IzveštajiKoncerti

PUNK ROCK HOLIDAY 1.6 ★ 09.-12.08.2016. Tolmin, Slovenia

Početkom avgusta održava se festival te neke skate punk muzike na izvorištu reke Soče pri alpskom seocetu imena Tolmin. Priznajem da sam skočio od sreće kada sam saznao da smo Aca i ja akreditovani za ovu šestu inkarnaciju smotre, prigodno nazvanu Punk Rock Holiday. Ostalo je istorija, a neki poznanici su već odavno kupljeni što lepotom ambijenta, što izborom bendova, ali najverovatnije besprekornom organizacijom o kojoj će biti više reči u daljem tekstu. Ja sam priznajem zinuo, kada sam video koliko malo je potrebno truda da sve teče glatko, kada su svi uposleni oko istog cilja, a koji nije samo vratiti se kući sa džakom punim novca već da na ovaj ili onaj način svi sudeonici ovakvog hepeninga budu zadovoljni, i publika i bendovi, zaposleni a na kraju i organizatori.

Antillectual

No, malo istoriskijh podataka neće škoditi, prvi PRH je bio 2011. svirali su Bad Religion, NOFX, Strung Out između ostalih, ali je zanimljivo da je finansijski cela fešta potpuno pukla, i da se u organizaciju nisu ubacili ozbiljniji igrači verovatno bi i dalje bilo slično, ali nakon pete sezone trud se isplatio, dovoljno da po meni ovaj festival bude vrh vrhova u svetu sličnih i manje sličnih događaja.
Put Tolmina krenuli smo oko pola 10 uveče sa parkinga centra Sava, Aca i ja plus dvoje tinejdžera posetilaca, kojima smo u neku ruku bili bebisiteri (preterano sereš, Ljubomire, prim. AV), mada ne nužno sve vreme. Naš budžet bio je tanak pa smo odlučili da spavamo pod vedrim nebom i da se molimo da neće biti kiše. Granični prelaz prešli smo kao od šale, da sam imao utisak da smo mogli poneti i preneti bilo šta, ali sumnjam da bi tako bilo da smo imali išta sa sobom. Stigli smo u Tolmin oko 6 izjutra idućeg dana, svaka čast Aci na odličnoj i preciznoj vožnji ali bili smo prilično umorni. Odmah nam je postalo jasno da je najveći broj posetilaca stigao iz Nemačke, što će u sledećim danima stvoriti par anegdota. Usidrili smo se, digli šatore, malo odmorili – a pošto prvog dana – koji je u stvari warm-up odnosno nulti dan – nismo imali zakazne intervjue mogli smo dati malo oduška i istraživati okolinu.

Beach Stage

Jebote, nikad nisam video toliko sličnih ljudi na tako malom prostoru, imao sam utisak da se svi od nekud već poznajemo i do kraja našeg boravka taj osećaj me nije napustio, naprotiv… Sa našim press karticama mogli smo ići svuda sem u private backstage, ali ovog puta moram pohvaliti Donots koji su me jedini proveli kroz isti i pozvali da provedem malo vremena sa njima. Prvog dana nije bilo tzv. beach stage-a, ali možda je sad vreme da upoznam ljude sa malo tehnikalija. Ove sezone PRH je imao dva stejdža, main i beach, na glavnom su svirali veliki i malo manji bendovi, dok su na plaži svirali bendovi koji će tek sazreti a posebna je zanimljivost je da je jedini način da se uđe u konkurenciju, da se lično donese nosač zvuka, tako da posetioci kasnije postaju izvođači. Iznenađenje je takođe da main stage nema barikadu između publike i stejdža tako da imaš utisak klupske svirke, samo na otvorenom – prilično ludo zar ne? Skakanje sa bine sve u šesnaest total dojajno. Kao što rekoh, ovo je festival naklonjen melodijji – tj. skate punku – ali ubace oni tu još po nešto. Meni je bilo baš krivo što su Terror bili sprečeni a umesto njih su svirali Iron Reagan, koji iako meni nisu ništa posebno prilično su odvalili, toliko su bili glasni da sam morao da ih slušam iza denfera koji je bio cela jedna zgrada – zamisli. Boom-box se pokazala kao najomiljenija sprava kod posetilaca tako da mi je muzike (čitaj – ljigave melodije) bilo i previše, najviše se slušao – Rancid.

The Bouncing Souls

Inače, kako je PRH rasprodat sada se sva imena prosto utrkuju ko će da svira. Organizatori ostaju pri svom, pet hiljada ulaznica i to je to. Za svaku pohvalu, jer veća organizacija – a da ispadne ovako – stvarno, bar po meni nije moguća. Sećam se da sam Aci rekao da mi ne pada na pamet da više slušam “taj” zvuk, toliko mi se smučio posle pet dana. On me je pogledao kao da nisam normalan. Pete iz Bouncing Souls je rekao da ja treba da intervjuišem Mila, ali do toga ipak nije došlo. Kad smo već kod toga, intervjue sam radio spontano bez neke posebne pripreme ili skripte, ali je trebalo probiti led, pa se ovom prilikom zahvaljujem skupini Antillectual na otvorenosti i super atmosferi tokom istog.

 

 

Biafra & GSOM

Neću sad ići u sitna crevca svakog pojedinačnog nastupa, jer je Bird Attack Records em imao live stream, em ima svaki nastup na youtube-tu. Neke sam i propustio poput Sick of it All nultog dana na primer, što je mnogo mnogo je. Tri koncerta su mi bila bolja od ostalih: Lagwagon, Bouncing Souls i Millencolin. Joey Cape, dve gitare i RKL ritam sekcija, plus koma izbor pesama, Bouncing Souls jer su imali ubedljivo najbolji zvuk, a melanholija jer su em zatvorili glavnu binu, em imali spontan i pankeraški nastup. Neki će vam reći dijametralno suprotno, kao na set listi ima odvojeno kad Nikola priča itd. ali ja se mogu kladiti da je bilo spontano. Mada je već crknuta publika samo blejala ali da fak, posle pet dana ludila… Descendents i NOFX su isto bili super, prvi su svirali po kiši a Burkett je svirao strejt ali ipak je bilo bolje od očekivanog. Posle intervjua sa Keith Morris-om odlučio sam da je “bolje da nosim kratku kosu” tako da sam FLAG slušao iz berbernice, gde sam propisno namučio šegrta a i dobio semi- hipster zurku.

The Rumjacks su bili jedini bend koji je svirao nešto malo drugačije folk-punk hibrid ali nekako sa super šmekom plus porukom, kao i Donots koje je izgleda uhvatio Hladno pivo sindrom pa su počeli da miksaju razne muzike, bljak – čak su me potsetili na AFI sa boksevima na bini da bi izgledali viši – mada su super momci sveobuhvatno. Muncie Girls su takođe predobri(e), sviraju neki brit-pop ramonecore hibrid, vrlo vrlo lepo. Authority Zero i Strung Out apsolutno na nivou zadatka, plus je Jason Cruz rekao da mu je to bio omiljen koncert ikad, a Authority Zero tour manager prihvatio moju opservaciju da previše zvuče ala Pennywise. Neki šuntavi Italijani koji su svirali izjavili su kako su im SARS najbolji balkanski bend, a Miša je čak video neku likušu da skače stejdž u SARS majci, tokom Descendents svirke. Ja sam se posle Descendents-a probudio u do guše mokrom šatoru, pa pravac birc. Ali preživeli smo i to stojećki. Pre toga propisno smo poplašili neku nemačku decu, ali je na kraju sve ispalo kul, oni se izvinili a mi odustali od spavanja u šatoru, a što se mene tiče od spavanja uopšte. Jello GSOM i Agnostic Front – super, ali ništa specijalno, Total Chaos kao Vox Populi¬ ¬- ali bukvalno, mada je njihov basista bio baš dobar na kraju – čovek se načisto izgubio u šumi, no nekako “smo” ga vratili kući. Ja sam iskreno mislio da se oni foliraju, da je taj crusty street izgled samo fora, ali vraga – takvi su kakvi su. No Fun At All su bili super i propisno me podsetili na perano otišlog Srđana Majera, ali život je to. Scenom na plaži defilovali su uglavnom NUFAN klonovi sa par izuzetaka. Decline imaju super ploču “Resister” ali uživo to nekako nije to.

Millencolin

Suma sumarum, PRH je leglo muško-ženske lepote, drage milozvučnosti, dobre ‘rane, ali isto tako pomalo fensi i pretenciozno. No, kurčiti se mora. Ovom prilikom moram objaviti da je PRH 1.7 rasptodat za celih šest minuta, a ja se nadam da se vidimo i iduće godine. Veliki pozdrav!

 

 

 

Tekst: Ljubomir Milutinović
Foto: Aleksandar Vulić

Tags

Leave a Reply

Close