IzveštajiTurneje

The Truth / Rules – Euro tour, leto 2018.

6.7. Zagreb

Turneja je počela koncertom u Zagrebu, u Reciklaonici. Pretpostavljam da je ovaj prostor već dovoljno poznat jer su mnogi lokalni bendovi već nastupali tamo, tako da nema potrebe dodatno ga predstavljati. Elem, uvek smo pomalo skeptični oko prvog koncerta jer je uobičajena situacija takva da na turneje krećemo nedovoljno uvežbani usled nemogućnosti da redovno sviramo probe, pa prvih par koncerata „žrtvujemo“ ne bi li se koliko toliko uvežbali. Sada je situacija bila malo bolja, imali smo redovnije probe (ako se onih par proba može tako nazvati), tako da smo pomalo samouvereno krenuli na ovaj koncert. Inače, sa nama su nastupali Midnight Climax, koje sam preimenovao u „Midnight Crisis“ (neka mi momci ne zamere), koji su spržili svojih 40-ak minuta žestokog, brzog i preglasnog hardcore/trash-a. Sjajna uvertira za naš nastup. Nakon njihovog furioznog nastupa usledio je naš i mi smo ga sasvim dobro odradili. Štaviše, iz nekog nama nepoznatog razloga dopali smo se ljudima, pa je atmosfera bila vrlo intezivna, sa dosta pogoa, skakanja i guranja. Nakon koncerta prišla nam je izvesna devojka predstavljajući se kao novinarka nekog pank/alternativnog portala sa predlogom da uradimo intervju. Izgleda da smo je toliko inspirisali da je tokom intervjua više govorila o svojoj životnoj priči (polu Hrvatica-polu Srpkinja) pa je sva uzbuđena ponavljala kako ne može da veruje da postoji bend koji se tako žestoko i beskompromisno bori protiv nacionalizma. Njeni komentari su nam svakako godili, ali izgleda da se kreće u sumnjivom društvu tzv „sivozonaca“ (što se kasnijom istragom ispostavilo kao tačno), koji kako stvari stoje tolerišu razne fašiste i desničare, pa joj je naša pojava došla kao nekakvo otrežnjenje. Drago nam je da smo joj pomogli, makar malo, u spoznaji sebe i svog okruženja. U svakom slučaju, kako bi naši stari rekli „kako smo se nadali, dobro smo se udali“, prvi koncert je prošao odlično.

7.7. Bolonja

Pravi početak turneje je zapravo ovaj jer smo konačno, nakon mučnog pakovanja, otišli na put. Putovanje je prošlo u dosađivanju i dremanju jer je italijanska autostrada toliko dosadna, posebno taj deo u severnoj Italiji, da osim hiljade kamiona ništa drugo ne vidite. Mislim da je Autoput bratstva i jedinstva dobio opasnu konkurenciju. U Bolonju stižemo sa vrlo malim zakašnjenjem i bez većih poteškoća pronalazimo prostor u kojem sviramo. U pitanju je čuveni skvot Xm24, ranije je bio gradska pijaca i to se može videti na osnovu infrastrukture koja je ostala, zauzima ogromnu površinu i postoji od 2003. godine. Ubrzo, po našem dolasku pojavljuje se i ekipa koja nam je pomogla oko koncerta. Pažnju nam je privukao jedan od organizatora – suvonjav, visok mladić, duge kovrdžave kose vezane u rep, sa naočarima; izgledom podseća na ETF-ovce koji izlaze u KST, ali nosi majicu sa velikim „X“, na kojoj piše „straight edge“. Ostali su bili manje više u klasičnom pank fazonu – crne majice, lobanje, tetovaže, pirsinzi i tako u tom smislu. Odmah su nam stavili do znanja da ne možemo očekivati puno od koncerta jer se istovremeno održava neki veliki festival negde u okolini Bolonje, pa je navodno najveći broj ljudi otišao tamo. Ehm, ova informacija nam je malo poljuljala samopouzdanje. Potajno smo se nadali da su organizatori samo malo paranoični i da će se pojaviti stotine panksa, ali od našeg neutemeljenog optimizma do početka koncerta nije ostalo ništa jer se pojavilo jedva 10-ak posetilaca. Ali pod devizom „show musht go on“ odradili smo svoje nastupe kao da sviramo pred 20 pankera, pa se koncert pretvorio u javnu probu. Najvažnije je da smo se svideli ekipi i da su pazarili nešto mercha, tako da minus nije bio toliko veliki. Nakon koncerta ostali smo malo da kuliramo, neko se tuširao u DIY tuš kabinama/toaletima, neko dremao, da bi na kraju svi polegali u gostinsku sobu. Po svemu sudeći, nismo bili jedini gosti jer nam komarci i drugi kukci nisu dali mira čitave noći. A i neko je urnebesno glasno hrkao.

8.7. Sent Etjen

Pošto nas je čekao dug put, preko Alpa, do Sent Etjena ustali smo sabajle, okrepili se i krenuli. Zbog toga smo propustili uobičajeno turističko razgledanje Bolonje, ali biće prilike. Put do Sent Etjena prošao je u uobičajenom turnejskom maniru – red spavanja, red čitanja, red nebuloza, red glasne muzike. Kao po običaju, stigli smo na vreme ispred kluba La Guelle Noire. Klub je stvarno odličan. Podsetio nas je na čuvene nemačke omladinske centre jer je sve organizovano do tančina – ovde bina, tamo kuhinja, ovde distro, tamo bekstejdž. Pravi primer da nisu jedino Nemci super organizovani već i da drugi umeju dobro da rade posao. Ono što je mnogo bolje od nemačkih klubova je lokalna ekipa koja je prijatna, druželjubiva, nasmejana, pričljiva (koliko im poznavanje engleskog dozvoljava), sasvim suprotno od poslovično hladnih Švaba. Kolektiv postoji gotovo 20 godina i za to vreme su ugostili stotine bendova iz čitavog sveta, tako da itekako znaju kako se ugošćavaju bendovi na turneji. A tek kakvi su kuvari, majko mila, ubedljivo najbolja hrana od kad smo krenuli na turneje. Ili bar u top 5 najboljih klopa. Pre svirke održao sam predavanje na temu antifašizma u Srbiji i ekipa je bila jako zainteresovana da čuje šta se događa(lo) na ovim prostorima. Inače, neko vreme praktikujem ova predavanja jer mislim da pank nije samo preglasna muzika već da je važno i podeliti znanje o nekim stvarima. Uglavnom su promoteri i organizatori koncerata zainteresovani za ova predavanja tako da je uvek vrlo zanimljivo i poučno. Nakon predavanja usledio je i nastup i oba benda su imala sasvim dobro izdanje. Sjajno veče je kompletirano. Pošto smo završili sa muziciranjem, usledilo je kraće blejanje u prostoru a onda smo se uputili u kultnu Pank kuću (Punk house) gde ekipa živi i gde se nalazi soba za spavanje. Pank kuća je ogromna, ima tri sprata, na prvom se nalazi velika dnevna soba/dnevni boravak, na drugom spratu su sobe domaćina, a na trećem (potkrovlju) nalazi se soba za spavanje. Na zidovima se nalaze poruke i grafiti svih bendova koji su u proteklih 20 godina ovde prespavali, pa se mogu pronaći mnogi poznati i nepoznati bendovi. Prava pank istorija na zidovima.

9.7. Millau

Ujutru smo uspeli da procunjamo po Sent Etjenu, ali bolje da nismo jer je grad bio pomalo dosadan i bezsadržajan. No, nije loše protegnuti malo noge nakon nekoliko dana sedenja u kombiju. Nakon šetnje nastavili smo putovanje prema gradiću Millau. Za nas ovaj grad je bio potpuna nepoznanica i misterija. Kontakt smo dobili od prijateljice Marie, koja često boravi u toj oblasti jer je jedna od najboljih lokacija za planinarenje, free climbing i slične egzebicije. Ona nas je povezala sa Inakijem, vlasnikom lokalnog kafea La Locco, i nakon izvesnog natezanja uspeli smo da potvrdimo koncert. Kada smo se pojavili u kafeu bilo nam je i jasno otkud natezanje. Inaki je dekica od nekih 70-ak godina, simpatičan i nasmejan, ali ne zna ni reč engleskog pa smo morali da se sporazumevamo rukama, nogama i pogledima. Doduše, njegova žena je znala ponešto engleskog pa nam je bila pri ruci kada bi zapeli u komunikaciji. Zbog izgubljenosti u prevodu nastao je problem oko hrane jer Inaki nije skontao da smo vegeterijanci/vegani pa nam je spremio paelju sa mesom. Ali snašli smo se nakako, pa smo dobili ogromne količine salate i pomfrita. Prava je šteta što nismo uspeli više da popričamo sa njim jer je njegova životna priča interesantna. Navodno je pobegao iz Španije zbog političkog delovanja (poreklom je Baskijac), pa se krije iza uloge vlasnika lokalnog kafea. Pošto smo se iskrcali i smestili, pribojavali smo se da će nam se ponoviti Bolonja jer nije izgledalo da u ovako pitomom i mirnom gradu neko sluša bučnu muziku. Ali ne lezi vraže, do početka koncerta se skupila šarenolika ekipa sastavljena od španskih pankera nomada, gospode i gospođa redovnih mušterija, par alternativaca i slučajnih prolaznika. Pre same svirke iskoristili smo priliku da prošetamo po gradu. Simpatičan gradić – uske kaldrmisane ulice, prepun turista sa svih strana, okružen predivnom prirodom. Pravo mesto za porodični odmor. Zanimljivo je da smo dali intervju za lokalni radio „Totem“ i novinarku je najviše zanimao naš stav o fudbalskoj reprezentaciji Hrvatske. Nekako smo se objasnili, pa je valjda zadovoljna odgovorima. Konačno je došlo vreme da počnemo sa svirkom. I bila je fantastična! Ekipa se nabrijala (ili malo više popila), napravili smo pravi šou i probudili uspavani Millau.

10.7. Zarautz

Opet rano buđenje u nameri da izbegnemo bezobrazno skupe francuske autoputeve ne bi li na vreme stigli u Baskiju. Međutim, pošto nismo platili na mostu morali smo da platimo na ćupriji te nas je uhvatila neviđena gužva u francuskom delu Baskije, u blizini grada Bajonea (uvek se nasmejem kad čujem ime ovog grada jer me podseti na onog pacijenta Bajonea, pevača za decu iz 90ih godina prošlog veka). Ovaj deo Baskije je ogroman turistički centar i uglavnom je uvek tako velika gužva, ali ovog puta je bila nesnosna. Naravno razlog su radovi na putu, tako da ispada da su radovi na putu u sred letnje sezone deo neke međunarodne putarske zavere da putnicima zagorčaju život. Kako ne bi potpuno izgoreli, i bukvalno, na putu usred gužve doneta je odluka da se ohladimo u obližnjem moru, zapravo delu Atlantskog okeana. Iskrcali smo se na prvu plažu na koju smo naišli i malo oprali guzice. Izbor plaže nije bio baš najsrećniji jer je bila prljava i nagužvana, ali moru se u zube ne gleda. Nakon osvežavanja nastavili smo put ka Zarautzu i pojavili smo se manjim zakašnjenjem u lokalnom skvotu. Postoji već 12 godina i ranije je bio fabrika tekstila. Odličan i prostran prostor, na dva sprata, sa velikom salom za koncerte i prostorijom za spavanje na spratu. Nažalost, skvotu preti rušenje jer se u neposrednoj blizini gradi kompleksi hotela sa milion zvezdica i prema urbanističkom planu sličan hotel će se graditi i na njegovoj lokaciji. Ekipa ipak smatra da imaju još nekoliko godina dok se ne desi ono najgore. Držimo im fige. Inače, Zarautz je turistički centar ove oblasti i pravo je čudo da takvih megalomanskih projekata nema više. U samom gradu se nalazi jedna od najdužih i najlepših peščanih plaža koje sam do sada video. Neverovatan prizor! Vrativši se u skvot krenuli smo sa pripremama za nastup i koncert je mogao ubrzo da počne. Ponovo smo samo mi svirali i sama svirka je prošla savim okej. Interesantno je da smo svirali u potpunom mraku jer su svetla u sali bila isključena, tako da nismo mogli da vidimo reakciju ljudi. Sudeći po pozitivnim komentarima nakon koncerta ekipi se dopalo to što sviramo. Pošto nas je čekao put od preko 800 kilometara odlučili smo da se odmah nakon koncerta uputimo ka sledećoj destinaciji, A Guardi, pa smo ostali još malo u prijatnom ćaskanju o političkoj situaciji u Španiji, i kod nas, da bi u gluvo doba noći već bili na drumu. Pronašli smo neko zgodno mesto, napuštenu plažu, smestili svoje vreće na travu i uz zvuke talasa i odsjaj zvezda otišli na počinak.

11.7. A Guarda

Izbor plaže je bio pun pogodak! Ne samo što tokom noći nije bilo znatiželjnika već i ujutru nije bilo previše turista koji bi nas eventualno probudili. Kako je odmicalo jutro lagano smo se budili i kad smo došli k sebi uputili smo se direktno u nemirne i talasaste vode Atlantskog okeana. Kakvi su to moćni talasi?!? Mislim da nikada nisam doživeo takvu jačinu talasa jer su me tumbali kao da se nalazim u veš mašini sa uključenom centrifugom. Pošto smo napunili baterije i odmorili se krenuli smo dalje u pravcu A Guarde. U pitanju je malo primorsko mesto u Galiciji, tik pored Portugala. Na ulazu u gradić nas je dočekao grafit (parafraziraću) “Ukoliko ste željni sunčanog i prijatnog mesta za odmor A Guarda je pravi izbor za vas”. I stvarno, u najkraćem je gradić upravo takav. Svirali smo u prostoru CS Fuscalho, lokalnom pank klubu koji podseća na skvotove, sa predivnim pogledom na more. Opet sam pre koncerta imao predavanje, ali sam iskoristio priliku da saznam i ponešto o težnjama Galicije da se otcepi od Španije. Priznajem da do tada nisam čuo da postoji ideja za većom autonomijom ili otcepljenjem ovog dela od ostatka Španije, ali kako su mi ljubazni domaćini objasnili oni sebe doživljavaju kao Galicijce, poreklom Kelte. Imaju svoju kulturu, običaje i jezik (mešavina španskog, portugalskog i keltskog). Postoje politički pokreti koji zagovaraju otcepljenje, ali još uvek nemaju tako veliku podršku kao u Baskiji ili Kataloniji. Mada, postoje politički zatvorenici koji zbog zagovaranja otcepljenja leže u španskim zatvorima. Tako u priči i druženju se približilo vreme za početak koncerta. Sa nama su nastupali MUT iz Viga. Teško je objasniti o kakvoj se muzici radi, po meni je ovo neki jednostavan (dvoakordni) pank, sa primesama psihodelije. Psihodeličnost se povećava tokom samog nastupa jer je pevač imao svojevrsni performans. Naime, bio je potpuno nag, samo sa parčetom ogledala/stakla, vezanim preko penisa. Tokom nastupa ovaj deo je otpao tako da smo mogli da uživamo u potpunom doživljaju. Kasnije sam saznao da je u pitanju kritika svega postojećeg te otud i takav nastup. Nakon njih, usledili smo i mi, a dobra atmosfera nastala tokom prethodnog nastupa nastavila se i dostigla usijanje. Bilo je potpuno ludilo – od prve do poslednje pesme. Na kraju smo svi završili na podu pevajući obradu Minor Threat-a. Sličan prijem su imali i Rules. Stvarno, veče za pamćenje. Spavanje je bilo u privatnoj kući jednog od organizatora koja ima zanimljivu istoriju. Navodno je njegova baba kupila ogroman plac za 2 evra (mada mi je sumnjiva ova priča, verovatno se nismo dobro razumeli) jer niko iz grada nije hteo ništa da ima sa ovom lokacijom zbog obližnjeg (bivšeg) zatvora u kojem su tokom Građanskog rata bili smeštani protivnici Franka i tom prilikom brutalno mučeni, a neki od njih i ubijeni. Babi očigledno nije smetala loša karma pa je za male pare kupila ogromnu zemlju i na njoj sagradila ogromnu kuću kako bi namirila čitavu familiju. Srpska posla.

12.7. Porto

Pre nego što smo se uputili put Porta otišli smo na brdo iznad A Guarde, Monte Santa Tecla, gde se nalaze ostaci keltskog naselja, ali ima ostatak i kasnijih epoha (Rim, srednji vek, itd). Vidikovac je neverovatan, a istorija mesta takođe. U pitanju je naselje koje je imalo između 3000 i 5000 stanovnika i ono što je karakteristično za njega jeste upotreba simbola svastike. Pojavljuje se u desetinama različitih oblika i po rečima kustosa obližnjeg muzeja istraživači smatraju da su simboli svastika bili ucrtani/urezani pored ulaznih vrata, pa se smatra da su imali zaštitnu funkciju. Nakon kratkog istorijsko-turističkog razgledanja nastavili smo dalje. Stigli smo malo ranije pa je bilo vremena za još malo razgledanja. Svakako da nismo mogli sve videti, ali za tih sat, sat i po, vremena videli smo sasvim dovoljno. Porto deluje malo zapušteno, pa zato nije ostavio jači utisak na nas (moguće da smo bili u pogrešnom delu grada). Uskoro su se pojavili i organizatori iz Corossion booking-a, male DIY ekipe, a zatim smo se uputili do prostora za svirku. U pitanju je metal klub “Metal point” smešten u napuštenom tržnom centru. Sam tržni centar liči na naše socijalističke kojih ima u svakom gradu, ali za razliku od naših koji imaju manje višu istu namenu, ovaj je pretvoren u stecište rokera, metalaca i ostalih alternativaca. U celom kompleksu ima preko 150 prostora za probe, čime dosta podseća na BIGZ i druge slične prostore u Beogradu. Kao podrška nastupali su lokalci najavljeni kao crust/metal, ali meni je ono više metal nego krast. Bila im je prva svirka ali su zvučali tako navežbano i moćno. Pitao sam se kako li ćemo mi zvučati nakon njih. Ne volim klubove u kojima ima, šatro, bina i binski monitori, i ostale “ozbiljne” pizdarije. Gotovo uvek kada bi svirali na takvim mestima zvučali bi loše. Tako je bilo i ovog puta. Dve prve pesme nisam čuo ništa osim buke, zato sam i ispadao kao iz voza. Međutim, publici se, opet, iz nekog razloga sve to dopalo. Bilo je vrlo živo i nakon nastupa dobili smo puno pohvala. Rules su zvučali malo bolje, ali isto je bilo povuci-potegni. No dobro, ako se prisutnima svidelo onda smo uspeli u nameri da ih zabavimo i razmrdamo.

13.7. Lisabon

Konačno Lisabon! Naša najzapadnija tačka, za sada. Da bi imali vremena što više da vidimo od grada stigli smo poprilično rano. Svakako da nije bilo dovoljno vremena sve da vidimo i iskusimo, ali za sada je dovoljno. Ono malo vremena da procunjamo strmim ulicama Lisabona bilo je dovoljno da se uverimo da je reč o jednom od najlepših gradova u Evropi. Stotine hiljada turista dokaz su da ovaj grad stvarno ima šta za ponuditi. Doduše, toliki broj turista je mač sa dve oštrice jer ih ima svuda i ne može se pobeći od selfija i svega ostalog što turizam podrazumeva. Elem, nakon šetnje i upijanja boja, mirisa i ukusa lisabonskih ulica vratili smo se u prostor gde smo svirali. U pitanju je Disgraca skvot, ogroman prostor na nekoliko spratova, sa bibliotekom, kuhinjom, dnevnom sobom, terasom i prostorom za koncerte. Da bi se stiglo do koncertne sale morate sići niz stepenice i dobrano se zamoriti noseći opremu, na šta su nas ljudi već upozorili. Opet sam imao predavanje koje se pretvorilo u opušteno ćaskanje i obostrano smo saznali mnogo toga. Naravno, razgovor se nastavio i nakon “oficijalnog” dela. Morali smo da ga prekinemo zbog koncerta koji je ispao sasvim okej. Ljudi su đuskali, atmosfera je bila pozitivna i svi smo se odlično proveli. Nakon koncerta žurka se nastavila do sitnih noćnih sati uz različite muzičke numere u rasponu od brutalnog hardcore/punka do neizbežne Balkan gipsy muzike.

14.7. Aranda de Duero

Povratak u Španiju podrazumevao je rano buđenje i kretanje u ranim jutarnjim časovima. Aranda je mali grad, nalazi se severno od Madrida. Na prvi pogled deluje jako novo jer su nas na ulazu u grad sačekali blokovi sveže izgrađenih zgrada. Kasnije smo saznali da se već nekoliko godina unazad Aranda pretvara u svojevrsnu industrijsku zonu jer su vlasnici fabrika i političari u Madridu shvatili da se nalazi na dobrom strateškom položaju te je mnogo bolje premestiti industriju tamo nego gurati sve u neposrednu okolinu glavnog grada. Osim ovog novog svežeg dela postoji i stari deo koji je mnogo simpatičniji i kojim dominira ogromna katedrala. Inače, svirali smo u skejt parku i ceo događaj je najavljen kao “Prvi internacionalni hardcore kongres”, što me je podsetilo na kongrese održavane tokom Španskog građanskog rata. Osim nas, nastupali su i neki lokalni bendovi. Pošto je sve počelo dosta kasno koncert se otegao, pa je buka privukla i pripadnike reda. Međutim, ekipa je imala dozvolu od gradskih vlasti tako da se policija brzo povukla. Ovo je možda koncert sa najgorim zvukom na ovoj turneji, a možda i u istoriji postojanja benda, ali koga briga. Bitno je da se sve pojača i da se roka. Očigledno da zvuk nikome nije ni bio bitan jer su nas sasvim dobro prihvatili, pa je bilo nekoliko biseva.

15.7. Benissa

Nakon centralne Španije ponovo smo se uputili ka jugu, ovog puta u mali grad Benisu. Jeste da je grad mali ali ima sjajnu i posvećenu ekipu (Baix Terra) koja organizuje koncerte u nekadašnjoj osnovnoj školi. Da, dobro ste pročitali. Lokalne vlasti napravile su pre koju godinu novu zgradu, ali su dozvolile raznim organizacijama i pojedincima da koriste staru za svoje aktivnosti, između ostalog i za pank koncerte. Sviralo se ispred, na samom ulazu, tako da je postajala „bina“, ali ne tako velika da nam bude neprijatno. Ovo nije prvi put da sviramo u školi, napuštenoj ili funkcionalnoj. Po našoj računici to je četvrti put. Ekipa je tokom koncerta spremala klopu, prodavala piće, uredno naplaćivala upad, tako da nije bilo nikakvih problema prikupiti novac za bendove. Taj momenat nas je fascinirao. U većini mesta ekipa koja dolazi na koncerte kupuje piće i klopu na samom koncertu i na taj način podržava rad promotera. Nismo videli niti jednog ko je doneo piće sa sobom (bilo dvolitarku piva ili pljosku sa žestinom). Neverovatno i za svaku pohvalu. Inače, pre samog dolaska u Benissu svratili smo na plažu u obližnjem primorskom naselju gde smo se (još jednom) zaprali u moru i odgledali finalni meč Svetskog prvenstva. Koncert je prošao sasvim okej, svirali smo samo mi, morali smo da završimo u neko normalno vreme zbog komšiluka. Opet smo imali neku suludu akciju za spavanje jer smo bili smešteni u skvotiranoj vili, na obali mora, usred turističkog naselja. Navodno vlasnik vile, Nemac, preminuo je bez naslednika, pa je naš domaćin sa još nekom ekipom upao unutra. Vila je prejebena, sa pogledom na more, ali je u zapuštenom stanju jer izgleda da trenutni stanari ne vode puno računa o takvim detaljima kao što je otpušavanje WC šolje. Šteta jer bi ugođaj bio još bolji. No, i ovako smo se sasvim lepo odmorili, okrepili i spremili za nastavak putovanja.

16.7. Mursija

Razdaljina između Benisse i Mursije nije velika što je bio dovoljan razlog da napravimo jednu pauzu na prvoj sledećoj plaži. Šta ćete, seljaci iz srbijanske i hrvatske provincije željni su sunca, plaža, talasa i kupanja u moru. Nakon plaže stigli smo u Mursiju i jako brzo locirali skvot La Retail jer se ne može omašiti – crna boja zgrade i ogromno A u O bele boje. Nije prošlo ni pet minuta stigli su i organizatori, mlada i pozitivna ekipa okupljena oko bendova Nuova Generacion i Bush Wreck, sa kojima smo svirali to veče. Pre koncerta imali smo turu po skvotu uz stručno vođenje jednog od članova ekipe. Skvot se ne koristi za život, ali se u njemu dešava mnogo toga – koncerti, probe za bendove, sito štampa, sala za diskusije i projekcije filmova, teretana i vežbalište. Prava je šteta što ekipa ne govori dobro engleski, jedan od paradoksa sa kojima smo se susreli u ovim oblastima. Nikako mi nije jasno kako tako loše govore engleski iako su odrastali na istoj muzici kao i mi, a može se reći da su imali više sreće jer nisu imali sankcije, ratove i pizdarije pa su mogli da putuju ili rade po stranim zemljama. Svakako da ima toga što im filmovi i serije nisu titlovani, ali svejedno, engleski je lingua franca u hardcore svetu i valja ga znati makar malo. Uostalom na jesen idu na turneju po Evropi pa se pitam kako će se sporazumevati u Hrvatskoj ili nekim drugim zemljama. No, bez obzira na jezičku barijeru, uz pomoć ono malo reči španskog koje znamo iz serija i njihovog tarzan engleskog nekako smo se objašnjavali i dobro proćaskali. Koncert je mogao da počne i otvorili su ga lokalci, Bush Wreck, youth crew old school bend, kao da je iskočio iz početka 2000-ih. Najzad da čujemo malo takve muzike posle svih onih krastera, metalaca i pankera. Sjajan i perspektivan bend, samo jedina mana je bubnjar jer nema blage veze sa sviranjem. Nakon njih nastupala su i naša dva benda i napravili smo sjajnu atmosferu. Tako da na kraju iako je bio radni dan može se reći da je koncert bio itekako uspešan.

17.7. Barselona

Opet buđenje ranom zorom i kretanje na put. Namera nam je bila da malo ranije stignemo do Barselone kako bi se prošetali, ali kada smo stigli do skvota gde je zakazan koncert, shvatili smo da nije moguće da sve postignemo. Inače, skvot CSO L’astilla je ogroman, na dva sprata. Na prvom je radionica za bicikle i mali izložbeni prostor, dok je na drugom spratu ogroman koncertni prostor za najmanje 500 ljudi. Na našem koncertu je bilo bar deset puta manje ali to svakako nije bio problem jer mi nismo ni očekivali veći broj posetilaca. Najvažnije je da su većina prisutnih naši prijatelji koje nismo videli gotovo dve godine, pa je vreme do početka koncerta proletelo u priči, šali i zezanju. Ovde smo imali bend podrške i u pitanju je Tilda, indie pop/alternative. Na trenutke su me podsetili na Bernays Propaganda zbog masivnog zvuka bas gitare i devojke koja peva. Tilda su fino zagrejali publiku, a mi smo je razdrmali. Naši drugari su pravili odličnu zabavu i koncert je protekao u verovatno najopuštenijoj atmosferi na turneji. Nakon koncerta uputili smo se kod Josepa, organizatora i drugara, gde smo se okrepili, odmorili i naspavali.

18.7. Marsej

Ako ste ikada kukali zbog gužve na Brankovom mostu ili Gazeli onda vam vožnja po Marseju dođe kao da ste u najdubljem grotlu pakla. U nekom trenutku vam se može učiniti da se datog trenutka na ulici nalaze milioni automobila i mopeda, da vam svi prete i da žele da vas pregaze. Stvarno morate da budete Šumaher ili vozač iz filma Taxi da biste preživeli makar sat vremena na paklenim ulicama Marseja. Upravo nas je nesnosna gužva, ali i mala pauza za kupanje, omela u nameri da stignemo na dogovoreno vreme ispred kluba La Sale Gueule. A onda kreće još gora agonija – izbacivanje opreme. Ako je vožnja po ulici noćna mora, izbacivanje opreme i parkiranje je nešto što ni najgorem neprijatelju ne bih poželeo. Ulice su uske, uglavnom jednosmerne, vozači nervozni i ludi, a mesta za makar privremeno parkiranje praktično da nema, pa se morate snalaziti kako znate i umete. Mi smo morali tri ili četri puta da kružimo oko bloka zgrada ne bi li ispraznili kombi, a onda smo privremeno zauzeli ulaz u stambenu zgradu. Na sreću operacija iskrcavanja nam je uspela, preživeli smo naš “Dan D”. Međutim, taman kad smo pomislili da smo preživeli najgore usledio je šok. Dobili smo najgoru hranu ikada u istoriji turneja, hladni rižoto sa malo povrća i par kriški ananasa. Stvarno se videlo da se organizator “iscimao” pa nam se nije dalo da se objašnjavamo već se svako snašao kako je znao i umeo. Sve nam je izgledalo kao da će veče biti potpuna propast. Rules su imali, po njihovim rečima, jedan od najgorih koncerata. Par posetilaca ih je nemo posmatralo, bez ikakve reakcije. Taman kad smo se i mi spremili za takav prijem nastupio je preokret. Ljudi su malo živnuli, tu i tamo se neko gurkao, tako da smo opet završili sa dva bisa. Ko bi rekao da će ipak ispasti tako dobro veče. Nakon svirke usledilo je ponovo pakovanje i ubrzo smo se našli na putu za Rovereto. Pošto smo opet imali ogromnu relaciju da pređemo odlučili smo se za varijantu putovanja po noći i pauze na nekoj plaži. Zgodnu plažu pronašli smo u San Remu, pa smo je iskoristili da se odmorimo.

18.7. Rovereto

Jedna od divnih stvari na turneji, pored ostalih, je ta što lokacije za svirke mogu biti različitite, od običnih klubova/pabova, skvotova, prostorija za probe, do bilo koje druge sa izvorom električne energije. Do sada smo svirali na planini od preko 2000 metara nadmorske visine, na ulici, u skejt parku, a u Roveretu, tačnije u njegovoj blizini, svirali smo na imaju „No TAV“ pokreta. Za neupućene, No TAV pokret je nastao kao protivteža izgradnji superbrze pruge TAV na relaciji Severna Italija – Nemačka. Protivnici izgradnje ove pruge tvrde da će ona doneti uništenje ekosistema, zatim velikih gubitaka lokalnih farmera, ali i izmestiti čitava sela i naselja. Zato se već više od 20 godina vodi ogorčena borba između vlasti i protivnika izgradnje. Jedan od načina da se izgradnja zaustavi jeste kupovina zemljišta na trasi pruge, što je upravo šezdesetak aktivista iz ovog kraja uradilo. Naime, kupili su parcelu na mestu gde je prema nacrtima predviđeno da pruga prođe i na taj način potpuno legalno zaustavljaju njenu izgradnju. Osim nas na koncertu su svirala još tri benda, što je odlična ideja kako bi se privukli ljudi iz čitavog kraja između Trenta i Rovereta da dođu i podrže bendove na turneji, tj nas. Posle Italijana na binu izlaze Jugosloveni i kreće ludilo. Odjednom kao da je neko uključio dugme kreće haos i ekipa počinje da divlja kao da su na koncertu nekog super poznatog benda. U jednom momentu su čak Felixa podigli, ne znam kako im je uspelo, a odmah zatim i ja se nalazim na rukama pomahnitale i vesele publike. Jedan od onih koncerata koji će se dugo pamtiti.

19.7. Padova

Kao što postoje koncerti koji će se dugo pamtiti, tako ima onih koje bi što pre da zaboravimo. Upravo je takav bio ovaj u Padovi. Svirali smo u klubu Grind House, gothic/metal/fetish klub, koji se nalazi u industijskoj zoni podalje od centra grada. Ovo nam je drugi put da sviramo ovde i prvi put je bilo li-la, mada se tada pojavilo više ljudi. Ovog puta nije bilo više od pet posetilaca, ali takve stvari se dešavaju. Pomalo umorni od puta, neispavani, gladni ali i razočarani odradili smo koncert tek tako reda radi. Toliko je bilo loše da sam u sebi brojao sekunde do kraja, samo što pre da završimo.

20.7. Ljubljana

Poslednji dan turneje. Pih, zar je već gotovo? No, šta je tu je, imamo još jedan dan i moramo ga dobro potrošiti. Stigli smo u Metelkovu malo ranije, zapravo smo pobegli iz Padove glavom bez obzira. Taman je bilo vremena da malo prošetamo glavnim gradom Slovenije, ali možda je bolje da i nismo jer je grad bio potpuno pust i sumoran. Jeste da je neka dosadna kišica padala i da je bilo subotnje popodne, ali stvarno nismo očekivali da će biti tako malo ljudi na ulicama, kao da je u toku policijski čas. Malo je bilo življe u samom centru zbog gomile turista, ali svejedno, za jedan glavni grad ovako mrtva atmosfera je neuobičajena. Razočarani što nismo videli nikog vraćamo se u Metelkovu koja vri od ljudi. Jeste da su turisti opet u većini, ali bar deluje življe od mrtve Ljubljane (lepo su Pankrti onomad rekli “Lubljana je bulana”). Prvobitno je trebalo da sviramo u Jala Jala klubu, ali je on izgoreo u podemtnutom požaru. Kako nam je Aco, simpatični organizator, objasnio neki drogirani ludak polio je benzinom taj klub i zapalio ga je, a sve se dogodilo nakon što su ga u par navrata terali iz Metelkove jer se ponašao neuravnoteženo. Žalio nam se Aco da imaju puno problema sa džankijima i dilerima koji se okupljaju u prostoru Metelkove i divljaju. Ajde što smetaju turistima to je manje važno, nego prave probleme i lokalcima i korisnicima klubova. Elem, do koncerta smo ubijali vreme i najzad smo mogli da krenemo. Svirali smo samo mi i imali smo jedan od najboljih zvukova na turneji. Ali reakcija publike je bila mrtva, tako da nam je entuzijazam zbog dobrog zvuka opao. No, mi smo svoje odradili, dobili hladne aplauze i konačno završili koncert, i turneju

By Punk profesor

 

Fotke by Pavle Kocanjer i Nikola Trifunović

 

Text originalno objavljen u “Out Of The Darkness” #5 , 10/2018

Comments

comments

Tags
Close