IzveštajiKoncerti

Nova godina, novi užasi

No, da premotamo malo unazad na par dana pred novaka. Samo što sam zaključio prethodno javljanje, mighty Fury se zapute u ove krajeve da održe priredbu. Kako im je album visoko ocenjen što u krugovima znalaca znanja, što među mojom ekipom, nije bilo razmišljanja. I eto mene u severnom Londonu, prvi put u mestu zvanom New River Studios na overi:

Rapture/True Vision/Insist/Fury/Praise – New River Studios, London 28.12.2016.

Još dok sam parkirao vidim da je mesto vrlo slično DIY Space For London. Ulazim i prilično dobro izgleda. Tu su sofe, stolovi, klopa i tako to. Vrlo prijatno i manje sirotinjski nego DIY. Obećava. Levo kroz dugačak hodnik u neku pomrčinu. Na kraju pomrčine vrata kroz koja se ulazi u deset hiljada kila mraka tj sledeći hodnik pa desno kroz vrata u venue.

Venue?

Nemojmo preterivati niti se zanositi Soba veličine učionice i to u prilično jadnom stanju. Gde je bina? Bina? Šta je to? Aaaaa ono gde bi bend trebalo da bude? Pa nemamo binu al’ zato imamo ovaj tepih. Jes’ da je iz prvog svetskog rata al’ jak u pičku materinu. Izdržava ozbiljno gaženje. Okej. Dakle tepih a na tepihu bubanj, par pojačala, dva zvučnika sa strane i eto. Desno par stolova sa merchom i to vam je to.

Ajd’ dobro. Dajem sve od sebe da ne budem Johnny Rain Cloud i da počnem da padam u depresiju dok se narod još nije skupio ali ću da vas lažem ako kažem da me nisu počele obuzimati crne slutnje.

Jeste znam. Sve znam. Punk! HC! Bla bla bla! Podržavanje scene trte-mrte, drž-ne daj. More mrš! Pa ja sam u tome od prvog dana i imam puno pravo da zanovetam i da ukazujem na mane i propuste. 35 jebenih godina se ja majem sa ovom vrstom muzike i da! Očekujem dobru svirku u dobrim uslovima. Nije ni kinta u pitanju. Sve su ove svirke jeftine. I nije teranje maka na konac ali pobogu, dno prostorija bez bine niti šta vidiš a ono što čuješ bolje da ne čuješ.

Oooooooooooommmmmm!! Kratka meditacija, vežbe disanja i pomisao kako je extra ideja napustiti ovo beznađe i utonuti u neki do jaja utopian society.

Rapture, mlad bend, došli pioniri iz razreda da podrže. Lepo. I mene su u mojoj školi podržali na svirkama tako da… Svirka jeste raspadanje ali biće bolje. Jednom. Možda.

True Vision su o-dli-čni! Ako niste čuli njihov EP na Bandcamp-u, batalite ovo čitanje i odmah tamo. Pa se vrnite kasnije. Sva sreća pa sam izvrteo njihov materijal tako da trulex od zvuka nije toliko smetao.

Insist takođe odličan bend. Ako ste već na Bandcamp-u, šaltajte na njih. Nećete se pokajati. Pale, ne žale.

Fuuurrryy!!! Kakav band, kakav album! Kidanje. Nema ne znam koliko bendova pogotovo u današnje vreme da sa debi albumom zapucaju pravo na vrh HC scene. Bruka jedna. I naravno, tragedija jer se ništa ne vidi, pometnja u masi, guranje, kiseonik odavno napustio prostoriju… Ventilacija? Daj nemojte zajebavati. Ali album im znam pa kad umiksaš ono u glavi sa onim na bini pardon, tepihu, ispadne bolje. A i merch im je bio jeftin pa sam uzeo dva CDs. Jedan za Zgroa i jedan za mene.

Praise… hmm. Njih sam baš pratio. Poslednji “Leave It All Behind” EP mi je baš dobar ali ovde je zvučalo sve do zla boga kilavo. Dajem im kao olakšavajuću okolnost to što sviraju u rupi, što je sve ali baš sve sranje i što sam ja već do sada poprilično smoren.

Ali neka sumnja ipak ostaje. Tako da ako se ponovo ukaže prilika na nekom drugom mestu, možda odem da ih još jednom pogledam.

Nisam ni dočekao kraj. Posle petnaestak minuta, olakšah sebi muke. Kroz jednu pa drugu pomrčinu nazad do kola. U kolima Fury “Paramount” i paljba. New River Studios me više neće videti. Pa da dođe ne znam ko.

I evo nas u 2017.

Pričao sam vam o Expire svirci gde su se između ostalih pojavili od svih hvaljeni Renounced. Preslušavao sam njihov materijal, gledao ih jednom i još uvek nisam siguran. Pa kako su najavili svirku u Unicorn-u a tamo su svirke džabe, reših da odem i da im dam još jednu sansu.

Tako da…

High Vis/War Crimes/Swan Song/Who Cares?/Renounced The Unicorn, Camden 19.01.2017

O ovom mestu sam vam već par puta pričao (pogledajte Incendiary report kao i onaj “Rodilo u Londonu” pa deo gde pričam o Blacklisters). Stigao sam kad je završavao neki bend. Ne znam koji. Verovatno drugi ili treći. Nije me interesovalo. Došao sam da još jednom vidim Renounced, da se vidim sa garijem i tako to. Dakle stvarno ali stvarno nisam mogao da gledam ostale. Video malo War Crimes i ceo set od Who Cares? i nije mi se dopalo. No, ovde su svirke za dž ali su i tematske večeri. Tako da nastupaju bendovi iste fele. Vrlo bi se retko desilo da su žanrovski totalno različiti. Dakle pričamo ovde o metalcore i to onaj screamo a ja sam tu najslabiji. U metalcore branši imam neke mnogo jake ljubimce ali generalno je grana HC koja najslabije sarađuje sa mnom. Screamo baš teško. Tu ne možemo da nađemo zajednički jezik nikako. Da se razumemo, volim powerviolence, volim grind dakle nije fora ni u vokalu nego sama formula metal+core+vrištanje mi ne odgovara.

I evo Renounced ponovo. Prostor je slabiji od The Underworld al’ kako sam naoružan preslušanim albumima i jednim lajvom, možemo da počnemo. I jebiga… opet ništa. Opet sam nekako više ravnodušan nego što su me neke pesme pomerile. Neću da budem isključiv pa da batalim ali recimo da ću da pustim da odstoji. Neću ih čuti ni videti dok ne objave nešto novo. Kad objave i ako mi se ne svidi, završili smo pricu. Ja mislim da je to pošteno.

I za kraj ovog javljanja:

Persistence Tour 2017: Mizery/Burn/Down To Nothing/Walls Of Jericho/Municipal Waste/Agnostic Front/Suicidal Tendencies O2 Forum, Kentish Town, 29.01.2917.

Daaaaaa… ozbiljna priča. Ozbiljan događaj. Karta pazarena davno i već tada je stajanje rasprodato. Nikakav problem. Forum dobro poznajem i balkon im je extra. Udobno, fino, vidi se kao na dlanu, security ne dozvoljava da se ustaje i divlja dakle pozorište. Bioskop. Penzija. Ja sam odavno u fazonu da sve lepo volim pre da vidim i čujem nego da se cimam i guram sa ekipom dole. Plus ne zaboravite: Sedam sati stajanja, guranja, cimanja i svega što (više) ne volim. Zajebi.

I neću da vam pričam: Svirali su tu i tu pesmu, taj i taj album… sve vi to znate. Verujem da ste većinu ovih bendova gledali a i mi smo na ovom sajtu pisali ranije o njima tako da nema svrhe ponavljati. Spomenuću samo neke detalje.

Idemo, Mizery… Ukoliko neko u više od polovine praznoj sali nije ranije slušao i zagotivio ovaj bend, sto posto mu se nije dopao. Trasherica, prazno, sve zvoni, polu-razgovetno… ne znam. Jebiga, tako je to kad sviraš prvi na mini-festivalu.

Burn! Pisao sam o njima ovde i tada se čudio ljudima u publici i evo sada opet isti slučaj. Dva puta Burn, jednom mali prostor, drugi put ogroman i opet publika ne jebe dva posto. Ovo ću da pravdam time što je po mom mišljenju najviše ljudi bilo u metal fazonu, više ih se skupilo zbog Walls Of Jericho, Municipal Waste. Kao i zbog headliner-a normalno. Al opet, Burn su klasika. Čista klasika devedesetih koji su sa prvim EP zadali domaći. Nikoga to ovde nije tangiralo. Em ih ne zanima, em se još prostor nije napunio, em ne poznaju gradivo pa kad se sve to sabere ispadne trulex svirka i smaranje. Jednostavno verujem da ljudi nisu kapirali ovaj bend i kraj priče.

Down To Nothing već bolje. Više ljudi pristiglo. Konkretniji hardcore, zvuk puno bolji i iskidaše u pola sata samo tako. Jako dobro.

Posle njih izađem da nešto pojedem. Pričam sa drugarima napolju, došla je tu ekipica iz Srbije. Oni su se krljali dole u pit-u ne žaleći da u tom jurišu daju i svoj život heheh. Oni su recimo više u Walls/Municipal fazonu. Okej. Ukus, jebiga. Nema tu puno polemisanja. Anyway, zabodem se u jedno od lokalnih mesta, klopam, cimnem fuka, za stolom mi sedi homeless woman pa sam malo sa njom popričao, dao joj neku kintu i vrnem se u zadnjih petnaestak minuta Walls Of Jericho. Totalno nije moj fazon ali moram da priznam da zvuči vrlo solidno a pevačici skidam kapu. Izginula je na bini. Alal joj vera.

Municipal Waste. Heheh… baš sam žešće pratio trash krajem 80ih. Pomocu D.R.I. “Crossover” sam počeo da zalazim u te vode i navatavam jako dobre stvari od Anthrax, Exodus i mnogo drugih. I dan danas volim dobar trash. Municipal Waste sam slušao ali sam ih nekako ostavio u nekom davnom vremenu tako da me je baš zanimao ovaj gig. I što jes, jes. To je to. Trasherica sitan vez. Moram samo da priznam da bi mi više odgovaralo da sam imao ton bez slike jer su na bini baš ono… kao iz vremeplova. Ljaksei 80ih. Al’ svirka jebiga. Zbog toga smo tu, ne?

Agnostic Front sam vam raportirao u rasprodatom Underworld-u tako da nema neke preterane razlike. Agnostic Front standardno solidni. Jaki. Dobro u nešto više od pola sata nije moglo ništa specijalno da se desi. Roger mi je delovao nekako umorno a i imao je zavoj na nozi. Ne mora da znači da je neka povreda al opet… Da to sve ne bi izgledalo kao tezga, pobrinuo se hiperaktivni kralj kraljeva Vinnie Stigma. Kao da je buva a ne čovek. Sad je tu, sad tamo… samo zujanje. Chaka Malik je izasao da sa Rogerom peva “Gotta Go”! I cela sala horski. Za kraj “Blitzkrieg Bop”. Sve u svemu, ja sam zadovoljan. Ekipa dole mi kaže da su njima AF bili loši. Nemam pojma. Svakome su uši drugačije baždarene izgleda.

Suicidal fuckin’ Tendencies!

Nikada ih nisam gledao live ali sam čuo da je apsolutno krvoprolice. Overavao sam neke lajvove na netu i pratim ovaj bend od prvog dana i evo konačno uživo. Prvo, Mike je uvek imao strašne muzičare u bendu. Kad kažem strašne, mislim na jako strašne. Da ne kažem virtuoze. Jeste ovo neki HC ili skate-core ili kako god hoćete ali svaki gitaroš koji je prošao kroz bend je rame uz rame sa Van Halenom, basista sa Claypool-om, bubnjar sa ne znam ni ja s’ kim. Svi apsolutno doručkuju svoje instrumente. Strašno.

Dave Lombardo za bubnjevima. Čovek nije krsten. To ste verovatno provalili još dok je bio sa Slayer, Fantomas i pitaj boga gde sve ne. “You Can’t Bring Me Down” pa redom udri dok dole u publici valjda više nema preživelih. Idite na YouTube i pogledajte recimo spot za “Slam City”. E o tome vam pričam.

Moja zamerka, u stvari nije zamerka daleko od toga… Ne znam, valjda zato što ih nikad nisam gledao pomislio sam da će ovo biti neka vrsta The Greatest Hits svirke. Ono kao kad sednete kući, izvučete sve njihove albume pa pravite kompilaciju za kola. Okej, bilo je hitova, nije da nije ali bilo je i dužih improvizacija, Mike je dosta pričao, pentrao je gomilu publike dva puta na binu tako da… al’ super. Daleko od toga da se žalim. Opasna svirka, opasni muzičari i fenomenalan događaj.

Nađosmo se napolju, još malo popričali i onda svako na svoju stranu. Svi zadovoljni a to je bitno.

Jenom rečju: Pobeda.

Čujemo se

Text i fotke: Đole

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close