REBELLION FESTIVAL / Avgust 2 0 0 7 / B L A C K P O O L , UK

           Prvi Rebellion festival, nastavak HITS-a i Wasteda… Ovaj put, za razliku od prošle godine, organizacija odlaska u Blackpool počela je još u februaru… Aca, Nikola i ja, još tada smo kupili avio karte iz Pešte za Manchester i prošli skoro tri puta jevtinije nego da smo leteli redovnom Jatovom linijom iz Beograda za London, pa onda još vozom ili čime već do Blackpoola.

goldblade 2

Goldblade

            Preko prijatelja u UK, organizovao sam B&B (isti onaj u kojem sam odseo prošle godine), ali i povratne vozne karte Manchester Airport – Blackpool, kako bi kada sletimo (a to će biti tek oko lapo 10 uveče) što manje vremena gubili na nepotrebna sranja…jer valjalo je vatati prvi voz i stići bar na Last Resort, koji su u četvrtak na Warm Up-u bili headlineri. Stižemo na odredište na knap… taman kada su majstori iz securitya slali poslednji poziv masi da uđe unutra pre nego što zaključaju kapije. Srećemo se sa Banetom i Čapom (Mods 69) koji su zajedno sa Đurom (ponovo bio glavni tonac u Ballroomu) stigli par sati pre nas. Promašili smo Splodge, ali nismo Roi Pearcea! Ulazimo u momentu kada je bend već na bini… čuju se prvi zvuci “King Of The Jungle”. I ovaj put korištene su tri sale Winter Gardena (plus četvrti Acoustic Stage), samo što je umesto Olympije (u kojoj je prošle godine bilo teško namestiti dobar zvuk) u upotrebu stavljena manja, ali lepša i podobnija sala Pavillion. Last Resort su nastupili u Areni. Odsvirali su klasičan repertoar od 15-tak pesama (”Freedom”, ”Rebels With A Cause”, ”Violence In Our Mind”, ”Horror Show”, Resort Bootboys”, ”Fear No Foe”, ”Held Hostage”…), konačno i ”Rose Of England”. Naravno, neizbežne su bile i ”ACAB”, odnosno ”Chaos” na kojoj se drugog mikrofona pri’vatio Tosh (Section 5, Business). Interesantno je da je pesma završena baš kao i u Beogradu, uz horsko pevanje ”ooooo” benda i publike. Pederi, ukrali nam foru!

            Zapalili smo na kuntanje… trebalo se odmoriti za petak. Aca je uspeo da sjebe tuš u sobi, koji je inače debilan, kao i sve što ima veze sa vodom u Engleskoj. Prepodne smo zujali po Promenadi i utrošili dosta vremena u pabu ”Rose And Crown” koji će nam biti baza tokom vikenda. Prvi bend na koji smo otišli drugog dana festivala bio je Section 5, kojem je to bio oproštajni koncert (njima je izgleda svaki oproštajni). Tosh je verovatno skontao da mu je mnogo bolja varijanta da se maksimalno posveti sviranju u Businessima. Section 5 je odradio standardno dobar gig, uz već tradicionalno uletanje ekipe na kraju na bekove na pesmi ”We Shall Rise Again”.  Potom je usledila selidba iz Arene u Ballroom na The Crack. Do pola nastupa zvučali su do jaja, da bi tada pevača počela da jebe gitara. Promenio je pet kablova i ništa, pa je odlučio da gitaru ostavi po strani, tako da je do kraja giga (još 4-5 pesama), sve sam odradio Mickey iz Sparrera. ”This Is My World” je ovaj put ostavljena za kraj, a pre nje su odsvirane ”England Belongs To Me”, ” Take Me Away”, ”Nag, Nag, Nag”… I na Cracku je gotovo identična ekipa sa Last Resorta i Section 5 uletala na binu na bekove. Tu pre svih mislim na Millwall Treatment, Watford Johna (Argy Bargy), Saxbya (4 Skins, the Warriors)… Zaboravih reći, vačpe Steve je nabacio kratku kožnu jašu i Ray Ban naočare kao neki kamiondžija ili taksista još bolje. Pravi ljakse. Odmah smo se vratili nazad u Arenu na Argy Bargy, koji uživo zvuče mnogo bolje nego na albumima. I kod njih glavnu reč vodi gitarsita iz Sparrera, Darryl Smith. Argy Bargy nisam odgledao do kraja jer sam ponovo odjurio u Ballroom na Goldblade, koji su za mene kraljevi živih nastupa. Prva stvar, pravo u glavu ”Fighting In The Dancehall”. Pevač je već go do pola, i na ogradi sa masom. U publici opšti haos. Neverovatno, kakva energija. Album po album, bend je ništa više od prosečnog, ali repertoar koji izvedu na svirkama, i kako to sve izgleda i zvuči je za najvišu ocenu. Za razliku od prošle godine, svirali su samo sa jednim bubnjarem. Ređaju se ”Strictly Hardcore”, ”Do You Believe In The Power RnR”, ”Hometruf”… da bi na kraju na ”All We Got Is Rebel Song” na binu izašlo dvadesetak ribizla.

tv smith adverts 2

TV Smith / Adverts

            Slade su na najveću binu izašli oko devetke, a Nikola i ja smo u međuvremenu zapalili do štajge po Cecu i Sajlu (2MM). Na brazaka smo sve obavili i vratili se nazad u kvartetu. Slade – glam rock stajling, svi u kaubojkama i sa kaubojskim šeširima. Od originalne ekipe tu su valjda samo gitarista i bubnjar. Ne znam baš najbolje, pošto nikada nisam bio žešći fan. Basista je katastrofalan lik. Visok, tanak, isfeminiziran sa dugačkom ravnom kosom i pederskim stavom. Svirka – odlična, idealna za horsko pevanje. Gitaroš na bis izlazi sa nekakvom svetlećom gitarom, kič da ne veruješ. Sviraju se još dve stvari. Koncert je završen nakon sat vremena uz pevanje cele hale ”C’mon Feel The Noise”. Sledeći na programu bili su Subhumans. Pevač Dick je lud ko struja. Matorac u zelenoj razdrljenoj majici, sa cvikerima, sajko pogled, lomata se po bini. U publici su uglavnom krestaši. Jebaše mu kevu, pošteno. Nisam ih odgledao do kraja, već sam zapalio nazad u Ballroom nakon lapo čuke na TV Smith And The Bored Teenagers, koji sviraju repertoar Advertsa. Bend je odlično uigran. Ekipa su njih trojica, relativno mlađih likova od po 30 i koju godinu i matori TV Smith sa mikrofonom u ruci koji se valja po bini, skače, vrišti kao da je mlađi od ostatka benda, a ne duplo stariji. Svirku su priveli kraju vezajući: ”Bored Teenagers”, ”Gary Gillmor’s Eyes”, ”On Wheels”, ”One Chord Wonder”… Potom je usledio novi povratak u Arenu na Anti Nowhere League. Ovo mi je četvrti put da ih gledam i nekako su mi bili prilično kilavi. Odsvirali su 4-5 pesama sa novog albuma, koje većina publike još ne poznaje, ali i ”We Will Survive”, koju kako sami rekoše nisu svirali sto godina. Na kraju su na red došle i ”Woman”, So What”, ”Streets Of London”…

            The Damned su bili glavni headlineri u petak. Prva stvar, pravo u glavu ”Love Song”. Dave Vanian ubija, jebe kevu čovek kako peva i kakav glas ima. Sledeća je ”History Of The World”, a za njom i ”Democracy” uvodna stvar sa poslednje ploče. Publika, bar oni iz prvih redova, nakon svake stvari skandira ”Captain Is A Wanker”, a majstor Captain Sensible im odpozdravlja, i sve vreme se sprda sa njima i ostatkom benda. Damned su odsvirali vrhunskih sat vremena a potom i još dve pesme na bis. ”I Just Can’t Be Happy Today”, ”Neat, Neat, Neat”, ”Generals”, ”New Rose”… ređale su se jadna za drugom. Redovan deo je završen sa ”Smash It Up”. Sve vreme tokom nastupa na velikom platnu iza njih pičili su neki nebulozni slajdovi. Damned su verovatno najkvalitetniji živi punk bend, koji bi pod hitno trebalo dovoditi u Srbiji, koliko god da koštaju!!! Završi se tako i petak, a mi, mrtvi od umora, oko trojke odosmo na spavanje.

hard skin 2

Hard Skin

            Osvanula je i subota… Pola dana sam žrtvovao za fudbal. Nakon obilnog English Breakfasta vozom sam zapalio do obližnjeg Prestona, gde su me u podne pokupili drugari sa Wigana. Pravac Liverpool, na prepuni Goodison gde je na otvaranju nove sezone Wigan gostovao Evertonu. Verovatno nikog ne zanima (onog kojeg zanima taj zna), Wigan je izgubio 2-1. Momci su me posle tekme dovezli nazad do Winter Gardena, gde sam stigao na poslednje dve stvari Newtown Neuroticsa, koje me nisu ubedile da sam se zajebao što sam ih propustio, a i ostatak ekipe mi reče da nisu bili ništa posebno. Jedino što mi je stvarno žao što sam propustio su Eastend Badoes… Bend o kojem sam dosta čuo, a nisam nikada slušao. Pevač je Millwall, ostatak West Ham, svi casualica, matori huligani, muzika dobar Oi…  Propustio sam i 999, ali sam njih već gledao dva puta u poslednje tri godine. The Beat su bili prvi sledeći u Ballroomu. Simpatično. Masa je posebno pozdravila ”Mirror In The Bathroom” i ”Big Shot”. Matori crni vačpe je sav u military fazonu, izgleda kao terorista. Duvačku sekciju čini par belih klinaca. Od originalne postave tu su samo bubnjar i pevač, mada je i basista ništa manje crn i mator od ove dvojice. U deset sati u Areni kreći Hard Skin – jedni od definitvnih pobednika festivala! Kakvi bogovi! Sirovi, seljački Oi sa ložačkim tekstovama, ali sve zajedno izuzetno inteligentno upakovano… šta ćeš više! Glavni vokal ujedno i basista, Fat Bob u pauzi nakon svake stvari jebe kevu kome stigne: ”Posle nas sviraju Conflict, molim vas svi idite kućama pošto je to najgori bend na svetu!”, ”Da li ste čuli za Cockney Rejects? Oni su matore pičke koje pojma nemaju!” Ništa manje u pljuvanju ne zaostaje ni mršavi, žilavi gitarista Johnny, koji ima neki nenormalan pogled psihopate. Hard Skin su za 45 minuta odsvirali sve što vredi: ”The Boys In Blue”, ”Copper Cunt”, ”ACAC”, ”Law And Order”, ”Jockey In The Oche”, ”Hard Skin”, ”Every Day Every Weekend”… Na kraju su se zahvalili sa ”Thanks for your money” i kao velike zvezde, uz ovacije prepune Arene otišli sa bine. Posle njih, nastupili su Eddie And The Hot Rods. Jebem ti život, ala je onaj Barrie mator… možda tek koju godinu ispod Charley Harpera. On je jedini iz postave od pre 30 i kusur godina.  Gornjak na golo telo i ponašanje na bini kao da je tinejdžer. Gledao sam ih pola sata i odslušao: ”All I Need Is Money”, ”Get Across You”, ”The Kids Are Alright”, ”Teenage Depression”… Potom sam zapalio na Hard Onse u Pavillion, koje je gledalo tek stotinak, ako i toliko, ljudi. Svirka fantastična, njih trojica manijaka ubijaju, samo što su svirali samo krlje, jer tamnoputi pevač Aboridžin, nije ni došao. Tako je malobrojna publika ostala uskraćena za veliki broj melodičnih hitova. Usledio je povratak u Arenu gde su se na bini taman pojavili holandski Discipline. Bend koji je u Evropi izuzetno popularan nije baš omiljen među Englezima, pošto su publiku u prvim redovima uglavnom činili fanovi sa kontinenta. Uživo zvuče OK, samo što su vizuelno grozni… foliranti, nabildovanih mišića, picnutih tetovaža, klasični pozeraj! Pevač u beloj majici bez rukava, sveže obrijane glave, čista šminka. Kao da gledaš Mad Ball na bini, samo što je ono tri puta iskrenije. Zato sam se ubrzo preselio u Ballroom na Conflict. Mislim da su se pred binu nabili svi koji su imali krestu na glavi. Red melodije, red krljanja. Svirka kvalitetna, ali prilično neslušljiva. Bome je zajebano izdržati ceo gig. Galiću, svaka čast, kad ti je Conflict omiljen bend. Pevač je do jaja faca, u beloj šulji i iscepanim farkama, valjao se po bini i malo malo ulazio u masu. Nastup do jaja.

            Cockney Rejects počinju tačno u 1 sat iza ponoći. Repertoar, neznatno izmenjen u odnosu na beogradski nastup. Odsvirali su 4 pesme sa novog albuma ”Unforgiven”, koji uostalom nije bilo moguće kupiti na festivalu, pošto su ga majstori sami izdali a nisu ga poneli sa sobom. U publici lom. Stinky, standardno u gardu, boksuje sve vreme sa mikrofonom u ruci. Jadna za drugom, nižu se Cockney klasici: ”Bad Man”, ”War on The Terraces”, ”Join The Rejects”, ”Where The Hell Is Babylon”, The Power And The Glory”, ”Greatest Cockney Rip Off”… Desetak minuta iza dvojke Cockney Rejects završavaju furiozan gig.

ruts 3

Ruts

            Dođe red i na poslednji dan festivala. Pab ”Rose And Crown” je prva odrednica, prati se fudbal i čekaju prve svirke. Oko lapo 5, busom iz Londona, stiže i Dušica, koju smo smestili u naš ”Mount Pleasant”. Upad smo joj nabavili preko Viktora iz Bgd i njegove sestre Olje (čini mi se da se tako zove devojka) koja je udata za lika iz ANL. Pola sata kasnije na glavnoj bini pojavili su se Ruts. Bez razmišljanja sam se zaleteo u prve borbene redove, pošto je bend taman kretao sa ”Staring At The Rude Boys”. Da su svirali samo oni, vredelo je doći! Nemam pojma ko je matori pevač, ali je čiča bog! U publici delirijum. Ređaju se hitovi: ”Dope For Guns”, ”Babylon’s Burning”, ”Something That I Said”, ”You’re Just A…”, ”It Was Cold”… Na ”Jah War”, gostuju im dvojica đimlasa sa trubama. Ruts su verovatno najbolji bend (uz Undertones) koji sam ikada gledao a u kojem ne peva originalni pevač. Remek delo! UK Subs su sledeći. Ponovo postava sa krivookim gitaristom. Ne mogu to da upijem, da mi se neki žuti indijanac, sav šaren, pravi većim pankerom u bendu od Harpera. Repertoar provereno dobar: ”Sranglehold”, ”Live In A Car”, ”CID”, ”Another Kind Of Blues”, ”Warhead” na kraju. Da se ocenjuje od keca do petice, nastup Subsa bio bi ocenjen trojkom. Abrasive Wheels i Varukers, su svirali u Areni jedni za drugima. Nikada se nisam sekao ni na jedan od ova dva benda, s tim što Varukers uživo zvuče bolje. Oba benda sviraju kao petorke, sa pevačima koji imaju malu krestu. Da je neko neupućen upao na svirku ova dva benda, ne bi ni skontao da su se izmenili na bini. U lapo 8 u Ballroomu kreću Penetration u originalnoj postavi, sa sjajnom pevačicom Pauline na čelu ekipe. Svirka je krenula prilično kilavo, nekim sporim pesmama sa novog albuma. Tek negde od polovine nastupa, opustila se i ona i masa, pa je na kraju bend bio primoran da izađe i na bis. Naravno, najveće oduševljenje u publici nastalo je na ”Life’s A Gamble”, ”Don’t Dictate”, ”Firing Squad”. Pretposlednji bend festivala u Ballroomu bili su Dwarves. Jebem ti život kakve psihopate! Svetla se pogasiše, a iz mraka prvi izalzi gitarista sa maskom na glavi, potpuno go. Majstor podigao gitaru i navlači kožuru! Potom izleće i ostatak benda, ne zna se ko je luđi. Na kraju će se ispostaviti da je golišavi gitarista ”najnormalniji”. Pevač, gromada u majici bez rukava sa kožnim rukavicama bez prstiju. Kreće uvodna stvar sa albuma ”Horror Stories”. Melodično, žestoko krljanje. U sat vremena odsvirali su dvadesetak pesamaa (”Bleed On”, ”Fuck Eat And Fuck You Up”, Dwarves Must Die”, We Must Have Blood”…) i bukvalno jebali kevu! Festival su, kao i prošle godine, zatvorili The Adicts. Clockwork Orange tema sa razglasa, izlazi violinista i kreće Odu radosti, potom se priključuju i ostali članovi benda.  Monkey izlazi poslednji. ”Viva La Revolution” je prva stvar, a na nju se nadovezuju ”Let’s Go” i ”Tango”. Repertoar odličan, skoro kao na živom albumu ”Rockers Into Orbit”.  Spektakl za najvišu ocenu. Sa bine lete trake, konfete, baloni… Pesme se nižu jedna za drugom (”Bad Boy”, ”Numbers”, ”Steamroller”, ”Easy Way Out”, ”How Sad”, ”Rockin Wrecker”…), a Adicts nakon sat vremena privode sjajan nastup kraju. Potom se vraćaju na bis sa ”You’ll Never Walk Alone” i mnoštvom naduvanih lopti koje završavaju u publici. ”Viva La Revolution” spušta zavesu na ovogodišnji festival.

adicts 1

The Adicts

            Prezadovoljni, nakon svega, veče smo završili u pabu, do sitnih sati… i već napravili plan za novembar i odlazak u Wolverhampton na jedini koncert Cock Sparrera ove godine a ujedno i promociju njihovog novog albuma ”Here We Stand”! U poređenju s poslednjim Wastedom, ovaj prvi Rebellion generalno je bio slabiji za nijansu. Falilo je nekoliko velikih imena od prošle godine poput: PTTB, Cock Sparrer, GBH, Exploited, Business, što se odrazilo i na to da ovaj put bude dvadesetak posto manje ljudi. Jebem ga, ja sam sve to već gledao, većinu i po više puta. Ipak fenomenalni nastupi Hard Skina, Rutsa, Damneda, Dwarvesa, Cockneya, Adictsa, Goldbladea… dovoljno su jaka pozivnica i za sledeću godinu bez obzira na line up. Moje jedino razočaranje je otkazivanje Snuffa… koji su definitino nepouzdani debili koje je gotovo nemoguće bukirati sa sigurnošću!

Zgro

Comments

comments

You may also like...

Leave a Reply