IzveštajiKoncerti

Pennywise + Good Riddance + Face to Face + Teenage Bottlerocket / 04.08.2017 / O2 Shepherd’s Bush Empire, London, UK

I tako…prođe još jedan Rebellion. Ne, nisam bio, nisam neki festivalski čovek. Nekako uvek ima više onoga što me ne zanima nego što bih pogledao. Tako da bih se za tih nekoliko dana verovatno smorio. E sad, da je u pitanju Black N’ Blue Bowl, to bi bila druga priča. Al’ je zato Zgro i ove godine overio pa će vam naširoko i nadugačko o tome. Ima siti da se načitate. Kao slepac kad naleti na španski zid. Rebellion spominjem zbog toga što su četiri benda sišla dole u London a tu sam već bio prisutan pa da krenemo:

Sećam se blejačine u Maximum Rock’n’Roll prodavnici u Novom Sadu početkom 90ih. Tu sam se naslušao gomile bendova koje je Debeli Mike štancovao a Voja nabavljao i moram da kažem da nisam bio nešto preterano oduševljen. Taj ceo wave je imao previše saharina za moj ukus. U redu melodija. Ali ako melodija ima šećera kao šampita, onda mi posle dva tri parčeta pripadne muka. Drugo, nervirale su me pesme o srednjoj školi i o girlfriends. Bilo da ona ostavlja njega ili on nju. Normalno, svetlih izuzetaka je bilo a među njima su svakako Good Riddance, No Use For A Name, Snuff (naročito), Propagandhi i manje-više to bi bilo to. Čak ni NOFX nije bio moj fazon. Volim neke albume ali da nešto kao otkidam, jok.
Gazda Voja je nabavljao stvari i sa drugih etiketa, Epitaph na primer, a tu su Pennywise među najvažnijim, Bad Religion normalno, Guttermouth i tako dalje. Generalno, NS Punk ekipa je to uvek volela. Jednom davno mi je u razgovoru drugar iz BG (Uroš Smiljanić) rekao: “Vi u NS ste uvek voleli kalifornijski punk više nego bilo ko drugi”. I verujem da je zaista tako.

Zgro je imao svoje izvore takođe i tako je jednog dana do mene došao prvi od Face To Face. Tu sam potpuno otkinuo. Zjooo!!! To je bilo najbolje što sam čuo od ove vrste Punk Rock-a još od kada sam se počeo zanimati za ovu muziku 10-ak godina ranije. Tako da je razlog da kupim kartu za ovo kalifornijsko poselo zapravo Trever Keith i drugari. Mada sam ih već nekoliko puta gledao. Takođe su me zanimali i Good Riddance pa kad sam već tu, gledam i ostale, što da ne. Vama je verovatno čudno što ne marim previše za Pennywise? Ne znam, nikada mi nisu seli. Preslušao sam celu diskografiju, imam nekoliko albuma ali da sam do jaja fan, nisam. Daleko od toga. Imam običaj da par dana pred koncert krenem da obnavljam gradivo bendova koje ću gledati i skapiram da mi je Pennywise postao koliko-toliko slušljiv tek sa “About Time”. Ali kao što rekoh, kad sam već tu, odgledam i njih jedno pola čuke i ‘vatam tutanj.

Teenage Bottlerocket su prvi. Solidna svirka, Ramones pristup: Kec-dva-tri i udri. Bez pauze između pesama i tako to. Mnogo brate šećera tu ima. Ima me u svim granama punka i u svim podžanrovima istog ali ovde sam najslabiji. Ali da su odsvirali dobro ono što sviraju, jesu. Devojke oko mene su nekako najviše cupkale uz njih.

Good Riddance je već mnogo bolje. Pola sata je malo da bi ovaj bend rekao sve šta ima ali ja mogu da budem samo zadovoljan. Valjalo bi ih overiti negde na samostalnoj svirci. Ipak ne mogu da se požalim. Uživao sam.

Face To Face su bend od kojih volim svaki ton. Da sviraju račun za struju i to bih slušao. Savršeni. I oni su imali pola sata da sabiju što više tako da su pesme bile osetno brže. Pogledajte “Walk The Walk” na YouTube pa uporedite sa originalom:

Razvalili! Pokidali! Po običaju kreću sa “You’ve Done Nothing” koja je sama po sebi pravo u vugla. Pa još ovako ubrzana…uuuffff!!! Masa pravi lom i peva sve do jedne. Za kraj “Double Crossed” vezana sa “Disconnected”

Za kraj, Pennywise. Ja lično ih ne nazivam headliners jer svaki bend večeras zaslužuje istu poziciju bez obzira na redosled izlazaka na binu. I onda se desilo jedno od možda najprijatnijih iznenađenja od kad idem na svirke: Bend kojeg nisam fan, čiju sam svirku hteo da pogledam najviše do pola samo reda radi, je apsolutno ubio. Iskidao! Ne treba da vam govorim da sam ostao do kraja a da nisam ni primetio kada je proletelo. Gomilu pesama ne znam jer ih nisam sa pažnjom pratio u poslednjih četvrt veka ali nije bilo ni bitno. I poznate mi i nepoznate zvučale su ubitačno. U publici pogibija.
Jedan od onih gigs gde kasnije odeš kući pa kreneš iznova da preslušavaš i tada počinješ da čuješ pesme na jedan nov fazon. Da ne preterujem, nisam postao od nekog polu-zainteresovanog lika, die hard fan ali da se se desio izvestan preokret, jeste. I drago mi je zbog toga.

Ja toliko. Zgro će vam još o njima kao i o zillion drugih čim se vrati.

Vidimo se

Đole

Comments

comments

Tags
Close