem. Malo pre njihovog završetka, pozdravih se sa ljudima i lagano se kroz mrak uputih nazad, pozvah onog istog taksistu da me odveze na počinak.
Loš sam u proceni broja ljudi, ali recimo da je bilo 200ak duša – očekivao sam da ovaj festival okuplja više ljudi. Svaka čast organizatorima, sve je bilo na mestu. Možda bi se moglo malo više poraditi na merch štandove, da možda bude tu i neka distribucija, ako iste i postoje kod nas. Pojma nemam. U svakom slučaju, podržite sledeće godine i dođite.
