IzveštajiTurneje

Jesen u našem sokaku

Nisam dugo, dugo pisao, a u neku ruku i bolje što nisam, svašta bih imao da kažem. No dobro, da pređemo na stvar. Ovo bi trebalo da predstavlja tour diary, ali s’obzirom da ja, a i većina onih koji su bili uključeni u ovo putešetvije, pripadamo onoj grupi pankera koji rade od 9-17, ovo se razvuklo na vikend ture. Nije da se žalimo, ali bilo bi lepše da smo se okupili seli u kombi i sve ove koncerte isprašili u cugu.

Sama ideja da bendovi Mind Prison i Bronze provedu neko vreme zajedno i odsviraju ove koncerte javila se na proslavi dvadesetpetogodišnjice rada Breaking The Silence radio emisije. Na toj svečanosti smo učestovali ja, predstavljajući Bronze i Ognjen, koji je predstavljao svoj bend Mind Prison. Klub u kome se slavio jubilarni rođendan Smederevaca, zapao mi je za oko, pa sam u dogovoru sa Milošem (BTS) i vlasnikom kluba ugovorio tu prvu svirku, a onda nam se osladilo!

Pa da krenemo …

Smederevo, Klub Etno 23.09.2018

O ovom koncertu već je pisano u četvrtom broju OOTD, pa nema potrebe da sad nešto preterano piskaram i prepričavam već ispričano. Svirati u Smederevu ima neku posebnu draž, to može potvrditi svako ko je makar jednom svirao tamo. Meni lično, a  smem se usuditi reći i ostalima, ovaj koncert bio je posebno važan, a i samom Smederevu je trebala mala inekcija kako bi se probudili iz zimskog sna. Da se ne lažemo, nisu oni spavali, radio emisija je aktivna i redovna, ali malo su zakazali sa koncertima. Mnogo faktora je tu uključeno, ipak nedostatak adekvatnog kluba za svirke je presudan. Sam klub nalazi se u strogom centru grada, i po rečima Smederevaca, u okolnim zgradama, stanuju glavešine grada, koji naravno nemaju sluha za ovakve ili slične događaje. A gde pa i imaju? Iz istog razloga, rešili smo da ceo događaj pomerimo za neke popodnevne sate, kako bi se sve završilo do prvog mraka. Ovi gore pomenuti, moraju imati mir i stabilan san, kako bi sutra smislili još neki način da nametnu harač. Ekipa iz BTS-a je za ovaj koncert pozvala Cigla In D Vugla, bend sa već podužim stažom, ali ni oni, kao ni mi, nisu nikad kao bend kročili u SD. Tako da je za sva tri benda ovo bilo gubljenje nevinosti u gradu pokraj Dunava. Smederevci su od onog što je trebalo da bude koncert napravili jedan lep popodnevni hepening. Spremili brdo hrane, koja se služila uz donacije, pa je tako ovaj događaj dobio i humanitarni karakter, a sav novac koji se prikupio, uplaćen je jednoj devočici za njeno dalje lečenje. Mali gest, ali u mojim očima ogroman! Zaista nije ni bitno koiliko je novca tu prikupljeno, ono što je mnogo bitnije je inicijativa, i sama akcija. Ta hrana koja se prodavala, nije kupljena, već pripremljena kod kuće a zatim i doneta do samog kluba. Pa jbm mu miša, mnoge mrzi i da odu do kluba kako bi podržali bendove. Ovi ljudi su odvojili dosta svog vremena i novca za pripremu hrane, a onda i platili kartu kako bi podržali bendove i organizaciju. Hvala vam! Neću pisati o samom koncertu jer kao što rekoh na samom početku, već je pisano. A na kraju nije ni bitno, ovaj koncert je bio uspešan u svakom pogledu, i drago mi je da sam bio deo njega.

Šabac, Zeppelin klub, 13.10.2018

Punk i Hardcore su u Šapcu nažalost davno postali taboo tema, ja koliko me sećanje služi, sećam se jedino benda Speedball, ne računam Gobline i slične. Neka me slobodno ispravi ko god misli da debelo grešim, a i sam bih zaista voleo da grešim. Do Zeppelin kluba smo došli, preko nekih Facebook eventova. Naime, klub neprekidno radi godinama unazad, ali, uvek postoji neko ali, zar ne? Ljudi koji vode klub rade metal i slične svirke, pa klub ima svoju publiku koja dolazi na koncerte bez obzira ko svira. Mi se možemo pohvaliti da su čak dva čoveka došla zbog nas. Jedan je Mihajlo iz novosadskog benda See It My Way, koji se tu našao baš tog vikenda u poseti rođacima. A drugi dečkonja, kome se na žalost ne mogu setiti imena, je lokalac i kome se pazi čuda cela ova naša priča zaista sviđa. A da, pojavio se i momak koji je svirao u gore spomenutom Speedballu. Ostalih 30-tak bili su tu kako bi ubili svoju vikend dozu piva. Nije da kukam, ali nekako se komotnije i lepše osećam pred petoro ljudi koji kapiraju priču, nego pred tridesetoro koji pojma nemaju o čemu se tu radi. Meni lično filozofija “mrzim narodnjake, samo nek gitara rilja” strašno smeta. Ajde da se i složim (iako se iskreno ne slažem) sa prvim delom izjave, onom o narodnjacima, sa ovim drugim delom se nikako ne slažem. Muzika bez konstruktivne i direktne ideje u pozadine je isto što i jedenje čokolade sa sve folijom. Da li se sećate one Najlepše želje čokolade od 100gr, a unutra dvadeset malih čokoladica, svaka zapakovana posebno? Nemoj da budeš od onih koji natrpaju celo pakovanje čokolade u usta, pa onda trebe i pljuckaju foliju, već odmotaj svaku ponaosob i uživaj! Razumemo se, zar ne?

Nego da se vratim samom koncertu. Klub i nije loš, čak šta više može se reći da je dobar, fali mu malo svetlosti, i nekih svetlijih nijansi, plakati ili bilo šta što bi ubilo crveno-crnu kombinaciju. Skupilo se kao što rekoh 30-tak ljudi plus nas 15 (dva benda i moja uža i šira familija u trećim kolima), ali dobra polovina je sedela po svojim separeima i cugala vops, dok su oni malo hrabriji došli ispred bine. Zvuk odličan, Mind Prison pokidaše. Momci stvarno imaju potencijala i puno energije da prenesu publici. Šteta samo što je publika u Šapcu bila zauzeta ždranjem one čokolade sa sve folijom. Mi, dobri, uz naravno par neizbežnih raspada, uglavnom sa moje i Zekine strane. Ništa strašno. Sve u svemu, ne beše loše, kako smo se nadali, odlično smo se udali. Pokrili smo, skoro, sve putne troškove, najeli se Šabačkih Index sendviča i Ogijevih falafela, lepo se družili, i na kraju bili u jednom gradu koji je potpuno zaboravljen na HC/Punk mapi. Zaboravih, moj highlight večeri je kad je moj sinak od skoro dva metra i preko 100 kila žive vage istrčao na binu i prihvatio se majka da sa nam otpeva “Ticking Bomb”. Jbg, mene to čini posebno ponosnim.

Užice, Klub Tunel, 20.10.2018

Za ovaj grad vezuju me posebna sećanja. Moj drugi koncert ikada, a prvi van Beograda svirao sam baš u ovom gradu. Auuu, beše to putovanje nikad bolje. Vozom, Hitman i Mob Law, čini mi se i Hitmanu je to bio prvi koncert van Beograda. Klub se zvao, to jest kafić se zvao Pikadili. Unutra krcato, ljudi su bukvalno stajali jedni na drugima, ludilo. Da se razumemo, tih godina si mogao i u “donjem pičkovcu” da organizuješ koncert i bilo bi krcato. Fotografija sa omota Hitmanovog “Stories We Tell” je ja mislim nastala baš na tom koncertu. Mislim.

Nego da se vratimo u sadašnjost i ovaj koncert. U par reči, mi na kraju nismo ni otišli. Takve stvari se dešavaju i prosto nije bilo drugog rešenja sem da otkažemo. Umesto nas su uskočili Milanovačani, Reflection, i hvala im što su se u tako kratkom roku organizovali i popunili prazno mesto. Pored njih i  Mind Prisona sviralo je i bend iz Požege, Inkvizicija. To mu dođe kao lokalni bend. Nisam bio prisutan, ali iz pouzdanih rekla-kazala izvora, znam da se pojavilo 50+ ljudi, to i nije neka cifra, s’ obzirom da je koncert bio besplatan. Subota, jedan lokalni, dva benda sa strane, besplatno, pa realno je da dođe mnogo više ljudi. Šta je tu je. Oni koji su bili kažu da je koncert bio odličan i da je prostor nikad bolji. Ovo ne mogu da potvrdim, ali znam da ih je moj drugar Zoki, dočekao i ugostio kao najrođenije. Hvala mu.

Mind Prison su na svom YouTube kanalu okačili video snimak njihovog celog nastupa, pa koga interesuje trk tamo da overi. Meni je žao sto nisam otišao, što nisam opleo jedno dve komplet lepinje pred samu svirku, da se propisno raspadnem, ali biće prilike.

Požarevac, KB Klub, 03.11.2018

Što se tiče ovog koncerta, najiskrenije, svi smo imali najmanja očekivanja. Nije postojao nijedan valjani razlog za to, prosto nismo znali šta da očekujemo. Kako smo se samo prevarili! Kako tvrdi Aca, momak koji nam je i pomogao oko ovog koncerta, ovo je prvi HC koncert u njegovom gradu da on zna. Nisam siguran da je ovo baš tačna informacija, pošto klub radi preko 30 godina i ugostio je mnogo domaće a i strane bendove. Par nedelja pre nas u istom klubu je svirao i neki, izvinjavam se na neznanju, Italijanski melodični punk bend, tako da mi je teško da poverujem da se za sve ove godine u istom klubu nije desila još neka HC svirka. No nije ni bitno, nama je svakako bilo prvi put. KB klub je odličan prostor za svirke, i evidentno je da čovek koji ga vodi nije neko ko je tu toliko godine samo sa bi uzeo gomilu para, već uživa u tome što radi i kako sve to funkcioniše. Stvarno, prostor je za svaku pohvalu! Acino ushićenje što će mu se ispred kućnog praga održati HC koncert bilo je veoma vidljivo, i taj njegov entuzijazam je nama dao krila. Gomila preukusne hrane je samo doprinela da se osećamo još bolje. 50 prodatih karata, oko 70-80 ljudi unutra je sasvim dovoljno da ovaj klub izgleda pristojno popunjen. Pošto smo stigli dosta ranije, prošetali smo po gradu, i tamo naleteli … na koga??? Na Smederevce naravno. Svaka im čast, ljudi koji ne propuštaju nijedan koncert, na skoro svakoj svirci po Srbiji možete videti nekog od ekipe. Ne odustaju, i za to imaju moj ogroman respekt! Smederevce smo i očekivali, ali pojavila se i jedna starija kajla koju svakako niko nije očekivao. Ivan Bogunović, jedan je od osnivača i prvi pevač beogradskog benda Stonewall. On se našao tog dana u tazbini, pa je svratio da se javi i overi bendove. Baš lepo iznenađenje, ja sam kao mlađani momčić mnogo vremena proveo u njegovoj kući, sa njegovim bratom sam svirao u Mob Law-u. Elem… koncert. Nikad bolji! To je to! Klupska svirka, bez redara, ograda i drugih pizdarija, singalongovi, stage dajvovi, pa čak i srklpitovi! Predobro. Školski primer kako bi jedna HC/punk svirka trebalo da izgleda. Sve potpuno spontano, puno pozitivne energije i emocija. Po osmehu nas koji smo svirali moglo se zaključiti da je to bilo to, ono pravo. Veliku zahvalnost dugujemo Aci koji se stvarno potrudio da sve prođe u najboljem redu, i jeste. Što se mene tiče, ovo je jedan od onih koncerata koji se pamte. Da ne zaboravim, baš pred taj koncert stigla nam je jedna količina tek odštampanih OOTD #4, i u Požarevcu je otišlo 7 komada. Koliko ste samo para uzeli? Prodali ste punk, kako vas samo nije sramota! Šalu na stranu, i taj podatak govori o tome koliko je ovo ustvari bio uspešan koncert. U Požarevac se vraćamo kad-tad!

Banja Luka, DKC Incel 01.12.2018

Ovom koncertu i samom putovanju smo se možda i najviše radovali. Ovo je za oba benda bio prvi koncert van granica Srbije, a i prvi na koji smo putovali zajedno u istom kombiju. Sam koncert smo zakazali preko Gorana Jokića, poznatijeg kao XbrokenX, koji je nama (Bronze) radio omot za “Ticking Bomb” a sarađivao je i sa Mind Prisonom (dizajn za majice, ako se ne varam).

Bronze @ DKC Incel, Banja Luka

Znate onog vremešnog Marfija, i njegov zakon? E ovaj put je on umešao svoje prstiće od samog polaska na put. Kombi koji smo rezervisali bez prethodnog viđenja, ispostavilo se da je veoma mali za 9 ljudi i svu opremu koju smo poneli sa sobom. Tako naš put počinje sa dva sata zakašnjenja, dok smo na sred ulice u užem centru grada pokušavali da smislimo kako da se svi i sve upakujemo. Na kraju se spakovasmo nekako, bez da ikog ili išta ostavimo. Koliko god bio ponosan na činjenicu da smo se spakovali, toliko ne želim nikome ovakvo pakovanje i put od 5 sati. Ne ponovilo se! Sećate se Marfija, e… došli mi nekako do bosanske granice, i Marfi nam traži ATA karnet, koji mi naravno nemamo. I pored gomile pokušaja i slatkorečivosti da nekako pređemo granicu, graničar Marfi je bio dosledan da nas vrati. Srećom po nas sve, mi imamo prekaljenog pregovarača, u ovom slučaju podmazivača, Lukija, pa i granicu pređosmo nekako, uglavnom uz pomoć evropskih novčanica i njegovog pregovaračkog iskustva. Tako smo umesto u planiranih 18h stigli ispred kluba u 21. Na brzaka postavili opremu i odradili tonsku kako bi sve počelo u 22. U međuvremenu klub se, koji slobodnom procenom prima 50-tak ljudi, toliko napunio da nije moglo da se prolazi. Jbt napolju minus, klub bez ikakvog grejanja a unutra kipti. Za vreme svirke samih bendova unutra je sigurno bilo 80 ljudi, ludilo. E sad da li su se Banjalučani uželeli ovakvih svirki, ili prosto nisu princeze kao publika u Srbiji, ne znam. Znam da je ovo blueprint kako bi jedan DIY punk/HC koncert trebalo da izgleda. Svaka čast i hvala, svima iz BL i svima koji su putovali zbog koncerta, a bilo je ljudi iz svih krajeva, Županje, Broda, Novog Sada… Mind Prison ubiše na tom koncertu! Ali ubiše. Valjda su sve frustracije zbog samog puta uspeli da prenesu na svoje instrumente, jbm li ga, u svakom slučaju njihovo ubedljivo najbolje izdanje do sad. Mi, već na prvoj pesmi, raspad! Pukla koža na bas bubnju, pa smo prekinuli na nekih 10-15 minuta i uz pomoć duct tape i par snalažljivih drugara nekako napravili nešto što je bar poslužilo kao bas bubanj do kraja svirke. Odsvirasmo svojih 9 pesama kako smo znali i umeli, evidentno hendikepirani nedostatkom pravog bas bubnja. Najsvetlija tačka ipak su bili ljudi koji su došli na koncert i kojima nedostatak istog nije ama baš ništa značio. Šutke, moshovi, pa čak i srklpitovi u prostoru od cirka 25 kvadrata, napunjenom do poslednjeg centimetra. Završili mi svirku bacili se na krljanje veganskog paprikaša, a ljudi u klubu se i dalje šutiraju uz muziku sa razglasa. Kažem ja, ludilo. Inače klopa je bila odlična, ja stukao skromnih 4 tanjira i jedan ceo baget. Za razliku od ostalih balerina nije mi smetalo što je bilo malko chili. Ko god da ga je spremao, ‘fala ti ko bratu od rođene tetke, uveselio si mi stomak. Ovi kojima smeta ljuto, otišli na ćevape. Teško žabu u vodu naterati, pa krenuo i ja. Prespavali i ujutru ajde paljba kući, e sad slobodno možete da vratite tekst na početak, sve indetično isto. Neka putovanja i koncerti se zaborave nakon par dana, a neki ostaju urezani za ceo život. Ovaj spada u tu drugu grupu. Pored svih nedaća koje su nas snašle ekipa je ostala pozitivna i raspoložena svo vreme! A za raspoloženje se takođe pobrinula i prva klupa u kombiju, u sastavu Herr Zeka, Bizzare i moja malenkost. Da vidiš kako samo svi znaju tekstove svakog narodnjaka napamet! Sve sami foliranti.

Kragujevac, Pivnica Gustav 06.12.2018.

Kragujevac je uleteo nekako spontano i naknadno. Momcima i našim drugarima iz Hardfaced-a bio je potreban datum u Srbiji na njihovom putu ka Sarajevu, a s obzirom da su nakon SA već imali bukiran datum u Beogradu, koncert im je trebao negde u centralnoj Srbij. Tako da su se momci iz Mind Prison-a prihvatili izazova da im pomognu, a ujedno da ubudže i nas na spisak, kako bi zatvorili naša vikend putovanja. Dobro, nije baš vikend, četvrtak je, ali ko o tome uostalom vodi računa. Nama je Kragujevac posebno drag, tu smo odsvirali svoj prvi koncert, takođe sa MP i Reflection iz Milanovca. Beše to odlična svirka! Pivnica Gustav je manji klub u centru grada, koji evidentno drži i vodi neka stara R’n’R faca. Kompletan klub je oblepljen plakatima, pločama, omotima, starim gitarama, baš onako u duhu 70-ih i 80-ih. Zanimljiv prostor koji bih rek’o nema baš često goste našeg kalibra. Mala bina je predviđena, pretpostavljam, pre za cover bendove koji se ne mrdaju baš puno dok sviraju i od opreme nose manja combo pojačala. Da se razumemo, za ovakav prostor upravo je to backline kakav je i više nego potreban i dovoljan. Jedva spakovasmo opremu na binu, čak šta više drugi gitarski kabinet je morao da završi na podu pored. Odmah je bilo jasno da su bubnjari jedini koji će za vreme svirke svirati na toj istoj bini. Za vitke momke kao što sam ja tu nema mesta. Eventualno da sam biomed pila, na bini bi bila.

Skupilo se nekih 50-tak ljudi, vidno raspoloženih za dobru svirku, bez obzira što je bio radni dan, i što će mnogi morati ujutru u nove radne pobede. Da se vratim na onu našu prvu svirku koju sam malo pre spominjao. Iako je tada u Domu omladine Kragujevac bilo više ljudi, ovog puta je bila nekako prisnija, opuštenija atmosfera. Oko 22, izađe Banzić (bubnjar MP) na binu dok su se ostali postavili oko iste. Lepo ja rekoh, samo će bubnjari svirati sa bini. A i oni su poznati kao veliki mrsomudi i filozofi, mislim na bubnjare. Moram u ovom trenutku da se prisetim i citiram Kraljevački  Hoću?Neću! “Il’ mi nemamo pojma, il’ nas Vuja mrzi”. Čovek (Vuja) je za ovu priliku dovukao razglas i prateću opremu ko da sviramo u Sava centru, i sve to otpanjio do iznemoglosti pa nazad. Lebe mekani, u ušima mi i sad zvoni kad se prisetim samo te buke. A Vuja? Vuju boli qrac što je glasno, on ide okolo raspituje se sa čim su kilfice i odakle da uzme pivo. Otprašiše MP svoj set, kratko i jebitačno. Bez mnogo filozofiranja. Pokušavam da ostanem objektivan koliko je to moguće, ali ovaj koncert su stvarno oduvali. Momci su svakom svirkom sve bolji, opušteniji i sigurniji u sebe. Ovo se ne može reći i za publiku. Oni su mi nešto bilo posramljeni, stajali sa strane i gledali. Pa jebem mu oca, to su vaši drugari, iz kraja, iz škole, sa posla, vaša podrška im je najbitnija! Razmrdali su se malo kasnije, ali nedovoljno. Sedi dole, publici jedva dvojka, bendu čista petica! Mi smo bili sledeći. Naravno ni mi nismo stali na binu. Rek’o bih da smo i mi bili opušteni, možda i previše. Glupirali se, pričali gluposti, pozdravljali goste, posebno one inostrane, da ne kažem Gastarbeiter, a bilo je i takvih. Sve u svemu, nismo bili loši, čak šta više iz ove perspektive, rek’o bih da smo bili čak i dobri. Ako ništa drugo, bar smo dobro raspoloženje i energiju preneli publici, koja se konačno probudila. Nakon nas pored bine izlaze stare kajle Hardfaced. Njih nema potrebe predstavljati, nekad su cepali moderan metalcore, sad su izbacili core, pa samo cepaju metal. Al svetski! Bez kompromisa, precizno, tačno, moćno. Iskustvo bije iz njih sa svih strana i u ogromnim količinama. Njihovu muziku možeš da voliš ili ne voliš, nije ni bitno, uživo ostavljaju bez daha. Suma sumarum, odličan koncert za jedan četvrtak. Čak šta više verovatno i bolji nego što smo svi očekivali.

Nedje u Bosni

I da, sve što je lepo ima i kraj, nažalost. Posle ovog kratkog druženja siguran sam da niko iz cela ekipe nema za čime da žali. Lepo smo se družili, posetili neke gradove koje neki od nas nisu nikada ranije, svirali, i ono što je možda i najbitnije zbližili se. Stvorili nova prijateljstva, upoznali jedne druge malo bolje, i podelili trenutke i uspomene koje će trajati doživotno. Koncerti se dese, neke pamtiš, druge zaboraviš, ali druženje i prijateljstva ostaju zauvek. Bit ovog nije surovo odrađivanje posla na bini, već deljenje ideja i učenje. Ako je svako od nas naučio nešto novo za ovo kratko vreme, onda smatram da smo uradili odličan posao. Svi mi, uključujući i mene, kukamo da nema gde i nema kome da se svira. Ali nije baš sve tako crno-belo. Uz malo cimanja, žrtvovanja i snalažljivosti, ima gde i ima kome. Sve se svodi na to koliko ti je zaista stalo do istog. Iz tog razloga zahvaljujem se Zeki, Marku, Lukiju, Ognjenu, Mihajlu, Džoniju i Banziću što sam uz njih dobio priliku da radim ono što zaista volim i u čemu uživam. I negde na samom početku rekoh kako smo mi 9-17 punks, pa ovo je bio idealan beg iz svakodnevnice. Vidimo se mi uskoro negde, a dotle ostajte mi zdravi, debeli i veseli.

 

Rajko

 

Text originalno objavljen u “Out of the darkness” #6, 04/2019

Comments

comments

Tags
Close