IntervjuiSrpski

Zoran Djuroski

Dugo je tinjala ideja da se uradi još jedan koncert Sparrera kod nas. Tačnije, nakon njihovog nastupa na Exitu pre tri godine kada je Collin oduševljenoj publici rekao „See you soon“, ne znam koliko je vas uzelo zdravo za gotovo te njegove reči, ali sam ja tada bio siguran da vredi da se potrudimo i da pokušamo da ih ugostimo bar još jednom. Dakle, od tada se kuvala priča u vezi njihovog povratka u Srbiju. Kao idealna opcija i logično rešenje nametnuo se To Be Punk Festival, a nakon što je Daryl pred kraj prošle godine potvrdio da bendu odgovara prvi vikend juna tako je i koncept samog festivala zidan oko njih. Imao sam tu čast da Cock Sparrer gledam desetak puta, išao sam zbog njih u Austriju, Češku, Nemačku, potom na onu čuvenu promociju „Here We Stand“ albuma u Wolverhampton početkom novembra 2007, gledao ih svaki put u Blackpoolu i naravno oba puta kod nas. Sumnjam da iko ko bude ovo čitao ne zna bukvalno sve o njima. Baš iz tog razloga nisam ni planirao da putem mejla radim intervju sa članovima benda. Osim petorice majstora na bini deo uže ekipe Sparrera čini još par veoma bitnih likova. Pod jedan tu je njihov drugar iz detinjstva Will koji im pomaže oko tehničkih i brojnih drugih detalja na samim nastupima, potom Paul North koji se brine o merchu i naravno Zoran Đuroski Đura iz Beograda koji je već deceniju i po na koncertima Sparrera njihov tonac. Đura je ceo svoj život posvetio punk muzici, brojni su bendovi u kojima je svirao ali o tome nekom drugom prilikom. U ovom kraćem razgovoru pred njegov polazak za Češku, gde Cock Sparrer očekuje koncert sedam dana pre novosadskog, tema naše priče bila je upravo njegova veza i saradnja sa ovim velikim bendom. Uživajte!

Kako se dogodio tvoj prvi susret kao tonca sa stranim bendovima, jednom prilikom si mi pomenuo priču vezanu za Soulfly a potom i za onaj prvi gig PTTB u Barutani ako se dobro sećam?

Đura: Moja priča i kontakti vezani za početak rada sa stranim velikim imenima počela je još 2002-2003. godine sa mojom organizacijom koncerata UK Subs i PTTB a nešto kasnije desio se i taj kontakt sa Soulfly i nekoliko veoma uspešnih evropskih turneja sa njima. To je bila prilika da se stekne puno novih saznanja o tome kako funkcioniše muzički biznis i sam život na turneji uopšte. Poznanstvo i saradnja sa Cock Sparrer datira od 2004, 2005. godine i to se desilo zaslugom tada Hollidays In The Sun a sada Rebellion festivala.

Vrlo brzo zauzeo si ulogu glavnog tonca i na Rebellionu. Kako je došlo do te saradnje?

Đura: Prvi kontakti i poziv na saradnju ostvareni su 2002. godine dolaskom glavnog promotera Rebellion festivala Darrena Russela u Beograd. Posle toga je sve istorija. U savakom slučaju, jedna duga i uspešna saradnja na opšte zadovoljstvo. Takođe, i neprocenjivo iskustvo za mene. Niko se tada nije bavio zvukom punk bendova uživo i imali su veliki problem čak i tamo. Ja sam već uveliko ovde radio sa domaćim bendovima i ubrzo je usledio spontani poziv.

Prisutan si bio na svakom Rebellionu od kako se iz Morecambe vratio u Blackpool 2006. Koji bend ti je bio najteži za saradnju, ko je imao najzahtevnije tehničke uslove i ko te je sa druge strane od velikih imena oduševio svojim minimalnim zahtevima?

Đura: Rebellion je tip festivala gde se svi bendovi moraju prilagoditi opštim uslovima svirke na jednom takvom mestu i to čini da veća imena redukuju svoje zahteve u odnosu na svoje solo turneje. Tretman bendova od strane ekipe koja radi na festivalu je super profesionalan tako da i najveća imena osećaju da su u sigurnim rukama što čini ceo vajb opuštenim. Naravno, nagledao sam se beskrajno dugih tonskih probi pojedinih bendova ali je sve to zanemarljivo spram opšte atmosfere.

Tamo si imao prilike da radiš i sa brojnim američkim bendovima, ima li razlike u samoj organizaciji jednog punk benda sa ostrva odnosno iz Evrope sa onim iz Amerike?

Đura: Najveća razlika je u tome da je za početak svim američkim bendovima nastup na Rebellion festivalu samo jedan od koncerata u okviru njihove evropske turneje. Samim tim oni su po pravilu dobro podamazana mašina i mogu da odrade svoj nastup rutinski na visokom nivou. Stari UK punk bendovi često ne rade turneje i onda im je to jedan od samo par nastupa te godine. Tu se nekad može osetiti velika razlika.

Odgledao si gomilu svega zahvajujući ulozi tonca, koja te je svirka iznenadila/oduševila, a opet da li je bilo imena od kojih si više očekivao, odnosno koja su te razočarala?

Đura: Najviše me oduševi ako bend koji ja lično volim i slušam razvali nastup. To je neprocenjivo. Posle toga je najveći stepen oduševljena kada otkriješ neko novo ime. Dešavala su se i razočaranja u neka veća imena i njihove isprazne nastupe ali to se stvarno retko dešava.

Cock SParrer @To Be PUnk, 01/06/ 2019 by Lea Bodor

I sad dolazimo do ključne stvari… kako si dospeo do uloge glavnog tonca Cock Sparrera?

Đura: Sa Sparrerima je moje upoznavanje trajalo duže vreme i ako sam im radio natupe još od 2004. godine.To je bend sa skoro orginalnom postavom i prijatelji su od svog detinjstva tako da su veoma probirljivi po pitanju novih saradnika.Sticajem sretnih okolnosti i uloženog truda našao sam se u uskom krugu ljudi oko benda.Izgradili smo super odnos i ta lepa priča traje i dalje.

Koliko je sa njima saradnja laka/teška, kako gledaš na to da su i dalje najveće punk ime i u čemu se oni razlikuju od ostatka drugih takođe dobrih bendova?

Đura: Saradnja je laka i opuštena u smislu međuljudskih odnosa i visoko profesionalna kada je u pitanju posao. Oni su jedno od ubedljivo najvećih imena na punk rock sceni i potrebno je imati veliko poštovanje prema njihovom statusu legendi.Jednostavno uspeli su da naprave kultne albume koji su se prenosili sa generacije nageneraciju kao neki sveti gral. Legenda o njima je samo rasla godinama i sad uživaju taj status zasluženo.

Ovo je treći put da Cock Sparrer dolazi u Srbiju. Brojne su velike i ozbiljne destinacije gde nisu bili nikada a imali su poziva. Imaš li objašnjenje za tu “tajnu vezu”?

Đura: Suludo zvuči ali mi je teško da to objasnim. Ja ih lično nikad nisam preterano terao na to. Sve je išlo korak po korak. Jednom kad su probali svidelo im se očigledno.Stekli su dobre prijatelje ovde i uspostavljeno je trajno poverenje u ljude. To je jedna od najvećih vrednost na današnjoj sceni i oni to umeju da cene.

Odgledao si sa FOH-a na desetine njihovih koncerata, koje pamtiš kao najbolje i da li ima pesama koje nikada nisu svirali uživo a voleo bi da jesu?

Đura: Koncert u Areni u Beču na otvorenom mi je jedan od najupečatljivijih kao i tri koncerta sa Rancid u Londonu. Svirka na Fusionu je takođe bila ludnica.Poslednja dva nastupa na Rebellionu 2016. takodje su za pamćenje.Na intimnom koncertu u 12 Baru u Londonu imao sam prilike da čujem set pesama za koje sam mislio da nikad neću i to je bio neopisiv osećaj.

Godine prolaze, jedan po jedan veliki stari bend odlazi sa scene… Realno je da za pet godina nećemo imati više nijedno originalno punk ime. Ko su po tvom mišljenju bendovi koji bi mogli da izrastu u njihove naslednike, ko te je od mlađih imena oduševio?

Đura: Nažalost stvari idu u smeru da više neće biti tako velikih i legendarnih imena ali noviji bendovi nastavljaju istim žarom i to raduje.Muzička industrija je digla ruke od tog muzičkog pravca odavno. Sve što se dešava ljudi drže u sopstvenim rukama i tako to  funkcioniše. Punk se razlio u mnogo pravaca i mislim da buduća velika imena treba tražiti među bendovima kojima je punk u osnovi ali su dozvoljeni i svi drugi mogući uticaji. Tu mislim na bendove poput: Idles, Slaves, Wonk Unit, Hands Off Gretel…

Comments

comments

Tags
Close