IzdanjaRecenzije

VITAMIN X – The Age Of Paranoia, LP (Southern Lord)

Mislim da je ovo petnaesta recenzija koju pišem o VX od kad sam ih prvi put i čuo, tamo negde oko bombardovanja 99te. Kroz svaki fanzin pratilo me je “prokletstvo” recenziranja nekog izdanja benda koji je krenuo kao čista zajebancija pre 21 godinu ali je onda postao jedan od najjačih predstavnika takozvanog thrash revival-a (kraj 90ih do neke 2003/04) u koji su i oni upali nakon drugog singla objavljenog za “Commitment Records” krajem prošlog veka. Danas je bend sve samo nije zajebancija. Poslednjih 10tak godina diskografski nisu toliko aktivni ali koncertno su i dalje poput mašine. U Evropi nema benda koji može da im prismrdi, jer iza njih je 800 odsviranih koncerata do sada. Poslednja njihova dva izdanja totalno sam izignorisao. Jebi ga, vezan sam za period kad bend nije znao da svira instrumente kao danas i kad je sve pucalo od sirovosti i energije. Posebno mi je krivo što ih nisam video u periodu “Down The Drain” LP-a, jer mi je to izdanje i danas posebno drago. Novi album je šesti po redu, treći za deset godina. Možda kod mene nedostaje objektivnosti ili sam prihvatio da to nije onaj bend od pre 15 godina (al’ leti vreme) i da ja nemam više 20 godina, ali je meni ovo skroz OK! “Age Of Paranoia” je album na kojem preovlađuje “laganija” svirka, naravno ima i brzih stvari, dosta mid tempo fora, te puno soliranja i promena ritmova. Nesporno je da su i dobrano naslušani muzike ali i da su ispekli zanat na instrumentima sa maratonskim stažom live nastupa.

Da krenem redom… Uvodna “Modern Man” i odmah udarac u glavu. Brza hardcore/punk stvar sa jakim solom na gitari na samom kraju. 1:23 onoga po čemu ih već dve decenije poznajmo. “Rollercoaster Ride” je jedina pesma za koju sam na prvo slušanje u Amsterdamu pre skoro godinu dana rekao da mi je bezveze. Vreme je prošlo ja sam je progutao, ali mi je i dalje nekako najslabija. Obiluje soliranjem koje mi je ovde i suvišno i vrlo čudno u refrenu sa prelazima na bubnju. Inače  ovo je jedna  od retkih pesama da na refrenu nema višeglasnog pevanja. Kao gost ovde se pojavljuje Bubba Dupree iz legendarnog Voida. Naslovna i najduža stvar “Age Of Paranoia” ima intro od gotovo minut i 20 sekundi. Sama pesma se i pored toga ne može staviti u koš sporijih jer nakon uvoda ide furiozan tempo kakvim su album i otvorili. “Human Plague” je najkraća i udara direkt u čelo svojom brzinom. Ovde se dobrano uplivalo u thrash metal dok se peva o uništavanju prirode. 42 sekunde i kraj. “No One” je pesma koju sam i pre snimanja čuo uživo par puta jer je stara sigurno pet godina ako ne i više. Mid tempo, rokerski fazoni, dve strofe i refren govore o tome kako treba imati kontrolu nad sobom i ne padati pod svakojake uticaje. Pretposlednja na prvoj strani je meni i najjača. Jeste rokerska, a solaža koju je odsvirao J Mascis (Dinosaur JR, Deep Wound) ide kroz celu pesmu, ali je vrlo zarazna i brzo ulazi u uši. Sumnjam da će je izvoditi uživo. A stranu ploče zatvara “Short Circuit” u kojoj je nesporan uticaj Dead Kennedys, tu pre svega mislim na deo kad se svirka smiri a gitara dominira. Druga strana počinje laganijim ritmom da bi se “Speak No Evil” ubrzala do magične crte koju je ova pesma i prešla, dve sekunde preko minuta. “Deranged Degenerate” koja govori o održavanju integriteta i ne ukalapanju u društveno opšte prihvaćenim normama je duplo duža, instrumentalno zahtevnija i na njoj Danny na bubnju dolazi do izražaja. “Reverse Midas Touch” ima za tematiku lika iz grčke mitologije koji je imao dar da sve što dodirne pretvori u zlato. Ovde je to predstavljeno kao potpuna suprotnost. “Media Messiah” je sa jednim brzim delom i tematikom koju nije teško pogoditi na osnovu naslova. “Bounce Back” me je odmah katapulitrala u period od pre 15 godina kad je “Bad Trip” bio aktuelan. Ritam pesme me je neodoljivo podsetio na stvar “Monster Master”, a i dužina ne ide preko minuta. Idemo na sledeću stvar. Sećate se uloge koju je gosn Felix von Havoc odigrao bendu, a boga mi i celoj hc/punk sceni početkom 00ih kad je objavljivao izdanja koja su neizostavno štivo i bio glavni čovek Thrash Festa koji je u Mineapolisu godinama okupljao sam krem tog perioda. Osim toga, organizovao je brojne američke  turneje kako Vitaminima tako i DS13. Kratak tekst, ali ako se sećate i zaglavlja koji taj majstor ima pored svoje kolumne u “Maximum Rocknrollu” onda nije teško provaliti da  je pesma posveta njemu. “Road Warrior” je ona koja bi na gigovima baš mogla da preseče set brzih stvari iako je i ona sa naglašenim višeglasjem u refrenu. “Leave Me Alone” zajedno sa prethodnom izdvaja se po tome što je peva gitarista Marc. Tempo pesme gotovo je identičan prethodnoj i odlično ležu jedna na drugu. Pretposlednja je “Rock’n’Roll Destroyer” za koju mislim da će ime najviše smetati  onima koji inače čekaju da napenale bend. Znam da su svi u VX veliki fanovi Annihiliation Time (a ko nije?) što je ovde i te kako očigledno. Tekst je opet priča za sebe. “I like it slow and heavy,  I like it fast. As long as it slays as long as it blasts”… Album zatvara “Shock Value” u kojoj se prepliće brzi i sporiji ritam sa blagim uplivom metala i delom u sred pesme kada se priča skroz menja, tempo usporava a naglasak prebacuje na ritam sekciju. Uz brži deo na samom kraju  nakon 27 i po minuta ova priča se završava.

Vizuleno “The Age Of Paranoia” je izdanje kojem je ovaj holandsko/rusko/nemačko/srpski kvartet poklonio maksimalno pažnje. Ovo je prvi cover na kojem je uloga prepuštena izvesnom Maraldu koji je inače u rangu sa Baizleyem iz Baroness koji je gotovo celu prethodnu deceniju bio zadužen za vizual VX-a. Novi je logo, po kojem nikada ni u ludilu kao ni po samom crtežu ne bih provalio da je reč o Vitamin X. Produkcijski, ovaj album je dosta bolje urađen nego prethodhodni. Materijal je inače prvi snimak sa Dannyjem koji se sasvim dobro snašao u ulozi bubnjara. Ovo je takođe prvo izdanje na “Southern Lordu” koji je poznat kako hc/punksima zbog brojnih reizdanja klasika ovog žanra tako i ljubiteljima metala. Suma sumarum, gledajući bend iz drugačije perspektive kojom sam ih gledao do skoro meni se ovo sviđa. Da me neko pita sa čime da počne ako se zainteresuje za bend, rekao bih slobodno sa albumom “Age Of Paranoia”.

(Nemanja)

Southern Lord

Recenzija objavljena  u “Out Of The Darkness” #4, 5/2018

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close