IzveštajiKoncerti

Make Punk a Threat Again vol. 3 // 23.11.2019 // Venster 99, Beč

Dočekali smo i treću ediciju ovog festa. Kao i prošle godine, prvi dan sam eskivirao jer me apsolutno ništa nije zanimalo. Zapravo ni za jedan bend nisam čuo tako da sam u petak uveče bio na drugom mestu. U subotu su svirala tri benda sa Ex Yu prostora: The Truth, Rules i Indikator B, što mi je super a opet, pribojavao sam se da će poseta biti manja, jer ne lažimo se, festivali se vrte oko bendova iz zapadne Evrope, severne Amerike i reuniona razno raznih  Japanaca.

Akcija kreće dan odnosno veče ranije, dakle u petak. Kraljevčani (Vojkan, Nikola i Felix pojačani Jacom) najavljuju svoj dolazak oko ponoći tako da sam bio voljan da ih sačekam. Ostao sam budan do 2 a onda se borio sa snom do 4 kad sam i definitivno otišao u horizontalu. Probudili su me oko pola pet. Kao da su putovali iz Turkse a ne iz Kraljeva. Nakon što sam ih smestio usledila je klasična doza tračarenja, jebi ga Felixa i Nikolu nisam video sigurno 7 možda i 8 godina. Taman legnemo da spavamo, kad professor, nakon tri sata sna, ustaje i čekira šta se dešava na socijalnim mrežama.

Napojim ih, nahranim i krećem s njima u klasičnu turističku turu obilaska grada. No dobro, pošto sam u jednom momentu morao na drugi kraj kod drugarice na davno dogovoreni ručak njih sam ostavio da zuje po centru sa Sićkom i njegovom ženom koji su došli iz Minehna samo zbog koncerta i da bi se videli sa njima. Svaka čast! Kad sa 45 godina, pored porodičnih obaveza, posla i svakodnevnog života izdvojiš vikend da bi zapucao 500km ne bi li podržao svoje prijatelje, to je za svako poštovanje. Vraćamo se u isto vreme u stan, oni ubrzo idu u klub, da se nameštaju, dok sam ja ostao na gajbi ne bi li bar malo odspavao jer su mi oči bile na pola koplja.

U klub stižem oko devetke, bend Indikator B iz Zagreba je na bini. Doomtown Records im je objavio kasetu ali nisam pojma imao da je Karlo gitarista i u tom bendu. E sad, meni je njihov zvuk na izdanju jednoličan, nekako neubedljiv. Uživo to zvuči dosta bolje ali opet nedovoljno da bih se upecao. Publike je bilo ali je klub bio poluprazan. Mislio sam da će tako ostati do kraja. Nakon 20tak minuta svirke, uz aplauz, bend se povlači sa bine. Nakon kraće pauze, nastupa drugi “domaći” bend, Rules koji sa The Truth deli članove i kojem je skoro izašao singl. Jedva sam ih dva puta preslušao ali sam u zvuku provalio uticaj Tear It Up, što je i logično obzirom da je Gajčević u bendu, dok se u jednoj pesmi oseti uticaj Black Flaga. Dobro su oni to sabili a publika, brojnija nego na prethodnom bendu, sasvim ih je solidno ispratila. Što bi se reklo nije ništa nedostajalo. Dužina seta bila je ista kao i kod prethodnog benda. Pauzu nakon njih iskoristio sam da malo prozujim po klubu i ispred njega. U međuvremenu došlo je još ljudi i na kraju je sve bilo krcato. Izgleda da ipak vikend radi svoje a ekipi upad od 10 eura ovde ne predstavlja nikakav problem.

Nakon nameštanja The Truth su krenuli sa svirkom. Prošlo je dosta vremena od kad sam ih poslednji put slušao. Ono što su radili prvih 6-7 godina ipak je bilo u rangu prosečnih “jutkru” bendova, dok je kasnije proradilo iskustvo a i dolazak Gajčevića (a od skoro i drugog gitariste) u bend promenilo je stvari na bolje. Dakle, govorim o periodu kad su izbacili one silne ikseve iz imena. Set se sastojao od stvari sa oba izdanja plus jedna nova koju su valjda prvi put to veče svirali a za koju je profesor napisao tekst dok je bio kod mene u stanu. Ako je Indikator B imao solidno pun klub, Rules je imao znatno više dok je Truth svirao u punom klubu. Ni oni nisu publici ostali dužni. Profa je, klasika, galamio između pesama i dobio zaslužene aplauze jer je imao dobru spiku o dešavanjima na Balkanu te je izvlačio paralele između Kurza u Austriji i šljama koji trenutno vlada u Srbiji, ali i u Hrvatskoj. Nakon svirke, ljudi su mu prilazili jer im se definitivno dopalo to što je pričao. Između svojih stvari ubacili su i obradu benda Outlast “Positive Hardcore Positive Youth”. Kakva carska akcija! Outlast je mali bend s kraja 90ih iz Linkopinga, omanjeg grada u Švedskoj, koji je igrom slučaja osvojio simpatije nekih ljudi u Srbiji. Lično meni je taj bend odličan i često se vraćam njihovim pločama. Kraj seta, nakon njihove ”Građanin sveta” završili su obradom Minor Threata, Uz zasluženi aplauz skidaju se sa bine a mesto ustupaju triju iz Beča. Death Raw Groupies je bend sa najboljim live nastupom. Dve cure plus lik na bubnju. Gomila uticaja svega i svačega ali uživo prejako. Cure se smenjuju, malo urlaju, malo pevaju, prave grimase, krevelje se, ali kao celina u prepunom klubu ovo je zaista bilo odlično. Na ovakvoj atmosferi mnogi bi im pozavideli. Pola sata muzike koju ne kapiram jer nije ništa određeno ali ceo dojam je odličan. Nakon njih svirao je poslednji bend za to veče, češki Vole, za koje nikad nisam čuo, ali su bili upravo onakvi kakve sam ih zamišljao. Prljavi, nejasni i teški. Pevač čas peva growl čas krešti i sve vreme pravi neke uvrnute face. Posebna priča je gitarista sa frizurom kao Nikola Simić u Žikinoj dinastiji kad glumi ludog dirigenta u bolnici. Generalno, urnebes ekipa. Ljudima se svidelo. Više puta sam mislio da odustanem i izađem napolje jer su generalno dosadnjikavi ali sam ipak ostao do kraja. Česi su svirali ne znam ni sam koliko ali mi je izgledalo kao čitava večnost.

Nakon koncerta sa profom vozimo Sićka i drugare do stana u kojem spavaju, Usput uspeva guma da nam pukne ali ju je Sićko ekspresno namestio. Vraćamo se nazad do kluba, pozdravljamo se sa ostalima i odlazimo kući. Tražimo parking mesto dobrih 20tak minuta vrteći se kolima u krug. Oko četvorke horizontala da bi profa opet ustao prvi i krenuo da čačka po telefonu.

Comments

comments

Tags
Close