IzdanjaRecenzije

Blood Pressure – Surrounded, LP (Beach Impediment)

Sećate se onog broja fanzina u kojem sam rekao da nakon recenzije Aggression Pact singla sve ostalo ne treba čitati. Isto je i ovde. I gledaj čuda, Blood Pressure i Agression Pact se preklapaju, jer je gitarista prvog benda bio u (zapravo u dva) bendu sa pevačem iz drugog. Putevi su im se razišli i obojica i dalje isporučuju nešto najbolje što se trenutno pojavljuje. Blood Pressure predvodi Eric, dobo poznat po sviranju u nekim od najbitnijih sastava u poslednjih 15tak godina: Direct Control, Government Warning, Wasted Time… Tu je još milijardu projekata ali ovo su definitivno bendovi koji su obeležili poslednje dve decenije. Pre par godina čovek se seli iz Richmonda za Pittsburg i sa ekipom pokreće ovaj bend. Objavljuju jedan dobar singl i onda se postava istumbala. Na mesto vokala dolazi lik koji isto to radi i u sjajnom sastavu No Time. Objavljuju prvi LP koji je razmrdao ljude, ali mene je radio do pola. Manje više iskulirao sam ga a da nemam pojma zašto. E onda, posle tri godine eto novog albuma koji izuva, ostavlja bez daha, istresa iz gaća. Svega 12 minuta koji su mogli lagano da stanu na singl. Fazon svirke je najjednostavniji mogući hardcore. Znajući da se ekipa veoma loži na Outcold ovo upravo i podseća na bostonske careve. Na ovaj mini album uglavljeno je 10 pesama, sličnog tempa i veoma nadrkanog pevanja. Tekstualno, kao i Outcold. Zajebana mizantropija, čak imaju i pesmu koja se tako zove. Gle’ čuda, i Bostonci imaju pesmu takvog naziva na “Will Attack If Provoke” izdanju. Upoređujući ih sa prethodnim izdanjem ovde sve zvuči za nijansu utegnutije, ali i dalje veoma napeto. Za razliku od prvog albuma ovde pomenuta pesma o mizantropiji ima i back vokale. Na jednoj pesmi provukla se i solaža. Dok je poslednja “6×8”, najduža, najsporija (što ne znači da je spora) i veoma me podseća na stvar kojom su, već  treći put pomenuti, Bostonci zatvorili “Goodbye Cruel World” album. Definitivno ovo je album koji je završio na top listi najboljih izdanja mnogo ljudi u čiji ukus ne sumnjam. Jedino je šteta što su ubrzo nakon promocije odsvirali i oproštajni koncert. “Got out of bed wish I didn’t, another day makes no difference, punch the clock can’t get ahead, it’s all useless in the end”.

Recenzija originalno objavljena u “Out of the darkness” #6, 04/2019

Comments

comments

Tags
Close