IzveštajiKoncerti

Rebellion festival // 01.08.2019 // Blackpool, UK – part I

Pre tri decenije, Popa je bio jedan od urednika kultnog novosadskog fanzina “Bolji život” i pevač sastava Kapetan Leshi. Od pre nekoliko godina sa porodicom živi u Cirihu, a ovog avgusta (01-04.08.) bio je deo ekipe iz Srbije koja je posetila Rebellion festival u Blackpoolu.

„Ako ne mi, ko? Ako ne sada, kada?“

Kad je pravo vreme da se ide na Rebellion? Uvek i svake godine!

Postoji jedna priča, ne znam da li je tačna ali ako su lagali mene i ja lažem vas, a priča ide toliko daleko još u 17. i 18. vek i kaže da svako ko je jednom došao u Blackpool i ko se napio „Blackpoolovache“ uvek se vraćao u taj grad… Negde posle drugog odlaska u Blackpool desila se Lenka, naša ćerka, tako da je broj tri tačnije treći odlazak morao da sačeka jednu godinu i sad negde između menjanja pelena i working class hero života desio se i ovaj treći odlazak na Rebelion festival . Naravno ništa od tog odlaska ne bi bilo da Zgro nije sve to već deset puta ispitao, razradio, jednom rečju – objasnio. Tako da smo sva tri puta bili on the road again, zajedno. Ja bi ga nazvao još i „punk svečanosti“, nešto kao svečanosti u srednjem veku kad su se ljudi skupljali jednom godišnje da proslave uspeh žetve ili blagorodnu godinu ili godinu bez rata. Punk svečanosti u Blackpoolu za sve nas zavisnike od punka je u pravom smislu reči svečanost.

Otkad se Rebellion festival smestio u Blackpool sigurno ne postoji bolje mesto odnosno lokacija za njegovo održavanje. Do sad ste verovatno nebrojeno puta čuli, ali da još jednom kažem, mesto odigravanja je multi dvoranski centar podignut negde krajem 19. veka u kasnom viktorijanskom stilu. To bi recimo bilo kao nešto 20-30 godina pre ostatka sveta, jer u to vreme je UK bila najveća sila na kugli zemaljskoj. Zemlja u kojoj sunce nikad ne zalazi.

Meni više leži ostrvska ekipa od bilo koje germanske zemlje, jednostavno osećam se kao kod kuće, da citiram samog sebe. Blackpool je inače sin city, grad razvrata i bludi. Nekada je bio letovalište. Zadnjih je nekoliko decenija postao vikend zabava za severnjake. Znači ako pravite devojačko ili momačko veče, slavite godišnjicu mature, ako jednostavno želite da se utopite u alkoholu a pritom nema veze da li ste strejt ili neka druga rodna vrsta svi ste dobrodošli!

Pabovi i barovi kao Ma Kelly ili La Rough ili čuveni Men’s Bar pružiće vam neopisivu zabavu utapanja u alkoholu i potragu za vikend sexom. Petak i subota veče rezervisani su za ovaj vid provoda. Grad sa nekoliko hiljada smeštajnih jedinica i to popunjenih smeštajnih jedinica govori o tome u prilog. Sva „lepota“ grada je na obali, svež vazduh sa mora, galebovi od po 30kg koji više izgledaju kao bombarderi nego kao ptice, srdačnost lokalaca i ljubaznost na svakom koraku učiniće vam vikend ovde nezaboravnim .

Živim u Cirihu pa odlazak odavde naravno zahteva duge pripreme što se tiče vize i ostale papirologije. Završio sam sa poslom taj dan i stigao kući negde oko 11, pokušao da odspavam malo, ali je alarm već u 3:30h označio da je najzad stigao taj 1. avgust. Počinje!

Odlazim na ciriški aerodrom koji je od moje kuće udaljen svega par kilometara i koji je u 5 ujutru živ i pun mase a uz to je ono huuuge, baš huge. Let sa Swissom traje prijatna dva sata. U avionu je i ekipa koja uglavnom ide svake godine na festival. Pola su posetioci festivala pola obični putnici. Dolazim u Manchester u ranim jutarnjim časovima, prolazak kroz terminala koji izgleda kao stanica u Bačkom Petrovcu u odnosnu na ovaj potonji ali formalnosti se brzo završavaju tako da to i nije neka prednost. Sedam na voz sa železničke stanice pored aerodroma, stanice na kojoj je snimljena poslednja scena poslednje epizode prve sezone serije „Cold Feet“, ko se još seća te scenei pruge koja sigurno postoji 170 godina. Voz je pun punksa pristiglih sa svih strana što je sasvim logično. Stižem oko 10 u Blackpool, brzo menjam vaučer za narukvicu i pravac do našeg malog hotela gde me čeka Zgro, a uskoro se pojavljuje i Daško, doduše bez kofera. Jenie domaćica, naša Rebellion hostesa, preuzela je ovaj Bed & Breakfast kad smo bili 2017. Zgro i ja smo joj tada bili prvi gosti. Ona je medicinska sestra iz Londona i svoje penzionerske dane rešila je da provede na severozapadu Engleske i da privređuje kao mali hotelijer. Preuzela je od prethodnog vlasnika ovaj butik hotelčić i totalno ga renovirala tako da sad izgleda kao našminkana stara dama.

Jenie nas je ove godine dočekala sa novim pirsingom u nosu, verovatno prateći trendove, a njen doručak koji uključuje kao i svugde ko drži do tradicije „full english breakfast“ je nešto što će vas držati sitim do kasnih popodnevnih sati. Tu je i nalivanje sa English breakfast tea kojeg  imam i u kući i koji mi nikad ne paše tako dobro kao Engleskoj. Obično sam se kasnije popodne davio u Fish & Chips toliko da su mi izrasla peraja. Tokom doručka je bilo više nego zanimljivo pošto je bilo još gostiju pa je trpezarija prerasla u jedno opšte mesto u kome su se razmenjivali utisci od sinoć uz frenetičan smeh naše gazdarice i, večito pričanje u glas a bilo je tu još gostiju – jedan simpatičan sredovečni par koji podseća na bilo koji sličan par iz Srbije samo što su ovi došli na punk festival. Posle doručka obavezna je kafe pauza u samom centru grada, 100 metara od Winter Gardensa, u po celoj UK populanoj franšizi Caffe Nero i kako na majicama konobara piše verovatno najbolji espresso sa ove strane Milana tako je jutarnja rutina bila svaki dan ubijanje vremena do početka festivala odnosno do zvaničnog otvaranja vrata u podne.Trošilo se vreme i na sitnu kupovinu, bome i na krupnu, kao u mom slučaju kad sam naleteo na dečiju garderobu pet puta jeftiniju nego u Švajcarskoj (a bome i Srbiji), e onda ti nije dovoljan samo ručni prtljag već treba jedan malo veći kofer.

Inače, naš smeštaj je udaljen skoro kilometar, možda malo manje, od samog festivala i treba desetak minuta lepe šetnje, što je potpuno OK. Ne bi ga menjali. Ove godine temperatura je bila izuzetno visoka a vikend pre prelazila je i 30 stepeni što ne pamte ni najstariji živi meštani. Tokom festivala bilo je prijatnih 25-26, dovoljno da sale ne mogu da se rashlade ili klima uređaji nisu dovoljno jaki ni prilagođeni takvim temperaturama tako da je u Empress Ballroomu u par navrata bilo nepodnošljivo sparno. Ipak, poželeo bih isto vreme i narednog puta. Sećam se, prve godine poslednjeg dana festivala kada je počela kiša da pada osetio sam onu severnjačku hladnoću koja ledi kosti. Početak avgusta, sipi a vetar seče. Uopšte nije bilo prijatno.

Ulazimo u Winter Gardens… T-shirts i sva propratna memorabilija vezano za ovakav tip festivala neizostavni su deo štandova kojima je ispunjen unutrašnji krug ovog prelepog zdanja. Svaki bend ima svoje mesto, jedan do drugog bili su štandovi Bar Stool Preachers, Grade 2 i Booze & Glory. Prvih dvoje napravili su genijalan potez, izbacili su motive koji im se slabije prodaju i veličine koje su preostale, po ceni od pet funti. Masa je to sve potpuno razgrabila u naredna dva dana i siguran sam da su bendovi svoj konto napunili sa par hiljada funti, i tako se jednim potezom rešiili zaliha motiva koji su slabije išli i dobili keš za ulaganje u nove. Inače, bilo je i dosta motiva koji izazivaju blag osmeh tipa „I am fucking ugly“, „Pension calling“, „Punk du Arsch“ i slično. Ove godine primetan je bio i broj majica s natpisom „Fuck cancer“, a tužan povod za to bio je nedavni prerani odlazak Kathy, vlasnice prodavnice Rockers iz Mančestera, čiju garderobu, majice i košulje, Cock Sparrer nose na svakom koncertu. Imao sam tu priliku da je upoznam posle Rebelliona 2017. Otišao sam do prodavnice i zatekao nju i muža kako raspakuju stvari posle povratka sa festivala. Tražio sam motiv koji sam video na njihovom štandu ali ga nažalost nisam kupio. Kathy je prevrnula sigurno deset kutija tražeći je, a meni bilo bezveze da odem iz radnje da ne kupim ništa jer se žena toliko trudila pa sam na kraju uzeo neku majicu koju još uvek nisam obukao, nevermind.

Dobar deo festivala bio je u znaku sećanja na Kathy Rocker i njenu prisutnost svih ovih godina. Jedan deo festivalske postavke to jest Baronial Hall bio je upravo posvećen ljudima koji su dolazili ovde i bili deo scene a napustili su ovozemaljsko prebivalište. Svako je mogao da postavi na jedan pano u toj prostoriji fotografiju nekog ko je mu bio drag a nema ga više. Ta prostorija koja je inače sva u drvetu i izrezbarena pretvorena je u pravi punk oltar.

Zašto naziv Winter Gardens… to je ustvari jedna kružna promenada sa staklenim krovom na koju su zalepljene opera ,balska dvorana za preko 4.000 posetilaca i mnoge druge sale, restorani i kafei, u koji su u vetrovitim, hladnim, zimskim danima Blekpulčani, to jest dame starog kova i gospoda imali gde da se šepure, ako su imali sa čim i sa kim.

Koliko ko pije na festivalima, ovde se pije, ono baš se pije. Ja imam sreću da Zgro ne pije, a nekako je glupo piti sam ali ‘ajde dozvolio sam sebi po dva, jednom čak i tri piva… ups! Izbor je neograničen na festivalu, bar što se tiče piva, ostalo me ne zanima, cena mu je 3,5 funte. Godinama pijem samo Guinness i to onaj iz limenke pošto ima tzv. floating widget tako da razbije azot i dobije se baršunasta gusta pena pa pivo ima gotovo identičan ukus kao da je točeno u pubu plus minimalna gaziranost.

„Breweries typically use carbon dioxide to give a beer its quintessential bitter fizz, but when a drink calls for a sweeter, silkier experience – such as the experience you get when drinking a Guinness – brewers infuse the ale with nitrogen rather than with carbon dioxide. Nitrogen bubbles are smaller than CO2 bubbles, so the resulting head and taste is smoother and more delicate.“

Englezi naravno u nenormalnim količinama troše i cider i to najviše Strongbow tako da je na pipama po šankovima bio Fosters, dotični Strongbow, stout Murphy’s koji je malo gorči i naravno John Smiths, takođe stout. Johns Simths je inače nezvanično pivo Stiff Little Fingers. Video sam da ga vuku sa sobom na turneje i samo to troše.

Bila je prisutna i Erin Miklow poznata YouTube video blogerka koja je radila priloge za svoje emisije a stigla je i da učestvuje u novom spotu Resistance77 koji se snimao tokom festivala. Btw, ona ima lepu filmsku karijeru, desetak naslova filmova gde se pojavljuje kao epizodista ili u manjim ulogama, u poslednjem  „Back to 80s“ glumi Joan Jett.

Interesantno je još i da mnogi roditelji dolaze sa decom i to raznog uzrasta. Naravno neki preteruju pa  dovode previše malu decu, bukvalno ih maltretiraju. Primetan je bio povećan broj klinaca kad su svirali Sparreri, 10 uveče a ne mali broj roditelja doveo je decu specijalno da gledaju Sparrere. Kad je koncert počeo primetim nekog momka i devojku sa devojčicom ne starijom od moje. Doveli dete, ono im spava na rukama sve sa slušačlicama na glavi. Oni se zezaju, dete komirano, ja prevrćem očima… Gledaj svoja posla rekoh sebi, ipak roditelje ne možeš da biraš.

E sad ako bi krenuli malo detaljnije što se tiče muzike mislim da će Zgro to da elaborira i doktorira tako da ću se ja zadržati na onome što sam gledao ove godine. Čim sam zamenio vaučer za narukvicu i obavio te sitne formalnosti pokušao sam što pre da se nađem na nekoj bini. Plan za prvi dan mi je bio da se malo više posvetim RIS-u ili Rebelion Introducing Stage-u. Učinilo mi se da taj dan ima dosta zanimljivih novih bendova tako da se prvo pojavljujem tu i bacam pogled na hardcore klince Dead Mob. Ekipa 16-17 godina, svaka čast, fino peglaju, vidimo se dogodine. Posle dolaze Rats Nest, baš dobri, poprilična gužva. Taj dan moglo se videti dosta likova u majicama sa njihovim motivima. Potom gledam i  Abraskadabra. Momci su iz Brazila, cepaju ska punk, trube, skakanje… Sviraju dosta po Latinskoj i Severnoj Americi. Inače RIS zamislite otprilike kao da vam bend svira u dnevnoj sobi, bina od 20cm, pa se gubi taj osećaj da je to sad nešto ozbiljno tako da su ovi momci odradili prijateljski nastup pred dosta svojih sunarodnika. Posle njih ispadaju četiri Čehinje Sour Bitch, lepe kao lutke, ali koliko su lepe toliko su svirački tanke. Iako na snimljenom materijalu deluju dosta ozbiljno i profi uživo je to još uvek daleko od nivoa festivala ovog tipa plus imam utisak da su se ukenjale što je toliko mase došlo da ih gleda. Nabili se matori punksi u prvi red i svi samo snimaju, bila je opšta gužva, plus je gitaristkinja ujedno i pevačica objavila kako se verila. Masa oduševljena, posle koncerta razgrabilia im je sav merch. Mislim da su im otišle sve ploče i majice koje su donele. Devojke iz svog ugla verovatno beleže ovo u Blackpoolu kao veoma uspešan nastup.

Rats Nest

 

Uspeo sam da bacim pogled na otvaranju Casbaha u 13h gde je bila ogromna gužva na System Of Hate. Mislim da su taj dan njihove njihove maijce bile najzastupljenije u publici, a imali su i odličan slogan „Nation of sheep, ruled by wolves,owned by pigs!“

U Paviljonu sam pogledao nekoliko stvari benda Bandits. Šareno dosta, previše ska, meni neuverljivo pa se nisam suviše zadržavao. Vraćam se do Casbaha koji je ponovo otvoren prošle godine. Ispostaviće se da je to jedna od dve bine sa najboljim zvukom na festivalu. Naravno, radio ga je Đura. Zbog visokog plafona i crnog krova imate utisak kao da je koncert napolju. Stižem na Milli Manders And The Shut Up koji uz veliku podršku počinju ozbiljnu svirku. Ona sa bandažiranom nogom usporeno se kreće ali to je usvirano do bola, trube daju veselu notu, bend razvaljuje. Ne znam šta se desilo ali umor čini svoje, već? Preskačem sledeći band Wolf Bites Boy pa se vraćam na Resistance 77 koji sledeće godine slavi četiri decenije postojanja. Pevač Oddy, originalni član benda, skače po bini kao da mu je 20, a oni cepaju ono narodski himnični pank 80-ih. Ređaju se hitovi „Chelsea Girl“, „True Punk & Oi!“ i naravno novi singl koji su upravo izdali „Punk’s Not Dead But I’m Not Far Off“ i za koji su snimali spot na festivalu. Na kraju nastupa ide neizbežna „Spirit Of St George“ koju masa peva od početka do kraja, rekao bih svih 3000 grla, ispred bine je ludilo, Oddy skače u publiku i bukvalno hoda preko ramena ljudi. Interesantno je da njihov bubnjar svira i sa Conflictom sa kojim dele i istu izdavačku kuću. Inače „Spirit Of St George“ je njihova, mogu slobodno reći, signature song. Kako krene istog momenta se razvijaju zastave. Kada su završili, stižem na svirku Mask Intruder, Wisconsin Ameri, ekipa sa skijaškim maskama i crnim kombinezonima, 200 na sat, ali meni u Ballroomu to deluje nekako tanko. Gitaristkinja radi bukvalno špagu na jednoj nozi, zanimljivije ih je gledati nego slušati… ne zadržavam se previše jer u Areni  kreću Anger Flares, japanski Blitz. Čvrsto, zategnuto, himničo. Oi! za sve pare. Pre njih sam uhvatio The Tokyo Rankers koji su takođe i Millwall fans. Čuo sam njihovu zapaljivu „Ordinary People“, od njih za mene dovoljno. Btw, naziv benda nema apsolutno nikakve veze sa Japanom ili Tokiom.

Dovlačim se do Opera House gde sam se zavalio u udobno sedište, na bini je Menace koji na kraju izvode stotinak ljudi na scenu da bi odsvirali  „GLC“. Zvuk im se poprilično raspao, ne zna se ko peva, opšti metež, ali koga je uopšte briga, svi su zadovoljni. Za kraj dana ostali su Descendents koji su uvek praznik za uši. Gledali smo ih 2016. ali sa balkona. Sad je bila manja gužva pa smo uspeli da se probijemo napred, ispred bine bukvalno, tako da je doživljaj bio savršen. Milo sve vreme preko ramena nosi čuturicu, kontam da pijucka neki Gatorade ili limunadu. Za preko sat vremena svirke Descendents su objasnili. Odsvirali su 30tak pesama. Tu smo se konačno našli sva trojica i to je bio jedini nastup koji smo prvog dana odgledali u kompletu zajedno. Ako Zgro ili Daško napišu svoj izveštaj biće kao da smo bili na različitim festivalima.

To je prilike bilo to za prvi dan. 24 sata nespavanja, krećemo ka smeštaju i potpuno zaboravljam da  da je u Areni od 00:30 The Drowns, inače Pirate Press ekipa koja je nedavno objavila novi singl.  Odličan bend ali, jbg, propuštam ih. Stižemo u sobu premoreni, ali Zgro i ja još sigurno sat vremena elaboriramo i sumiramo utiske, razmenjujemo slike, ko je šta gledao… Prošao je prvi dan, ja potpuno slomljen ali zadovoljan .

Comments

comments

Tags
Close