IzveštajiKoncerti

U koži organizatora prvi put – Kurve, SUS // 23.11.2018 // Elektropionir, Beograd

“E brate, ko radi svirku Kurvi u BG-u?”.
“Pa, ti.”
Paralelno sa tim, mom najboljem ortaku Filipu i meni, stiže poruka:
“E momci, pošto ste vi veliki fanovi Kurvi, bi li im uradili koncert?”
I tako je sve krenulo. Ja u tom trenutku nekih hiljadu kilometara udaljen od Srbije, ali imali smo dva i nešto meseca da organizujemo sve. Koliko teško može da bude? Nismo ni znali šta nas čeka.
Za prostor smo se odlučili relativno brzo. S obzirom na posećenost prošle svirke, Kurve nisu baš bile za Kombinat u Zemunu, ali nisu bile ni za Božidarac. Tu (a i u suštini za sve ostalo) je jako pomoglo što smo znali ljude sa scene, koliko bendove, toliko i one koji drže razne prostore, pa smo imali na koga da se oslonimo u slučaju da nešto “zaškripi”. Što je opet pokazalo koliko cela scena počiva na drugarstvu, i koliko su ljudi sa te iste scene, voljni da se pomognu samo zato što ih muzika povezuje. Elektropionir je bio negde na sredini po veličini, i bili smo na par pristojnih svirki tamo, pa smo kapirali da je ok da svirku odradimo tamo. Ono što smo zaboravili u tom trenutku, je da razglas u Pioniru zna da bude katastrofa, ali ako nije jedna stvar onda je druga.
Dali smo se u potragu za predgrupe. Ideja nam je bila da izmešamo publiku (kako po zvuku, tako i po godinama ako je moguće), i da iscimamo neke bendove koji već sviraju neko vreme i imaju svoju publiku, sa nekim od mlađih bendova s obzirom da je Beograd doživeo mini-eksploziju bendova inspirisani miksom roka, post punk-a i grunge-a. Međutim, od svih njih nekako su mi se св. Псета najviše uklapala u priču. Što zbog pređašnjih iskustava članova benda, što zbog toga što su mi se najviše svideli od onih bendova koje sam čuo.
Uz njih su mesto zauzeli i dobri stari mornari. Ekipu iz SUS-a smo znali i sa bine, i kao drugare, a iskreno, da se Marjan i Miloš nisu uključili oko nekih stvari oko organizacije, sve bi propalo, i svirke ne bi ni bilo.
Tu sam ja pomislio, “ok, imamo predgrupe, datum i prostor, to je to, ma ostalo sve ide samo od sebe” (kakav sam naivan majmun bio). Trebalo je najuriti opremu, za koju sam ja bio poprilično nepismen.
Kurve su nam napisale tačno šta im treba, i jedna od tih je bio bubanj sa dva prelaza, što nije baš uobičajeno. Terza svira bubanj sa jednim, i na njega ne može da se nakači drugi. Dobro, nema veze, naćićemo negde, smislićemo. E OK, a šta ćemo za tonca? Au da, i to treba. Dobro, nema veze, naćićemo nekog. A šta ćemo za plakat? Filip radi, al je u gužvi sa poslom, ko zna kad će biti gotovo. Dobro, nema veze, biće.
Tad mene hvata blaga panika, jer je lista “dobro, nema veze” stvari sve više rasla. Ali imamo prostor i bendove, koliko može komplikovano da bude?
Prolazi mesec dana. U opticaju je nekoliko tonaca, ali niko ne može da potvrdi da će biti tu tad kad nam treba. Tako je bilo do dva dana pred svirku, kada svi koji su bili opcija otpadaju, i ton radi Drakula mlađi, koji uopšte nije bio ni razmatran kao opcija do poslednjeg trenutka.


Završavamo plakat, i kreće klasična priča oko toga “e, šta misliš, `oće biti dovoljno ljudi? Pa ne znam, a šta ti misliš? Pa ne znam…”, kao da na trenutak pomisliš da neko može da zaviri u budućnost i da ti tačan odgovor.
Datum se bliži i stvari se polako kristališu. Stigla je poslednja nedelja, svirka je u petak, “šta može da pođe naopako”. Heh.
U utorak mi se javlja bubnjar св. Псета. “E, gitarista je sinoć operisao slepo crevo, oporavlja se u bolnici, ne znam dal` ćemo moći da sviramo”. Sale je na kraju bio OK, živ je zdrav i prav, ali u tom trenutku je bilo 9 ujutru, ja na poslu, gornji deo glave mi se greje dok paralelno šljakam i šaljem poruke svim bendovima koje znam, da li mogu da uskoče kao zamena. Na kraju ostajemo na Kurvama i Mornarima, bez dodatnog čina.
U sredu se javljaju Kurve. Imaju problem sa opremom i ATA Karnetom (jer nije žurka ako se ne spomene ATA Karnet). Hteli su da dodaju još neki deo opreme na njega, ali to podrazumeva ponovno vađenje papira, dodatni trošak, i pokretanje celog procesa, tako da moramo naći još i to. Na sve to mi javljaju da će njihov bubnjar (Gago), doći avionom iz Rusije(?!) u četvrtak, pa da li ima negde da prespava? Kapetan Terza se nudi da ga ugosti uz rečenicu “Može kod mene, spavaće na prelazu.”
Takođe, postoji šansa da Kurve dođu malo kasnije, pošto svi rade u petak, i mogu da krenu tek oko 1 popodne. U Elektropioniru svirke moraju biti gotove do ponoći, inače policija gasi struju, plus je petak, što znači verovatna gužva na granici.
Stiže dan svirke. Sad, šta je tu je, deluje da će sve biti OK samo da Kurve stignu u Beograd… a panične poruke stižu od ujutru. Gago celo prepodne loži ostatak benda da nije stigao na avion, da je zaglavio u Rusiji, i da ostatak benda treba da mu pošalje pare da bi preleteo za Srbiju.
Na kraju svi stižu gladni, žedni, ali na vreme. Tonska prolazi OK, svi deluju zadovoljno, i klub kreće polako da se puni. Ja i dalje čekam da nešto eksplodira i da se sve sruši, jer zašto bi bilo drugačije ako je bilo ovako do sad. Sat otkucava 9, čuje se tema iz Popaja, i SUS kreće da praši. Svaki put kad ih gledam, sve mi bolje zvuče. Pokidali su svirku, a u nekom trenutku zabrinuli smo se da su pokidali i bas pojačalo. Srce mi je stalo na sekund, jer drugo nismo imali, ali problem je bio samo kabl.
Posle njih se penju Kurve, i gužva počinje. U prvom redu haos prave devojke. Jedna se penje na binu, stejdžuje, i nabada me kolenom u facu. Da li je to bio momenat derilijuma od udarca, ili nešto drugo, ali u tom trenutku ja skapiram zašto ljudi rade sve ovo.


Sve je pošlo naopako, što je moglo da pođe, i iskidali smo živce. Ali apsolutno svako je potegao, od bendova, preko drugara, do poznanika, bez ikakve finansijske naknade, i sa opremom, i sa sviranjem, i sa organizacijom. I sve samo zato što se ložimo na istu stvar, i zato što smo drugari. I na kraju ti svi bendovi kažu “samo namirite sebe, i svoje troškove, lako ćemo za nas”, i na sekund te podseti zašto ti ta muzika drži posebno mesto u srcu, i da te isto radi sa 15 kao i sa 55. Jedan od onih trenutaka kad skapiraš koliko ti sve to znači, i da ti je srce puno. Posle svirke nalećem na ortaka u gužvi, koji ni ne sluša tu vrstu muzike, koji mi posle svirke kaže “E, sad mi je skroz jasno zašto ste išli u Zagreb da ih slušate”. A ja nikad bolje.
Kurve su protutnjale gromoglasno. Klub pun, 103 prodate karte, svi srećni i zadovoljni, i niko u minusu finansijski. Hvala Dariu i Nemanji što su pokrenuli celu priču, hvala Terzi i Milošu što su izvukli sve ovo sa nama, hvala SUS-u i Kurvama na nezaboravnom provodu, i hvala svima koji su pomogli oko opreme, ili samo došli na svirku. Bez zezanja, volimo vas bratski.
Vidimo se sledeći put.

Dušan

Comments

comments

Leave a Reply

Close