IntervjuiSrpski

VERBAL ASSAULT

Zaista je bilo uzbudljivo saznati da se može stupiti u kontakt sa Chrisom Jones-om, koji je pisao sve one super tekstove i čiji je bend Verbal Assault postao ‘klasik’ i jedan je od mojih omiljenih. Epilog je pred vama.

Kako si postao povezan sa punk/hardcore pričom?
Pete (gitarista) i ja smo bili drugari od detinjstva. Počeli smo da slušamo punk rock sa 14 godina, a onda su nas naši drugari iz Njuporta (Rhode Island) naložili na hardcore. (kakvo pitanje, takav odgovor – kuc)

 

A Verbal Assault?
Verbal Assault je nastao 1983. U Njuportu bio je super bend zvani Vicious Circle (Doug, koji je kasnije lupao bubnjeve u VA bio je njihov član), i oni su nas puštali da sviramo na njihovoj opremi posle njihovih proba, to je otprilike bio početak cele priče.

 

Kako ti se to sve čini iz današnje perspektive i u poređenju sa sadašnjom scenom?
Na to je teško odgovoriti, jer ne slušam puno novih bendova i ne idem na koncerte. U Americi, punk i hardcore je i dalje popularan i neki bendovi potpisuju i za veće kuće. Glavna stvar koju bi trebalo da imaš u glavi je da su SAD velika zemlja puna različitosti, te se scene po gradovima non-stop menjaju.

 

Šta za tebe predstavlja taj termin ‘scena’?
“Scena” za mene predstavlja grupu ljudi koji zajedno stvaraju različite stvari: muziku, fanzine itd. Nije mi bitna vrsta muzike. Na primer, Pete sad svira akustičnu gitaru sa ženom koja se zove Lois, koja je na Kill Rock Stars records. Oboje žive u Olympiji, WA, i iako je muzika daleko od Verbal Assault zvuka koliko može da bude, ljudi sa kojima sviraju su definitivno ‘scena’ u mojoj glavi.

 

U svojim ‘ranim hardcore danima’ mi je užasno smetalo štošta i trudio sam se da ‘ljudima otvorim oči’ dok bih pričao sa njima (npr. sa nekim tupavim mačo facama ili štaveć), a sad im se više podsmevam i ne trudim se da preterano utičem na njih. Da li se i dalje trudiš da promeniš nešto u svojoj okolini?
Mislim da humor i satira mogu biti efetivan način da nekom pokažeš šta misliš da je loše u nekoj situaciji. Ali, to ne bi trebalo da degeneriše u neki cinizam koji ćete naterati da digneš ruke i kažeš: “Jebiga, takav je svet”. Ono što mi je najvažnije je da ne govorim mnogo ljudima šta da rade nego da im nešto pokažem primerom (nisam siguran za prevod, sorry – kuc). Svi ljudi koje poštujem koriste Ian MacKaye-a kao primer za vođenje svog života. Umesto toga, oni jednostavno rade ono što misle da je u redu, i drže se tih stavova i verovanja. To je tih i suptilan način pokušavanja da nešto promeniš, ali funkcioniše na duži vremenski period.  

 

Koji su bendovi koji su izvršili najveći uticaj na tvoj život i zašto?
Kad sam bio mlađi, sjajni rani bendovi sa Rhode Island scene jer su dali Verbal Assault-u puno podrške kad smo počinjali. Bendovi povezani sa Dischord records (Minor Threat/Fugazi, Scream, Beefeater, etc.) bili su veliki uticaj pošto su bili toliko dobri i imali šta da kažu. Iako su Bad Brains imali/imaju svoje probleme, njihova muzika i činjenica da svu pevali o miru i ljubavi sa takvom surovošću (ovaj termin shvatiti pozitivno) su definitivno uticali na nas takođe.

 

Koji su to bendovi danas?
Da budem iskren, slabo slušam muziku danas. Uglavnom slušam vesti i talk show na Nacionalnom Javnom radiju, koji je grubo rečeno, američki ekvivalent engleskom BBC-u. Hardcore ne igra stvarnu ulogu u mom životu sad, premda su moja iskustva sa Verbal Assault imala ogroman uticaj na način na koji sad gledam na svet i život uopšte. Moji omiljeni bendovi su i dalje ‘oni klasični’, ali to je uglavnom zato što ne slušam mnogo novih stvari.

 

Čime se sad baviš u životu, šta je sa ostalim članovima. Uzgred, koliko imaš godina?
Rođen sam 1968-e, te imam 32-e. (Datum je 3.mart, ako neko hoće da mi pošalje čestitku za rođendan!) Evo šta rade bivši članovi Verbal Assault: Peter Chramiec (gitara) nastavio je da peva i svira gitaru za DC bend Rain Like the Sound of Trains. Skoro je počeo da svira akustaru sa Lois. Gledao sam ih na turneji i bilo je sjajno. Pete živi u Olympiji već neko vreme, te je normalno da se povezao sa ljudima oko Kill Rock Stars records-a i te scene. Dylan Roy (bas na većini Verbal Assault’s snimanja) je konstantno na turneji sa matorim bluzerom  Eddie Kirklandom. Džemuje sa njim već više od godinu dana, i ako ste fan akustičnog/električnog bluza, odlično je. (www.eddiekirkland.com>) Tom i Chris Gorman (bas i bubanj za vreme 1987, iako nikad nismo snimali sa njima) su formirali pop bend Belly sa našom prijateljicom Tany-om Donelly iz Throwing Muses. Belly su dosta dobro uradili za sebe početkom ‘90-ih, a raspali su se ‘95-e. Chris je dosta fotografisao za VA, a to i radi profesionalno u NjuJorku, gde i Tom živi. Tom je na omotu ‘Trial’-a. Nick Barbato (bubanj na ‘The Masses’ i ‘Learn’) je neko s kim zaista nisam popričao godinama… Moram ga naći negde… Darren Mock (basista od 1988-1990, na ‘On’ EP) je još jedna duša s kojom moram stupiti u kontakt. Poslednje što sam čuo je da ima indy label na zapadu… Doug Ernest (bubanj na Trial, Tiny Giants, On i Exit) je trenutno profesionalni ‘woodworker’ (radi sa drvenarijom), amaterski penjač po stenama, i bubnjar Rhode Island reggae akta zvanog The Ravers. Loši ja (vokalni solista) sam završio školu, zatim radio kao roudi i menadžer turneja za Belly u prvoj polovini 90-ih. Otad tražim smer u životu, žonglirajući sa čudnom kombinacijom pokušavanja da pišem dok kuvam ne bi li sačuvao krov nad glavom.

 

Verbal Assault at Gilman Street.

Koja su najbolja sećanja koja su ti hardcore i VA dali?
Uglavnom su to bila silna putovanja, i prilike da upoznaš toliko različitih ljudi. Dve evropske turneje zaista odskaču u mojoj glavi. Svirali smo par puta u onom što je tad bila Jugoslavija (Sarajevo, Ljubljana). Dosta razmišljam o tim koncertima, posebno sa svim što se desilo na Balkanu od tada.

 

Šta misliš od novoj vladi SAD. Šta će se promeniti?
GW Bush je moron i izbori su bili skaradna varka. Ne znam koliko toga će se promeniti,  pošto je Kongres dosta podeljen i mnogi su i dalje besni zbog svega šo se desilo. Interesantno je šta će biti sa inostranom političkom praksom. Niko nije o tome mnogo pričao za vreme izbora, a ono šta je Bush predložio je idiotski: vraćanje trupa SAD sa Kosova, i onaj debilni “Odbrambeno raketni program”, koji neće funkcionisati, a koštao je milijarde dolara. Biće fascinantno (zastrašujuće u stvari) gledati Busha kako se snalazi u stvarnim problemima kad naiđu (na Srednjem istoku na primer).    

 

Reci mi o čemu je pesma “Understand”? Pominješ bombe, patnju, ljudsku glupost, to je jedna od pesama čiji me je teskt zainteresovao a nisam ga razumeo.
Napisao sam “Understand” o mojo drugarici iz srednje škole. Bila je divna osoba, ali je njen otac bio vojno lice i time je absorbovala mnoge njegove desničarske stavove. To je bilo kad je Regan visoko jahao i radio mnoge grozne stvari, posebno u Centralnoj Americi. Ona je prosto odbijala da vidi šta se dešava i ja sam samo postajao frustriran ‘WHY CAN’T YOU UNDERSTAND? SAD su tako moćna država, to sam tad osećao a i sad, a neznanje njenih građana o onome što vlada radi (‘u naše ime’ navodno) donosi dosta patnje širom sveta.

 

Da li si se ikad osećao loše na bini i zašto?
Da, mnogo puta (Imali smo mnogo turneja.) Nekad je to bilo samo od umora ili neraspoloženja/bolesti, groznog zvuka itd. Najgore je bilo kad je bilo nasilja na svirkama, ili kad bi ljudi slemovali čisto zbog slemovanja, ne obraćajući pažnju jedni na druge. Osećali bi se kao da smo soundtrack za ljudsku glupost, i tad bi samo blenuo u daljinu i mislio: “Šta ja radim ovde?”

 

Koje misliš da su najveće iluzije ljudi danas? Koliko misliš da se razlikuješ od prosečnog Amerikanca?
Ono što me najviše brine u mojoj zemlji ovih dana je, pošto nam privreda dobro ide (bar za neke) i zemlja je u relativnom miru, postali smo suviše zatvoreni i ignorišemo mnoge probleme okoline koji se javljaju (‘Globalno zagrevanje? Nema problema, uključiću klima uređaj u kolima!’) Ne znam koliko se razlikujem od prosečnog Amerikanca. Većina ljudi ovde shvata da se nešto ozbiljno loše dešava sa načinom rada naše vlade (što je jedan od razloga zbog kojih malo nas glasa). Volim da mislim da barem razaznajem koje stvari bi trebalo uraditi (ograničiti uticaj korporacija u politici, ojačati sindikatre radnika, smanjiti vojni budžet itd), ali nemam sve odgovore.

 

Koje su bile tvoje iluzije kad si bio klinac?
Pretpostavljam da sam mnogo razmišljao o tome “Eh kad bi svi razmišljali kao mi…promenili bi svet preko noći”. Naravno da nije tako, i promene su teži i sporiji proces, i nemamo uvek rešenja.

 

Ima li nečeg ultra-smešnog sa tih silnih turneja zbog čega se i danas nasmeješ?
Ništa smešno i zabavno se nije desilo sa Verbal Assault. Pre i posle svake svirke bi sedeli u tužnoj tišini. Onda bi išli pravo u krevet posle obroka od kaše i tople česmovače. Just kidding!

 

Da li si i posle raspada benda imao želju da pišeš tekstove?
Ironično, uvek mi je bilo teško da napišem tekst, te posle raspada Verbal Assault, to sam i prestao. Pre par godina sam nešto pokušavao, ali se to nije ovajdilo. Napisao sam uvodnik za prvi deo reizdanja.

 

Kad sam te pitao o iluzijama… mislio sam na one koje proističu iz našeg načina života. Ljudi često imaju iluzije da su nezadovoljni iako je sve ok, a kad ništa nije ok onda se pretvaraju da su super.
Na to je teško odgovoriti. Kad sam napisao “Our Illusions”, to se odnosilo na elemente scene za koje sam mislio da su licemerni i neiskreni. To su bile ‘iluzije’ na koje sam ja mislio, i mislim da se to razlikuje od toga o čemu ti pričaš.

 

Ok, poslednje reči, poruka fanovima (i fankinjama!) i ako imaš još štogod pametno da kažeš…
Hvala svima koji su odgovorili vebsajtu: bilo je zaista pohvalno i ubedilo me je da radimo pravu stvar sa reizdanjem. Iako se Verbal Assault neće ponovo sastaviti, duh benda postoji i dalje.

 

Intervju radjen početkom milenijuma za treći broj fanzina “Atimski Mrav” koji nikad objavljen nije.

Comments

comments

Tags

Slični članci

Close