Knjige/FanziniRecenzije

STRAIGHT EDGE – A CLEAR HEADED HARDCORE PUNK HISTORY, Tony Rettman, 400 strana (Bazillion Points)

Ovu knjigu dobio sam u isto vreme kad i xXx Fanzine, ali mi je sama korice jarko žute boja, ipak odvukla pažnju i usmerila ka savršenstvu Gittera.Druga knjiga Tonyija Rettmana na skoro 400 stranica posvećena je jednom veoma bitnom delu hardcore/punka. Otvara je uvod koji je napisao Civ čija fotka u ekstazi krasi koricu. Knjiga je podeljana na 36 poglavlja u kojima se razglaba o svemu relevatnom za ovaj deo scene. Neki od aktera čije se priče non stop provlače su oni koji su tu od samog nastanka sXe pa do onih koji su sada tu, ili su bili aktivni do pre par godina i ponosno nosili zastavu ovog “pokreta”.

Početak je rezervisan za vašingtonsku družinu okupljenu oko Minor Threat koji su, sa ispisanim X na ruci (koji je inače iscrtavan kako bi se zabranilo točenje alkohola maloletnim licima) započeli celu priču koja je munjevitom brzinom animirala brdo ljudi, kako u matičnom DC-u tako i u Bostonu. Odmah na početku, kralj provokacije i ironije, Choke ispaljuje neke baš urnebesne priče ne štedeći nikoga. Bostonci, čiji je bitan član bio i sam Jack Kelly, celu priču dižu na novi, militantniji nivo. U jednoj od svojih sjajnih izjava pevač Negative FX Last Rights, Slapshot otkriva da su on i Al Barile (X Claim, SSD) imali foru da na koncertima ljude sa alkoholom u rukama drže na nišanu laserima, što su ovi kasnije preuveličavali. Čak se pričalo da su ih napadali otimajući im flaše iz ruku. Na pitanje da li je to tačno, odgovora sa: “Naravno da nije, ali nikad nisam želeo da osporim jer danas te legendarne anegdote ne bi bilo”. Na samom startu akteri otkrivaju i da Negative FX nikad u kompletu nije bio sXe bend. Neki izjavljuju da je to isto važilo i za SSD, što takođe ni sam Barile ne osporava. Veliki akcenat stavljen je na tu prvu generaciju strejtera dok je meni lično zanimljvija ona ekipa okupljena oko Pat Dubara i Uniform Choice na zapadu odnosno Raya i Porcella na istoku američkog kontinenta koji su priču nastavili i nadogradili je specifičnim outfitom koji su maznuli sa omota albuma “Brotherhood”, benda DYS, objavljenog 1983.

Pat Dubar je bio ikona. U periodu kada je na koncertima u Kaliforniji dominiralo nasilje, on je svima služio kao uzor, spreman da brani svoje stavove, a pri tom fizički ogromnih gabarita uvek je stajao iza ortaka koji su sledeći njegovu priču umeli da upadnu u probleme. S druge strane Ray i Procell nakon raspada Violent Children i objavljivanja prvog singla ne ostaju nezapaženi. Sa Kevinom Secondsom na bubnju skreću pažnju i svi trube o mladom bendu iz Konektikata koji nastavlja sa tradicionalnim hardcore/punkom u periodu kada je brdo bendova skrenulo ka crossoveru ili metal zvuku.

Saznaćete i šta je bilo sa Slapshotom i Youth Of Today, odnosno šta je inspirisalo Bostonce da im posvete pesme, kao i to kakav je sukob YOT imao sa Half Off. Ray i Porcell su bili veoma ekscentrični što je dovelo do toga da se čak i sa spomenutim Dubarom pokače iako im je on na svom labelu, “Wishingwell Records”, objavio album “Break Down The Walls”. Ta priča, plus ona u kojoj su Uniform Choice sa dugačkim kosama i muzikom sa “Staring Into The Sun” LP, okrenuli su sve protiv nekada glavne perjanice sXe na zapadnoj obali. No For An Answer je čak napisao i pesmu kojom je Dan direktno isprozivao svoje velike prijatelje. Svi se sada sa tim stvarima sprdaju, ali Dubar još uvek ima rezervisan stav prema mnogima, neke bukvalno i dalje izbegava. Naravno tu su i Insted kao i Chain Of Strength za koje upravo momci iz Insteda izjavljuju kako je to samo bend pozera i ništa više.

Krajem 80ih Youth Of Today malo zaoštravaju priču. Ubacuju pojam vegetarijanstvo, spot “No More”, regrutuju brdo bendova, animiraju puno klinaca. Ray je bio bukvalno kao guru, ali sve to navlači i brdo likova koji dodatno radikalizuju priču, nameću straight edge ljudima na nos, stvaraju geto što kod mnogih izaziva antagonizam. Citirtaću Raya koji je već tada video da su stvari izmakle kontroli: “Straight Edge created a bubble, a scene within a scene, that wasn’t really interested in anything that wasn’t straight edge. That made me sad. I loved Buzzcocks, PIL and other things. They would buy any records that was straight edge by these bands like Wide Awake and Aware”.

Pre par meseci Porcella sam pitao seća li se turneje i svirke u Zagrebu 1989. Odgovorio mi je da se seća samo da je bilo pakleno teško pronaći bilo šta da jedu a da je vegetarijansko. Glavni obrok im je bio hleb i sir. Istu priču ovde Ray prepričava i turneju naziva “Bread & Cheese Tour”. O tome kako ih je straight edge priča odbila govori i Richie iz Underdog. “I Loved straight edge, but been turned off by the attitude”. Mnogi bendovi se u to vreme povlače i ustupaju mesto mlađima koji su i ovde pokriveni sasvim solidno, od Mouthpiece, malo kasnije i Strife, Unbroken, Undertow… Dosta je dobar chapter u knjizi posvećen hardline pokretu. Jeste da i mene jeza hvata od te priče ali ovo što izjavljuje Sean Muttagi (Vegan Reich) ima i te kako dobru podlogu i nije za zajebanciju. Između ostalog ističe da ga je sXe smorio jer je on inspiraciju tražio u bendovima čija je priča bila mnogo logičnija. Pominje Conflict i Flux Of Pink Indians. Rat Statement kaže: “Cela ta plejada anarho bendova imala je veliki uticaj na razvoj pokreta”. S tim što obojica nemaju simpatije ka ljudskom rodu. Rat smatra da je čovek i kao vegan ništa drugo do samo štetočina i da je najbolje za planetu da nestane, na čemu i onako radi.

Jedan deo posvećen je vegan ratnicima Earth Crisis, te njihovim pro life stavovima i kako su završili na “Victory Records”. Tony je prvu demo kasetu benda bacio kroz prozor automobila ne želeći da je presluša da bi nakon samo par meseci jurio bend da im objavi izdanje. Greg (Trial) čak smatra da su ExC više uradili za straight edge od YOT. Hm, nisam siguran… OK, veoma si zanimljiv i inteligentan, ali daj ne preteruj. Veteranima se taj militantni stav nikako nije svideo. Za Ian Mckaya to je period totalnog ludila i besmisla.

Tu je i priča o ubistvu u Salt Lake Cityju u koje je slučajno bio upleten jedan strejter pa su celu priču nakalemili njima. Sve poprima veoma negativnu konotaciju a intervjuisana je i sama osoba koja je bila indirektni učesnik u događaju.

Deo knjige posvećen je Umei. OK ajd i to da progutam, ali opet, samo se priča o Refused. Bez preterane polemike samo ću citirati Christoffer Jonnsona iz DS13 i vlasnika “Busted Head Records” kojem je cela ta priča bila veoma smešna jer se osećao kao otpadnik među ekipom koja se ložila na američke krišna drž-ne-daj bendove a nisu recimo zarezivali Heresy ili Discharge. “Umea je uvek bila okrenuta onome što je trenutno moderno, a te trendove diktirali su Refused. Njihov način oblačenja svi su pratili. Ceo đir je vrlo brzo prešao sa youth crew odevanja na taj fazon sa džak pantlonama. Par meseci kasnije sviraju Locust u gradu što uzrokuje da se svi okrenu u tom smeru. Prave se frizure nalik Mr Spocku iz Star Tracka i nose preuske farmerice. Shelter dolazi u Umeu. Koncert pred 600 ljudi, svi mantraju sa bendom. Meni i kao trinaestogodišnjaku to je bilo veoma bizarno.”

Najmršaviji deo knjige, što je dobrim delom srozalo celinu, je deo od kraja prošlog milenijuma na ovamo. Imam osećaj da autor ima jednu podebelu apstinenciju odlaska na koncerte i uopšte praćenja svih zbivanja. Periodu poslednjih 20+ godina posvetio je jedva 50 stranica. OK, možda više i ne treba ali, malo mi je iznenađujuće da nema ni slova o bendovima sa “Third Party Records”, nije pomenut ni evropski “Commitment Records”, kao ni “Cruicial Response” čija je politika bila da objavljuju samo sXe bendove. Mnogi bendovi sa ovih etiketa imali su i u Americi dosta dobru pokrivenost u fanzinima i bili popularni. O sjajnom What Happens Next? ni slovo, kao ni o Bladecrusher, Black SS ili Life’s Halt. Rambo iz Filadelfije su provodili mesece na turnejama, bili bend o kojem se dosta trubilo do sredine prošle decenije, a u knjizi ni reči. Mainstrike je samo pomenut u listi bitnijih sXe izdanja, kao i Coke Bust.

Ten Yard Fight i Floorpunch su baš nahvaljeni, a o Vitamin X-u ni reči. Ovi prvi nisu izgurali ni pet godina postojanja a Holanđani za dve decenije imaju odsviranih 1000 koncerata. Pa čak ni Boston Strangler koji su već osam godina bend o kojem se bruji svuda ovde nije dobio ni slovo. Face koje su defitnitivno zaslužile da se nađu u knjizi ovakve tematike jesu: Felix Havoc (koji je na YOT gigovima valjao sve i svašta pre nego li je postao sXe početkom 90ih) – legenda i savršen primer kako se DIY label održava preko 25 godina i Martin iz Los Crudosa i Limp Wrista koji je u početku bio sXe bend. Mada donekle kapiram i autora knjige. Svi ovi bendovi nisu deo straight edge scene koja se vrtela oko “Revelation”-a. A razlog zašto nisu? To čitajte u knjizi koja izlazi sledeće godine o thrash revival talasu i bendovima koji su prašili van priče koja ovde dominira.

Još jedan minus je nedostatak devojaka u intervjuima. Osim Vique Martin koja je danas zaposlena u “Revelation Records” nema više ni jedne ženske osobe. O sXe fanzinima takođe ništa, a čak ih je i na Balkanu bilo. Dakle, dosta propusta što prepisujem samo činjenici da autor već dugo nije akter dešavanja na hardcore/punk sceni. To mu se ne može zameriti, ali je ipak mogao da napiše to u uvodu ili bar naslov knjige da drugačije formuliše. Pisati sveopštu istoriju zahteva mnogo dublji pristup. No nemojte da vas ovo sputa da nabavite knjigu. Ako ništa drugo, bar zbog gomile sjajnih priča do sredine 90ih.
(Nemanja)

Bazilion points

 

Recenzija objavljena  u “Out of the darkness” #5, 10/2018

Comments

comments

Tags
Close