IzveštajiKoncerti

Monteparadiso festival // 1. – 3. 8. 2019. // Rojc, Pula

Polako nam se bližio 27. Monteparadiso te su tjedan dana prije samog početka festa krenule pripreme svako popodne. Zadnjih par godina počelo se sve više mladih angažirati u realizaciju festivala ali ove godine pogotovo. Starija ekipa je još uvijek tu i odrađuje veliki posao ali je super vidjeti da se Monteparadiso (uvijek otvoren svima koji žele pomoći ili doprinjeti na neki način) veoma „podmladio“. Dan za danom tekle su pripreme sve dok nije i stigao taj tako dugo iščekivani prvi dan festivala. Dolaskom u Rojc primjećujem na moju veliku žalost jako mali broj ljudi, mislim, bilo je tek 5 popodne ali kad prođes ispred marketa 100m dalje i ne vidiš ni jednog punkera, znaš da nije dobro… Prvi bend počinje u 21h po rasporedu a to su talijanski The Seeker. Nakon jedne poslušane stvari shvatio sam da muzika koju bend svira (powerviolence) jednostavno me ne može privući a čini se da i ostatak publike nije bio previše zainteresiran. Sljedeći su krenuli Fried Brain, mladi hc punk iz Pule koji već skoro dvije godine praše i već su uspjeli zaraditi kod mene status jednog od najboljih bendova tenutno na našoj hrvatskoj sceni. Bend ima ogromnu energiju koja doslovno pršti iz njih i prebacuje se na publiku koja je pokrenula pogo već na prvoj pjesmi. Odsvirali su jebački punih pola sata uz jednu obradu pulskog Anti Otpada „Normalan nisam“, iako su izostavili meni dražu obradu Voida „Who Are You“. Osim odličnim koncertom mladi Puležani počastili su nas informacijom da rade na novom EP-u koji bi ubrzo mogao ugledati svjetlost dana. Sljedeći na stejđ se penje one man band Octopoulpe koji djeluje na relaciji Francuska-Južna Koreja. Odgledao sam koncert u cijelosti i nakon pola sata svirke mogu samo reći, čudno! Da, doista čudno ali na pozitivan način jer se ne viđa tako često one man band sa platnom na kojem se vrte videi dok u pozadini svira nabrijani hardcore punk. Moram priznati da sljedeća dva benda (Hexis i The Arson Project) se nisam ni potrudio odgledati jer kad sam upitao frenda koji žanr sviraju odmah su me odbili od sebe (Hexis – black metal a The Arson Project – crust/grindcore). Na kraju sam uspio odslušati par pjesama dok sam razgledavao majice i to je samo potvrdilo da me takva muzika ne zanima previše. Posljednji se na stejđ penju Kanađani Career Suicide. Sviraju old school hardcore punk te su počastili publiku obradom legendarnih The Partisans „Police Story“. Osim toga, odsvirali su presjek svoje diskografije, par pjesama sa singlova te par sa klasika „Attempted Suicide“. U publici isti čas nastaje pogo i fešta koja se nije smirila do kraja koncerta, što još samo jedanput dokazuje koja muzika dovodi najviše ljudi na Monteparadiso i u kojoj mjuzi publika najviše uživa. Osim toga interakcija pjevača sa publikom nikad bolja i energija na maksimum. Sve u svemu, prava punk veselica.

Drugi dan festivala održao se u donjem klubu zbog nevremena i jake kiše koja je pogodila Pulu.  Satnica je zbog toga bila malo izmijenjena ali ništa pretjerano. Iskreno, moram priznati da prva tri benda: Adacta, Adrestia i Confine nisam pogledao već sam ostao ispred kluba jer mi nisu djelovali nešto prezanimljivo da bi se stiskao u prepunom klubu. Nakon toga stižu Kurve. Band koji sam iskreno najviše iščekivao iako sam ih već pogledao dvaput i oba puta su me ostavili bez daha. Bilo je to 30 minuta pravog i bezkompromisnog punka popraćenog stagediveanjemi sing-a-longom na doslovno svakoj pjesmi. „Trgaj stranice“, „Sviraj punk“, „Ravno u srce“ i „Duh u boci“ samo su neki od hitova koji su se našli na setlisti ovog genijalnog benda iz Zagreba. Sljedeći su  Human Host Body, koji opisuju svoju muziku kao metal/crust/d-beat. Nakon par poslušanih pjesama vrijeme do sljedećeg benda odlučio sam provesti vani. Idući su Eke buba, bend iz Zagreba koji piči brzi garage punk .Nema se tu šta puno za reći, osim – super odrađenih pola sata. Zadnji bend večeri bio je finski Olotila koji je već svirao u Puli prije otprilike 25 godina u tadašnjem lovačkom društvu „Zlatni rog“. Tada se Olotila pulskoj pankeriji urezala u sjećanje kao genijalan punk/ska band, iako to na ovom Paradisu nije bilo baš tako. Sat vremena Olotile i publika koja nije izgledala previše očarana (osim na zadnjoj stvari „Orpo“). Ipak nije bilo ni za očekivati da će današnja Olotila odsvirati koncert sa istom onom energijom od prije 25 godina.

Luka

 

Verovali ili ne, ali nikada nisam posetio Monteparadiso festival. Da, slažem se, nikakav sam panker. Međutim, posetio sam Rojc nekom drugom prilikom tako da se nadam da mi opraštate moju ružnu prošlost. Dakle, meni je ovo prvi put i kao kada se nešto radi prvi put uvek je zanimljivo, interesantno i uzbudljivo. Otprilike je tako i meni bilo. Sreo sam razne znane i neznane i svi su mi govorili da „nije MP više ono što je bio“. Ne znam stvarno šta je bio i šta bi se tu moglo promeniti da bude kao „back in the days“. U pitanju je pank festival i sve što treba tu se i nalazi – bučna i brza muzika, gomila alkohola i perolakih droga, pankeri sa svih strana sveta, ljubav i anarhija. I more, šta ćeš više! Kako bilo, moja prva impresija je da je sve odlično napravljeno i da funkcioniše, skoro pa kao, švajcarski sat. Satnica za bendove se poštuje (koliko toliko), ton je sasvim korektan, tu je obezbeđenje (koje i nije imalo puno posla jer za jedan i po dan koliko sam tamo proveo nisam video nijedan incident), postoji mesto za kampovanje (besplatno!), tu je tuš, ToiToi toaleti, itd. Meni se čini da je ovo i više nego dovoljno da festival bude uspešan. Elem, da pređem na bendove jer su oni najvažniji segment celog događaja. Pošto pišem izveštaj sa vremenskom distancom od gotovo nedelju dana, možda ću grešiti oko rasporeda bendova, tako da mi ne zamerajte.

CC – prvi na binu izlaze ovi, sada ne toliko više, mlađani trash core razbijači. Ekipa dolazi iz Zagreba i kako sam načuo osim pevačice koja je jedini originalni član, ostatak ekipe se često menja. Ako je ikako moguće neka se ova postava ustali jer mi je do sada najbolja (imao sam prilike i ranije da ih gledam uživo). Ne znam za vas, ali meni su CC jako zabavan bend za gledanje. U najpozitivnijem smislu reči. U nekih 20-ak minuta izrokali su svoje pesme, a na poslednjoj im se pridružio gitarista Fried Brain (mlade nade pulske hacepank scene). Malo ih je lik zadužen za satnice isprozivao jer su navodno kasnili sa početkom, čak je to zvučalo grubo. No, kasnije im se javno ispričao, što je gest za pohvalu.

Eh sad mi se čini da su sledeći bili Sake. Nisam čuo za bend, nisam imao pojma ko su niti šta sviraju. U pitanju je nekakav punk rock, sa malo više rock elemenata. Starija ekipa, oseća se sviračko iskustvo, devojka je na vokalu i, verovatno ću lupiti, pa ću reći da me malo podseća na pevačicu X Ray Spex, vokalom i izvedbom. Uglavnom, svirali su svoje pesme koje mi nisu poznate, ali i jednu obradu od Sex Pistolsa „Bodies”. Zanimljiv izbor.

Zatim su usledili, ako se ne varam, Alkasilka, folk punk iz Japana. Zanimljivo je da su svi očekivali neki sirovi hardcore/crust, ali smo se prevarili. Doduše, jeste bilo sirovo, ali ne i tako bučno i brzo. Imali su malih tehničkih poteškoća pre nego što su počeli sa nastupom, gitara je nešto štekala. Za to vreme devojka koja svira harmoniku je sviruckala, pa se mogla čuti i „O Bella Ciao“. Nakon što su problemi rešeni, šarena (i bukvalno) ekipa iz Japana je mogla da započne svoj set. Kao što rekoh, u pitanju je nekakav folk punk, sa jasnom anarhističkom porukom jer su zastavice sa A u O bile okačene svuda oko njih. Pevač je bio vrlo raspoložen, skakao, pentrao se na konstrukciju bine, udarao se šakom u glavu, nekoliko puta je završio u publici. Možda su samo malo duže svirali jer nakon 6-7 pesme postaju dosadnjivaki. Ali svakako bili su prava atrakcija, ne samo na nastupu nego i van bine.

Verovatno su nakon njih bili Tito’s Bojs. Za njih sam i ranije čuo, možda sam čak i nekom prilikom poslušao neku njihovu pesmu, ali svejedno je ovo bila premijera. U pitanju je, kao i u slučaju Sake-a, punk rock sa nešto sirovijim, bržim i pankerskijim prizvukom. Vokalom malo podseća na Tustu, u izvesnim trenucima, ali to je možda i za očekivati jer je ekipa iz Pule. Momci su pošteno odradili svoj set, nekima su bili pomalo dosadnjikavi i nakon 30-ak minuta su sišli sa bine.

Nakon njih došli su Raw Power, hardcore veterani iz Italije. Da budem iskren, meni to nije bilo to. Znam da ovo nije profesionalno ni malo i sama konstatacija nije nikakva recenzija, ali osim muzike koja je bila brza i bučna, ništa mi se nije dopalo. Vokal mi je bio prebrundav, možda je do tonca, možda do razglasa, šta li je. Ali nisam bio oduševljen, pa sam njihov nastup iskoristio da napravim mali đir do grada. Eh, definitivno nisam nikakav panker.

Taman sam se vratio kada su Totalni promašaj (sa kojima sam i došao u Pulu) počeli da se pakuju i sređuju za pred nastup. Nakon što su se povampirili TP je odradio nekoliko nastupa, uglavnom na većim, uslovno rečeno, festivalima. Tako da je i ovaj nastup bio u sklopu neformalne festivalske turneje. Pošto nisu imali vremena, set lista je nešto skraćena, tako da su ostavljeni samo hitovi. Čini mi se da publika nije u prvi mah skontala o kome se radi, pa su tek negde na sredini njihovog nastupa počeli da prave dobru atmosferu. Tako da im je ostalo jako malo vremena da nastave sa njom jer su vrlo brzo i završili. Ali sasvim dovoljno, još koja pesma i možda bi bilo previše. Ovako su nas počastili rafalnom svirkom i podsetili mladosti.

Za kraj su ostavljeni Stage Bottles, street punk heroji iz Nemačke. Imali su odličan zvuk i sjajnu podršku publike. Singalongovanje, pentranje po bini i otimanje mikrofona su bili konstantna pojava tokom nastupa. Pevač je imao vrlo dobre uvode u pesme, gde bi u par reči objasnio o čemu se radi u sledećoj, pa smo mi koji nismo najveći fanovi mogli da steknemo kakav takav utisak o tome o čemu pevaju. A to su uglavnom političke teme, antifašizam, podrška ruskim drugovima i drugaricama i tako dalje. Pošto je termin za završetak festivala malo probijen morali su da odsviraju još jednu pesmu i to je bila obrada „Solidarity“. Međutim, od organizatora su dobili dopuštenje da odsviraju još jednu, pa kud puklo da puklo. Pogađate, u pitanju je njihova najpoznatija pesma „Sometimes antisocial, but always antifascist“ i tu je nastao pravi lom. Za pravi završetak ovogodišnjeg izdanja Monteparadiso festivala.

Punk profesor

 

 

Recenzija  objavljena u “Out Of The  Darkness” #7,  10/2019

Comments

comments

Tags
Close