Kolumne

A ŠTA BI DŽELO BIAFRA RADIO DA JE ROĐEN U JUGOSLAVIJI?

Zamislimo alternativnu istoriju. Poznati i lucidni lajavac, legendarni Dželo Bifra, frontmen legendarnih Dead Kennedys-a, vlasnik legendarne izdavačke kuće Alternative Tentacles (tri puta legendaran, recite,a?) i gorljivi kritičar američkog društva, spoljne i unutrašnje politike američke administracije, protivnik rasizma, nepravde i mačizma, tvorac vanvremenskih hitova poput „Holiday in Cambodia“, ili „Nazi punks fuck off“, nije se rodio u Bolderu/Koloradu/SAD, već recimo u Smederevskoj Palanci, u Socijalističkoj Republici Srbiji, u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Znači, naš zamišljeni Dželo nije više u epicentru kapitalističkog poretka, izgrađenom na genocidu, rasizmu i razuzdanom potrošačkom društvu, u kome vladaju dve partije između kojih nema suštinskih razlika i koje širom sveta seju „demokratiju“ putem vojnih pučeva, vojnih intervencija i preuzimanja lokalnih privreda. Ne, naš Dželo je rođen u zemlji izgrađenoj na antifašističkoj borbi partizana od 1941-45, na narodnom pokretu, komunističkom idealizmu i partijskoj diktaturi, u čijoj vlasti, kako vreme prolazi, sve je više poltrona i birokrata, a sve manje idealizma i jasne svesti o kretanju napred. U zemlji u kojoj postoji određena socijalna jednakost i poštovanje radničkih prava, ali i jasna partijska kontrola i nadgledanje mnogih segmenata društva, te samim tim, ograničen stepen slobode za kritikovanje društvenih problema i, pogotovo, vlasti Komunističke partije Jugoslavije. Hiljadu devetsto sedamdeset i sedma je, dolazi pank u Jugoslaviju, nastali su Pankrti, nastao je Paraf, Dželo je privučen energičnom muzikom i buntovnim imidžom panka koga vidi na Zapadu. Na koga usmerava svoje nezadovoljstvo? Kako doživljava društvo u kome živi? Kako se formiraju njegova politička gledišta u osamdesetima, u devedesetima, u dvehiljaditima?

Pretpostavimo da nije prsao u svim tim, upotrebiću blagu reč, ludačkim dešavanjima, da se nije navukao na dop, da nije slomljen ili ubijen zbog lajavosti i da je njegova kritička priroda preživela sve političke, ekonomske i vojne srazove i potpune promene u ideološkim matricama zemlje u kojoj živi. Pretpostavimo i da nije zbrisao u osamdesetima kao Džoni Štulić, da nije zbrisao ni u devedesetima kao stotine hiljada njegovih vršnjaka, da nije postao uhlebljeni umetnik poput Srđana Dragojevića, niti da je otkrio Crkvu i pričao o pravoslavnom panku kao (između ostalih) Čonta iz Pekinške Patke. Pretpostavimo i da nije postao moralna nakaza poput Krstića iz Idola ili Siniše Malog, gradonačelnika Beograda, trenutno najeksponiranijih ljudi koji imaju kakve takve veze sa nekadašnjom pank/novotalasnom scenom Jugoslavije, kao i da nije početkom devedesetih bio ponet patriotskim i nacionalističkm nabojem i ulagivanjem opštoj atmosferi moralnog pada, poput Psihomodo Popa i mnogih drugih, tj. da nije prodao muda za bubrege i da je ostao panker idealista bez dlake na jeziku. Da li bi Dželo otišao levo ili desno? Možda postao proevropski liberal? Ili bi pak i dalje sebe nazivao anarhistom i imao zanimljive političke performanse? Upregnimo maštu i nastavimo dalje.

Dakle dolazi pank, nastavljač kontrakulturne tradicije iz šezdesetih, samo u odnosu na šezdesete, ovaj izdanak pobune je mnogo razočaraniji i agresivniji. Ni globalna atmosfera na Zapadu nije ista kao šezdesetih – tvorci globanog poretka nakon turbulentnih i revolucionarnih šezdesetih godina XX veka, u drugoj polovini sedamdesetih, što se poklapa sa pojavom panka, odbacuju model kejnzijanske socijalne države blagostanja, odnosno odbacuju koncept saradnje među klasama, koristan u ideološkim, medijskim i drugim borbama sa SSSR-om i započinju neoliberalne reforme na planetarnom nivou, vraćajući se staroj dobroj sveopštoj eksploataciji radništva, na početku mnogo agresivnije u zemljama Trećeg sveta. Dve početne ikone ovih neoliberalnih promena su Ronald Regan i Margaret Tačer. Ali naš Dželo ovaj put ne razbija glavu Ronaldom Reganom, kao milioni hardkor i pank bendova iz SAD, jer Tito je tek umro u Jugoslaviji, a on kao panker traži u lokalu priliku da se oproba u pobuni. Ima bend koji je kritičan spram Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), tekstovi su mu na ivici dozvoljenog, zbog čega je nekoliko puta privođen u policiju na informativne razgovore. Nakon toga postaje oprezniji, ali i dalje je nadrkan na režim u kome živi. Vidi kako partijske birokrate obezbeđuju sebi privilegije i vlast, skrivajući se iza komunističkih ideala i parola. Počinje da razmišlja kako je Jugoslaviji potrebna „demokratizacija“ i labavljenje vlasti KPJ, ali nije još siguran kako bi to izgledalo. Mlad je i nije svestan globalnog političkog konteksta Jugoslavije, no čini mu se da bi višepartijski sistem i otvaranje zemlje ka Zapadu bilo korak napred. Tako bi imao pravo kritkovanja koje mu nije dozvoljeno u Jugoslaviji. Sve bi bilo drugačije. Primećuje i da je nacionalizam u porastu, ali ne veruje da bi on mogao dovesti do nekih dubljih sukoba, niti se pronalazi u njemu. Optimista je i vrednuje ljude po njihovim kvalitetima, a ne po naciji ili veri. Komunistička partija Jugoslavije i njene birokrate su mu svakako glavni neprijatelji protiv kojih usmerava svoju kritičku oštricu i tako polako prolaze osamdesete. Svira sa svojim bendom naokolo, društvo je manje više stabilno, ali kako se približava kraj osamdesetih, oseća se vetar promene, u stvari kao da se sprema oluja. Naš Dželo je anarhoidni antikomunista koji naginje liberalizmu.

A opšti globalni kontekst ponovo utiče na zamišljenu predstvu koju posmatramo. Dakle, pokrenute su neoliberalne promene na svetskom nivou. Dolazi do masovnog preuzimanja ekonomija u zemljama Trećeg sveta, Svetska banka i MMF nameću zakone malim i siromašnim zemljama, koji se zovu Programi strukturalnog prilagođavanja i koji dovode do potpune rasprodaje imovine unutar tih zemalja, uništavanja lokalnih privreda, do socijalnih i političkih tenzija, kao i do daljeg zaoštravanja klasnih razlika. Hladni rat između Zapada i SSSR-a, između kapitalizma i socijalizma, polako se privodi kraju i SSSR ga gube. Pada Berlinski zid, pada SSSR, što dovodi do otvaranja tržišta nekadašnjih socijalističkih zemalja ka zapadnom kapitalu. Jugoslavija, nekada most između Istoka i Zapada, koja je vešto balansirala između ovih sila, pokušavajući da održi svoj pravac, sada postaje suvišna. Plan je da se i Jugoslavija raspadne kao SSSR, njen socijalistički poredak ne može da se uklopi u globalni neoliberalni sistem, radnička prava su samo nepotrebni teret, a samoupravni sistem potencijalna ideološka pretnja kapitalističkom načinu upravljanja. Partijske birokrate u KPJ osete i vide ove globalne promene i traže u njima svoje mesto, kako bi sačuvali privilegije. Jugoslavija se već zadužila kod MMF-a u sedamdesetima, što je, kao i kod ostalih dužnika MMF-a, samo zaoštrilo ekonomsku krizu u osamdesetima. Svuda izbijaju štrajkovi. Gomilaju se žarišta – ekonomski problemi, spoljni uticaji oblikovani antikomunizmom Zapada, pragmatizam partijskih moćnika – oslobađaju demone nacionalizma koji sve više rastu, dok ne eskaliraju u otvorene ratne sukobe. Kopaju se rane iz Drugog svetskog rata, ustaše i četnici ponovo dolaze na istorijsku pozornicu, da se po njoj valjaju u blatu i (tuđoj) krvi, a starih partizana više kao da nema. Ili su davnih dana smenjeni i skrajnuti, ili su odrobijali svoje i završili, ili su izginuli, ili su se vlašću iskvarili.

Našem Dželi je teško da stekne globalnu geopolitičku sliku na početku devedesetih, pošto se stvari odvijaju previše brzo i zaista su kompleksne. Nacionalizam prezire po osećaju, više zbog svojih prijatelja drugih nacija, nego što je svestan koliko je nacionalizam korisno oružje u rukama vlasti, a vidi i da oni partijaši koje je mrzeo u osamdesetima sada postaju nacionalisti koji se „pronalaze“ u religiji. Milošević mu postaje simbol svih ovih promena, nekadašnji partijski funkcioner, sada vođa naroda pod kojim buja nacionalizam. Građanska opcija mu deluje kao jedina alternativa kako nekadašnjoj partijskoj diktaturi, tako i novonastalom nacionalizmu – svoj glas i muziku svog benda posvećuje rušenju Miloševića i kritici rata. Učestvuje u svim protestima opozicije. Održava kontakte sa starim prijateljima pankerima u bivšim jugoslovenskim republikama, kako zna i ume. Peva protiv rata u Hrvatskoj, protiv rata u Bosni, piše kultne pesme „Odjebite fašisti“ i „Vikend u Sarajevu“. Glasa i na izborima, sve sa nadom da će Milošević pasti. Ako je u osamdesetima bio anarhoidni antikomunista koji naginje liberalizmu, u devedesetima postaje levi liberal koji smatra da će sve da se promeni jednom kada padne Milošević i kada se zemlja otvori ka Evropi. Nije svestan neoliberalizma i globalnih strategija, tj. neoliberalizam mu je jednostavno previše apstraktan pojam da bi o njemu razmišljao, kada ljudi ginu zbog nacionalističkih gluposti, a pod pokroviteljstvom velikog vođe, Miloševića. Najbolje godine svog života provodi u borbi protiv Miloševića i svakodnevnom preživljavanju devedesetih, sve dok ne dođe peti oktobar 2000, masovni ustanak i konačni pad diktatora Slobe. Naš Dželo je euforičan, doživeo je konačni poraz kako nekadašnjeg komunističkog birokrate, tako i nacionalističkog vođe. Konačno dolazi bolje vreme, misli i nada se, dolazi Evropa, blagostanje, sreća sreća radost! E moj Dželo, kukala ti majka, tako naivnom.

Nakon početne euforije i pijanke, kao i na početku devedesetih sa nacionalizmom, sledi mamurluk, odnosno prvobitna akumulacija kapitala, odnosno suština priče o evrointegracijama. Sve se rasprodaje, na sve moguće načine, uglavnom mutne – u prvom planu su i dalje partijske veze (ovaj put višepartijskog. „demokratskog“ sistema), a grabi se šakom i kapom. I tu naš Dželo, nevoljko, ali sve brže kako vreme prolazi, počinje da kapira da nekadašnje floskule koje je učio u Jugoslaviji, o klasnoj borbi i kapitalističkoj eksploataciji, nisu bile samo ideološko trabunjanje vladajuće klase, već vrlo opipljiva realnost, koja je u srcu kako zapadnog, odnosno sada kada su i Rusija i Kina prihvatila istu igru bez socijalističkih rukavica, planetarnog kapitalističkog sistema. Ako mu je u osamdesetima bilo lako da zamisli neprijatelja pošto je imao KPJ, a u devedesetim Miloševića, sada ga izjeda sveopštost i fluidnost neprijatelja. Može da vidi da se iz godine u godinu sve lošije živi, da su plate niske i nedovoljne, da zdravstvo i školstvo istovremeno i propadaju i poskupljuju, da svi koji se dočepaju vlasti kradu kako znaju i umeju, ali ne zna gde tačno da uperi prst, tj. mora prst da uperi svuda oko sebe – partije i političari jesu krivi, pošto koriste položaj za bogaćenje i krađu, ali oni vrše naloge i donose zakone koje im nameću MMF i Svetska banka, koji su opet institucije za čuvanje poretka i obezbeđivanje klasnih privilegija u globalnom sistemu. Može da kritikuje nekadašnje komuniste što nisu znali da sačuvaju i razvijaju društvo koje teži ka bratstvu i ravnopravnosti, a može i da kritkuje nacionaliste zato što su doneli apsolutnu destrukciju početkom devedesetih. Može da kritikuje SAD kao izvor zla, ali i ostale velike sile slede isti obrazac eksploatacije – klasni i autoritarni obrazac – u kome jedni rade i trpe, a drugi kradu i uživaju plodove tog rada, štiteći se nasiljem i državnim zakonima. A siromaštvo nije posledica jednog, dva, ili više konkretnih činilaca, već kao da proizlazi iz suštine celog sistema odnosa, vlasništva, istorije i organizacije društva. A dok ovi proces traju u lokalu, istovremeno traje i svetska ekološka katastrofa podsticana neodrživom masovnom proizvodnjom. Dželo čita Čomskog, čita o Latinskoj Americi, Trećem svetu, o zapatistima i drugim pobunjeničkim pokretima, shvata da ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije predstavlja isti obrazac koji se primenjivao širom planete i da su zapadne sile, odnosno njene ekonomske i političke institucije, već mnoge zemlje zavile u crno, kako ekonomskim „reformama“, tako i stvaranjem političkih tenzija koje su trebale da obezbede što bržu tranziciju u kapitalizam i koje su okidale raznovrsne sukobe unutar društva. Shvata i da su socijalna dostignuća koja su postojala u bivšoj Jugoslaviji, danas decenijama daleko od srpskog društva u kome živi, pošto su ratovi nacionalista i privatizacije liberala/demokrata sve vratile unazad, ostavljajući stravične društvene posledice. Dželo je sada delom komunista koji ne veruje u partijsku organizaciju, a delom anarhista koji ne veruje u spontani ustanak naroda. Politički spržen, životno istrošen, nema mnogo nade u velika dešavanja i velike priče. Rezigniran i ciničan, muzika mu je poslednji izduvni ventil.

– – –

Ovakva politička biografija Džela Biafra, naravno, hipotetička je i izmišljena. U pominjanim smutnim (post)jugoslovenskim vremenima naš Dželo mogao je da završi ko zna gde i ko zna kako, ljudski, politički i moralno – mogli smo njegovu priču i skroz drugačije da zamislimo. Mogao je da osnuje svoj NVO i da prodaje priču o ljudskim pravima za strane dolare. Mogao je da se učlani u partiju kako bi našao posao i prehranio porodicu. Mogao je i da, kao što rekoh, ode i da se nikad ne vrati. Mogao je da bude najbolji ortak Nebojše Krstića i da daje dupe svakoj vlasti kojoj ono treba. Mogao je auto da ga pregazi 1988, ili policijska marica u martu 1991, ili da ga ubije NATO bomba 1999. Ali kako god naš Dželo završio u ovoj alternativnoj stvarnosti, ili alternativnim stvarnostima koje zamišljamo, mislim da bi posle 2000-ih, kao svaki pošteni Jugosloven rođen u pedesetim i šezdesetim godinama XX veka, samom sebi kao mantru, kao podsetnik, svakog jutra ponavljao, lupajući se o glavu: „Pa koji smo mi, svi zajedno, magarci ispali… U staroj Jugi smo želeli više slobode i materijalno bolji život, a mislili smo da će svaka promena da bude na bolje, naivni ko deca. Onda su došle devedesete i ratovi i tu smo mislili da čim oborimo Miloševića i čim dođe Evropa, sve će da se popravi, jer ne može da bude gore. A onda kada je pao Milošević i došla Evropa, više nemamo koga da obaramo, a živimo kao pseta, sve gore i sve lošije. Sve vreme smo samo pioni u rukama moćnih i srljamo kako nam kažu jedni, drugi, treći, palimo se na nacionalizam, na evropske vrednosti, na partijsku liniju, a u stvari smo samo slamnate lutke koje drugi koriste kako im se digne, za svoje interese. Umesto da smo u osamdesetim u staroj Jugi zajedno gradili opšti pokret protiv lopovske vlasti i dolazeće privatizacije, mi smo uzeli u ruke oružje i pucajući jedni na druge, na braću, pucali smo samima sebi u glave, da se više nikad ne podignemo iz blata u kome živimo. Samoubistvo sa predumišljajem. Skok u provaliju. Glupost koja je neuništiva. I tako već više od trideset godina. Magarci, magarci, magarci!“

By Kobi

 

 

Kolumna originalno objavljena  u “Out Of The Darkness” #2, 05/2017

Leave a Reply

Close