Kolumne

Kratak i neobjektivan pregled najboljih jugoslovenskih post punk reizdanja

Nekada su ploče domaćih pank bendova bile jako retka pojava, tako da su mnogi značajni snimci iz sedamdesetih i osamdesetih bili osuđeni da trunu na kasetama prepušteni zubu vremena. Stvar je dosta popravila pojava interneta i mogućnost da se u digitalnom obliku pristupi delu te pank kulturne baštine, a poslednjih godina došlo je i do prave male poplave fizičkih izdanja, čemu su doprineli vredni pregaoci iz izdavačkih kuća kao što su Ne! Records, No Plan, Rest in Punk, FOAD i druge. U ovom tekstu nemamo mesta da se pozabavimo svim važnim izdanjima, tako da ću u današnjoj epizodi da se fokusiram samo na post punk podžanr, a ako u međuvremenu ne budem otpušten, možda u nekom od narednih brojeva fanzina pokrijem i hardcore punk, straight edge ska , trockistički emo i tako dalje. Iako su neke od ploča o kojima će biti reč izašle ne tako skoro, izgleda da ljudi nemaju pojma šta valja, tako da se  baš ne tuku oko njih, pa ih je većinu i dalje moguće nabaviti nove i neotpakovane. Pored stvari koje su našle mesto u ovom izboru, izašlo je još post punk reizdanja, recimo Čao pičke, O!Kult, Pingvinovo potpalublje itd, koje sam ih izostavio iz raznih razloga (nisam slušao, nisu po mom ukusu itd.), ali koga zanima može dodatno da istražuje.

Trobecove krušne peći – S mukom žvaču trubadurov vrat, LP + 2xcd (Dirty Old Label + Guranje s litice i milion drugih izdavačkih kućica i grupa građana, 2013.)

Da vidimo šta ovde imamo: bubanj i bas pretežno piče neke plesne funk ritmove, dok gitarista uglavnom ne svira klasične rifove već se više bavi škripanjem, krčanjem i drugim oblicima buke, povremeno se čuje i neko teško zlostavljanje saksofona, a preko te podloge idu mračni tekstovi isporučeni u formi više ili manje kontrolisanog dranja. Pretpostavljam da su uticaji bili Pop Group, Gang of Four, James Chance and the Contortions i slični bendovi. Od domaćih snaga je možda najbliža referenca Šarlo Akrobata, mada Šarlo u poređenju sa TKP realno zvuče kao Kolibri, pošto u TKP glazbi stalno postoji određena tenzija uzrokovana prisustvom nečega bolesnog, agresivnog i pretećeg, što možda ne izbija uvek otvoreno na površinu ali konstantno se oseća i pulsira u pozadini. Album je snimljen 1985. i ovo je prvi put da se pojavljuje na vinilu. Uz ploču se dobijaju i čak dva CD-a na sa gomilom dodatnog materijala, uključujući i video snimke. Omot je takođe urađen sa puno pažnje i sadrži tekstove pesama, fotografije, isečke iz novina, istoriju benda i samog izdavačkog poduhvata, pa i informacije o najpoznatijem jugoslovenskom serijskom ubici, po kome je bend dobio ime. Gotovo savršeno izdanje po svakom osnovu, ja sam oduševljen.

Grč – Sloboda narodu, LP (FOAD, 2016.)

Reizdanje albuma objavljenog na kaseti 1987. Poput Trobecovih krušnih peći, Grč bi mogli da klasifikujemo kao post punk mračnjake, mada je ovo još ogoljenije i brutalnije, počevši od omota na kome se ludak sa sekirom okomio na goloruke žrtve, čisto da slušalac odmah vidi koliko je sati. TKP imaju i neke, uslovno rečeno, “lepe” momente, uz koje bi nekome moglo da padne na pamet i da zapleše, dok u svetu Grča nema ni zračka svetlosti koji se probija kroz crne oblake, tako da sve kompozicije zvuče kao nekakvi agresivni posmrtni marševi, sa tekstovima o kasapljenju, prosipanju utrobe, ledenom užasu koji kosi siročad i vješalima koja škripe na vetru. Po svemu sudeći, dok su druga deca iz Rijeke išla na plažu i zajebavala se, članovi Grča bi spustili roletne i provodili dane zgrčeni u svojim mračnim sobama i slušali Swans, Killing Joke, Amebix i Riblju Čorbu, što je ostavilo trajne posledice. Na ploči je i numera za koju je tekst pozajmljen od pesme “Jama” Ivana Gorana Kovačića, koja se bavi tretmanom civilnog stanovništva od strane ustaša u Lici i Hercegovini za vreme Drugog svetskog rata, tako da se savršeno uklapa u generalnu koncepciju albuma. To me je podsetilo na moje bezbrižno detinjstvo, kad mi je baba, koja je iz tih krajeva, pričala kako su vadili mrtve, pa čak i neke polužive ljude iz jama o kojima je u pesmi reč. Kad smo već kod rata, jedna od najboljih pesama na albumu se završava stihovima “Noćas se Beograd pali, u ogledalu crveni sjaj, iz pepela raste novi rat”, što je dobilo dodatnu težinu nakon što smo  4-5 godina kasnije opet uspeli da zaratimo. Sve u svemu, ovo je nešto predivno.

Luna – Ogledala lune, knjiga+CD (Društvo ljubitelja popularne kulture, 2017.)

Luna su gothic/post punk bend Novog Sada koji je osnovala neobična družina od  troje tinejdžera i jednog odraslog čoveka od 35 godina, koga su ovi klinci zvali Deda. Postojali su godinu-dve, održali desetak koncerata, izdali jedan album u 920 primeraka i skoro ih niko nije zarezivao u vreme kad su bili aktivni. Međutim, vremenom se oko Lune formirao čitav mali kult, a rezultat toga je i pojavljivanje luskuzno urađene knjige o bendu, nekih tri i po decenije nakon raspada. Knjiga je velikog formata, ima blizu 400 strana, a njen najveći deo čine maratonski intervjui sa svakim od članova benda, u kojima se nisu bavili samo Lunom, već su pokušali da ispričaju bukvalno sve što im se ikad dogodilo u životu. Primera radi, saznali smo da je gitarista Bale služio vojsku na ostrvu Lastovo, te da je jednom prilikom bio na straži i čuo da neko kija u mraku, što ga je prestravilo, ali mu je kasnije jedan od iskusnijih vojnika rekao da je to ustvario kinuo jež, pošto ježevi kijaju isto kao ljudi. Pored toga, u knjizi su sakupljene izjave prijatelja, rodbine, muzičkih kritičara, brdo fotografija, tekstovi iz tadašnje štampe, pa čak i nekoliko stripova inspirisanih Lunom. Možda bi za nekog manje zainteresovanog čitaoca to bilo previše materijala, ali ja sam prilično veliki fan tako da mi je to sve bilo interesantno. Jedna od reči koje se najčešće pominju u knjizi je „magija“ i svi sagovornici se manje-više slažu da tajnu grupe Luna nije moguće dokučiti čisto racionalnom analizom. Ja recimo i dalje uglavnom ne razumem o čemu govore njihovi apstraktni tekstovi, ali su otpevani toliko sugestivno i muzika ima takvu hipnotičku snagu, da ponekad uhvatim sebe da ih mrmljam sebi u bradu dok slušam te pesme, bez obzira što je njihovo značenje obavijeno maglom. Uz knjigu je priložen CD na kome se nalazi „Nestvarne stvari“, njihov jedini album. Po meni je prilično veliki propust što nisu uvršćeni i demo snimci, naročito jer se kroz knjigu konstantno provlači mišljenje da je album previše ispeglan i da siroviji demo snimci vernije predstavljaju bend. U sklopu promocije ove knjige, omatoreli članovi benda su se okupili i održali po jedan koncert u Novom Sadu i Beogradu. Ne znam da li je tako bilo u Novom Sadu, ali za beogradski nastup nisu prodavali karte već su nekim kanalima delili besplatne ulaznice, a ja nisam uspeo da dođem do njih pa sam morao da potegnem neka poznanstva da uđem na koncert. Bilo je divno. Roknuo bih se da nisam išao.

Падот на Византија – Почеток и крај, LP+CD (NE!, 2017.)

Падот на Византија su u istoriji zabeleženi kao makedonski post punk bend koji je, slično kao saborci Тело-наука совршена i Мизар, pokušao da spoji domaću tradicionalnu i crkvenu muziku sa modernim zapadnim rockom. Kod Падот на Византија taj tradicionalni uticaj je relativno diskretan, ponekad vokali zazvuče kao crkveno pojanje, ali bend generalno ne odstupa drastično od standardnog depresivnog post punk obrasca koji su uspostavili Joy Division i slični bendovi. Nakon raspada Падот на Византија, pomenuti uticaji su došli do punog zamaha u projektu Апореа, čija kaseta je takođe nedavno reizdata na vinilu od strane jednog evropskog izdavača. Meni je to verovatno još bolje od Падот на Византија,  ali se ne uklapa u koncepciju ovog teksta, pošto je u pitanju neki sablasni pravoslavni dark ambient koji nema veze sa pankom. Bez obzira što su Падот на Византија uticajan i gotovo legendaran bend, za vreme svog postojanja uspeli su da napabirče samo dva studijska snimka, tako da se ovo retrospektivno izdanje sastoji pretežno od pesama snimljenih uživo 1985. Uz ploču ide i CD sa dodatnim garažnim snimcima, te veliki buklet sa fotografijama, tekstovima pesama i isečcima iz raznih štampanih publikacija u kojima se pisalo o bendu (između ostalih i blaženopočivši MRR). Izdavač zaslužuje sve pohvale za ovaj opsežan izdavački poduhvat, ako izuzmemo to što je na omotu uspeo da proguta jedno slovo u nazivu benda, verovatno obnevideo od iscrpljenosti.

Sexa – U živo, LP+CD (Guranje s litice, Dirty Old Label, 2010.)

Ovaj zagrebački sastav mi je dugo bio poznat samo iz svoje inkarnacije sa početka devedesetih, kada su svirali „albinijevski“ noise rock, koji nije bio rđav ali je za moju malenkost potpuno nezanimljiv (toliko da mi se vilica upravo refleksno razvukla u zevanje pri samoj pomisli na to). Međutim, arheološka iskopina u vidu reizdanja koncertne kasete snimljene u Kopru 1986, otkriva njihovu ranu fazu u kojoj su bili maštovit post punk bend. Pre nego što pobegnu čitaoci koji  zaziru od živih albuma, da napomenem da je snimak neočekivano dobar. Ovo je prilično nekonvencionalna muzika, kreativno aranžirana, pesme su sklepane na neobičan način, bend se ne boji da eksperimentiše i istražuje, kompetentni su svirači, imaju i klavijature, ali uprkos tome ne zvuče kao neki intelektualni new wave dosadnjakovići već više kao gomila divljaka predvođenih potpuno razularenim čovekom koji bljuje neke bizarne rečenice u mikrofon. Bez obzira što bend kida, snimak svedoči da probirljiva koparska publika nije bila oduševljena. Čak je pevač u jednom trenutku njihov hladan prijem prokomentarisao sa: „Vi ste sante leda“. Verovatno ova muzika i nije za svakoga, treba se malo potruditi da se savlada, ali isplati se.

Dobri Isak – Mi plačemo iza tamnih naočara, LP (PMK, NE!, 2015.)

Dobri Isak su bili bend iz Niša i ovo je reizdanje njihove jedine kasete, objavljene par godina nakon što je Radnički iz Niša igrao polufinale kupa UEFA. Već mi ponestaje epiteta za opisivanje ove post pank muzike, pošto sam za prethodne bendove potrošio sve standardne izraze iz mog skromnog repertoara, tipa „mračni“, „depresivni“ i slično, pa sad nemam ništa novo da kažem za nevesele momke iz Dobrog Isaka. Ono po čemu se razlikuju od nekih od prethodno navedenih grupa je da ne igraju uopšte na kartu agresivnosti, ovo je čista melanholija, tako da čak i kad izvode pesmu koja se zove „Mrzim te“, slušalac pre ima utisak da pevač želi da zarije glavu u jastuk i plače nego da nekome polomi pičku. Takođe, zvuče manje zamršeno u odnosu na Sexu ili Lunu, uglavnom je u pitanju bazična vožnja u stilu Warsaw/Joy Division. Produkcija je malo sirovija, tako da album ponekad zvuči kao garažna verzija „Straha od monotonije“.  Priznajem da nisam baš lud za ovim bendom, imaju odličnih pesama ali i nekih koje mi se manje dopadaju (recimo, za naslovnu pesmu bih čak rekao da me iritira), no ovo je svakako vredno izdanje i važan istorijski dokument.

Kaos – Betonska djeca, LP+CD (NE!, 2013.)

Današnje izlaganje ću završiti nečim što sigurno niko nikad nije zapazio: Kaos liče na Paraf. Kaos su iz Rijeke kao Paraf, imaju pevačicu kao Paraf i zvuče kao Paraf. Hvala na pažnji i doviđenja.

 

Kolumna originalno objavljena u “Out of the darkness” #6, 04/2019

Comments

comments

Tags
Close