Pod Parou Fest / Cock Sparrer / Buzzcocks / Snuff / Conflict / The Carburetors / SPS / 02.08.2014 / Moravska Trebova

Cock Sparrer na 800km od kuće? Zašto da ne! Kada sam pre par meseci  video line up festivala koji se održava već 13 godina u Moravskoj Trebovi, zainteresovao sam se za odlazak obzirom da sam već tada znao da sigurno propuštam Blackpool ove godine. Kako do mesec dana pred festival niko drugi iz ekipe nije bio zainteresovan za odlazak u Češku tako je i moj entuzijazam splasnuo. U međuvremenu i Aca Choice koji je prošle godine posetio  tu Moravsku, savetovao me je da mi je pametnije da zaobiđem celo zezanje jer je lokacija usred šume, na proplanku, 5km daleko od bilo kakve civilizacije. Ali, tada se pojavljuju Đura i Šule iz Beograda. Ovaj prvi radi sound, drugi vozi, treći je Draganče, imaju mesto u kolima za mene i idu samo na jedan, poslednji dan, kad sviraju Spareri. Minimalan trošak, maksimalno zezanje. Idemooo!

Subota, oko 5 ujutru, Bgd drugari pokupiše me kod NS štajge. Preko Pešte, Bratislave i Brna, sa družim zadržavanjem u „akva parku“ u Rajci, stižemo na destinaciju oko lapo 4 posle podne. Kad se pred Moravsku Trebovu isključi sa puta, vozi se kroz šumu, zemljanim drumom par kilometara i stiže se do improvizovanog punkta gde organizatori dele narukvice, propusnice i ostale pasove. Toliko je sve ležerno da smo mogli reći ime bilo kog benda, prošli bi garant. Iako smo stvarno bili na spisku Cock Sparrera, niko nam ništa nije proveravao, već nam dadoše narukvice da ih sami stavimo na ruke kao i propusnicu da možemo kolima da uđemo skroz do bine, u bekstejdž. Pošto je prva dva dana festivala pljuštala kiša, blato je bilo do kolena, a bageri, kamioni i terenska vozila, spremni za izvlačenje zaglavljenih automobila iz kaljuge. Nabrojaću samo poznatije bendove koji su svirali prve dve večeri: Agnostic Front, Biohazard, Vice Squad, Mad Sin, Toy Dolls, The Meteors, Anti Pasti, Bishops Green, Stage Bottles, The Toasters, Old Firm Casuals… Kada smo se sračunali, dnevni line up ne košta ispod 30 soma evra, a čuli smo da je prve dve večeri zbog kiše bilo manje ljudi nego poslednjeg dana, kada je bilo recimo iznad pet a ispod deset soma. Ne znam samo od kojih para se to sve pokrilo.

Upadosmo u šator na kojem je pisalo Cock Sparrer da se osvežimo. Oni su u tom trenutku još bili na putu sa bečkog aerodroma. Svi oni Česi koji su se muvali okolo pojma nisu imali da mi nismo članovi benda, čak je bilo onih koji su nas pitali „Are you Cock Sparrer?“, sa spremnim aparatima u rukama kako bi se slikali sa nama. Od šatora do bine koja je na nekih tridesetak metara bila je nauka doći zobg blata i brazdi koje su napravili kamioni, kombeze i traktori. Desetak minuta posle četiri probio sam se do dela u kojem je publika i namontirao se ispred bine, tačnije dokle sam mogao da priđem od blata, pošto je došlo vreme da Snuff krene sa svojom svirkom. Neverovatno mi je da su ih stavili da sviraju u tako lošem terminu. Mislim da ih nije gledalo više od stotinak ljudi, od kojih dve trećine nikada nisu ni čuli za njih. Kakav nepravedno loš tretman prema majstorima. U blatu je đuskalo pedesetak jezivih panksa, ali su oni bili toliko razvaljeni da sam siguran da nisu imali pojma koji je bend na bini. Svirka Snuffa izgledala je kao proba, gde se oni zezaju na bini i uzalud dozivaju bilo koga ko se razume u klavijature da im nešto kao namesti… Spičili su 17 stvari, „Likely Lads“ na početku, „Do Nothing“ vrlo brzo nakon nje, a potom i „Nick Northern“. Nešto kasnije dođoše na red i „Too Late“, „Caught In Session“, „Martin“… i „Arshole“ za kraj.

SPS

Sledeća dva benda trebala su da budu Total Chaos i irski Klingonz, ali su i jedni i drugi kasnili, pa su se zarotirali „domaći“ Zemežluč i SPS, koji su po rasporedu trebali da sviraju kasnije. Oba ova benda liče jedan na drugi s tim što je SPS znatno poznatiji i popularniji, čak su možda i najveći tamošnji bend obzirom da su osnovani još početkom 80ih. Furaju se na partizanštinu, najveći hit im je „Po šumama i gorama“, melodično, pevljivo, sa duplom bas pedalom… u publici lom. Na trenutak me je scenario podsetio na To Be Punk 2011. kada je smorena masa čekala da završe „tamo neki“ Guitar Gangsters i da počnu Goblini. SPS su klasičan KUD idijoti/Goblini/Hladno pivo/Atheist Rap stil. Malo sam gledao, malo više zujao po štandovima i preskakao „mrtva“ tela koja su ležala u blatu i prašini. Inače sama lokacija je organizovana tako da se u isto vreme svira na dve bine, a okolo su štandovi sa klopom, pićem, info pultovi i merch šatori. Velika bina na kojoj sam i gledao sve bendove veća je od Explosive stagea na Exitu za recimo trećinu. Sastav publike bio je je-zi-vi-tis… 90 posto činili su šareni panksi koji nisu makli dalje od Exploiteda i Pistolsa. U to sam ubeđen. Sva ona trešeraj ekipa u Blackpoolu je ozbiljna gospoda za ovaj istočni blok. Ekipa koja kod nas ide na punk/hc koncerte muzički je potkovanija i obrazovanija od svih tih istočnjaka zajedno.

 

Conflict

Dođe red i na Conflict. Koliko sam skontao samo je pevač stara njuška, čak je postava kompletno promenjena u odnosu i na Blackpool od pre pet godina. Svirali su nešto ispod sat vremena, pred znatno brojnijom publikom nego Snuff ali manje brojnom nego SPS. Koliko god se trudio, taj fazon mi nikako ne ide u uho. Jednostavno, ne leže mi, iako su uživo zvučali dobro, a i odsvirali su poštenih dvadesetak pesama. Jebi ga Gale, oprosti!

Buzzcocks

Naredni su na binu izašli Buzzcocks u postavi koja pegla poslednjih pet godina i koja je nedavno objavila album „The Way“. Pošto sam se dokopao set liste, video sam da su precrtali dve pesme i to upravo sa novog albuma. Odigrali su pametno. Videli su kakva je publika i shvatili da jednostavno moraju da odsviraju najveće hitove i ni makac dalje, bez eksperimentisanja. Tako je i bilo, krenuli su sa gotovo spojenim „Boredom“, „Fast Cars“ i „I Dont Mind“, i u sat vremena odsvirali pesme koje znaju bukvalno svi koji su ikad dohvatili bilo koji best of Buzzcocksa. Dakle: „Girl From Chainstore“, „Sick City Sometimes“, Promises“, „Noise Annoys“, „Love You More“, „What Do I Get“… Nakon nje napravili su kraću pauzu a potom u jednom cugu izveli na bis „Harmony In My Head“, „Ever Fallen In Love“ i „Orgasm Addicst“. Bio je to jedan od boljih Buzzcocks gigova koji sam gledao. Pete Shelley sa sedom bradom najavio je ulazak u sedmu deceniju života, ali mu je glas i dalje odličan, baš kao i Diggleu. Bend je definitivno napravio ubod sa bubnjarem koji je znatno mlađi od njih. On ih prosto vozi i drži jednak ritam sve vreme.

Cock Sparrer

U međuvremenu stigoše i Spareri… oni su svirali sledeći. Najkrupnijim slovima ispisani na plakatu, definitivno su bili najveće ime festivala. I oni su poput Buzzcocksa videli koliko je sati pa su isterali set listu koja ne može da omane, sa deset stvari sa prvog albuma i tek po kojom sa ostalih, ukupno 18. Sa poslednjeg izvedena je samo „Suicide Girls“, a ono što mi je najviše prijalo bila je „Price Too High To Pay“, koju inače ne sviraju često. Atmosfera u prepunom prostoru bila je odlična, uostalom kakvu smo i navikli da gledamo kada je Cock Sparrer na bini. Nakon pet, šest pesama, na početku „Get A Rope“, Collinu je u jednom momentu počeo da trokira glas, ali se vrlo brzo, već na narednoj pesmi doveo u red i do kraja izvukao koncert bez problema. Jbg, obzirom na godine, morali bi da povedu računa koliko čega smeju da unesu u sebe pre nastupa. Uprkos što redovno izvode „Teenage Heart“, biološki sat jednostavno kaže drugačije. Sedamdesetominutni nastup završen je bisom, a poslednje dve stvari bile su po običaju „England Belongs To Me“ i „We Are Coming Back“ koje su izvedene horski sa publikom. Dok nismo krenuli sa njima ka hotelu, ja sam odgledao dve trećine seta norveškog benda The Carburetors. Petorka u crnim kožnim jaknama, pevač nabildovan u majici bez rukava, sve vreme cepa vatra sa strane i nekakav vatromet, lagana seljana. Oni uigrani do savršenstva, napucani, žestoki, samo džaba kad me taj Motorhead/Zeke fazon ne dodiruje ni najmanje. Sviraju po šablonu, prilično napaljivo, ali nakon treće pesme već počinješ da se pitaš da li su je već odsvirali. Oko keca se popakovasmo i za kombijem Sparera odosmo u sledeću šumu u nekakvo odmaralište na kuntanje. Oni sutradan poraniše na avion a mi nakon doručka laganim tempom krenusmo nazad ka Pešti.

Zgro

 

Comments

comments

You may also like...

Leave a Reply