IzveštajiKoncerti

Rebellion Festival – Day One / 04.08.2016 / Blackpool

Ko zna koji put sam rekao sebi da više nema potrebe da idem u Blackpool pošto sam video sve bendove koji su me ikad zanimali, ali već sad sam siguran da znam gde ću biti prvog vikenda avgusta naredne godine. Kada pomisliš da je to to i da bolje ne može, festival prevaziđe sam sebe. OK, ove godine namestila su se dva jubileja, 40 godina punka i dve decenije festivala, ali, da budem iskren, nisam očekivao ni blizu ovakvu euforiju i gužvu. Sve pojedinačne karte kao i vikend paketi bili su rasprodati, što se, mislim, nikad ranije nije dogodilo, a festival je proširen za još jednu binu, što je sigurno nekih pet soma više. Sleteo sam u Manchester oko podne, uspeo da uletim u prvi voz i najbržom mogućom varijantom stignem u Blackpool pre pola 2. Bacio sam stvari na gajbu i zapalio 20160805_173428pravo pred Winter Garden da pokupim narukvicu. Red za šalter na kojem su se podizali pasovi zavijao je iza ćoška. Kada sam stao na začelje nisam ni sanjao da ću tu provesti naredne dve i po čuke. Mislim da bih u bilo kom drugom redu debelo ispizdio, ali je ovde bilo toliko opušteno i veselo da je čekićanje bukvalno proletelo (propustio sam da podržim Vox Populi, jbg). U istom redu stajali su članovi bendova, gosti i svi oni koji ulaze free na festival. Iza mene bili su žena i deca gitariste Varukersa, potom basista Goldbladea, pa ogromno biće na štiklama –Jenna Talia (Glitter Trash), zatim gitarista Wonk Unit, devojke iz Maid Of Ace i brojni drugi znani i neznani panksi. Pošto je šalter gde se preuzimaju narukvice odmah na spram novootvorene bine koja je nazvana Tower Street Arena i koju sam u startu šacovao kao mesto gde ću odgledati dobar broj koncerata, dok sam stajao u redu odslušao sam ceo nastup Geoffrey Oi!cott. Sam naziv kaže dovoljno koji fazon furaju momci iz Jorkšira.

Dok ne nastavim dalje, samo da istaknem da je napravljen sjajan potez sa tom binom na otvorenom koja je nameštena tačno na spram Winter Gardena, u veliki prazan prostor između tržnog centra i parkinga u koji će se tokom jeseni uglaviti nova Wilkinsonova robna kuća. Veliku sreću imali su organizatori, a još više publika, što je vreme u Blackpoolu poslužilo. Ne pamtim za osam puta koliko sam bio da su sva četiri dana festivala bila sunčana (izuzev dva sata poslednje večeri) te je napolju bila prava uživancija. To je ujedno i jedino mesto na festivalu na kojem je pušenje bilo dozvoljeno a zvuk je konstantno bio dobar. Moram da istaknem da je dirigentsku palicu FOH-a držao Đura. Moj naklon!

Nakon Geoffrey Oi!cott na binu izlaze i Evil Blizzard čiju svirku slušam do pred sam kraj, a pošto me je zaintrigiralo da vidim o čemu je reč, obzirom da ih ranije nisam gledao, kako sam dobio narukvicu tako sam uleteo unutra (ne unutra unutra već u ograđeni otvoreni prostor) i ostao zabezeknut prizorom. Poprilično pun prostor, od recimo 3-4000 ljudi skakao je i pevao dok su maskirani članovi benda izvodili ludorije na bini. Uspeo sam da odgledam poslednjih četiri, pet pesama ovog krajnje nenormalnog benda iz komšiluka (Preston), čija muzika me ni najmanje nije dodirnula ali je ceo performans na bini takav da jednostavno ostavlja bez teksta. Recimo da scenski nisu daleko od nekog  Gwara. Bend čine četvorica basista i bubnjar koji je glavni vokal. Sigurno ih neću odvrnuti kod kuće, ali sam isto tako siguran da ću se potruditi da ih naredni put pogledam od početka pošto znaju da naprave ozbiljan šou.

Dok je još sunce sijalo strpljivo sam sačekao ceo changeover na istoj bini i dočekao da vidim Flag, odnosno ekipu ozbiljnih njuški koja izvodi repertoar Black Flaga. Originalni pevač Keith Morris, potom basista Chuck Dukowski, gitarista Dez Cadena i bubnjar Bill Stevenson – svi nekada članovi kultnog benda, priključili su sastavu Stephena Egertona iz Descendentsa i napravili bukvalno all star ekipu. Nastup su otvorili pesmom „Revenge“ na koju je publika odmah reagovala pa se u prve redove gotovo nije ni moglo prići zbog konstantnog ludila koje je tamo vladalo tokom cele svirke. Prvi set pesama išao je dalje ovim redom: „Fix Me“, „I Don’t Care“, „Police Story“… Keith Morris koji je napunio šest banki očigledno nema više neophodnu snagu u vokalu, ali ga je ostatak benda sjajno poklapao bekovima. Njegov ukupan performans odnosno scenski nastup bio je za desetku. Ceo koncert sastojao se iz šest setova pesama, s tim što je u petom Dez Cadena skinuo gitaru dohvatio mikrofon i tako dozvolio Keithu desetominutni predah. Otpeavo je „American Waste“, „Thirsty And Misserable“, „Spray Paint“, „Padded Cell“ i „Six Pack“. Kod Deza je činjenica da mu je glas moćan ali vidno promukao. Ipak, nekako ključni igrač cele priče je Chuck Dukowski koji je bukvalno pojeo bas gitaru koju inače cepa prstima, bez trzalice. Zvuk je bio fantastičan, a on lud za trojicu. Koncert su završili sa „Nervous Breakdown“ i „Louie Louie“. Uglavnom, matorci objasniše neke stvari.

Prvi put sam ušao u Ballroom – najveću festivalsku salu, u 7.20 na početak Buster Shuffle ne toliko što sam lud za njima, već iz znatiželje da se uverim koliko su napredovali od prethodnog puta odnosno koliko ljudi će ispratiti njihov nastup. Prostor je bio dobro popunjen a publika je sve vreme đuskala uz prijatne ska zvuke. Lider benda Jethro Baker ozbiljan je muzičar. Bukvalno se poigravao sa klavijaturom, svirao je nogom, žmurećki, iza leđa, laktovima… Momci i tamnoputa devojka iz Londona prirediše ozbiljan party publici koja ih je ispratila ovacijama. Na kraju su odsvirali i par obrada i završili odličan nastup sa „Message To You Rudy“ u svom furioznom ritmu kao kada bi original pustio na 45 obrtaja.

Ponovo sam napustio glavno festivalsko zdanje i prešao put do jedine bine na otvorenom kako bih pogledao Bouncing Souls koji su u Blackpoolu redovni. Stajao sam prilično blizu bine, ali mi je nešto konstantno falilo tokom njihovog nastupa. Pregršt hitova, masa odlična, oni su odsvirali bez zamerke, samo što je sve bilo toliko tiho da si bez problema dok traje svirka mogao da komuniciraš sa osobom do sebe. Falilo je u zvuku malo masti da grune, da te pomeri s mesta. Ubeđen sam da bi sve zvučal mnogo snažnije da ih je radio Đura a ne njihov tonac. Osim toga, koliko god Greg imao sjajan vokal toliko imam neku averziju prema njegovom đuskanju. Da utrne muzika skroz i da gledaš samo njega bio bi siguran da je reč o nekom Brit Pop bendu u stilu Pulpa.

Nakon njih nisam napuštao prostor već sam sačekao naredni bend – T.S.O.L. Za razliku od prethodnog puta primetio sam da imaju novog bubnjara. Svirka odlična, zvuk bez greške, a o pevačkim sposobnostima Jacka Grishama reći ću samo da ga je matori razvalio! S neverovatnom lakoćom otpevao je ceo gig koji je trajao dobrih sat vremena. Ponovo je isfurao neke ženske šalvare i sve vreme zujao levo, desno po bini, kao muva bez glave. Mnoge pesme bez pauze prelazile su u narednu, tako je recimo na „Sounds Of Laughter“ sjajno nadovezana „Die For Me“ odnosno na „Terrible People“ lepo je nalepljena „80 Times“. Sve ukupno odsvirali su repertoar od dvadesetak stvari i završili koncert sa „Code Blue“. Uz Flag, definitivno najjači utisak prve večeri.

Pošto je u nekom mom rasporedu koji sam sklopio unapred usledilo skoro pola sata pauze izabrao sam da pogledam East End Badoes u Areni pre nego Abrasive Wheels u Ballroomu. Frontmen Terry Heyes izgleda kao da je vreme stalo. Pre deset godina gledao sam ih prvi put, čovek je bukvalno isti… fura šmekersko, barabski fazon, tanak, žilav, sa sedom kosicom na lagani razdeljak. Arena je bila dobro popunjena, gomila matorih skinheda nabila se u prve redove i otpevala s bendom bukvalno ceo koncert. Badoes su bend koji retko kad slušam kod kuće ali ću na njihovu svirku otići uvek, vrlo rado, pošto su uživo odlični, dinamični, energični… onako, baš kako treba! Ko ne zna o čemu je reč, nastali su u istočnom Londonu početkom 80ih u poplavi Oi bendova, nikada nisu bili fudbalskim žargonom premijerligaši već standardan, dobar član čempionšipa.

Pošto me je umor već ozbiljno sustigao (obzirom da sam već dvadeset sati na nogama) jedva sam dočekao početak Descendentsa koje nisam gledao još od onog famoznog Sigeta 1997. Ballroom se napunio do vrha. Njihov aktuelni album nije me ozbiljnije pomerio, ili sam očekivao više pošto je prošlo 12 godina od „Cool To Be You“. Uglavnom, veći deo svirke proveo sam u traženju mesta gde će zvuk biti prihvatljiv. Bukvalno je samo u delu od miks pulta do bine bilo kako treba, ali su te redove zauzeli mahom omladinci koji su se fino lomatali. Na pola giga popeo sam se na balkon (gde nalećem na Popu, cimera tokom Rebelliona, koji je stigao kasnijim letom iz Ciriha) da bar imam bolju sliku kad već nemam ton i tu dočekao kraj. Zvuk je toliko praštao da se većina pesama nije prepoznavala dok ne bi došla do udarnog pevačkog dela. Narednih dana skapirao sam da nisu samo Descendents imali problem sa zvukom već i brojni drugi bendovi i to uglavnom oni koji su imali svog tonca. Neverovatno mi je da u istom prostoru bolje zvuči Buster Shuffle ili The Outcast nego Descendents. Uglavnom otpevah u sebi „Hope“, „Silly Girl“, I’m The One“, „Everything Sux“, „I’m Not A Loser“, „Suburban Home“… i gomilu drugih dragih pesama iz mladosti i to je to. Ubeđen sam da bi utisak bio jači da su svirali napolju ili da im je zvuk radio domaći tonac, ali jbg.

1.8. youth man (5)
Youth Man

Obzirom da se Rebellion ove godine dešavao na sedam bina, zbog preklapanja satnica nemoguće je bilo videti sve što želiš. Tako sam prve večeri propustio Pears, Dwarves, The Dickies, PTTB, CJ Ramone, The Vibrators, Drongos For Europe, Abrasive Wheels… Od pre par godina uveden je New Bands Stage koji je funkcionisao samo četvrtkom. Tu su, kako i sam naziv bine kaže, svirali isključivo mali, novi bendovi, uglavnom bez izdanja ili oni za koje se još uvek ne zna van lokalnih granica. Ovaj put, sva četiri dana šljakala je bina nazvana Introducing Stage na kojoj je sviralo 12 bendova dnevno, svako po pola sata. Tu sam proveo dobar deo „praznog hoda“, odgledao sigurno desetak bendova, raznih žanrova, za koje nikad pre nisam čuo. Bilo je par baš bezveznih, da ih ne imenujem, ali su me četiri dobro promrdala. Screech Bats https://www.facebook.com/ScreechBats su all-girl četvorka koja postoji tek nešto više od godinu dana. Iz Batha su, ali trenutno locirani u Londri. Na bini zvuče i izgledaju kao bilo koji bend sa dugim stažom. Iskusan, kvalitetan, melodični punk/rock pod uticajem kalifornijske scene, s prijatnim vokalom, dobrim bekovima, na momente mi se učinilo kao da slušam Tilt… Ako im snimci budu bar blizu kako zvuče uživo, moglo bi to da bude obećavajuća ploča. Interesantno je takođe što je prostor u kojem su svirali, sa binom tek izdignutom da nisu na podu, bio fino popunjen i da je sigurno tridesetak ljudi ispred njih pevalo zajedno sa njima. Stepenik iznad bio je još jedan ženski bend The Tuts, trio iz Heyesa (zapadno predgrađe Londona), koji je pred sam festival izbacio odličan singl „Let Go Of The Past“ https://thetuts.bandcamp.com/ kojim najavljuju album za jesen. The Tuts postoje već pet godina i za nijansu su popičniji od Screech Bats, na momente vuku na Undertones ili čak pre na Ordinary Boys. Nasmejane, šarene, sve vreme skakuću, naizmenično pevaju, publika u istom ritmu, peva sa njima… sve u svemu, izuzetno prijatnih pola sata.

Jaded Eyes https://www.facebook.com/Jaded-Eyes-168882539848051/ su petorka iz Leedsa koja cepa hardcore/punk sa DC šmekom. Prilično sirovo i glasno, na tragu bendova kao što su Scream, Marginal Man, Government Issue (Jaded Eyes je pesma koja otvara G.I. album iz 1987)… Nedavno im je „Boss Tunage“ izbacio drugi album „The Eternal Sea“ koji vredi poslušati. Ovde nisu u pitanju klinci, već iskusni likovi koji su ranije svirali u nekoliko bendova (Voorhees, Dead Pets…). Oduvaše pošteno lapo čuke i nateraše me da ih potražim po netu čim sam stigao kući.

Youth Man https://youthman.bandcamp.com/ je ne bez razloga dobio headlining termin na toj bini. Ovaj trio dolazi iz Birminghama, nisu baš moj muzički fah, ali su bukvalno pokidali! U njihovoj muzici dosta je nojza, alter rocka, ali pre svega HC/punka… Nastup im je bio toliko žestok da su nakon pola sata svo troje izgledali kao da su ispali iz veš mašine. Tamnoputa, visoka, vižljasta pevačica i gitaristkinja Kaila na kraju je najavila pesmu sa novog, trećeg, EP-ija „Wax“ kojom je završen odličan gig.

Text: Zgro

Fotke: Zgro & Popa

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close