Kolumne

Zašto nema više devojaka na sceni?

Pitanje koje mi je postavljeno nebrojeno puta, pitanje koje me je nerviralo. “Pitajte njih, ne mene, ja sam tu”.

Nakon svojih prvih nekoliko svirki sa 15 godina, mislila sam kako je lepo što su svi puni podrške, iako sam znala da nisam odsvirala ništa posebno dobro. Onda sam shvatila da je to nivo koji se očekuje od devojke koja svira. Da je, na prvom mestu, iznenađujuće ako je devojka u bendu. “U bendu si? Super! Pevaš?” “Ne, sviram gitaru.” “Bas gitaru?” …

Lepo je dobiti kompliment, ali kada je on na mestu. Ne lažni kompliment, koji te opusti, koji te digne u oblake, dok ne ukapraš da je to ekvivalentno tome da te neko potapše po glavi sa “Aww, super si svirala”.

Kriterijum za devojku koja želi da svira je da ume da stavi instrument na sebe i, po mogućnosti, da se obuče provokativno. Guraju se ženski bendovi zato što u njemu sviraju devojke. Devojke koje su se opustile, koje su shvatile šta je dovoljno, devojke kojima je komplimentima ubijen potencijal da postignu nešto mnogo više i bolje.

“Zašto se ne smeješ dok sviraš?”. Pitanje koje me je pratilo odavde do Nemačke. Pitanje koje je postavljeno samo meni, ne mojim drugarima iz benda. Tu sam da sviram, da dam sve od sebe, da kažem šta imam svojom muzikom i tekstovima, ne da zabavljam pojedince i budem “predmet za gledanje”.

Nadmeni pogledi i saveti (koje nisam tražila) koje dobijam od svoje 11. godine svaki put kada uđem u određenu muzičku prodavnicu u gradu da kupim žice ili trzalice za instrument koji sviram.
“Šta je, prešla si na bas?” – podrugljiv komentar koji me je propratio dok sam pomagala drugarici da izabere bas.

Najgori momenat? Pri dolasku u klub na svirku, promoter i članovi drugih bendova se jave i pruže ruku svima iz benda osim meni. Nakon svirke mi priđu sa “mislio sam da si grupi, svaka čast, bas si me iznandila!”. Desilo mi se više puta nego što bih želela sebi da priznam.

Čak me ni sopstveni bend nekad ne shvata ozbiljno, iako sam ja ta koja odrađuje većinu posla.

A i kako da me shvate ozbiljno, kada je pokušaj da se devojke na sceni uzdignu kalendar sa njihovim provokativnim slikama. Zato što nemaju šta drugo da ponude? Kao da nema previše filmova koji nam govore da su dečaci na bini, a devojčice u prvim redovima.

Ne želim poseban tretman zato što sam žensko, ne želim da budem u centru pažnje. Spavala sam na podu, vozila kilometrima tokom noći da bih svirala pred petoro ljudi i dala sve od sebe, presrećna, ulažem sve što mogu i jedva čekam priliku da to ponovim. Trudim se isto, ako ne i više od svojih kolega, za svoje mesto ovde, da budem “one of the guys”, i onda budem ignorisana i svrstana u ponižavajuću kategoriju “nečija devojka”, kada sam ja ta koja je bukirala turneju.

Zašto nema više devojaka na sceni? Zato što se tako ponašate prema njima.

 

Nina

 

Kolumna originalno objavljena u “Out Of The Darkness” #4, 05/2018

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close