IzveštajiKoncerti

H2O, Battery, Sharp/Shock, Burning Fuel // 11.07.2019 // Viper Room, Beč

Sama pomisao na Battery vraća me u neku 1998/99 kada sam poput mnogih drugih provalio i ovaj bend. “Until The End” je jedna od kaseta koja se vrtela u mom kasetofonu do iznemoglosti. Jedan od onih albuma koje sam znao napamet i u sred noći. Svaki prelaz na bubnju, svaki ton na gitari, refren… i nakon 20 godina sve to i dalje držim u glavi. Možda mi danas to nije najbolji album ali… Battery su jedan od onih bendova koje nikad nisam prerastao, i dalje su tu visoko kotirani. I dalje su odlični. H20 sam gledao dva-tri puta. U Beogradu kad su bili prvi put bili su mi i najbolji. Mislim da je od tada prošlo desetak godina. Definitivno to nije bend zbog kojeg sam išao na ovaj koncert.

Par dana pre samog giga uleteo sam u brdo nekih obaveza i rešavanje svojih problema te sam nisam bio siguran da li ću uopšte uspeti da odem na koncert, ali kad je ortak javio  da je kupio kartu nije bilo vrdanja. Nacrtali smo se ispred kluba oko 19h i tako prvi bend propustili. Drugi su svirali Sharp/Shock. Pevač je pre nastupa na samom ulazu u klub petnaestak minuta štelovao glas. Kontao sam da je neki klošar na ko zna čemu pa bori bitku sa bubicama u glavi. Međutim, evo ti njega na bini sa gitarom. Sharp/Shock su mlađani bend iz LA, meni totalna nepoznanica, osim što je basista neki ultra-giga-mega poznat tattoo artist. Ostali članovi nemam pojma ko su. Muzika je nekakva melodija koju sam čuo ko zna koliko puta. Zvučali su mi neubedljivo i na granici da izađem iz kluba ali sam izdržao do kraja kada  su svirali “Silly Girl” od Descendents. Uz aplauz polu punog kluba povlače se i ustupaju mesto bendu zbog kojeg smo došli.

Nakon 20-tak minuta pauze vraćamo se u klub a Baterije se pune. Izlaze Brajan, Ken i ekipa i odmah kreću vrlo furiozno sa “In Our Hands”. Klub poprilično pun i atmosfera koja je bila sve bolja kako je vreme odmicalo. Ređaju se uglavnom stvari sa “Until The End” albuma. Skakanje i pevanje zajedno sa Brajnom bilo je konstantno, a on je pauze između pesama koristio da se zahvali i da priča kako je dolazio u Evropu sa 17/18 godina i da mu je Beč uvek bio jedan od najlepših gradova u kojima je svirao. Nastavlja se set ukupne dužine oko pola sata. Negde na sredini ide “That”ll Never Be Me” na kojoj gostuje stariji Tucman (Sentence) koji je na turneji sa njima. Ovu akciju inače ponavljaju na svakom gigu. Sjajno. Na toj stvari atmosfera je baš uzavrela. Dvadesetak ljudi non stop skače i leti sa jednog kraja sale ka drugoj.

Drugu polovinu svog repertoara od 12 pesama Battery započinju sa “We’re Gonna Fight” od 7 Seconds a na samom kraju sviraju i “Young till I Die” od istog benda. Koliko god je ta pesma odlična mislim da se poprilično izlizala i već svima smučila jer je jedno vreme obrađivao svaki drugi bend. Moram da priznam da je moglo više, odnosno duže da traje, ali i ovo što je bend isporučio bilo je odlično. Sjajan flashback dve decenije unazad.

Poslednji su svirali H2O. Na glavnoj gitari je opet neki novajlija. Skontao sam da svaki put kad ih gledam oni imaju novog gitaristu. H2O već duže vreme nije bend koji pratim ali ovaj put akcenat je stavljen na sjajan prvi album. Klub se napunio. Oni odlično navežbani. Sve pod konac, ali… kod njih ima tog ali, ima nešto što mi smeta. Previše mi je sve uglancano, namazano… Ni u ludilu ono što bend danas svira ne mogu da slušam, a od pesme “What Happened” uvek mi ne bude dobro.. Međutim par novijih stvari uvek izaziva delirijum kod publike. Ni ovde to nije izostalo. U 40 minuta svirke pročešljali su ceo materijal s akcentom na debi album. Nakon regularnog dela izašli su na bis ali smo mi vec tada bili van kluba.

Suma sumarum – retka je prilika da se uživo vidi Battery te sam puna srca otišao kući jer sam imao tu sreću.

 

Fotkao Tale

Comments

comments

Tags
Close