IzveštajiKoncerti

Sick Of It All, Con Era, The Great Escape // 10.07.2018 // Viper Room, Beč

Jedini razlog zbog kojeg sam otišao da gledam Sick Of It All jeste taj što je koncert zakazan u klubu u koji staje maksimalno 250 ljudi a ne u velikom prostoru. S druge stane, malo mi se smučilo da gledam koncerte pred istih 70-100 ljudi, na lošem ozvučenju, pred mrtvom publikom i u prostorima u kojima nakon koncerata čovek smrdi na duvanski dim, a ne na znoj, kako bi trebalo.

Pretprodaja je krenula pre dva meseca, a ja sam bio ubeđen da će ulaznice da planu za dva dana. Ali ne, tek koji dan pred sam koncert pojavio se info da je sold out. E, onda kreće ludnica bar 15 ljudi se kukalo i tražilo ih preko neta. Prosto neverovatno, čekaš poslednji momenat i onda vapaj na sve strane. No, nebitno.

SOIA sam gledao samo jednom, u Beogradu, onda pre sedam godina. Bio je to neverovatan koncert i jedan od najboljih na kojima sam bio. Dakle, bilo je više razloga zbog kojih je celu akciju vredelo ponoviti. Iako sam sebi rekao da ću voditi računa ko su predgrupe i da li da ih uopšte gledam, ipak sam obe odgledao, dobrim delom.

Prvi bend The Great Escape je iz Linca. Ispostaviće se da sam ih u istom klubu gledao već jednom ali se ne sećam tačno kada ni s kim. Četvorka, bez tetovaža i bez majica sa motivima bendova. Poprilično sam iznenađen što nema standarnog dress codea ispod koga viri milion šara. Iako mi je drago videti da se svira starija škola hc/punka utisak je popriično mršav. Najveći problem je prosečni bubnjar koji me je u par momenata podsetio na beogradski Rejected i njihov demo “22nd April Animal Fair”. OK nije baš toliko početničko sviranje ali nije da je preterano daleko od toga. Na bini koja je produžena ali, i takva, predgrupama kratka, jer SOIA ima svoju opremu na kojoj predgrupe ne sviraju a koji zauzima pola stejdža, isporučili su 25 minuta autorskih stvari i za kraj dve obrade – “Ready To Fight” od Negative Approach i “The Edge” od Token Entry. Jebote kakvi carevi, tu su me oduševili. Ne sećam se da sam ikad čuo da je neko obrađivao taj sjajan bend. Uz nikakvu podršku publike, koja je bila brojna, oko 20:15 povlače se nakon čega dobrih pola sata pauze ubijam ispred kluba a potom se vraćam nazad unutra.

Bend Con Era je iz obližnjeg grada. Solidno istetovirani, majice sa motivima bendova, pevač sa brčićima kao iz švapskih pornića i muzika potpuno drugačija. Čas stani, čas kreni brzo, čas visoki tonovi na gitari, pa onda “dž dž”. Dva vokala se smenjuju a zvuče apsolutno isto. Imaju i one delove sa monolozima. Izdržao sam četiri stvari i izašao. Što je mnogo mnogo je. I nakon njih usledila je pauza od pola sata da bi se nešto pre 22h klub dobro napunio.

Pre izlaska SOIA, na bini je glavna bila Peteova žena koja im je tehničar. Sećam je se još iz Beograda. Pored nje po stejdžu se šetkala i klinka sa slušalicama na ušima za koju se ispostavilo da je njihova ćerka koja možda ima pet godina, sve vreme prisutna, očigledno fascinirana bubnjem jer ne skida pogled sa Armanda i ne ispušta lutku spajdrmena iz ruku. Nakon štelovanja instrumenata od petnaestak minuta eto i njih. Čuje se intro nakon kojeg kreću sa “Injustice System”. Svi se nabijaju uz binu ali onda kontam da, i ako je bio rasprodat gig, je bilo još mesta, odnosno da je dosta komonto svuda. Jebi ga pravila su im takva. Moglo je sigurno na tih 250 još 50 do 100 ljudi da stane bez problema i da ceo utisak bude mnogo jači. Ali OK, i ova masa se sasvim dobro pokazala – skakanje i pevanje sve vreme. Bend je bio na visini zadatka, kakav početak takav i ceo tok koncerta. Ređaju se jedna za drugom “Clobbering Time”, “Sanctuary”, omiljena “Busted” koju je Craig otpevao, nova “Road Less Travelled”, “Rat Pack” kao i još 3-4 novijih stvari kojima je set ispresecan a koje ne poznajem. Koncert dalje nastavljaju sa proverenim hitovima poput: “Step Down”, “Us vs Them”, “Friends Like You”, “No Cure” i čini mi se “Scratch The Surface” koju standardno prati “wall of death”. Odlaze nakon tačno 45 minuta ali kako niko iz kluba ne mrda evo ih opet. Lou predstavlja bend nakon čega sviraju još dve stvari – “DNC” i “Built To Last”. Sjajna svirka, ljudi koji su ih gledali i više puta kažu da nikad nisu doživeli da ih bend razočara. Pete sve vreme skače, kao da mu je 20 a ne 50+. Craig i on sve vreme menjaju strane na stejdžu, ne možeš ih pohvatati nikako. Armand je ozbiljan majstor. Ne krasi ga za džabe epitet jednog od najboljih bubnjara u hc/punku. Lou je posebna priča. Čovek ne stari. Fizički se drži kao mladić a ni glas ga ne izdaje, što za ovakav način pevanja uopšte nije lako održati. Iako bend generalno već duže vreme ne pratim, svaku narednu akciju sa svirkom u malom klubu overavam bez razmišljanja .

 

Text + fotke: Nemanja

Comments

comments

Tags
Close