Za intervju sa nemačkim hardcore bendom Tides Denied Šolja i Zaviša iz Rebuild Collectivea angažovali su dugogodišnje prijatelje iz sastava Business As Usual, Chrisa i Matzea. Hvala im svima, a umesto uvoda, preći ćemo odmah na njihov razgovor sa Klaudijem i Justusom.
Razgovarali: Šolja & Zaviša (Rebuild Collective)
Prvu svirku imali ste u novembru 2013. godine u Irish Innu u Veclaru. Tu su svirali i bendovi iz Srpske Umee (Against The Odds i Lazarath). Tada se svašta dešavalo u Veclaru, a vi ste imali kasetu sa demo snimcima. Šest godina kasnije prvi put ste svirali u Novom Sadu u CK13, sa odličnim LP-ijem “The Steps You Take”. Ukratko nam ispričajte šta se dešavalo na putu od Veclara (2013) do Novog Sada (2019).
TD: Mnogo toga se dogodilo! Mi smo kao Tides Denied krenuli već u septembru 2012. godine, a 2013. smo odsvirali prve koncerte širom zemlje (uključujući i taj u Veclaru). Tada smo imali oko 20 godina i svi smo živeli u istom mestu. Sa svakim koncertom ostvarivali smo nove kontakte i imali sve više nastupa, išli smo bukvalno svuda i objavili dva EP-a i split sa bendom Soulground iz Berlina. Početkom 2015. naš basista Gregor je otišao, a umesto njega pridružio nam se Jonas. Posle toga usledile su prve turneje koje smo sami bukirali. Konačno, 2018. godine izlazi album “The Steps You Take”, sa kojim smo potom, ponovo prilično intenzivno svirali svuda. Ta turneja nas je odvela i na Balkan. U međuvremenu svi smo se raselili, živimo raštrkani u Severnoj Rajni/Vestfaliji, zbog čega se čitava organizacija samog funkcionisanja benda (od stvaranja pesama do proba) prilično promenila.
Kako se dogodilo da poželiš da sviraš HC/punk? Ko ili šta vas najviše inspiriše?
TD: Za pank smo se zainteresovali početkom/sredinom 2000-ih kada su pop-pank bendovi poput Blink 182 i Green Dai dominirali top listama. Početkom 2004. Džonatan (bubnjevi) i Klaudije (gitara) počeli su da sviraju i sami prave pesme. Vežbali su u dečijoj sobi i snimali na stereo uređajima. Zahvaljujući starijim prijateljima i poznanicima, ali i preko Myspace-a i Last.fm-a, sreli smo se i sa „pravim” pank bendovima. Nešto kasnije otkrili smo hardkor. Sećam se kada sam prvi put video Terror na jednom festivalu da sam bio oduševljen. Svi smo potpuno odlepili za njima i njihovom energijom na nastupima. Oko 2009. godine u našem komšiluku je počeo sa radom bend Gone To Waste, a potom su usledila DIY organizovanja HC koncerata bendova kao što su Cornered, Broken Teeth, Xibalba, Eisberg. Ta vrsta koncerata i generalno muzike nas je na kraju inspirisala da i sami počnemo da sviramo HC, tako smo i osnovali Tides Denied. Dobro se sećam da je moja majka govorila da joj neki bendovi zvuče kao da nekoga udarite čekićem po nozi (ha-ha).
Po mom mišljenju, nije puno pogrešila. Šta su vam roditelji tada rekli što ste se zakačili za ovu vrstu muzike?
TD: Oni nas još uvek ne razumeju. Dakle, nemaju oni pristup muzici poput nas, ne mogu da shvate zašto ulažemo toliko truda, a da od toga nemamo nikakve koristi, ništa ne dobijemo finansijski. Ali bili su prilično iznenađeni kada su čuli da idemo na evropsku turneju, bilo im je neverovatno da sa ovom bukom možete da obiđete celu Evropu. Još uvek imaju potpuno pogrešnu sliku o svemu – ili preciznije uopšte nemaju pojma – o tome kako jedan HC bend uopšte funkcioniše ili kako se organizuje koncert. Ipak, naši roditelji su nam uvek bili podrška, dovoljno je što nam ništa nisu branili, posebno u početku kada smo kao baš mladi počinjali da sviramo.
Da li se tokom godina promenio vaš pogled na stvari koje su vam važne?
Klaudije: U suštini, za mene se nije mnogo toga promenilo. Na neke stvari u koje sam možda ranije sumnjao ili u koje nisam bio siguran, mogao sam tokom vremena sam da spoznam i sada su mi jasnije. I u mnogim stavovima koje sam ranije imao, mislim da sam ih većinu samo potvrdio.
Justus: Mislim da mi je pandemija jasnije stavila do znanja šta su prioriteti. Horizonti mnogih ljudi završavaju se na sopstvenoj baštenskoj ogradi. Sve se radi o individualnom blagostanju, solidarnost nije bitna. Ono što me stvarno nervira je to što su mizantropske ideologije dobile tako široku javnu platformu poslednjih meseci… Mislim da ne bismo bili u tako dubokom sranju da se nismo fokusirali na bilo kakve lažne debate sa samoproglašenim lateralnim misliocima. Sloboda izražavanja je dobra i važna – ali se bavite time i ako drugi misle da je vaše mišljenje sranje.
Pisanje pesama je uvek bitna stavka. U nekim bendovima postoji mastermind, ostali članovi su “majstorski tim”. Kako funkcioniše pisanje pesama u vašem bendu?
TD: To se donekle promenilo tokom godina. U početku je Klaudije obično dolazio sa idejom ili rifom u prostoriju za probe, a onda smo sve zajedno završavali. Kada smo počeli da radimo pesme za “The Steps You Take”, Klaudije je kod kuće razradio skice samih aranžmana, takođe i zbog fizičke udaljenosti između nas, već je imao približno predstavu u glavi kako bi pesma trebalo da izgleda na kraju. Zatim smo ih samo dorađivali u prostoriji za probe. Nekad bi se sve potpuno okrenulo naopačke, od njegove 90 posto završene pesme ne bi ostalo ni pola, a nekad se gotovo ništa ne bi promenilo. Zbog korone i ograničenih mogućnosti za održavanje proba i samo viđanje, cela stvar se ponovo promenila, tako da je veliki deo ideja za pesme koje se nalaze na našem poslednjem izdanju, EP-iju iz prošle godine “Within Our Reach” nastao kod kuće.
Sarađivali ste sa Donom Fjurijem na “The Steps You Take”. Kako ste uopšte došli na tu ideju i uspostavili kontakt i kako je tekla ta saradnja?
TD: Pesme na albumu su prilično jednostavne. Želeli smo da napravimo oldschool HC ploču sa youth crew elementima, pa smo se orijentisali na rane Revelation bendove. Produkcija je dakle trebalo da bude u skladu sa tim – naravno da se Don Fjuri odlično uklopio. Napisali smo mu mejl i priložili nekoliko demo snimaka. Odgovorio je prilično brzo i rekao da je spreman za saradnju. Komunikacija je bila zaista laka i delovao je prilično opušteno. Kada nam je poslao miks, mislim da smo imali samo dva, tri sitna predloga za minimalne korekcije – inače smo bili prilično zadovoljni tim prvim miksom. I danas nam se sviđa miks te ploče, ali recimo digitalna verzija zvuči pomalo zastarelo, da budemo iskreni.
Na “Within Our Reach” prešli ste na Brajana Mekternana. Šta je bio razlog za saradnju s njim i kakva je razlika između njega i Fjurija?
TD: Pisanje pesama za “Within Our Reach” bilo je znatno složenije, nije baš klasičan old school u pitanju kao na LP-u. Od benda Schvach čuli smo da su imali sjajno iskustvo sa Brajanom. Mislili smo da bi Brajanova produkcija mogla dobro da ide uz nove pesme. To se i potvrdilo. Komunikacija je bila – slično Don Fjuriju – potpuno prijatna i konstruktivna. Moglo bi se reći da je Brajan bio malo više “zapaljen” za celu stvar, ha-ha. Na konačnom proizvodu mogu se uočiti razlike. Brajanov zvuk je direktniji i sveukupno zvuči modernije, a ipak nije previše ispeglan.
Recite nam nešto više o svom najnovijem izdanju “Within Our Reach”. Koliko ste zadovoljni kako taj EP sa šest pesama zvuči?
TD: Mislimo da smo zadržali sopstveni zvuk, ali smo ga malo unapredili. Potrudili smo se da obratimo pažnju i na detalje u pisanju pesama, kako bi pesme delovale malo „zrelije“, ako se to tako može nazvati. Ploča je takođe malo melodičnija od naših prethodnih izdanja. Uz malo distance, rekao bih i da su tekstovi pesimističniji nego ranije, što je svakako posledica konteksta u kome su nastali.
Kako biste opisali lokalnu scenu kojoj pripadate?
TD: Malo je teško odgovoriti u ovom trenutku na to pitanje, pošto skoro dve godine skoro da nije bilo nastupa i nismo svirali nijedan koncert. To se ponekad čini zaista, zaista dugim periodom. Generalno, rekli bismo da su HC scene u Nemačkoj relativno heterogene i delimično izolovane jedna od druge. Ima klinaca koji vole moderniji zvuk, „starih glava“ koji slušaju iste bendove kao pre 30 godina, više političkih i pank scena… Ali mislimo da nema puno smisla da se previše upuštamo u detalje, jer je to uvek praćeno atributima koji se unose spolja. Ne postoji crno-belo. Mi sami pokušavamo da razmišljamo van okvira i nalazimo se u prilično različitim krugovima, od kojih svi imaju različite veze sa HC/punk-om. Mislim da je povezujući stav „uradi sam“. Barem se čini da mi kao bend dobijamo podršku iz veoma različitih pravaca, što je zaista super.
Trenutna situacija sa koronom ima ogroman uticaj na kulturu, a posebno na subkulturu, kako je doživljavate i šta mislite kakvi će biti „kasniji efekti“.
Klaudije: U uvodu našeg fanzina (Collective Memory) napisao sam da sam se lično bavio hardkorom još intenzivnije zbog apstinencije od koncerata i nedostatka društvenih kontakata. Pre toga, pored mog posla / studija, nastupa, pisanja pesama, bukiranja turneja, nisam više imao vremena za to. To je bilo pozitivno za mene, konačno sam imao vremena za neke stvari koje inače u normalnim okolnostima nisam stizao da uradim. Ali sve je to stvarno besmisleno bez koncerata. Teško je reći kakve će biti posledice… Mislim da i to zavisi od toga koliko se sve ovo otegne i koliko će se ono “normalno” bar donekle vratiti. Na primer, čak i ako neka mesta ne prežive pandemiju, uvek će postojati nova mesta na kojima će se održavati koncerti. Ljudi će doći i otići. Biće drugačije nego ranije, ali sam prilično pozitivan u vezi cele stvari i mislim da će ljudi biti raspoloženi kada sve ponovo počne normalno da se dešava.
Justus: I ja celu situaciju vidim slično. Zaključavanje mi je u početku dalo vremena da se ponovo intenzivno bavim muzikom i da i sam postanem kreativan. Fanzin Collective Memory, a takođe i Suspect Demo nastali su upravo u to vreme. Sada je, naravno, samo dosadno. Ali naučio sam da treba oprezno reagovati na objavljivanje bilo koje vesti kako razočarenje na kraju ne bi postalo preveliko, ha-ha. Trenutno mi to ide prilično dobro. Veoma sam srećan što imam priliku da se kreativno izrazim van sviranja uživo – bilo da je to sa Collective Memory, Tides Denied, Suspect Demo ili Echo Chamber. Sa skoro svim projektima radim na novom materijalu. Posledice kovida se trenutno ne mogu predvideti. Definitivno mislim da je super što je toliko novih bendova i fanzina izašlo u Nemačkoj u poslednjih godinu-dve.
Šta očekujete u 2022. godini?
TD: Da konačno ponovo sviramo uživo.
Tri najbolja albuma/benda u 2021?
Klaudije: Charley Crockett – “Music City USA”, The War On Drugs – “I Don’t Live Here Anymore”, Turnstile – “Glow On”
Justus: Never Ending Game – “Halo And Vings”, Ekulu – “Unscrew My Head”, Snail Mail – “Valentine”
Tri najbolja albuma ikada?
Klaudije: To se kod mene menja svakih nekoliko nedelja, ali mislim da su tri HC/punk albuma koja mi nikada neće dosaditi: Dag Nasty – “Can I Say”, Dead Stop – “Done With You” i Ramones – “Rocket To Russia”.
Justus: Isto važi i za mene… Trenutno, rekao bih da su mi top tri albuma: Cro Mags – “Age Of Quarrel”, Embrace – “Embrace” i Fury – “Paramount”.
Hvala vam na izdvojenom vremenu. Za kraj recite, da li imate neke preporuke šta bi mogli poslušati od nekih drugih manje poznatih bendova?
TD: Spark i Speedway su na vašem radaru, zar ne? Ako nisu, obavezno ih poslušajte. Muzički, obratite pažnju i na Vantage Point i Result of Choice. Ne znam šta se desilo s njima tokom korone da li su i dalje aktivni. Tu su zato bendovi poput Steadfast, Struck Nerve, potom End On End ili Last Straw. Method of Doubt su malo melodičniji i zaista snažni. One Step Closer takođe imaju odličan novi LP.
Ovaj intervju je originalno objavljen u 12. broju fanzina Out of The Darkness u maju 2022. godine.
