IzveštajiKoncerti

Plamen i dalje gori – 30 godina KV/HC scene // 15.12.2019 //

Kad je Žućo (basista Totalnog promašaja – prim. aut) u toku održavanja lokalnog Street art festivala, prošlog leta, uleteo sa idejom da bi bilo super da se ponovo okupe, odmah sam znao da će to biti koncert za pamćenje. Njegova inicijalna ideja bila je da to bude manja žurka-svirka samo za par prijatelja i članova porodice, bez ikakvog preterivanja.

Hteo sam da se okupimo mi i još neki od bendova iz naše generacije, u formi probe za nešto širi krug ljudi, bez ikakvih ulaznica, velikih bina i slično. Moja ideja je bila da koncert bude okupljanje starih drugara. I moram da priznam da sam se iznenadio kada se pokazalo da je interesovanje bilo ogromno. – Žućo (Totalni promašaj)

Otprilike sličnog shvatanja bili su i ostali iz “stare” garde što je bilo i nekako očekivano, pre svega jer većina njih ne prati scenska dešavanja gotovo 20 godina. Možda je u pitanju i urođena skromnost pa nisu želeli da se zaleću sa nekim velikim pričama, a da na kraju ne ispadne ništa od toga. Nasuprot njima, mi (uslovno rečeno) mlađi smo odmah bili svesni da će ovo biti koncert godine, ako ne i decenije. Ja sam se odmah setio svih onih povratničkih koncerata nešto većih bendova, pa sam bio potpuno ubeđen da će interesovanje biti ogromno.

Pošto se vest da bi Totalni promašaj mogao ponovo da zasvira proširila među matorim pankerima, došli smo do zaključka da bi i ostali bendovi mogli da se okupe. Usledili su pozivi, razgovori, sastanci, pravljenje viber grupe i dogovoreno je da će se i drugi bendovi okupiti, a da će im se priključiti i The Truth, kao jedini bend koji redovno funkcioniše.

 Bila je to krajnje nadrealna scena; pokretanje Viber grupe, taj inicijalni virtuelni sastanak likova koje odavno nisam video niti čuo, odjednom, oslobođeni iz dubokog zamrzavanja, svi su tu sa ozbiljnom idejom koju sam u prvi čas uzeo sa rezervom. Ovo govorim iz prostog razloga zato što su me određene činjenice prosto primorale da budem sumnjičav sa debelim razlogom. Dakle, u situaciji kada niste uzeli matični instrument dve decenije, kada ste poslednji koncert imali davne 1998. godine, sasvim je normalno očekivati da ćete takvu zamisao, kakva je koncert sa ozbiljnom povodom, gde morate da odsvirate sa izraženom emocijom i, onako, muški, primiti sa rezervom. Bio je to pravi rat racionalnog i emotivnog. Proradile su emocije, ali realna slika je bila daleko od inspiriativne. Bilo je potrebno pokrenuti čitav zarđali mehanizam, a to nije bilo nimalo lako. Iskreno, pre ove inicijative, nisam očekivao da će se bilo šta dešavati. O Mortuusu i Hoću? Neću! sam isključivo razmišljao u prošlom vremenu. – Mikara (H?N!, Mortuus)

Hoću? Neču!

Nakon prvobitnog šoka, usledilo je otrežnjenje pa smo shvatili da sve ovo nije zajebancija tako da smo vrlo brzo napravili konačan spisak bendova: Totalni promašaj, Sedativ, Mortuus, Smudos, The Truth i Hoću? Neću! Sticajem okolnosti tekuća godina (2018.) je zapravo godina jubileja jer se pre 30 godina (1988.) formirao prvi hardcore bend u Kraljevu (Raped Youth). Zbog toga smo odlučili da celom događaju damo nešto svečaniji prizvuk i da koncert bude održan pod sloganom “30 godina kasnije – Plamen i dalje gori”.

I pre nego što se dogodio koncert naišli smo na nekoliko, u tom trenutku, nerešivih problema. Jedan od njih bio je nedostatak bubnjara. Naime, pošto Pop nije želeo da učestvuje u ovom okupljanju postavilo se pitanje ko će svirati bubanj Smudosu, Mortuusu i H?N!-u. Kao rešenje preuzeo sam obavezu da odsviram set od Smudosa i H?N! a Mortuus se snašao jer su pronašli bubnjara. Zatim se pojavio problem datuma. Kao što je gore napisano, ideja je bila da to bude oko 29. novembra, ali se brzo odustalo od toga jer smo shvatili da neće biti dovoljno vremena za uvežbavanje (neki od učesnika nisu bukvalno svirali 20 godina), tako da je koncert pomeren za nekoliko nedelja (za 15. decembar). Sledeći problem je bio gde ćemo bukirati koncert. To će se pokazati kao rak rana cele organizacije jer bezmalo do samo nedelju dana pre koncerta nije se znalo gde će se svirati. Iskreno, taj deo je bio najnaporniji jer taman što bi se dogovorili oko lokacije, usledila bi ponovna diskusija i vratili bi se na početak. Sve bi bilo lako da Kraljevo ima adekvatan prostor za koncerte, nešto tipa Doma omladine ili kakvog sličnog prostora, pa smo počeli da licitiramo sa gotovo svim prostorima u gradu koji imaju funkcionalne električne instalacije. Pošto ja i Nikola aka Nodžo (basista The Truth – prim. aut) imamo iskustva sa organizacijom koncerata uporno smo ponavljali da njihove ideje nemaju smisla jer su se stvari na lokalnoj sceni malo promenile od sredine ’90-ih kada su poslednji put organizovali koncerte. Elem, uslediće višemesečno natezanje i beskonačno dopisivanje na viber grupi kako bi se rešio taj, nimalo beznačajan, problem.

Mortuus

U jednom momentu sam osetio veliko zasićenje, a najviše zbog neizvesnosti koja je konstantno visila nad glavama, a ticala se prostora za održavanje koncerta. Nismo očekivali da će najava koncerta izazvati toliku pažnju javnosti i da će zainteresovanih biti mnogo više od realnog kapaciteta prostora koji smo bukirali. Promene planova su bile svakodnevne, jer su se stvari dešavale strahovitom brzinom. Ono što se kao ekipa dogovorimo večeras, računaj da sutra ne važi. Nije tu bilo ničega šizofrenog, već je situacija na teresu zahtevala od nas da se prilagođavamo. Lično nisam bio zadovoljan predloženim prostorom u “Rok ordinaciji”. Da stavimo na stranu sva merenja, sve uglove, kvadratne metre i proračune o tome koliki broj ljudi je moguće smestiti u takav prostor, a bez da neko ne izgubi život; elementarna logika me je terala da razmišljam o alternativi. I tu sam, priznajem, izgubio najviše živaca i vremena. Lutali smo u potrazi za adekvatnim prostorom, a 15. decembar se približavao. – Mikara

Nekako smo shvatili da nema odgovarajućeg prostora i da moramo uzeti šta nam se nudi. A to je bio novi prostor u gradu, pod imenom „Rock ordinacija“, ali problem sa njim je bio taj što još uvek nije bio otvoren. A i bio je manjeg kapaciteta od željenog. No, pod parolom „šta je tu je“, dogovorili smo se (bar sam, naivno, mislio da smo se dogovorili) da koncert bude bukiran ovde. E sad, mala digresija, većina matoraca je želela da to bude svirka za najuži krug prijatelja i rodbine, dok smo ja i Nodžo pokušavali da im stavimo do znanja da će nagrnuti brdo ljudi sa svih strana. U vezi sa tim, prostor „Rock ordinacije“ bio je u potpunosti odgovarajući jer je u pitanju mali klub, za otprilike 100-ak ljudi, kad se naguraju. Međutim, ne lezi vraže – pošto se vest o ponovnom okupljanju starih kraljevačkih bendova proširila internetom brže od požara shvatili smo da nam je potreban veći prostor. Da skratim priču i poštedim vas nepotrebnih gluposti, doneto je solomonsko rešenje – sviraće se dve večeri u “Rock ordinaciji”, a broj karata će biti ograničen, pa ko doš’o dobrodoš’o. Ubrzo se pokazalo da ni ovo nije baš najbolje rešenje jer je dolazilo do brojnih nesuglasica i nedoumica na relaciji mi (organizatori) – publika. A povrh svega, interesovanje je raslo iz dana u dan, i kako se bližio dan koncerta znali smo da ovo rešenje nije najbolje. Na svu sreću, Branko (ex Punished – prim. aut.) se setio amfiteatra srednje mašinsko-tehničke škole u kojoj predaje. Otišao je na razgovor sa direktorom, objasnio mu situaciju, takva i takva je stvar, i gle čuda – direktor je pristao da nam ustupi prostor, uz malu novčanu nadoknadu i da se obavežemo da neće biti nikakvih sranja. U poslednjem času smo rešili ovaj veliki problem i pronašli najbolje moguće rešenje, što će se i na samom koncertu pokazati.

Sedativ

Pošto, kao što rekoh, neki od članova bendova nisu uzeli instrumente u ruke gotovo 20 godina bilo je neophodno neko vreme da se ponovo uđe u štos. Izgleda da je sviranje isto kao i vožnja bicikle pa se većina vratila u fazon nakon nekoliko proba. Olakšavajuća okolnost bila je što smo imali prostor i opremu za probe, tako da su Kovačima, kraljevačkim predgrađem, tokom protekle jeseni odzvanjali žestoki zvuci. Na našu sreću, Filip (i njegov ćale) u čijoj kući se nalazi studio nije imao ništa protiv da sredovečni pankeri riljaju po gitarama i bubnjevima, pa smo mogli da sviramo do mile volje. I bukvalno je tako bilo. Gotovo da nije bilo dana kada, bar, jedan od bendova nije imao probu, a bilo je večeri kada su tri benda za redom svirali. Osim sviranja bilo je i dobrog zezanja, piva i perolakih droga, tako da su se bendovi vrlo brzo uhodali. Mnogima će ove večeri najviše nedostajati nakon što se koncert završio. Upravo taj momenat ponovnog okupljanja (stare) ekipe, (zaboravljeni) osećaj zajedništva i pozitivna atmosfera na probama bio je jedan od važnih segmenata čitavog događaja.

Nakon meseci i nedelja cimanja i nerviranja, ali smeha i dobrih fora, došao je i taj dugoočekivani koncert. Kad sam na početku rekao da sam znao da će ovo biti koncert za pamćenje nisam nimalo pogrešio. Prodato je preko 300 karata, prostor amfiteatra bio je krcat, pojavio se veliki broj ljudi iz prošlog veka (neki od njih, po svedočanstvima, nisu se pojavljivali na koncertima više decenija), ali i neki ljudi sa strane (usled velikog snega taj broj je bio nešto manji od očekivanog), nije bilo incidenata (nismo ni očekivali da će ih biti, ali zbog glupih propisa o organizaciji javnih dešavanja morali smo da imamo obezbeđenje), bendovi su razvalili (doduše, da budem iskren neki su malo kiksali, ali to je bilo najmanje važno). Odmah se osetilo da će ovo biti koncert godine, ako ne i decenije, u Kraljevu. Na kraju krajeva, pokazano je da plamen i dalje gori jer su neki od bendova odlučili da nastave sa sviranjem tako da se Kraljevo definitivno vraća na pank mapu. Na stranu super pozitivna atmosfera, dobro zezanje, druženje i ostalo, možda je najvažnija posledica koncerta upravo činjenica da su se pojedini likovi i bendovi probudili iz višedecenijskog sna. To znači da ćemo možda i dalje proslavljati važne jubileje. Zato – vidimo se na sledećem.

Smudos

 Drago što smo i mi The Truth sudjelovali u ovom događaju, otvorili šou i definitivno sam mišljenja da je ovaj cijeli događaj itekako imao smisla. Meni je baš bilo kul vidjeti hrpu ljudi koji su dupkom napunili tu staru tehničku školu i atmosfera je prije, tokom i nakon svirke bila ugodna.  Osobno mi je bilo jako drago što su određeni ljudi pokazali interes za distro štand gdje su uglavnom kupovali fanzine, nešto majici i pokoji The Truth 7˝. U Hrvatskoj moram priznati već dugo nisam vidio na gigovima toliko interesa da uopće netko priđe distribuciji a kamoli da kupi fanzin. – Gajo (The Truth)

Punk profesor

Fotke: Bojana Minović

 

 

Text originalno objavljen u “Out of the darkness” #6, 04/2019

Comments

comments

Tags
Close