Knjige/FanziniRecenzije

xXx Fanzine Book (1983 -1988), LP format, 288 strana (Bridge 9)

Mogu samo reći „wow, kakva knjiga“ i to je to, međutim utisci i emocije rade svoje. Ovo je knjiga koja je definitivno zadala domaći zadatak svima koji imaju u planu da rade bilo kakvu sličnu štampanu publikaciju.
Šta je to xXx fanzin? Do pre šest meseci nisam ni sam znao, tačnije nikad nisam ni čuo za njega, sve dok nije krenula sama promo akcija oko knjige po netu. Pročitam recenziju, dve, tri, sve u superlativima, i skontam da je tu brdo materijala iz zlatnih 80-ih i da je knjiga baš obimna. Zaletim se, pazarim je i usledi pozitivan šok. Skoro 300 stranica, masna štampa, formata LP vinila, suvi kvalitet.
Fanzin je izlazio po kvartalima u periodu od 1983. do 1988. Ukupno 20 brojeva je objavljeno, a u njima sve „créme de la créme“ hardcore/punka. Bez preterivanja ovde je skupljeno sve ono što treba da zanima svakog ko sebe smatra korovcem, pankerom, strejterom, krasterom. Jebeni bukvar!!! Radio ga je Mike Gitter, rođen i odrastao u Bostonu, jednom od glavnih utočišta ovog žanra. Gitter je nekima možda poznat i kao pevač sjajnog ali kratkotrajnog benda Apology koji iza sebe ima LP objavljen na „Wishingwell“-u. Sastav je poznat i po tome što je u njemu svirao brat Briana Bakera (Minor Threat, Dag Nasty, Bad Religion….)
Kao i u bezbroj sličnih situacija, fanzin je počeo kao zajebancija, ali je Gitter od samog starta maksimalno koristio svoju veštinu pisanja pa je to izgledalo sve samo ne kao prosečan naivan i polupismeni pank fanzin koji je krasila velika naivnost. Već nakon par brojeva fanzina intervjui su postali vrlo šarenoliki, nikako usiljeni, sa dobrim pitanjima i još boljim sagovornicima. Nakon intra koji je napisao Al Quint, višedecenijski kolumnista „Maximum Rock’n’Roll“-a i urednik fanzina „Suburban Voice“ ide neka ustaljena forma do kraja knjige.
Naslovna strana svakog broja obavezno je fotka nekog benda, potom su sledile vesti o dešavanjima u Bostonu. Iz današnje perspektive neverovatno mi je da skontam da su takve stvari stvarno služile kao izvor informacija. Danas bi takva akcija bila čisto gubljenje vremena i traćenje prostora u fanzinu. Tu su i recenzije lokalnih koncerata. Dakle jedan veliki pečat na dešavanja u samom gradu. Iako je priča vrlo lokalna, fanzin je već nakon par brojeva dostizao cifru od 3000 primeraka. Pored toga svaki broj ima i recenzije izdanja (od kojih je velika većina ono što bi svako morao da zna) odnosno fanzina, ali ni jednom „Maximum Rock’n’Roll“-a, što me je vrlo iznenadilo.
Da krenem redom sa sadržajem pa dokle stignem.
Intervjui, u svakom broji ih je tri, četiri. Sjajni su. Ipak je Gitter nakon prestanka rada ovog fanzina pisao za „Kerrang“ i „Thrasher“. Pored originalnog intervjua iz 80ih velika većina je dopunjena i novim intrevjuima istih aktera, ako ne baš istih likova onda nekih drugih osoba iz benda. Svaki intervju novijeg datuma dopunjen je matorim fotkama odličnog kvaliteta.
Koliko je fanzin izlazio redovno toliko se par aktera/bendova pojavilo više puta.
Lepo je saznati brdo nekih stvari koje su mnogim ljudima nebitne ali jbg, ja sam riznica gluposti i meni je sve ovo i više nego zanimljivo.
Jerrys Kids su se upoznali u palačinkarnici u kojoj su, kao klinci, radili sa Kevinom Mahoneyom (Siege) i celom Gang Green ekipom. Prvi gig na koji su otišli bio je nastup Ramonesa na kome ih je Dee Dee odveo u backstage i predstavio ostatku benda. Zaslepljeni ljubaznošću Ramonesa i time što takvi likovi uopšte nemaju neki star attitude nakon samo par dana nabavljaju instrumente i kreću da drljaju. Upravo ta ekipa je samo godinu, dve kasnije snimila remek delo „Is This My World?“. U intervjuu sa Henry Rollinsom došao sam do zaključka da je lik žešće paranoičan i isfrustriran.
Ovde se mogu pročitati i intervjui sa DYS i SSD koji su ih veoma retkog davali. SSD-u je ovo zapravo i poslednji. Zanimljiv je pogled Al Barilea zašto prekidaju sa radom: „Bend muzički napreduje i ozbiljno sazreva dok publika to ne kapira i zato nema svrhe više svirati“. Legendarni gitarista u intervjuu, koji je dao pre par godina, otkriva i da je želeo da reizda celu diskografiju benda i time omogući brojnim fanovima da se dokopaju izdanja a da ne moraju da prodaju bubreg. Sa par labela je pregovarao i cela priča za sada je u nekom ćorsokaku. Međutim slučajno je predložio to i Ianu MaCkayu znajući da je misija gotovo nemoguća jer je Dischord label koji objavljuje samo bendove iz DC-a. Ali, Ian je spreman da napravi izuzetak pod uslovom da se sve ponovo radi sa originalnih traka. Al nalazi originalne trake koje su u međuvremenu stradale prilikom poplave u stanu i cela akcija propada. Kakva šteta!
The Freeze otkrivaju da su bili ignorisani od bostonske ekipe upravo zbog preke naravi Al Barilea. Tvrde da se oni nikad nisu osećali kao deo bostonske priče. Hüskeri koji su tada predstavljani kao nešto potpuno novo što nikoga ne ostavlja ravnodušnim, otkrivaju zbog čega su ipak pristali da pređu na „Warner Bros“ iako su uporno odbijali mejdžor lejbele.
SNFU je odlično predstavljen, i stari intervju sa braćom Belke i ovaj novi su sjajni. Chi Pig izjavljuje da će svirati dok god ga noge drže jer sem SNFU on ne zna za ništa drugo u životu i da se odati može samo potpunoj samodestrukciji. Odnosno, samo ga bend održava u životu.
Kakva je sličnost između Guns And Rosesa i Youth Brigade otkriva Shawn, jedan od braće Stern, gitarista i osnivač „Better Youth Organisation“.
Intervju sa Youth Of Today je takođe posebno dobar. Porcell je vrlo izričit da je crossover loš i da izgovor sviranja istog jer HC ne nudi ništa novo je glupost. Ako si kreativan možeš napraviti dobar hardcore/punk album bez uplitanja metala. Sve je to izjavio pred snimanje „Break Down The Walls“ LP-a.
Glenn Danzig je zastupljen dva puta. Jednom kao frontmen Misfista, a drugi put Samhaina. Šteta što nije intervjuisan i kad je krenula cela ova ludnica sa reunionom Misfitsa. Pored njega u knjizi su i Doyle i Eerie Von. Najjača je priča u intervjuu sa Necrosom kada otkrivaju da je Glen pošao sa njima na turneju jer je bio veliki fan benda i da je celu turneju radio kao merch guy. Kasnije je Necros i optuživan kao direktan krivac što su Misfitsi sa „Earth AD“ otišli u neuporedivo brže vode. Ne samo to, Glen je non stop u to vreme vrteo „This is Boston not LA“ i bio opsednut Gang Greenom.
Naravno ne može se bez Cro Magsa koji su intervjuisani odmah nakon povratka sa turneje sa Motorheadom. U dopunskom inervjuu John direktno gađa Ray Cappa i Shelter zbog religioznosti i zbog toga što su iz Konektikata a ne Njujorka. Glupa fora, itekako. Mada iznenadio me je da je za Harlija u istom intervjuju, starom par godina, upotrebio rečenicu „On je je jedan od najboljih bass gitarista na svetu“.
Kakva je veza Ramonesa i Corrosion Of Confromity? Joey je bio veliki fan benda i nakon što je dobio majicu od njih istu je i nosio u spotu „I Wanna Live“. Inače intervju sa legendarnim bendom iz Severne Karoline je uz intervjue sa Murphys Law, Verbal Assault i još par nekih možda i najbolji u celoj knjizi.
xXx fanzin je ipak pored hardcore priče znao da odleti i malo na drugu stranu. Tako je moguće pročitati i intervjue sa Metallicom, Voivodom, White Zombijem pa čak i Motorheadom u kome Lemmy po milioniti put dokazuje da je Bog. Doslovno kaže da ga ja pank oblikovao, da je odatle došao i da mu je uvek veoma bitno da upozna bend sa kojim svira ili ide na turneje. Intervju je ukrašen plakatima na kojima bend svira sa DOA, Necros, Die Kreuzen, White Flag. Zakon!
Pored standardne forme intervjua, nalazi se i par autorskih tekstova o bendovima. Recimo Siege prema kojima je gajio velike simpatije nije intervjuisan ali im je posvećen značajan prostor. Bad Religion-u takođe. Prosto je neverovatno da je u to vreme takav klinac pisao tako stilski dobro upakovane tekstove.
Sve vreme u intervjuima nesebično mu je pomagao gore pomenuti Al Quint. U članku o Dag Nasty sudelovao je sam Peter, koji je opisao prvu turneju sa bendom nakon što je Dave otišao na školovanje u Izrael. Najveća trema uhvatila ga je kad su svirali u samom DC-u, ali je sve došlo na svoje kad je počeo da peva a prvi pevač benda, Shawn, iz prvih redova u publici latio se mikrofona i sa njim otpevao par stvari. U istom delu Peter izjavljuje i da je najbolji pevač i osoba koja predstavlja Dag Nasty ipak Shawn.
Sam kraj posvećen je bendu koji je po meni objavio najbolju sXe ploču ikada. Naravno radi se o Uniform Choice. Ovde su intervjuisani već u vreme kada su objavili drugi album. Pat Dubar otkriva razočarenje publikom nakon izlaska „Screaming For A Change“ izdanja i potpuni zaokret u muzici. Na pitanje da se može vratiti par godina unazad šta bi promenio odgovara sa: „Opet bih snimio prvi album“.
Kako je nakon 20-tog broja autor fanzina shvatio da je došlo i do zasićenja i da mu je život krenuo u dosta ozbiljnijem smeru bavljenja novinarstvom tako je na celu priču stavio tačku. Kao bonus knjizi ide intervju sa Fugazijem, bendom koji je retko pristajao na razgovor sa novinarima. Tekst je objavljen 1991. u „Tower Records“ publikaciji koja se besplatno delila.
Preneo sam vam svega 5% sadržaja. Čak i nabrajanje imena intervjuisanih bendova oduzelo bi mi vremena a vas dodatno umorilo da čitate. Mogu slobodno reći da je ovo najbolja knjiga vezana za hardcore/punk muziku koju sam do sada pročitao. Ogroman trud stoji iza cele priče. Ovo je definitivno knjiga koja je prava lektira hardcore/punka. Za starije idealna prilika da se obnovi gradivo a za klince da se osnove dobro izuče.

Nemanja

 

http://www.bridge9.com/

 

Recenzija objavljena  u “Out Of The Darkness” #4, 5/2018

Comments

comments

Tags
Close