IzveštajiKoncerti

REBELLION FESTIVAL 2017 // 05/08/2017 // – DAY THREE

Kako redovno subotom overim i neki fudbal tako se i ovaj put namestio zicer pošto na pola sata vožnje od Blekpula ima nekoliko opcija. Preston – Wednesday je svakako bio najatraktivniji meč, ali bi u slučaju da sam otišao tamo propustio par bendova koje sam označio kao prioritetne. Ulaznice za Fleetwood-Rotherham bile su sold out tako da se kao logično rešenje nametnula Konferencija i tekma Fylde – Boreham Wood. To je jedina lokacija odakle sam mogao za manje od pola sata da stignem nazad na festival, a GIMP FIST je počinjao već u 5.25.

Bukvalno sam uleteo u Ballroom na poslednji refren prve pesme „First In Line“. Na velikom ekranu iza benda bila je fotka Mickyija Fitza, a ceo koncert posvećen upravo njemu. Bend se nakon jednogodišnje pauze vratio na scenu sjajnim koncertom upravo na prošlom Rebellionu. Kako oni zvuče sad i pre te pauze to je nebo i zemlja. Usvirani su do perfekcije. Na svirkama uvek ponude publici sve same sing-a-long hitove – mogu samo da kažem da je ovaj nastup bio vrhunski. Pevač Johnny toliko je normalan, skroman momak i iskren u tome što radi da to jednostavno ne može da se ne primeti i ne da rezultat. Novi album „Never Give Up On You“ sa kojeg su odsvirali tri pesme („Fists In The Air“ je hitčina na kvadrat), izašao je neposredno pred festival, pa je tek manji deo publike reagovao euforično. Pred sam kraj, odsvirana je i „Spirit Of The Streets“ od The Business, kada se bendu na bini priključio Fish, gitarista iz poslednje postave ovog kultnog sastava. Sjajan koncert je u prepunom Ballroomu završen pesmom „Here I Stand“.

Nakon njih na istoj bini od pola 7 servirana je prava poslastica za sve one koji su ikada imali veze sa DC zvukom, a večeras ih je bilo itekako, sigurno preko hiljadu. „Bet You Never Thought“ – uvodnom pesmom sa albuma „This Side Up“ , legendarni bend SCREAM otpočeo je majstorsku četrdesetpetominutnu svirku. Već na narednoj „U Suck/We’re Fed Up“, pevač Peter silazi u publiku i veći deo koncerta provodi među masom. Automatski to je izazvalo sjajnu reakciju publike koja je osetila momenat i maksimalno se potrudila da se svirka Scream-a pretvori u pravi HC šou. Naredna je hitčina „Bedlam“ nakon koje vrlo brzo ide „Sailin On“ od Bad Brains, na kojoj je publika bukvalno odlepila! Dvadeset stvari, isključivo sa prva dva albuma, preteran scenski nastup nakon kojeg je srce puno. Da je tada bio kraj dana, ne bih imao ništa protiv. Peter Stahl je dao domaći zadatak kako treba da se ponaša frontmen jednog benda. „Came Without Warning“ došla je na kraju nakon čega smo, prepuni utisaka, izašli iz Ballroma i preselili se na Introducing Stage da bi uhvatili Tiger Sex, ali smo stigli da vidimo i poslednjih 15-20 minuta klinaca iz Londona koji se zovu TUFFRAGETTES. Njihov nastup je interesantan, u duhu modernog vremena. Glavni u bendu je klinac hipsterčić koji svira nekoliko instrumenata uključujući i klavijature. Umesto bubnjeva cepa ritmulja. Na bini su on i četiri ribe. Izvode neki feministički synt ili pre pop-punk… Negde sam pročitao da im je prikačena odrednica queer-core… Eto, i to postoji.  Najjače ime subotnje večeri na istoj bini bio je bend TIGER SEX iz Las Vegasa, sa provokativnom, pevačicom Kelly na čelu četvoročlane ekipe. Njen performans potisnuo je u drugi plan muziku koju sviraju obzirom da je prepuni klub, tačnije prostor, svih pola sata gledao u nju. Obučena veoma oskudno, ona je tokom nastupa bukvalno izginula. Svirački, ima tu svega, garaža je osnova, dosta ranog amerskog panka, Stoogesa (svirali „I Wanna Be Your Dog“), NY Dollsa, ali i Pistolsa, Ramonesa… Veoma ubedljivo, ali više kao polusatni živi nastup nego kao nešto što bih pustio kod kuće. Jedina zamerka ide upravo na njen račun… riba je malo dirty, preterano, ako me kapirate!

THE CRACK sam naravno ispratio u Areni iz čistog poštovanja prema ovoj gospodi iz Chelthenhama. Standardan repertoar, verzija „Don’t You Ever Let Me Down“ sa singla (iako priželjkujem da čujem bar jednom i onu sa albuma), pred sam kraj išle su „Troops Have Landed“, „Don’t Just Sit There“, „Take Me Away“ na kojima im je gostovao Tosh iz Section 5 – iskreno, nije morao, obzirom da je pola tekstova ispormašivao. Biser vezan za The Crack je polo majica na njihovom štandu „Live In Santiago de Chile“!

Potom sam isfurao prvi put na vazduh gde je na Casbah Stage-u  od pola 10 pred prepunim prostorom svirao RUTS DC, kao trojka, bez tamnopute Molare. Odličan set, nekoliko novih pesama od kojih je svakako najveći hit „Music Must Destroy“. Iskreno, voleo bih da je bilo zastupljeno više pesama sa albuma „Animal Now“, osim redovne „Mirror Smashed“, ali OK, nije realno pored toliko velikih hitova. Prolufitrasmo se, udahnusmo svež vazduh i napravismo sa Ratsima fino zagrevanje za SHAM 69 koji su bili headlineri u Ballroomu. Ko je bio na onom spektakularnom koncertu na Adi pre dve godine, zna kako oni uživo zvuče i izgledaju. Na domaćem terenu pred krcatom salom kompletna slika može samo da bude bolja. Svirka kreće sa „What Have We Got?“, druga je „I Don’t Wanna“… Pursey kao tinejdžer… od gume. Neverovatan scenski nastup. Čista desetka. Ostatak benda uigran do perfekcije… Bubnjar opasno pegla i drži ritam iako vizuelno užasno iritira, jer je previše teatralan. Apsolutno nema šanse da može da „ukrade šou“ Pursey-u, a uporno se trudi. Izbor pesama odličan, pored klasika „Angels With Dirty Faces“, „Tell Us The Truth“, „Borstal Breakout“, „Questions And Answers“, „George Davis Is Innocent“… uglavljena je i „Bastille Cake“. U publici sve vreme ozbiljan haos. „White Riot“ od The Clash postala je redovna u Purseyevom live repertoaru. Na poziv mase, bend izlazi na bis gde izvodi „Hurry Up Harry“ i „Hersham Boys“. Spektakularan nastup, ne znam kako ga drugačije oceniti. Nakon završetka Sham-a trebalo da je da bude fajront ali su oko 1 ujutru na binu izašli SHEER TERROR.

Sva sreća da su imali day off pa su mogli da produže još jedan dan u Blekpulu i odsviraju koncert iako je činjenica da bi neuporedivo bolje sve to izgledalo u triput manjoj Areni pošto je njihov nastup ispratilo ispod 500 ljudi. ’Bem ti sunce kakva njuška je Paul Bearer! Bez vrata, širok, mali, nabijen, pravi buldog! Glas mu je identičan kao na studijskim izdanjima. Non stop je u pokretu ali se sve svodi na šetnju po bini, s obzirom da mu godine, a pre svega kile i stas ne dozvoljavaju da bude življi. Petnaestak pesama ukupno, malo ispod sat vremena, sve je krenulo sa “Here To Stay” uvodnom numerom sa legendarnog prvog albuma (koji je odsviran maltene u kompletu), pa “I, Spoiler”, “Time Don’t Heal A Thing”… a završilo sa “Just Can’t Hate Enough”. Bez ijedne zamerke! Naravno, voleo bih da se sve desilo u prikladnijem prostoru pred istim brojem ljudi i u prisnijoj atmosferi, i da sam ih gledao odmoran a ne nakon celodnevnog gigovanja. Siguran sam da bi i utisak bio još snažniji. Evo ga i spisak dela velikih bendova koji su svirali u subotu a koje nisam uspeo da vidim, ali ih sve odavno imam “overene”, neke i po pet-šest puta: UK Subs, ANL, Infa Riot, 999, Neville Staple, Citizen Fish, Angelic Upstarts, Guitar Gangsters, Lurkers, Outcasts, The Vapors, Resistance 77, Stalag 13…

 

Text + Fotke : Zgro

 

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close