Knjige/FanziniRecenzije

My Riot: Agnostic Front, Grit, Guts & Glory, Roger Miret, 300 strana (Lesser Gods)

Roger Miret i Agnostic Front – voleli ga/ih ili ne, kako god, ali kad se pokrene priča o obaveznim lektirama hardcore muzike, “Victim In Pain” je klasik koji nikada neće zastareti. Bend je nakon toga izbacio još brdo LP-a, imao pauzu u radu pa se vratio i prošle godine obeležio 35 godina od prvog singla. Nakon John Josepha, Harley Flanagana, Dave Dictora, Keith Morrisa… evo ga i Miret. Trend pisanja knjiga polako se penje svima na glavu, ali uvek ima zaluđenika, poput mene, kojima će one biti interesantne. Ko je čitao JJ i HF može tu dozu napetosti, neizvesnosti, prolaska kroz sve i svašta i ovde sresti. Dakle, brdo bizarnih situacija koje te teraju da se zapitaš kako su ovi ljudi uopšte živi? Kao i u knjigama pomenutih likova radnja prati autora još s kraja 60ih i njegovog ranog detinjstva na Kubi. Intro je pripao Jameyu Jasti (Hatebreed) i Al Barru (Bruisers, Dropkick Murphys) nakon čega kreće rolerkoster.

Bežeći od Kastrovog režima Miret se, sa kevom, sestrom i bratom, seli u Ameriku. Prvo na Floridu a potom u Njujork u kome se dešava 90% radnje ove knjige. Ono što me je oduševilo jesu surealne priče iz detinjstva. Kao klinci, da bi se prehranili hvatali su golubove i od njih pravili supu. Nakon što mu se roditelji razvode majka se ponovo udaje ali je očuh prema njima bio veoma surov. Psiho/fizičko maltretiranje nije prestalo ni nakon rođenja Freddyja (frontmen Mad Balla). Iako ih je majka uvek branila uglavnom se sve završavalo nasiljem. Jedna takva situacija je presudila kada Miret skuplja svoje stvari i kreće u avanturu po njujorškim ulicama. Krajem 70ih navlači se na pank da bi nastup The Clasha kao predgrupe bendu The Who u Njujorku 1982. bio koncert koji mu je totalno promenio svet.

Baš u vreme kad ga su ga krasile čirokana, nitne, iscepane “home made” majice a odlasci na koncerte bili redovni kao i većina aktera tog vremena i on se navlači na drogu. Bilo je tu svega… njih 5 delilo je istu iglu. U ekipi je bio i Raybeez (Warzone) koji mu je do zadnjeg dana života bio kao brat. Nastup Angry Samoans obeležio je veliki pogo. Do tada povučeni Roger izlazi iz ilegale. Skida čirokanu, šiša se na keca i skače u prve redove. Tada kreću i prvi bendovi u kojima je svirao bas. Aprila 1983. ulazi u Agnostic Front, po prvi put hvata mikrofon u ruke i od tada je frontmen ovog legendarnog benda.

Knjiga prati dešavanja iz albuma u album te je ovo bila zgodna prilika da se svako poglavlje iskoristi za obnavljanje gradiva. “United Blood” je snimljen nakon samo par meseci od Rogerovog dolaska u bend, sa Raybeezom na bubnju… “Maximum Rock’n’Roll” ih je je ocrnio, i dalje ne znam zašto, odnosno ne vidim šta ima sporno na tom singlu? Ta priča je kasnije imala i svoj produžetak, jer je Maksimum vodio hajku protiv njih, ali im ni bend nije ostao dužan. Miret piše da je jednom prilikom Tim (glavni urednik i osnivač fanzina) došao na njihov koncert i u bek stejdžu razgovarao sa njim. Sve se završilo u najboljem redu da bi sledeći broj legendarnog fanzina opet krasio tekst u kojem je bend napljuvan.

Agnostic Front by Kenneth Salerno

Tekstove za “Victim In Pain” sam je napisao, a većina je za tematiku imala svež raskid veze sa Amy (pevačicom Nausea) sa kojom je par godina kasnije dobio ćerku. Ovaj klasik snimljen je bez Raybeeza na bubnju koji nije želeo da dolazi na probe a njima je trebao bolji bubnjar. Ray je odlazak iz benda veoma loše podneo da je čak hteo da izvrši i saomoubistvo. Veliku zaslugu za savršenstvo albuma ima, tada dvanaestogodišnji Todd Youth koji je mesec dana pred snimanje zbog pritiska roditelja izašao iz benda.

“Cause For Alarm” već donosi potpuni zaokret u muzici zbog čega je i sam Roger negodovao, ali kaže da je bio nadglasan kad se odlučivalo u kojem  smeru će ići muzika. Nakon objavljivanja albuma dobijaju priliku da sviraju kao predgrupa Motorheadu. U tom periodu čak je i Vinnie Stigma izašao iz benda. Na prvom koncertu svirali su 10 minuta. Bukvalno su im ugasili struju zato što su, ispotaviće se, bili predobri i menadžment se uplašio da će predgrupa pojesti glavni bend. Agnostic Front odlaze a na njihovo mesto upada Cro Mags o čijoj turneji smo slušali do sada brdo priča. Dropkick Murphys su imali priliku pre 20tak godina da sa Lemmyijem i ekipom idu na tour. Kako je Roger dobar prijatelj sa njima upozorio ih je da se pripaze da im se isto ne desi… Prvi koncert i isti scenario. Bostonci su se razbesneli, otišli u backstage i ipak izdejstvovali da ne napuste turneju ali i da im se ista situacija više ne ponovi.

Neposredno pred izlazak albuma “Liberty & Justice For…” Roger dobija ćerku. Kirk Hammet iz Metallice dolazi na njihov nastup u CBGB i saznaje od benda naziv albuma. Sledeće godine Metallica objavljuje album “…And Justice For All”.

Kako Rogeru bend u tom periodu nije donosio nikakvu zaradu, snalazio se na razne načine ne bi li prehranio porodicu dok je i dalje živeo po skvotovima. U tom haosu uhapšen je dok diluje drogu.  Dobar deo knjige zapravo je vodič kroz preživljavanje iza rešetaka. Umesto četiri godine u zatvoru je proveo nešto jače od godinu i po kada mu je oborena presuda. Usledio je povratak u civilizaciju i ponovo okupljanje benda.

“One Voice” snimaju sa novajlijom na gitari koji je posle bio glavna figura u Mad Ballu. Matt je i ovde zaslužan za veći deo muzike dok se lirika bavi iskustvima iz zatvora sa izuzetkom pesme koja album zatvara. “Bastard” je posveta očuhu sa kojim nikad nije imao dobar odnos. Bend odlazi na prvu evropsku turneju sa koje autor ove knjige biva vraćen prvim avionom kući  jer nije imao vizu sa ulazak u Švajcarsku. Prvi put nakon toga svirali su i u severnoj Americi pred hiljadama fanova da bi ih kod kuće opet čekao život najgorih smrtnika. U to vreme, umoran od svega, ne videvši nikakvu perspektivu, raspušta bend, izučava zanat, razvodi se od Amy i posvećuje se u potpunosti ćerci. Iako svi volimo Agnostike negde do ovog perioda manji deo knjige govori o fazi benda nakon ponovnog re-uniona, koji je usledio krajem 1995.

Period objavljivanja narednih 6, 7 albuma zauzeo je jedan deo knjige, što mi je OK jer, da budem iskren, bend nakon “Somethings Gotta Give” izdanja iz 1998. ne pratim uopšte. Knjiga ima još brdo pikanterija, kako sa ulica i života po skvotovima “velike jabuke” tako i one priče o animozitetu sa Bostoncima iako mu je SSD omiljeni hardcore/punk bend a Springa najbolji vokal ikada. Nije zapostavljen ni projekat Alligators sa Insted ekipom iz Kalifornije. Snimili su par izdanja bez i jednog jedinog live nastupa. Jedino mi nedostaje priča o periodu dok je bio u Mad Ballu sa kojima je snimio dva singla. Da ne širim priču dalje… Preneo sam manji deo. Utisci su baš dobri. Knjigu najiskrenije preporučujem.

Recenzija originalno objavljen u “Out of the darkness” #6, 04/2019

Comments

comments

Tags
Close