IzveštajiKoncerti

We`re Loud Fest 2016

Kada sam septembra 2015. godine zbog nastupa belgijskih veterana The Kids i omiljenih mi New Bomb Turksa bez previše razmišljanja odleteo do Atine na trodnevni festival pod nazivom We’re Loud, posle preživljenog iskustva, shvatio sam da ću biti redovni posetilac svakog narednog.

Nepunih mesec dana po završetku festivala najavljeno je da će naredni trajati deset dana, i to na više lokacija: Istanbul, Ajvalik, Lezbos, Atina. U početku je sve izgledalo kao nemoguća misija i preveliki zalogaj, međutim, kako je vreme odmicalo činilo se da će se taj ludački plan zaista i ostvariti.

We’re Loud festival je ideja i delo Pitera Mančetija (Petere Manchetti), vlasnika poznate izdavačke etikete Slovenly Rec, koja pod svojim imenom ima izdanja bendova kao što su Anomalys, Livids, Usless Eaters, Wau Y Loss Arrrghs, Magnetix… Piter je u vrlo kratkom roku uspeo da pozicionira svoj festival rame uz rame sa legendarnim Funtastic Dracula Carnevalom (Valensija) i Sleazefestom (Amsterdam), kako izborom bendova, tako i celokupnom organizacijom.

Zbog stravične političke situacije u Turskoj, organizator festivala je bio primoran da promeni planirana mesta dešavanja, pa je umesto u Istanbulu festival počeo u Solunu. Ispostavilo se da je to odlična zamena, jer je grčka-solunska publika potvrdila da zaslužuje jedan ovakav festival.

Posle višemesečnog planiranja, bukiranja letova i smeštaja, pa zatim otkazivanja i menjanja rezervacija i svih preživljenih stresova, došao je 23. septembar i trenutak da započne još jedan We’re Loud.

Kao hedlajneri ove godine najavljene su legende Death, The Spits i The Kids, a pored njih bilo je tu još petnaestak bendova (The Raws, Reverend Beat-Man, Demons Claws, Bazooka, Scraper, Magnetix, Gay Anniversary, Dirtiest, Nosmos 751, Hand & Leg, Frantic Five, Fotzen Power Germany, Basements…) i još didžejeva sa raznih krajeva sveta, koji su nastupali u pauzama između bendova kao i na svakodnevnim žurkama.  Među didžejevima se našao i duo Pacific Boilers iz Srbije.

Nakon krstarenja brodom po solunskoj obali, ponovnog susreta sa dragim prijateljima, koje poznajem ili od ranije ili sa prošlogodišnjeg festivala, preselili smo se u klub Ypogio gde nas je sačekala promocija novog albuma benda The Basements, koji praše odličnu 60’s garažu u kombinaciji sa Lyres zvukom, predvođeni pevačem koji izgleda kao Oliver Rid.  Mogu samo da kažem da su The Basements, sa kojima sam se prvi put i susreo ovom prilikom, bili najbolja moguća uvertira za ono što nas očekuje narednih deset dana.

Subota je bila rezervisana za francuski bend Magnetix, kanadski Demon’s Claws i grčki Bazooka, čiji me nastupi nisu mnogo interesovali, pa sam to vreme iskoristio da čavrljam sa ljudima, dok je na afterpartiju nastupio nemački bend Fotzen Power Germany. Može se reći da smo se svi spremali za nedelju i nastup The Kidsa.

Pre sjajnih Belgijanaca nastupili su grčki bend Frantic Five i švajcarski Reverend Beat Man. Frantic Five su odsvirali pristojan i korektan cert, pevač se svojski trudio da bude zanimljiv i da bude u što većem kontaktu sa publikom jer je atmosfera bila dosta mlaka, a završili su nastup legendarnom Psychotic Reaction. Sledeći, Reverend Beat Man, je na trenutke znao da pretera i udavi svojom nezanimljivošću, ali je vraćao dinamiku pesmama kao što su The Lord Is Coming Back, Jesus Christ Twist, Come Back Lord… i na scenu stupaju The Kids. Bend je krenuo vrlo brzo i žestoko ispaljujući svoje hitove. Svirka poput stampeda pregazila je klub. Čak ni omanji tehnički problemi nisu uticali da intenzitet svirke opadne. Kad bolje razmislim, svirka Kidsa mi je bila najbolja na celom festivalu. Naravno, kraj je bio predodređen za If the kids… Za razliku od prošlogodišnjeg nastupa, ovoga puta niko nije završio u urgentnom centru.

Nakon večernjeg leta Solun-Lezbos i besmislene ”školske” ekskurzije do muzeja-fabrike uza, koja nam je bespotrebno skratila vreme za sjajno krstarenje brodom do raznih špilja i kupališta, u utorak uveče je održana žurka u kafeu Bobiras sa We’re Loud didžejevima. Tokom nekoliko sati smenjivali su se didžejevi čiji je izbor bio i više nego odličan. Skučeni kafić se vrlo brzo pretvorio u pakleni densflor. Sa zvučnika se smenjivao soul, bit, pop pank, pankrok, garažni rokenrol… Ovu žurku, jednu od najuspešnijih na festivalu, koja je trajala do ranih jutarnjih sati, imali su čast da zatvore Pacific Boilers, koji su u svom setu dobrim delom forsirali  bendove iz eksju regiona, što je izazvalo odličnu reakciju kod prisutnih.

U sredu smo sa nestrpljenjem očekivali koncert turskih The Raws, koje sam gledao sada već davne 2009. godine na rahmetli Garage Spring Rollu u Zagrebu. Bilo je tada i nekih dogovora da dođu u Srbiju, ali se to nije ostvarilo. Bend je prestao sa radom, sve dok se nije pojavila ideja oko organizovanja We’re Loud festivala u Istanbulu, koja ih je naterala da ponovo zasviraju. The Raws, ovog puta bez svog stajlinga sa pljačkaškim maskama, delovali su malo nesigurno na početku, ali kako je cert odmicao sve kockice su dolazile na svoje mesto i isporučili su sasvim dovoljnu količinu svog primitivnog garažnog rokenrola. Pre i nakon veselih Turaka nastupali su Demon’s Claws i Magnetix.

Vožnja trajektom narednog dana do Atine pretvorila se u još jednu rokenrol akciju. Spontanoj žurci na palubi pridruživali su se čak i putnici sa trajekta, a glasna muzika grejala je ozeble sa jeftinijim kartama.

Petak je bio planiran za popodnevnu svirku bendova Voyager 8 i Nomos 751, koju sam propustio, a zatim ponovo The Raws i The Dirtiest, ovoga puta u klubu Boiler (zapravo u napuštenom stanu iznad kluba u kome se odvijaju svirke dok je klub rezervisan za puštanje muzike). The Raws su ovoga puta bili mnogo ubedljiviji i agresivniji, a na trenutke se činilo kao da to nije onaj isti bend koji je svirao pre par večeri na ostrvu.

U subotu je bio još jedan popodnevni nastup ovog puta Fotzen Power Germany i Demon’s Claws. Centar dešavanja te večeri u Atini bio je klub Kytaroo gde već od 21h kreću Hand and leg, zatim se smenjuju Scraper i Gay Anniversary. U međuvremenu je došlo i do malog pretumbavanja između hedlajnera, pa su prvo nastupili The Spits, a zatim Death. To je potpuno zanemarljivo jer su oba benda opravdala svoje reputacije. The Spits, veseli pijanci sa svojim nojzi pop pankrokom pripremili su teren za Death. A Death sa  Keep On Knocking, Freakin Out i Politicians In My Eyes, sirovim i žestoko energičnim vanvremenskim hitovima, koji zvuče i zvučaće aktuelno u svakom trenutku, stavili su tačku i na ovaj We’re Loud festival.

Posle svega što se događalo i preživelo tokom ovih deset dana festivala, mogu samo sa nestrpljenjem da čekam sledeći We’re Loud i da se nadam da će se zaista održati i u Istanbulu.

by trashomi

 

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close