Kolumne

Everyday madness everyday

„Moj tata je danas dobio Heroin i jako je srećan“. Neprijatna situacija u koju te samo dete može dovesti. Ajd sada ti objasni, da si ti dobio ploču benda Heroin, na koji si se u mladosti ložio, a sada lečiš komplekse time što kupuješ ploče koje nisi mogao sebi priuštiti tada.

Tata sam dvema devojčicama. Kada postaneš roditelj tvoj dotadašnji svet se totalno preokrene – život ti više ne počinje sa ja. Tokom njihovog odrastanja nekako stalno strepiš da nešto ne zajebeš i nadaš se da ćeš svojim akcijama dovesti do toga da one budu samostalne i jake ličnosti. I moliš boga, u kojeg ne veruješ, da na kraju neće najebati, kao što smo mi najebali.

Kada kreneš kući iz porodilišta, ne dobiješ uputstvo za upotrebu. Svi oko tebe su naravno najpametniji, počevši od baba, tetaka, prijatelja sa decom…, i svako će imati da ti da neki savet. Neke ćeš poslušati, a neke ne. Mi se prilagođavamo u hodu. Trudimo se da ne projektujemo na njih neke naše želje i ambicije. Mlađa će ionako biti veštica kada poraste.

Polako počneš da se družiš i sa drugim roditeljima – na igralištu, na dečijim rođendanima, u različitim čekaonicama dok čekate da se završi neka dečija aktivnost. I onda zaključiš da većina roditelja nisu baš normalni sa preteranom brigom oko deteta. Počevši od banalnog oblačenja deteta do toga da sve rade umesto njega. „Puštaš ih same da se igraju napolju?!“. Naravno da mi nije svejedno kada ih pustim da nešto same rade, ali kako će drugačije naučiti.

Smeta im glasna muzika, ali skaču i glupiraju se sa mnom po sobi. Traže „onu pesmu gde su svinje čiki pojele kola“.

No, da se vratim na standardne punk teme. Ovaj fanzin stalno vrši osvrte na neke događaje iz prošlosti, pa eto da i ja napravim jedan osvrt. Ove godine se navršava 25 godina od kako se u Smederevskoj Palanci održao prvi „Kad bi … festival“. Ne bih da ovo bude jeftina samopromocija, jer sam uz Galeta i ja bio organizator, ali stoji da je to bio prvi d.i.y. festival tog obima u Srbiji (dvodnevni festival, sa prosečnom posećenošću oko 400-500 ljudi po večeri). U to vreme i jedini festival koji su organizovali ljudi koji su bili direktni učesnici scene. Ujedno je to bilo i okupljanje ljudi sa scene. Što bi se reklo, da ako u 90im nisi bio na „Kad bi… festu“ onda i nisi bio na sceni. Tih godina su bile jako izražene podele, tako da smo mi imali ideju da to prevaziđemo i da na festivalu sviraju bendovi iz različitih struja. Hmm, priča o ujedinjenju ili vešt marketinški trik? Evo spiska bendova koji su nastupali na sva četiri održana festivala:
Prvi “Kad bi…” 1994: Mistake (Palanka), Totalni promašaj (Kraljevo), Alan Ford (Kragujevac), Stand Point (Beograd), Enjoy In Sarma (Kovin), Sedativ (Kraljevo), Drift (Beograd), Six Pack (Palanka), Definitive Choice (Beograd), King Nothing (Požarevac)
Drugi “Kad bi …” 1995: Agitator (Sombor), Moblaw (Beograd), Hoću?Neću! (Kraljevo), Hitman (Beograd), Hearse Cloth (Kragujevac), Acroholia (Beograd) – nisu došli, Smudos (Kraljevo), Malfunction (Beograd), Mitesers (Novi Sad), Gymnastics (Ruma)
Treći “Kad bi …” 1996: Bypass (Palanka), Betonski crvi (Mladenovac), Hund (Aranđelovac), Total Process (Novi Sad) – nisu došli, Ex Human (Beograd), Six Pack (Palanka) – nisu najavljeni, uleteli kao zamena, Tigrevi (Smederevo), Unutrašnji bunt (Kovin), Stonewall (Beograd) – nisu došli, Mortuus (Kraljevo) – umesto njih svirali Hulahop (Kraljevo), Speedball (Šabac)
Četvrti “Kad bi …” 1997: Nuklearni otpad (Palanka), The Bards (Jagodina), CS1(Beograd), Unison (Beograd), Debeli samuraj (Sombor), Schubert Dip (Palanka), Šut (Svilajnac), Marshalls Kids (Beograd – reunion show), Punished (Kraljevo), Korozija (Novi Sad)

Festival je1998. godine odložen, jer je u vreme kada je trebalo da se desi festival već krenula paranoja oko bombardovanja – naša je ideja bila da se onda održi na proleće 1999 – ali tada je počelo bombardovanje.Posle bombardovanja smo izgubili volju da tako nešto više radimo.

Osim samog koncerta tu su bile i neke druge aktivnosti tipa berza, turnir u fudbalu, ali i tribine gde su predstavljane različite političke aktivnosti (rad feminističkih grupa, promocija prava na prigovor savesti …). U organizaciji festivala je bila gomila propusta, što je i za očekivati, jer smo mi tada bili totalni klinci, ali smo mi učili na sopstvenim greškama i festival je svake godine bivao sve bolje organizovan. I moj neki opšti utisak je da niko nije bio razočaran na tom festu. Cela priča je krenula tako što sam ja dobio plakat sa nekog dvodnevnog festivala u Holandiji, a Gale je bio u fazonu – šta bi bilo kada bi ovako nešto bilo kod nas. I tek tako, nas dvojica smo organizovali festival, bez ikakve podrške nekih zvaničnih institucija, jednostavno nas dvojica uz pomoć naših prijatelja i roditelja. To je ono što smo naučili na sceni. Ako nešto želiš ti to jednostavno i uradiš, ne sediš i ne kukaš. Preuzmeš inicijativu.

Kolumna originalno objavljena u “Out of the darkness” #6, 04/2019

Comments

comments

Tags
Close