IntervjuiSrpski

Unison – 20 godina od albuma “Death In The Cradle”

"Konstruktivni bes je nekako sam izlazio iz melodija i tekstova. Izašli smo iz nekoliko sukoba sa mnogo mrtvih koji još uvek nisu pobrojani, milioni Jugoslovena su otišli iz zemlje, ogroman broj izbeglica se ulio u Srbiju, dinar se vozio toboganom gore-dole… meni je bilo potrebno da pišem o tim stvarima, a ne o temama koje su karakteristične za straight edge. "

Prvi susret sa bendom Unison dogodio mi se 1997. Video sam reklamu i intervju u fanzinu “3 Drugara” i onda skontao da se, tek objavljeni, EP za holandski “Singidunum Records” sa kasetom za lučanski “Energy” nalaze u Explosive katalogu iz Novog Sada koji sam redovno dobijao. Okrenem ih i pitam, da li imaju taj singl i na kaseti? Usledio je odgovor: “Hm, ne, ovo je objavljeno samo na vinilu, nema kasetne verzije”. Nisam uzeo singl jer sam bio u fazonu “Koji će mi ploča. Ko to još nabavlja?”. Njihovu kasetu, sa mnogim drugim, naručio sam od izdavača iz Lučana. Dejan iz “Energy Records” poslao mi je Mob Law, Stonewall, Foce Union i “From The Bottom Of My Heart… Straight Edge” od Unisona. Sve se to čuva i dan danas. Unison singl sam nabavio nešto kasnije kad sam stupio u kontakt sa Pandžom. Ima tome više od 20 godina. Kasnije sam upoznao Kuzmana, dok su mi Miloš i Vuk uvek bili, kao i danas, samo Miloš i Vuk iz Unisona. Kad sam malo dublje zakačio celu priču zvanu pank do mene stiže kaseta “Death In The Cradle”. Kao 15-godišnjak bio sam u fazonu da je album dosta drugačiji ali mi se svideo. Bio je prekretnica bendu, odlazak u malo istripovanije vode. Muzički bend je evoluirao i potpuno me pridobio. Na omotu je bila fotka voza sa beogradske železniče stanice, koju su ove godine ovi zlotvori definitivno zatvorili. Pored crnog omota i onih tačaka ispred i iza imena benda, album krase mračniji tekstovi i brža svirka pod jakim uticajem Final Conflicta. To sam provalio tek par godina kasnije. Prvi put Unison sam gledao 1999. u novembru, u Domu omladine. Tada već u izmenjenoj postavi, sa Vojinom i Srletom počeli su cert sa “Enlightenment”. Malo me sećanje i popušta ali znam da je za kraj odsvirana “Withstand Temptation” koju sam i ja otpevao i to sve sa onom završnicom kakva je na prvoj kaseti a ne na singlu. Sećam se da me je Miloš samo pogledao, sa osmehom u fazonu “vidi ti malog kako je skinuo sve”. Nakon toga gledao sam ih sigurno još 15-tak puta, i kao petorku, kao i poslednji koncert za koji nismo imali pojma da je poslednji. Unison su bili jedan od retkih bendova koji je u Beogradu imao publiku, od 200-300 ljudi po svirci. Koncerte nisu održavali često već samo kada su imali nešto novo da ponude. Postojali su 18 godina, objavili brdo izdanja ali ipak i dalje mi je najdraže “Death In The Cradle”, objavljeno 1998. Ne znam zašto ali tih 18 minuta i dan danas me obara s nogu. Znam svaki rif, svaki prelaz na bubnju, verovatno i sve tekstove, pa čak i onaj kraj albuma i pesme “Suffer / Alone”, onaj prelazak preko žica gitare – savršeno. Pisao sam o tome već, ako bi se pravila lista najbitnijih albuma od 90-ih na ovamo ovaj album bi mi bez polemike bio broj 1. Kako je prošlo 20 godina od izlaska te kasete, sklopio sam par pitanja i prosledio ih Milošu, koji mi je uvek bio enigma. Povučen, tih, ne sećam se da sam pročitao intervju koji je on dao, a samo ja sam ih uradio dva. Ne znam kako ćete vi shvatiti ovaj razgovor. Nekom će verovatno biti samo preterana nostalgija, nekom možda i bespotreban. Kako god… Moj savet je – ako nemate izdanje “Death In The Cradle” obavezno ga nabavite, ako ga imate preslušajte ga ponovo. Manje od 20 minuta čiste esencije srpskog hardcore/punka, za koji se nadam da će se jednom pojaviti i na vinilu jer izdanje to zaslužuje.

Intervju by Nemanja

Nakon singla objavljenog u Holandiji došlo je do promene u bendu, Aca (Milošević) je izašao, Pandža prelazi na bass gitaru. Koliko je to sve “poremetilo” bend i zašto vas je on napustio?

Miloš: Da budem iskren, ne sećam se mnogo toga iz svoje prošlosti i ukoliko neki podatak iz svog života ne bih zapisao, brzo bi odlazio u zaborav – poput ovog. Pojasnio bih: nisam zaboravio Acu! To nikako.
Ono što znam, ili bar verujem da znam, jeste da sa Acom nismo imali nikakav problem, nesporazum ili bilo kakve suprotnosti što se tiče “vizije” kakav .Unison. bi trebalo da bude, ili kakav je njegov pristup bendu. Sa Acom se sve nekako dogodilo spontano i očekivano. Obaveze oko škole, privatne stvari, perspektiva koja je nikakva u to vreme u Beogradu i Srbiji (i što se muzike tiče i života uopšte)… On je krenuo na jednu stranu, mi ostali smo produžili dalje. Aca je bio bitan za .Unison. ali nikada nije bio “stub” u bendu (u smislu kako smatram da su to bili Pandža na početku, Vuk sve vreme i Kuzman – u svim navratima kada je bio za bubnjevima). Opet, to ne znači da su Srđan, Stanko, ili Vojin bili nebitni. Nikako to ne mislim. Ali pesme su pravili Pandža (počeci benda), Vuk i Kuzman. Čini mi se da je u celoj diskografiji Stanko zaslužan za melodiju “The Cow” (album iz 2006,”The Sum”). I ne mislim samo na pravljenje melodija ili pisanje tekstova (i Pandža i Vuk i Kuzman su dali neke od najpoznatijih tekstova .Unison.), već i angažovanost oko logističke strane postojanja jednog benda: organizovanje koncerata, povezivanje i dopisivanje sa prijateljima iz Srbije, Ex-SFRJ ili iz sveta, traženje izdavača, dizajnera, umetnika i fotografa za omote… U tom smislu mislim na stub benda. Odlazak Spaleta, Dušana Spasojevića, prvog bubnjara .Unison.-a takođe je bitan ako ne i mnogo bitniji od odlaska Ace pošto je on bio tu, na samom početku. Ali opet…

1998.

“Death In The Cradle” je krasio dosta drugačiji zvuk, mene je podsetio na Final Conflict, a i tematika tekstova je dosta drugačija, mračnija… Šta je bio uzrok takve promene? Je li muziku radila jedna osoba ili svi zajedno, takođe i tekstove pisao si ih samo ti ili su i ostali učestvovali?

Miloš: Meni je Final Conflict došao u život uz Vuka. On je voleo takvu vrstu hardcore-a: Visual Discrimination, japanski hardcore, Final Conflict, Concrete Sox, Heresy, Discharge, Crucifix, SNFU… On se nije nešto ložio na straight edge muziku, i kao takav, bio je balans između nas na početku benda, pošto smo mi bili navučeni na Wade Awake, Up Front, Gorilla Biscuits, Insted, Crippled Youth, Bold, Youth Of Today, Scraps, Nations On Fire… Kuzman je uvek bio najraznovrsniji što se muzike tiče i meni je izgledao i tad a i sad kao enciklopedija alternativne muzike. Negde u to vreme odlepili smo na Struggle, Unbroken, Echonochrist, Born Against, Battery, Burn. Nomeansno i Fugazi su se podrazumevali. Mislim da uticaj svega toga i te kako ima u pesmama .Unison. ali i na albumu “Death In The Cradle”. Na poznijim materijalima, taj utisak će se mnogo više osetiti ali će se i uklopiti u našu muziku i postaće prepoznatljivo kao naš zvuk. Bar ja to tako doživljavam sa ove distance. Podrazumeva se da je prelaz sa straight edge na hardcore/punk bio mnogo kompleksniji od toga da smo počeli da slušamo drugačiju muziku. Sve oko nas je vuklo na tu promenu. I sad, ako bih mogao da se odmaknem i da pogledam na nas iz daljine u prostoru i vremenu i da vidim i Kuzmana i Vuka i Srđana ili Stanka i sebe, taj korak od straight edge na hardcore/punk (sa dodirom anarho/crust ideologije) izgleda mi normalno. Nije da smo mi postali odrasli a da je straight egde za klince. Nikako to. Straight edge je meni jako bitan period života. Ali ta svest koja je karakterističnija za hardcore/punk mi se nekako nametnula sama od sebe u prostoru, u okruženju i u vremenu u koje smo zaglibili kao ljudi. Konstruktivni bes je nekako sam izlazio iz melodija i tekstova. Izašli smo iz nekolikih sukoba sa mnogo mrtvih koji još uvek nisu pobrojani, milioni Jugoslovena su otišli iz zemlje, ogroman broj izbeglica se ulio u Srbiju, dinar se vozio toboganom gore-dole… meni je bilo potrebno da pišem o tim stvarima, a ne o temama koje su karakteristične za straight edge. Verujem da je na isti način bilo i drugima u bendu. Iako sam bio napustio školu u tom nekom periodu i počeo da radim jer para nije bilo, shvatio sam da me književnost privlači i zaokuplja koliko i muzika ako ne i više. Gutao sam poeziju, dramska dela, kratke priče, teoriju, romane, filozofiju, da bih na kraju i završio vanredno školu kako bih uspeo da se upišem na Filološki fakultet (na kojem sam i diplomirao 2008. na Katedri za Opštu književost i teoriju književnosti). U isto vreme prolazio sam kroz veoma težak period u porodici a i sa tadašnjom devojkom… I, generalno sve to kada se spoji, politička situacija koja traje u nedogled i ne vidi joj se kraj, problemi kod kuće, razočaranja u ljubavi, odustajanje od škole… sve se to odrazilo na moju kreativnu stranu. Iskristalisala se i želja u meni da preko individualnog prikažem opšte i to sam pokušavao da iskažem koristeći slike, motive, metafore. Imao sam potrebu da upišem sebe u tekst ali i da te emocije, doživljaje prikažem poetičnijim. Nekako samo po sebi, te pesme nisu nikad bile potpuno zaokružene, ostavljao bih nedorečenost i otvorenost teksta za tumačenja. Daleko da su to bili komplikovani tekstovi! Prosto, u beogradskoj školi pisanja (hardcore) tekstova, jedini uzori su mi bili Bogun (Stonewall), Cobe (Stonewall, Austerity) i Miša iz Rampage-a. Mislim da je način na koji su oni pristupali jednoj temi, emociji ili događaju, pišući pesme za svoje bendove, u mnogome uticao na mene.

Što se tekstova tiče, sa “Death In The Cradle” još uvek nisam pisao kako sam pisao kasnije, ali kao što je muzika tog albuma najavila pravac u koji će s vremenom, lagano doći .Unison., tako je čini mi se bilo i sa tekstovima. Kad govorim o onima koje sam ja napisao (a pisali su i Vuk i Pandža i Kuzman), takozvana “redakcija” tekstova uvek je bila prisutna u bendu i koliko me sećanje služi, svi su učestovali u konačnom obliku teksta. Dakle, svi smo učestvovali i u muzici i u tekstovima. Na albumu su Kuzmanove melodije “Fall”,” Slip Away”, “Jealousy”, “Suffer/Alone”, a od tekstova, “Circle” i “Point”. Moji tekstovi su “Enlightment”, “Fall”, “Slip Away”, “Jealousy”, “Get It Back”, “Silence”, “Suffer/Alone”. Mislim da su sve ostale melodije Vukove, kao i tekst za pesmu “Again”. Ali to nama nikada nije bilo bitno šta je ko od nas napisao i napravio, ukoliko je doprinosio i bio aktivan. Sve je to naše, i mi smo to stvorili. Meni lično to nije najbolji naš materijal ali jeste među najbitnijim. Može biti da je neka melodija/tekst i Pandžino delo, nemam pojma, prošlo je dosta vremena a meni te stvari nisu bitne. Ovo iznad, napomenuo sam prosto kao primer toga koliko su svi učestvovali u svemu a moguće i da sam tu pogrešio i možda sam nekom nenamerno uskratio autorstvo. Ako sam napravio grešku, ispraviću. Nikada nismo potpisivali ko je od nas autor čega, osim što bismo na albumu pomenuli druge koji su pravili pesme sa nama, ili ih sa nama snimali.

Album je prvobitno objavljen na kaseti a deset godina i na disku (Ha-Ko). Kako je tekao sam proces nastanka pesama?

Miloš: Svaki član .Unison. imao je svoju muziku koju sluša, omiljene bendove, omiljeni muzički pravac. Naravno, tu je postojao “zajednički skup” bendova koji su svima nama bili među omiljenim u to vreme, i hardcore/punk kao pravac. A i kako smo 12. i 13. jula 1997, kada se snimao materijal koji će kasnije dobiti naziv “Death In The Cradle”, mi i dalje bili mladi i zeleni u svetu hardcore/punk muzike, mi smo želeli da damo 100% od sebe, kako muzički, tako i tekstualno. Lično ne mislim da je “Death In The Cradle”mračan album, mislim da je vreme u kom smo stvarali taj album bilo mračno (Nomeansno – Dark Ages), a album, odnosno pesme na njemu reflektuju to kako smo se mi kao dvadesetogodišnjaci osećali u tom izgubljenom vremenu i prostoru. Od rođenja do snimanja albuma nas četvorica kao pojedinci već smo promenili dva naziva države (SFRJ i SRJ) da bismo do okončanja benda promenili još dva – SCG i Republika Srbija), odnosno sve ukupno četiri naziva države a da se nismo pomerili s mesta. Za to vreme se raspala SFRJ, vodili su se ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, pa i ono početno i poslednje ludilo na Kosovu. Sankcije su uvedene, deo naroda je demonstrirao svako veče na ulicama, granice su zatvorene, prodavnice sa praznim rafovima. U to vreme, ja sam sa Labudovog brda išao rolšulama, biciklom ili pešice u školu koja je bila na Novom Beogradu pošto je gradski prevoz bio u “autu”… Ali mi smo se okupljali: ili kod Suzane (CS-1, danas u Halftones-ima) u studiju na Dedinju, ili u Zemunu u studiju “5.”, ili kod ortaka Uroša u podrumu na Dedinju, na Miljakovcu ili po kućama. Pamtim da smo Vuk i ja dosta pesama započinjali u kućnoj radinosti, pa bismo na probama, Vuk na gitari i ja na bubnjevima – loše na bubnjevima, dakako, prezentovali ostalima obrise pesme i onda dorađivali i usavršavali. Bili smo dobri prijatelji. Družili smo se i držali zajedno. Iz straight edge lako se nametnuo sirovi hardcore/punk kao jedini izraz kod svih nas. Verujem i kao reakcija na sve što se dešava u društvu. Snimano je 1997. a izašlo na kaseti za “F.U.R. Collective” 1998, ali nemam predstavu u kom tiražu. Za desetogodišnjicu od objavljivanja kasete, izlazi reizdanjena CD za “Ha-Ko Records”. Na drugo izdanje dodali smo i snimak našeg koncerta, Live in Freiburg. Oni su to izdavali, narezivali, štancovali po potrebi, za koncerte. Možda je bilo 200-300 primeraka sa odštampanim CD-ovima. Govorim o 2008. godini. Cena diska bila je 250 dinara, oko 3 eura.

Cover izdanja, crn sa belim slovima i vozom na slici. Bila je i radna verzija omota, potpuno drugačija.

Miloš: Oko omota se angažovao Pandža koji je kontaktirao ortaka, fotografa Marka Krunića (koji je već dugo u Americi). Pre par dana sam cimnuo Marka da mi da malo više informacija za Out Of The Darkness i ovo mi je odgovorio dobri Marko: “Sećam se da je ta fotka bila druga verzija omota; prva je bila neka moja dupla ekspozcijia. Anyway, fotkano je namenski za vaš album. Bojan (Pandža) i ja smo se našli recimo na Trgu (Republike), preslušao sam album na njegovom walkman-u i on je predložio da se spustimo na štajgu, oronuli simbol propasti našeg grada i zemlje. Bio je neki jesenji tmurni dan, samo dva frame-a sam snimio tog voza koji upravo polazi i napušta Beograd jer sam imao samo jedan 35mm film sa 36 snimaka. Kada sam razvio film i uradio kontakt kopiju bilo je jasno da je to ta fotka. Mislim da sam uradio par printova i da ste i vi jednoglasno odabrali tu fotku, the rest is history.”

F.U.R. se u to vreme tek pojavio i nakon Hitmana i Concrete Wormsa objavljuje i vama album na kaseti. Zašto materijal nije izašao i na vinilu?

Miloš: U principu, mi smo se nadali da će album izaći na vinilu, za Koraćev “Singidunum Records” ali se to nije dogodilo. Bio sam u stalnoj prepisci sa Markom u tom period. Ipak, Death in the Cradle se nije uklopio u njegovu viziju jer je njemu to delovalo suviše mračno ili suviše mu je vuklo na metal, nisam najsigurniji koji je izraz upotrebio ali činjenica je da mi više nismo ni furali straight edge. Druga strana, o kojoj nismo pričali, ali koju bih mogao da rekonstruišem posle toliko godina je ta i da je on izdao album na ploči, to ne bi mogao da plasira na pravi način, budući da mi nikako nismo mogli da mrdnemo dupeta iz zemlje. Nakon tog razočarenja sa naše strane pojavio se “F.U.R. Collective” koji je 1998. objavio kasetu, ne znam u koliko primeraka ali je od starta bila super prihvaćena.

Koliko ste svirali u to vreme? Imam problem što možda malo više idelizujem ceo taj period jer nisam bio prisutan pa mi reci nešto i o posećenosti, najdržim gigovima.

Blitz babies, On the run, Unison 26/09/1996 @KST, Beograd

Miloš: Bistrio sam malo po papirima, po arhivi i presklipingu u pokušaju da rekonstruišem priču oko albuma, i shvatio da se o .Unison. pisalo kao o bendu koji je veoma koncertno aktivan (priznajem, svi intervjui koje imam u arhivi su iz kasnijeg perioda). Međutim, .Unison. je odsvirao svega 11. koncerata do početka snimanja albuma, odnosno do jula 1997! Svirali smo: Pančevo, Novi Sad (Garuda), Smederevo (Dom vojske ) i dosta koncerata u Beogradu – klub Tren dva puta zaredom, drugi put, u martu 1996. bio nam je takozvani reunion koncert, nakon Vukovog povratka iz Kanade, pa dvaput SKC, jednom KST, zatim Manijak u podzemnom kod Terazija, potom St. James kao i atomsko sklonište Plima, OŠ “Drinka Pavlović”. Iza nas su bila izdanja “Straight Edge From The Heart” demo iz oktobra 1994, “Movement, Not Fashion” demo iz februara 1995, a objavljeni kao jedan materijal pod br. 01 za lučanski “Energy Records” aprila 1996. U septembru te godine snimili smo “Seveninch” koji je objavljen takođe kao br. 01 ali za gastarbajterski (u najpozitivnijem smislu reči) holandski “Singidunum Records” u velikih 1000 primeraka. To je ujedno bio i naš prvi vinil. Svirali smo sa brojnim tada aktuelnim bendovima: Rampage, Mob Law, Hitman, By Pass, Austerity, Fall Down, Prime Step, On the Run, Blitz Babies, To Live For, Incarnate ’88, Voice of Minority, Everlast, Block out, Meat Market, CS-1, Van pameti, Sport i reinkarnacija, Mushroom, Blind Side, Earth, Hands in Ashes, KBO!, Vox Populi. Govorim o periodu do albuma “Death in the Cradle”. Marko Korać je bio posrednik da Blitz Babies dođe u Srbiju (tačnije, u SR Jugoslaviju) u septembru ’96. u Beogradu (KST), a kako je u to vreme podržao i nas i objavio nam singl, nametnulo se da i .Unison. budu gosti na tom koncertu. Lično, koncert koji smo tada održali sa On the Run i australijskim bendom Blitz Babies, za mene predstavlja trenutak kada nas je šira, ona starija muzička ekipa u Beogradu prihvatila. Mislim da je i pristup tom koncertu bio drugačiji za nas jer smo želeli da damo maksimum u legendarnom KST, klubu koji je tada još uvek važio za klub sa odličnim zvukom i uslovima za svirku. Bilo je dosta reakcija na taj koncert i na naš nastup. Ako se ne varam, to je bio prvi inostrani bend koji je svirao u Beogradu posle dužeg perioda. Taj bih koncert izdvojio. Takođe, nama su bili jako dragi i bitni koncerti u malim prostorima poput kluba Tren gde se okupljala ekipa koja je delila neke zajedničke vrednosti sa nama ili mi sa njima. Smo svi bili drugari, prijatelji, poznanici: delili muziku, razmenjivali istu, kopirali tekstove sa omota ploča, bili članovi drugih bendova pa su koncerti u tim malim prostorima bili nešto kao izlazak za nas tih godina. Tu je uvek bilo između 100, 200 čak do 300 ljudi. Cena karata je bila smešna. Nikome od nas nisu bile bitne pare. Svirali smo jer smo voleli da se družimo i da stvaramo, pa ako to ispadne još i dobro – šta ćeš više. Pamtim još uvek završetak koncerta ’95. u Trenu. Svirali smo sa Hitman i posle koncerta Aca (Choice) nam je prišao i podelio “zaradu” sa nama. Nije to bilo mnogo, naravno, ali čin je bio lep i puno mi znači. Aca i Hitman su uvek bili deo te neke druge scene (ili smo to bili mi) ako tako nešto uopšte postoji, ali tim činom, po mom mišljenju, Aca je obrisao tu imaginarnu liniju koja nas je razdvala. Nije stvar u parama, to želim da podvučen. Ali to da neko “ko nije naš” podeli sa nama kao sa svojim je nešto što se meni urezalo u svesti i ostalo deo pamćenja – a malo toga iz tog perioda je ostalo u mojoj glavi.

Kada sam već pomenuo Marka Koraća, setio sam se da je nakon objavljivanja 7” imao veliku želju da nam organizuje turneju po Holandiji. Međutim, do evropske turneje sa hrvatskim drugarima Senata Fox (zahvaljujući Žuletu i “Good Samaritan Records” iz Banja Luke), .Unison. nije uspevao da dobije vize, tako da i nismo izašli sa prostora bivše SFRJ. Par godina nakon “Death In The Cradle” albuma, .Unison. je imao kraći izlet van Srbije: “Surfing SFRJ” mini-tur, kako smo ta tri koncerta zvali između nas. Svirali smo 01.11.2002. u Banja Luci u klubu Geto, pa 02.11. u Zagrebu sa Outre i još 2 benda i 03.11. u Ajdovščini U vrtiću sa Shock Treatment iz Italije i End Stand iz Finske.Tu je bio jedan događaj koji mislim da nikada neću moći da zaboravim, iako mu nisam prisustvovao. Prepričavam: krenuli smo kombijem od Banja Luke ka Zagrebu kada su nam javili da se nacisti skupljaju ispred kluba Attack, jer dolaze Srbi. Kada smo stigli, nije bilo nacista, svi su bili super raspoloženi i imali smo, kao i uvek u Hrvatskoj i Zagrebu, fantastičan koncert. Ali, dok smo putovali ka Attack-u, Six, iz benda Analena, izazvao je ove idiote, kako bi se potukli, kako bi mogli da pozovu muriju i na taj način rasterali naciste. Tucman se takođe uključio, poprskao suzavcem ove mentole i oni su zapalili…

Kako je teklo snimanje kod Dadija u legendarnoj Kazablanci, zašto su svi bendovi išli kod njega u to vreme i šta je s njim danas?

Dadi, Vuk, Stole i Srle za vreme snimanja “Resignation Speaks: I Will Be A Corpse” albuma @Kazablanka studio, mart 2002.

Miloš: Svi smo bili ili školarci ili studenti, niko od nas nije poticao iz neke bogate porodice a kako je zemlja bila u raspadu i kako ništa nije funkcionisalo, tako je bilo i snimanje i uslovi za snimanje. Mislim da su nas ortaci iz Rampage uvukli u studio “Casablanca”, ali to je samo moja verzija događaja. Meša mi se sve jer sam ja u tom periodu pevao i u Stonewall, i lupao bubanj za Rejected a svi smo snimali kod Dadija u studiju. Zašto smo išli kod njega? Pa bio je jeftin, već je radio hardcore i punk. Imao je svoju opremu a radio je i produkciju. Snimanje je izgledalo otprilike ovako: uvežbamo pesme, odaberemo neki album koji nam je bio drag i u kom pravcu bismo voleli da se naš zvuk razvije, dogovorimo sa Dadijem dva dana u nedelji i dok on namešta bubanj mi mu predočimo šta smo smislili. I to bi bilo to. Pesme smo snimali rekordno brzo jer bismo ih prethodno navežbali a većinu vremena od ta dva dana, radili bismo mix i produkciju. Tek bismo nekoliko godina kasnije mix i produkciju radili sa drugim ljudima (Đura, Feđa ili Radule), a snimanje je ostajalo isto. Pored nas i navedenih bendova, sećam se da je Austerity tu snimao. Dadija često i dan-danas sretnem u kraju pošto me je od 2006. život odveo u njegov kraj u Beogradu. Ostario je i ako sam dobro shvatio imao je dosta problema sa zdravljem. Nisam siguran da li me prepozna iako mu se uvek javim.

O čemu govori pesma “Again” koja se sastoji samo od jedne rečenice?

Miloš: Mislim da je Vuk napisao “Again”, nisam 100% siguran, a ne volim kada grešim. “I swear you won’t see me down again” je ceo tekst i prva asocijacija mi je na Discharge, upravo zbog te jednostavne, sažete, sirove misli. Ne znam kako bih tu jednu rečenicu mogao pojasniti više – sama govori za sebe a ujedno može da se odnosi na mnogo toga.

Kasnije ste ponovo snimili pesmu “Circle”, zašto? Koja ti je verzija draža i zbog čega ?

Miloš: Na albumu “Pearls Before Swine” (2008) snimili smo “Circle” opet. Pored produkcije i nešto drugačijeg načina sviranja iste melodije i pevanja istog teksta, mislim da se pesma ni u čemu ne razlikuje od originalne verzije. Izbacio sam, odnosno nisam otpevao “Love is gone… trust is gone”. Bilo mi je suvišno. Nema tu “draže”. To je ista pesma čije su verzije podjednako drage. Mislim da smo na samom snimanju naprosto odlučili da snimimo i “Circle”. Zašto baš nju od svih, ne sećam se.

Da li ima neka pesma za koju bi voleo da ipak nije završila na albumu?

Miloš: .Unison. nije imao veliki broj pesama koje bismo smislili, uvežbali a da ih nismo snimili. Mislim da nema ni pet takvih pesama, ako ima i toliko. Naš rad na pesmama nekako je tako funkcionisao da pesme koje su nama bile ‘nako, nismo više ni vežbali, otpadale su – a samim tim nisu imale ni šansu da budu snimljene. Bile su mrtvorođenčad. Tu je bilo mnogo izdanja i još više pesama i uvek je bio problem kako da napravimo spisak za koncert a da uključimo i stare, i nove i one koje ne bi trebalo da propustimo da odsviramo. Naravno, u tome su nam dve pojedinost mnogo olakšale izbor – prva, okolnost da uz sankcije koje smo kao društvo i građani osećali, bili smo na udaru sankcija koju pesmu od onih pre “Death in the Cradle” smemo da sviramo a koju ne. To je na neki način i iskristalisalo da se određene pesme nikada ne nađu na koncertu. Nekada bismo odstupili od sankcija i svirali sve što nam padne na pamet, ali opet, i tu dolazi druga okolnost: imali smo sreću da imamo takav spoj među sobom kao bend i vrlo lako čini mi se stvarali bismo pesme koje bi nadmašile one, stare. I tako u nedogled, dok nismo okačili kopačke o klin… U tom smislu, stvarno ne postoji pesma ni na “Death in the Cradle”, ni iz ranijeg, niti iz kasnijeg perioda da smo je snimili a da mi je sada zbog toga žao, da se kajem ili tome slično. Postoje numere poput “Withstand Temptations” koje su diskutabilne zbog mnogo razloga ali prvenstveno mislim na tekst ali ni zbog nje mi nije žao. Bili smo bend koji je bio u stalnoj evoluciji, na ovaj ili na onaj način i ponekad su naši tekstovi, melodije mogli nekome izgledati smešno ili preozbiljno ili kao mračno proseravanje… ali sve smo to bili mi. I u tom vremenu kada smo pravili na primer “Withstand Temptations” ili “Komorijenti”, ili “Enough” odnosno “The Untitled”, mi smo davali naš maksimum u tom vremenu. A nije pametno iz današnje perpektive tumačiti rečenicu koju smo pisali sa 15 ili sa 28 godina.

U to vreme se prvi put pojavljuje natpis benda sa tačkom ispred i iza imena. Da li ima nekakve veze sa time što je bend na predhodnom izdanju imao X na istim mestima?

Miloš: Mislim da smo tu negde u to vreme patentirali i korišćenje fonta Adler i pisali sa tačkom. Nismo uvek stavljali tačku i pre i posle imena a vrlo moguće da smo X zamenili tačkom, kako si primetio ali…

—-

1997. “Kad bi..” festival, Smederevska Palanka

”’Sa pesmama na ovom izdanju bio sam upoznat i pre nego što je kaseta ugledala svetlost dana. Bile su nešto novo i drugačije od svega ostalog što se u to vreme sviralo, ali i dalje sa podlogom osnovnog zvuka HC/SxE sa kraja 80tih i pocetkom 90tih.Imao sam prilike prvi put da ih sviram jednom prilikom kao zamenski basista, jer je Pandža iz zdravstvenih razloga morao da preskoči nastup na “Kad Bi” festivalu u Smedersvkoj Palanci. Tada sam u vozu do Palanke sa Vukom, Kuzmanom i Stoletom za dva i po sata prošao sve pesme koje do tada nisam znao baš skroz da odsviram i sa tom suvom probom izašli smo na binu. Sve je bilo dobro do poslednje pesme “Get It Back”, kada sam usrao kraj.
“Death  In The Cradle” je po meni njihovo najznačajnije izdanje, jer je značilo prekretnicu za bend.Pesme na tom albumu bile su mnogo kompletnije i muzicki i tekstulano i produkcijski. Zrelije od svega što su radili do tada i svega tada postojećeg na HC sceni – album je dao obrise onoga što će tek uslediti.Izdvojiću par koje volim da slušam i dan danas: “Circles” (obožavao sam je i dok sam svirao sa njima i da je slušam uživo), “Slip Away”, “Jealousy”, kao omiljene, ali mi je ceo album i dan danas jedan od najboljih HC albuma ever! U tom periodu odsvirali su i po meni njihov najgenijalniji koncert ikada, u St.Jamesu sa Tripl Pipl (bend Marka Gengbengera) – skoro dva sata čistog ludila, a tada su već svirali i nove pesme, koje će izaći kasnije na “Sunday Neurosis”. Bio sam baš počastvovan kada su me nakon tog koncerta pitali da im budem bubnjar, na šta sam pristao bez mnogo oklevanja. Postavši član benda imao sam priliku da sviram upravo pesme koje sam voleo da slušam i da im dam i malo ličnog pečata. Svirali smo dosta koncerata u to vreme, a imali smo nekoliko, meni lično emotivno i svirački intenzivnih, od kojih su mi bili najdraži u Chamelotu u Novom Sadu sa Blitzkriegom kao i sa Eyesburnom u Domu omladine, a pesme sa “Death In The Cradle” su uvek bile na setlisti – Vojin Kličković (Stonewall, Skymaster 4, 36 Daggers, Bridge)”

”U momentu kada je album izašao zvučao je ekstremno zrelo, mračnije od očekivanog. “Circles” mi je jedan od top pet Unison pesama ikad. Sećam se certa iz Bunkera, ako se ne varam to je bila promocija albuma. Zvučali su sjajno, pogotovo meni koji sam tada bio jedva punoletan. Bend se na neki način tim albumom otvorio za širu publiku, pored neke “standardne”. Određene pesme bile su dosta mračnije i drugačije, ali opet sa karakterističnim šmekom 90ih u Srbiji. Unison su tim albumom započeli nešto što se razvilo u njihov zvuk, kakav pamtimo nakon tog njega. Album mi je na X načina drag, dovoljno je da kažem das mo Dule i ja insistirali dag a reizdamo na CD-u jer kaseta više nije bilo, a smatrali smo da je “Death In The Cradle” zaslužio još neki fizički oblik i ponovnu dostupnost – Marko Ilić (To Live For, 36 Daggers, Let’s Grow, Jaibo!, Mnjenje)’

 

 

Intervju objavljen  u “Out of the darkness” #5, 10/2018

Comments

comments

Tags
Close