IzveštajiKoncerti

Rebellion festival // 02-03.08.2019 // Blackpool, UK – part II

Petak, 02. avgust. Sad i zvanično, celodnevno boravljenje u Blackpoolu, što znači Full English Brekfast prejedanje, jutarnje zezanje dole u B&B, pa polako šetnja do grada i okolo, kafa i ubijanje vremena dok sve ne krene ispočetka u podne. Kako da najslikovitije objasnim kako se ovde čovek oseća, hm možda kao Robin Williams u filmu „Moskva na Hadsonu“ kad glumi ruskog emigranta koji je došao u Njujork pa u prodavnici vidi 482 vrste kafe i egzaltirano viče „kafa, kafa, kafa, kafa…“ sve dok se ne onesvesti, e tako je često i ovde. Trčiš u krug i u jednom momentu kao muva bez glave ne znaš gde si jer je tolika ponuda da čovek jednostavno ne može da izabere šta da gleda. Hoću li gledati nešto novo ili da overim ono što znam i da uživam do kraja? Tako bi možda krenuo od kraja večeri koji se u mom slučaju dogodio  u Operi dok sam gledao bend iz detinjstva Eddie And The Hot Rods. Moj brat je kupio njihovu ploču „Life On The Line“, imao je tada svega 8 godina, bila je to njegova prva ploča. To je to, kad ti likovi koji su 45 godina na sceni objasne šta znači kad te muzika udari u stomak bukvalno. Tate punka reći će neko.

„The energy and attitude certainly endeared them to the punks and Joe Strummer stated that when he read about the band in a listings magazine it was the first time he had seen the word ‘punk’ used to describe a band.“

„Teenage Depression“, „Beggining Of The End“, „Why Should I Care“ i neizostavna „Do Anything You Wanna Do“ plus „Gloria“. Na moje iznenađenje nema pevača Barryija, kažu da nije u mogućnosti da trenutno nastupa, već je taj zadatak preuzeo basista Ian Dippster Dean, mlađani gari od 1,90m koji potpuno vlada scenom u Operi, jedno oko mu nešto čkilji i non stop se češe po jajima. Savršeno povlači sve konce tako da je scena potpuno njegova. Opera je dole skroz puna. U jednom momentu izlazi i Duncan Reid i sa njima svira „The Kids Are Alright“. Kakva svirka sa 100% energije, 100% bootboy glama, 100% pub rocka.

Savršen nastup je imao i sam Duncan Reid & The Big Heads ali ovaj put u akustičnoj izvedbi ali o njima ću nešto više kasnije. Prijatno mi je iznenađenje bio i Penetration koji sam gledao prvi put. Došao sam u Ballroom dosta pre nastupa Gimp Fist pa sam zakačio i dobar deo njih. Inače, Gimp Fist mi je najdraži bend ovog festivala koji predvodi jedan fenomenalan lik, pevač i gitarista, Jonny Robson. Ako bih od svih ovih muzičara u privatnom životu sa nekim mogao da budem prijatelj to bi sigurno bio on. Srećemo ga Zgro i ja pre nastupa, pada pozdravljanje, setio nas se od prošlog puta kad smo pričali, zapamtio je da smo iz Srbije a i Zgro sa njim ima neke zajedničke prijatelje. Empress Ballroom je za vreme njihovog nastupa bio pun, 4.000 ljudi u 3:30, zapaljivo kao i uvek. U Casbahu taj dan svirao je meni dragi Booze & Glory. Mnogi se naježe kad se spomene ovaj bend, ali meni prijaju.  Čudno se nešto sa njima dešava u poslednje dve tri godine. Ode debeli, ode sve u pm. Promenili su fazon, pevač Mark je prekrečio tetovaže na obe ruke a na štandu sa majicama uvek je bio sam. Zgro je sa njim razgovarao u bekstejdžu, kaže da je i tamo bio solo, pijucka pivo, muva se gore dole, osobenjak. Osim njega, trenutno su u bendu Frank Pellegrino, Italijan u čijoj video produkciji su nastali svi njihovi spotovi osim ovog zadnjeg koji im je radio Jaka Čurlić, Slovenac, za najavu novog albuma „Hurricane“ koji izlazi u oktobru. Novi Poljak je na gitari i Peruanac cepa bas. Novi album je snimljen u Orebru u Švedskoj kod ekipe iz Millencolin.

Pre njih gledamo zajedno i Argy Bargy koji redovno pravi takvu atmosferu da se to jednostavno nepropušta. Zatvaraju nastup sa „One More Drink“ na kojoj srećemo Šuleta, nezvaničnog ili zvaničnog roudija Sparrera. Razumljivo što je tu u prvim redovima. Svi dižu ruke gore, ‘ajmo „One more drink…“ U Areni su nakon njih svirali uvek odlični Grade 2 kojima uskoro izlazi novi album. Producent im je bio Tim Amstrong. Čekamo da čujemo kako zvuči u kompletu pošto su uživo izveli tri nove pesme koje će se naći na novoj ploči.  U istoj sali gledali smo i Red Alert i odmah mi navrne sećanje kako je to bilo kad mi je stigao njihov prvi LP. Tad su se ploče naručivale po preporukama, ne znaš šta si naručio dok ne dođe… pa kad dođe bude šta ti Bog da. Ono što smo interesantno još videli taj dan bili su Amerikanci The Avengers sa pevačicom Penelope Houston. Punk 77-79,  onako, šta ja znam… voleo bih da mi se svidi ali jbg. Veče u Operi se završava sa The Members, imam utisak da sviraju sat i po dok su glavnu binu zatvorili Stranglers, ali nisam ulazio. Ne može sve.

Subota, 03. avgust. Blackpool okupan suncem, ne može lepše. Ceo grad je na moru. Idemo malo do obale, u obližnjoj kapeli je neko venčanje, ljudi se kupaju… Plan za taj dan je„gledam sve“, ali avaj. Opet ću od kraja, od koncerta koji će obeležiti ovaj a verovatno i svaki naredni (pretpostavljam i prethodni) put kad budu svirali, Cock Sparrer. „Njih treba da gledaš u Engleskoj“, iskusno je davno primetio Zgro. Potpuno tačno. Kapacitet Empressa ispunjen u celosti, a oni priređuju celovečernji šou za sve pare.

To veče je dobar bio i koncert posvećen Micky Fitzu kada je ekipa iz Business rešila da odsvira jedan nastup posvećen svom preminulom saborcu, frontmenu benda. Na video bimu iznad bine slika na kojoj je on sa visokom podignutom rukom, ista ispod koje je Gimp Fist svirao 2017. Smenjuju se gosti na vokalu dok idu legendarne stvari Businessa. Meni lično najbolje je legao Roi Pearce. Sve nas je nervirao pevač Stompera 98 koji je otpevao par pesama (neke je čitao jer ne zna reči), koji je to veče još dva puta izlazio na binu, sa Lion’s Law i Komintern Sect.

Dan sam počeo sa 999 a zatim slede Lion’s Low. Mislim da su oni uvek nabrijani 100% pred svaki nastup i da su napucani adrenalinom maksimalno tako da nema veze da li sviraju kao sad pred 4.000 ljudi ili pred stotinak koliko ih je bilo u martu kada sam ih gledao u Cirihu. Uvek isporučuju maksimum i jednako ostave srce na bini. Pre tri godine kad su svirali na Rebellionu, na bini napollju, bili su još uvek na „Vi“ sa festivalskom publikom, u međuvremenu su opasno narasli pa su sada bukvalno na „Jebem ti kevu“ sa svima! Pevač Victor se u pola nastupa ljudski ispovraćao po bini i propustio da otpeva naredne dve pesme. Za to vreme dečko iz organizacije sa dva peškira izašao je na binu i sve to pokupio. Nadam se da je dobio duplu dnevnicu.Vratio se Victor, potpuno osevežen, idemo sa „On The Terraces Again“! Svaka čast za nastup!

U 15h u Pavilionu svirali su This Means War! Još jedan Pirate Pressov odličan novi bend. Jeste da imaju dva albuma posle jednog singla kojim su me kupili, ali su i dalje relativno novi. Inače ekipa je već sigurno preko 20 godina na sceni jer su u pitanju bivši članovi Discipline, Backfire, Convicts… Deluju potpuno sveže sa novim albumom. Ime su uzeli po nazivu drugog albuma Old Firm Casuals a i sviraju obradu sa tog istog albuma „Off With Their Heads“. U Paviljonu je bio zvuk savršen, odličan nastup sve u svemu. Posle njih uspevam da vidim i melodični hardcore bend Spoilers koji sam propustio 2017. kao i kad su svirali Cirihu sa Snuffom na turneji. E potom je usledio možda i najzabavniji nastup festivala. Hard Skin – to je toliko smešno i zabavno, a u isti mah dobro, da ih vredi  uvek gledati. Naravno, nisam uspeo da snimim najinteresantniji događaj večeri kad je Fat Bob ladno pao sa bine.

Kasnije tokom večerni na isti stage izlazi Komintern Sect, francuski bend iz osamdesetih. Iako znam za njih jako dugo, slabo ih se sećam. Gitaru im je svirao lik iz Lion’s Law. Pevač je originalni član koji ima 50+ godina. Zanimljiva svirka, čak jako dobra ali sam siguran da i njih treba gledati definitivno na domaćem terenu u klubu koji ne prima više od 200 ljudi. U Operi opet, i opet, gledam The Outcasts bend iz moje mladosti, osnovan 1977. Mogao bih da ih gledam 100 puta, jednostavno na tome sam odrastao. Iako su snimili u karijeri dva potpuno različita albuma plus jedan mini LP, onaj prvi koji sam uvek imao na kaseti i gde se oseti taj zvuk nekog pop punk senzibiliteta, onako klinački, naivno i iskreno, to je za mene neponovljivo. Ko je gledao film „Good Vibrations“ o punk sceni u Belfastu sedamdesetih, zna o čemu pričam. Belfast, jedno jako zajebano mesto za odrastanje pogotovo u to vreme.The Outcasts – zauvek u mom srcu.

„The band were struck a massive blow when Colin Cowan (jedan od trojice braće) was killed in a car crash. Colin was described by his brother Greg as “the core of the band. He started The Outcasts, he even gave the band its name”. The large attendance at Colin’s funeral prompted the band to play a thank you gig at the Harp Bar, and the positive reaction convinced the band that they should carry on.(1982)“

Na kraju sviraju Duncan Reid and The Big Heads a u Operi i nije bilo nešto previše ljudi . Duncan Reid je bivši basista The Boys koji je okupio klince oko sebe, dve devojke – bubanj i gitara – i jedan momak basista. Sophie gitaristkinja mu vredi za dvojicu. Sviraju najbolji mogući  ’77. power punk koji sam ja ikad čuo uz filovanje par pesama The Boysa (potvrđeni za 2020. tzv Punk Beatles, omiljeni band Joey Ramona). „Soda Pressing“ (the Boys) uživo zvuči savršeno! Duncan Reid u svom roze odelu i pink martinkama skakuće po bini opravdavajući nadimak Petar Pan. Njih definitivno treba gledati samo uživo, studijski snimci su suviše mekani ali zato na bini (ukrašena velikom zastavom Velsa) pokidaše!

„It was during a tour with The Ramones that Duncan, together with fellow Boys member Casino Steel, provided backing vocals for the live version of their hit-Baby I Love You.“

Da spomenem i Ruts akustik u Operi koja je bila krcata. Posle toliko energije prijalo je malo opuštajućih tonova. Obrni-okreni prođoše tri dana. Kad počne, mislim se šta će mi sve ovo ko će izdržati, a treći dan moliš Boga da traje zauvek. Sva trojica smo se ujutru na doručku složili kako bi mogli živeti ovako bar neko vreme. Na kraju ispade da je četiri dana premalo jer toliko toga hoćeš da vidiš i čuješ… Uglavnom, čeka nas još jedan dan.

Comments

comments

Tags
Close