IntervjuiSrpski

The Truth

The Truth – kraljevačko zagrebački pank cirkus nastupa od 2003. godine i do sada je imao nekoliko evropskih turneja, od Ukrajine do Španije, veliki broj lokalnih koncerata i mini turneja po regionu. Imaju nekoliko izdanja, a poslednji je samostalni 7″ pod nazivom “Tenzija”. Pripremaju se za nove svirke, kao i novu evropsku turneju. Ono što ih karakteriše su politički angažman, glupe šale i ludačka posvećenost DIY etici. Sva sreća da se intervju zasniva na kratkoj formi jer bih sa Punk profesorom mogao do ujutru da razglaban o svemu. Retko dobri momci, prizemni, puni entuzijazma i ljubavi prema panku kojima ni distanca od 550 kilometra ne smeta da godišnje zapucaju na evropsku turneju i imaju po nekoliko koncerata u okruženju. Bend koji dolazi iz grada iz kojeg je i jedan od najuticajnijih punk sastava 90ih, Hoću? Neću!, pojačan je dvojicom momaka iz Zagreba i uskoro nam donose novi LP. Dok su odgovarali na pitanja bili su na putu ka Rijeci gde sviraju u sklopu manifestacije proslave decenije postojanja prostora Podrum.

By: Nemanja

Fotke Lea Bodor

 

Bilo je raznih tumbanja u bendu, sada imate dvojicu članova iz Zagreba? Koliko vas to usporava da budete produktivniji i zašto bre ne neko iz Kraljeva ili iz Beočina nego baš iz Zagreba?

Felix: Na početku veliki pozdrav za tebe Nemanja i ljude okupljenje oko TBP inicijative. Potrudiću se da ti na ovo pitanje dam što direktniji i jednostavniji odgovor. Nakon skoro 20 godina sviranja u diy bendovima koji se zasnivaju isključivo na entuzijazmu i posvećenosti bez ikakvih skrivenih motiva za uspehom, priznanjem i materijalnom satisfakcijom mogu ti reći samo jedno – važno je jedino i samo sa kakvim ljudima si u bendu i onda ne postoje nikakve granice i limiti. Gaja znamo nekih 15 godina i odsvirali smo tu prvu turneju sa Katmom 2011. godine koja je bila jako zahtevna i sigurno je da bi na njoj mnogi bendovi prsli zbog svih okolnosti koje su pratile tu turneju – smaranje po ambasadi Ukrajine, jurenje garancija i pozivnih pisama, ogromni troškovi, pretresi na granicama u duhu 007 filmova, nenormalne razdaljine između gradova, nadrealna putna infrastruktura – 14-16 sati vožnje u proseku, 3-4 sata na koncertu, 3-4 sata spavanja i opet u krug. Ono što bi za neke bio sigurni kraj za nas je postao novi početak. Dominik nam je vremenom postao jako drag i bilo je potrebno razbiti neku rutinu u koju smo upali kao bend. Uostalom zanimljivno je biti sa nekim u bendu ko je rođen tada kada smo mi počeli sa praćenjem diy hardcorepunk scene. Može se puno naučiti od mladih i ne bih se složio sa Čvarkovim Đorđem da su mladi govna 🙂

Nikola: Pozdrav sima! Pre Gaja promenili smo dosta bubnjara i jednostano ni sa jednim nismo uspeli da nađemo zajednički jezik. Gajo je upao kao privremeni bubnjar sa idejom da nam odsvira turneju u Ukrajini. Tad smo kliknuli i odlučili da nam on bude stalni član. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto nemamo bubnjara koji zivi u našoj blizini, želimo nekog ko je posvećen i ko želi da svira sa nama a ne samo da odrađuje posao. Dominik je došao kao šlag na tortu. Šalu na stranu, Dominik je uneo živost u bend. Pre nego što je upao u bend išao je sa nama na 3-4 turneje i toliko smo se zbližili da je bilo logično da postane deo The Truth familije. Mislim da nas distanca ne usporava, ne okupljamo se često ali kad se nađemo poprilično smo nabrijani i bude tu neke produktivnosti

Gajo: Pozdrav Nemanja! Ja sam ofišli kao bubnjar The Truth ušao 2011. kad sam uletio za turneju koja je uz neke tipične europske zemlje sadržavala i 6 gigova u 8 dana kroz Ukrajinu. Poznata mi je bila povijest The Truth Of XXX i da su često mijenjali bubnjare a zašto je tako, možda bolje da netko od ostalih članova to kaže. Mi smo već neko duže vrijeme bili jako dobri prijatelji i prvo se rodila ideja da uletim na već spomenutu turneju a onda kad smo nakon iste te trurneje vidjeli da to sasvim dobro funkcionira, ostao sam u bandu. Dominik nam se priključio 2016. nakon tko zna koje zajedničke turneje sa Ugly Fucks gdje smo obojica svirali što je nekako bilo logično jer je na svim tim turnejama zavolio band i sve ljude u njemu pa se tako rodila i ideja da se on pridruži bandu na drugoj gitari. Otkako je Dominik došao u The Truth, mislim da band još bolje funkcionira jer je tu sad još jedan član više sa nekim svojim idejama i koji je također nabrijan na to da što češće radimo nove pjesme i budemo što produktivniji s bandom što je dijelom i odgovor na dio pitanja koliko nas geografska udaljenost usporava u aktivnostima. Sve je stvar samo volje i dogovora da se svi uskladimo sa obavezama vezano za probe, turneje itd.

Dominik: Bok Nemanja i svi u studiju i režiji! Mislim da za nikoga od nas razdaljina nije bila od velike važnosti, a da ne pričam koliko nas to možda i čini produktivnijima sa rijetikim probama dolazi i želja da najbolje što možemo i napravimo od istih. The Truth je već dovoljno dugo „internacionalan“ bend, a s obzirom da sam najnoviji član vjerojatno sam manje kompetentan pričati kako je do sada sve funkcioniralo, ali evo nas, živi smo, radimo stvari, volimo se, a i eto popravljam prosjek godina ovim dinosaurima.

Kako je kod publike prošlo izdanje “Tenzija”? Je l’ uopšte bend u današnje vreme može da očekuje da se neko javi i iskomentariše ili sve prođe nezapaženo?

Felix: Postoji određeni pozitivan feedback. Hardcorepunk scena nije izuzeta iz globalnih tokova digitalne konzumacije ali naš izbor kao benda je da ne budemo poput većine bendova koji svaki svoj korak prenose svetu preko neke social networking mreže. Imamo svoj blog na kome često objavljujemo neke novosti vezane za bend tako da nismo iz priče “kameno doba je bilo zakon za pank”. U skladu sa svim prethodno navedenim su logične i reakcije tj njihov obim. Mi uslovno rečeno feedback ne zasnivamo na lajkovima već na činjenici gde je sve moguće nabaviti ‘’Tenziju’’ i koliko nam je ljudi poslalo direktnu poruku koja je opšrinija od like ili cool. U doba sve obuhvatne lenjosti kada ljudi samo što hleb ne poručuju preko interneta je teško očekivati nekakav radikalan feedback i wow efekat. Ipak su ljudi naviknuti na jednosmernu konzumaciju i površnost i diyhardcorepunk scena ne odudara mnogo od klišea. Jedan bend je dobro dao dijagnozu stanja – kada klinci zaborave na muziku i pažnju poklone isključivo merch-u diy ideja gubi smisao.

Gajo: Tenzija 7˝ je tek u zadnjih pola godine zaokupirala neku veću pažnju kod ljudi, možda djelomično i zbog toga što mi sami nismo toliko radili na virtualnoj promociji kad je EP tek izašao (davne 2016.-e), ali s druge strane smo i dalje svirali koncerte i turneje gdje se mogao nabaviti taj EP, pa jebiga, nekad bi se ljudi mogli prošetati do hc/punk koncerta i uživo vidjeti band i kupiti njihovo izdanje. Do sad su recenzije i utisci bili uglavnom dosta pozitivni što se tiče “Tenzije”, no naglasio bih da mi već neko vrijeme sviramo brdo novijih pjesama tako da na taj materijal gledam kao poprilično zastarjeli. Neki feedback da nam se netko baš javio u vezi izdanja i nismo baš dobivali kao što nismo ni odgovarali na bandovski intervju bar zadnjih pet godina što je samo pokazatelj današnjeg vremena gdje ljudima izgleda baš i nije bitno i uopće ih ne zanima kako ljudi iz bandova razmišljaju što opet dovodi do nekih još dubljih stvari vezano za hc/punk danas.

Dominik: Mislim da je „tenzija“ dobila zakašnjelu reakciju od publike, prošlo je dvije godine od izdanja, a tek sad imam dojam da se priča o njemu. Naš mali bend može očekivati da se netko javi i komentira izdanje, ali to se puno češće dogodi od strane nekog u Europi nego od nekog u Hrvatskoj ili Srbiji.

Udaljenost, ne baš često vežbanje a opet opstajete, koji je recept, šta vas pokreće?

Nikola: Pored toga što smo se razvijali kao bend, dosta smo i emotivno sazreli pa smo uspeli da razvijemo i dobre me]uljudske odnose. To nas definitivno pokreće, to je recept. Radujemo se svakom okupljanju i to nam daje veliku motivaciju da sviramo. Već smo navikli da retko probamo pa manje više uspemo da završimo sve što smo planirali za jednu ili dve probe. Uostalom pošto uglavnom sviramo turneje, koncerti nam služe za uvežbavanje, prva tri giga uglavnom sjebemo (ha-ha).

Felix: Iskreni međuljudski odnosi, dobra zabava i konstruktivno korišćenje vremena koje provedemo zajedno. Za jednu probu uspemo da uradimo puno toga zato što znamo da nismo poput bendova iz istog grada i da su za nas probe luksuz pošto svaka proba znači i put od 1000 kilometara. Svakog dana smo u kontaktu vezano za sve moguće životne teme pa se uslovno rečeno na chat-u ispraznimo/ispucamo i onda su probe 100% posvećene sviranju pošto smo samo u tome ostali nedorečeni između dve posete. Moraš mnogo da voliš muziku i budeš posvećen idealima da bi mogao da budeš u bendu kao što je naš, to je jedini recept.

Gajo: Svi klišei koji postoje: prijateljstvo, strast i ljubav prema hc/punk muzici, ali i motivacija da kažemo nešto kroz sve te brze pjesme. Mislim da smo što se toga tiče u bandu svi na istoj valnoj duljini.

 

Da li uopšte ima smisla danas objavljivati izdanja, umesto sve lepo svesti na pojedinačne stvari za koje snimiš i spot i zalepiš na jutjub ili samo objaviš na bandcampu? Koja je svrha fizičkog izdanja u 21. veku?

Felix: Fizičko izdanje ima smisla jedino ako iskreno voliš muziku u svom izvornom diskografskom obliku i ukoliko se baviš muzikom za neku sopstvenu satisfakciju namenjenu ograničenom krugu ljudi. DIY bend je hobi koji nažalost često i puno košta, ali je baš zato i hobi i ujedno i ljubav i posvećenost kao i stil života. Ukoliko pričamo o muzičkoj industriji i rutina kojoj se sve zasniva na šemi – snimi singl i prateći spot, promoviši ga svuda, broj preglede, lajkove i shareove te čekaj izdavača i svojih pet minuta ropstva njemu onda smo se suštinski vratili u doba robova i zabavljača faraona ili imperatora. Samo pogledaj tu živopisnu plejadu one hit izvođača i sve će ti biti jasno u kom se smeru kreće popularna muzika. Zbog svega što sam naveo mogu reći da sam izuzetno staromodan – preferiram diskove, kasete, ploče – pustiš i slušaš, listaš, gledaš i čitaš i radiš to isključivo za sebe i lično zadovoljstvo i uživanje. Da se za kraj ovog odgovora samo vratimo na čas na temu filozofije jednog DIY benda – kada plaćam da sviram ja imam potpunu slobodu i pravo na svoje izražavanje, kada me plaćaju za navedeno to znači nužno i kompromis i odsustvo potpune kontrole nad svojim delom.

Gajo: Može se reći da to ovisi od banda do banda kakve tko ima ambicije i želje, no jedno nek bude jasno, fizičko izdanje od banda je pravo izdanje a nešto što je samo na internetu je upravo to, samo pjesme okačene na netu pa mi je malo blesavo to nazivati EP-om jer kako je to extended play ako se ne vrti na gramofonu ili barem u CD plejeru. Svrha fizičkog izdanja u 21. stoljeću je ista kao i prije, da uspostaviš neki osobni kontakt sa nekim muzičkim izdanjem a sad to što se muzičko tržište promijenilo sa masovnom upotebom interneta i to što bandovi više ne mogu ni sanjati o tolikoj prodaji nosača zvuka kako je to bilo nekad, to je već druga tema.

Koliko je gigova do sada bilo u inostranstvu otprilike i kad bi uporedio situaciju napolju sa dešavanjima ovde kako ti se čini? Zanima me kako gledate na pank u Hrvatskoj u poređenju sa ovim u Srbiji? Gde je bolje, šta je bolje, a šta gore kod njih/nas?

Gajo: Na našem blogu sve fino piše što se tiče statistika. Svirali smo dosta izvan ex-YU jer svake godine sviramo barem jednu turneju. Vani je to još uvijek dosta organiziranije i hrpa prostora ima dugu tradiciju što se tiče organizacije gigova, mada ima i iznimaka, znaju ljudi otkazati gig usred turneje zbog nekih totalno nebuloznih razloga pa shvatiš da te „organizator/ica“ giga samo navlačio/la. To što sam rekao da je vani uglavnom organiziranije, ne znači da ovdje ekipa koja radi gigove nije organizirana, naprotiv. Stvar je u tome što su vani uglavnom bolji uvjeti za rađenje gigova, pa je u tome nekad malo razlika, ali opet, nije da ex-YU nešto previše kaska za Europom po tom pitanju. Gigovi po Europi se razlikuju sami po sebi ovisno o plejsovima, ekipama, zemljama, pa je malo nezgodno uspoređivati to sa gigovima ovdje, jer sve ovisi od giga do giga nebitno jel sviramo neki domaći gig ili neki na turneji. Što se tiče punk-a u Hrvatskoj i Srbiji, ima svega, ali jako malo 100 % posvećenih ljudi tom punk-u kojeg tako vole isticati po virtualnom svijetu i nekad kad se pojave na nekom gigu, ali dosta toga se svodi samo na površno shvaćanje hrpe stvari od same muzike pa do nekih dubljih ideja i stavova. Umjesto veličanja Cro Mags kojima stvarno ne treba više nikakva reklama (a i ne znam zašto su oni relevatni u 2018. vezano za DIY hc/punk!?!), mislim da bi ekipa trebala malo više obratiti pozornost na neke DIY aktivnosti, ljude i bandove koji se događaju u njihovoj blizini a da toga nisu ni svijesni jer su prezauzeti praćenjem nekih većih bandova koji, opet ću naglasiti, nemaju veze sa DIY hc/punk-om već neko duže vrijeme. Ne znam kako je u Srbiji ali u Hrvatskoj je prošle godine droga dosta uzela maha u punk-u i definitivno to nije imalo dobrog utjecaja na hrpu stvari vezano za domaći hc/punk i hrpa ekipe sa šmrkanjem speeda tokom svirki ima poprilično negativan utjecaj na mlađe ljude koji ulaze u punk jer se stvara neka rocknroll atmosfera gdje je samo bitno to koliko će se nekog sranja pošmrkati, hoće li bandovi dobro rokati i da li će se svi uništiti na after party-u. Ali, nije sve tako crno i da bi saznali nešto više o nekim pozitivnim DIY akcijama, najbolje je da nabavite IOSC fanzin i tamo pročitate what’s the real deal.

Koje sve fanzine radi ekipa okupljena oko benda i koliko fanzin, web ili štampani, ima danas važnost?

Gajo: Ja radim IOSC fanzin (upravo završavam # 19) i nekad znam izbaciti What Remains Is More Than Words što je u biti samo skraćena verzija IOSC-a. Felix radi Crowd Pleaser fanzin (kojeg toplo preporučam) i neki drugi članovi banda su bili uključeni u rad na nekim fanzinima tokom 2000-ih. Na neki način promijenila se svrha hc/punk fanzina koju su imali prije jer sad npr. ipak nisu toliko bitni infosi bandova po printanim fanzinima pošto takve stvari lako možeš naći na netu. S druge strane, nitko ti ne može odrediti kako da radiš svoj fanzin pa svatko i dalje ima apsolutnu slobodu da stavi što želi u svoj fanzin što mislim da i je ta ljepota i smisao fanzina. Ovdje se slabo prate fanzini u zadnjih par godina, ali s vremenom na vrijeme pojavi se netko novi i mlađi koga to zanima i onda shvatiš da neke stvari koje su napisane u fanzinima imaju utjecaja, možda ne na puno ljudi, ali ako ima utjecaja na onih par osoba koje će nastaviti dalje sa nekim pozitivnim akcijama, onda to opet je neki big deal i pozitivna stvar. Nemam ništa protiv web zinova, ali rijetko kad naiđem na neki dobar i općenito na netu sve manje nailazim na nešto vezano za hc/punk a da me zanima jer ljudi pišu svakakve nebuloze jer su jebeno ne educirani. Tako da najčešće na netu čitam stare skenirane fanzine po raznim archive sajtovima.

Vojkane, jesi li pored Gaja zavoleo Tear It Up i kako se odupireš tom teroru?

Vojkan: U svom muzičkom sazrevanju još uvek propuštam neke bendove, pa je TIU upravo jedan takvih, Nisam počeo da ih kontam, ali cenim Gajovu posvećenost i ljubav prema njima. Ima vremena da spoznam pravu vrednost pomenutog benda.

Dosta evociraš uspomene na nekadašnje Kraljevo i pank u njemu. Da li misliš da je takvo nešto samo produkt tvoje nostalgije ili ipak postoji iskra u mladina da se opet nešto slično pojavi u 21. veku? Možeš li da zamisliš egzistiranje Kontrapunkta u 21. veku?

Vojkan: Kao istoričara zanima me prošlost i pored različitih tema koje obrađujem u svojim istraživanjima važno mesto zauzima istorija Kraljeva. Osim, uslovno rečeno, konvencionalne istorije zanimaju me različiti fenomeni – popularna kultura, subkulture i tome slično. U skladu sa tim prikupljam informacije o razvoju rock scene u Kraljevu, sa posebnim akcentom na punk subkulturu. Iz tog prikupljanja informacija izrodila se ideja o pisanju knjige o lokalnoj punk sceni i ona se uveliko razrađuje, tako da će verovatno do kraja tekuće godine biti gotova. Knjiga pokriva period od četrdeset godina punka u Kraljevu jer se prvi bend pojavio daleke 1978. godine, a zahvaljujući zaluđenicima, poput nas, scena još uvek postoji. Smatram da je jako važno ostaviti pisani trag o jednom vremenu neverovatnog entuzijazma, posebno kada se ima u vidu sredina 90-ih godina, kada su nastale brojne inicijative od regionalnog značaja poput antiratne kampanje, kampanje za Prigovor savesti, antifašističkih akcija, anti Mekdonalds kampanja i slično. Pojedinci sa kraljevačke scene bili su glavni akteri tih inicijativa i kampanja i svojim radom i angažmanom uradili su puno za promovisanje takvih ideja. Svakako da nije potrebno posebno predstavljati bendove poput Hoću? Neću! ili Totalni promašaj, jer su u pitanju grupe koje su uticale na hiljade mladih na eks-jugoslovenskom prostoru, pa otud i potreba da se o njima ostavi pisani trag. Dakle, nije u pitanju nikakav lokal-patriotizam već potreba da se ovekoveči jedan zanimljiv i vrlo intezivan period.

Profesor si u školi, kako bi opisao klince danas? Koliko je teško biti pank professor, kako klinci gledaju na to?

Vojkan: Klinci su zapušteni i prepušteni sebi, društvenim mrežama i nebulozama koje dobijaju sa malih ekrana, bilo pametnih telefona ili “tanačkih” televizora. Treba puno raditi sa njima i otkrivati im razne zanimljive stvari. Premda je većina od malih nogu povezana sa internetom iznenadili biste se kada bi skontali da nemaju pojma šta znači i kako se “gugla”. Prosto je neverovatno i neretko se iznenadim kada im kažem da nešto izguglaju, a oni me bledo gledaju kao da sam rekao nešto na kineskom. Za njih je internet način da dođu do instagrama ili facebook-a, tu se završava njegova upotreba. Upravo ta činjenica otvara mogućnost da se sa njima radi i priča o stvarima koje svakako mogu pronaći na internetu, ali svejedno ne bi to sami nikada uradili. Sa druge strane klinci su odraz našeg društva i vrednosti koje su dominantne, pa se može reći da su konzervativni (zatucani), pa i puni mržnje prema manjinama (verskim, seksualnim itd). Međutim, ti stavovi preuzeti su od okoline i siguran sam da ne odražavaju pravo stanje stvari. Ja sam se iznenadio kada sam u par navrata, na početku rada, susretao sa komentarima od strane jako male dece (petaka) kako mrze Hrvate, Cigane, pedere i tome slično. To je za mene bio poraz, ali i izazov da probam da ih “preobratim”. Tako se desilo da jedna devojčica koja je na početku osmog razreda ponosno naglašavala kako je nacionalista i kako mrzi Hrvate, na kraju razreda rekla da je nakon mojih reči o međusobnoj toleranciji i mom odnosu sa prijateljima iz Hrvatske promenila mišljenje. Tada sam shvatio da je to suština mog posla – da utičem na klince da postanu bolji ljudi, isto kao što su i na mene uticali neki drugi “profesori”. Iz mog iskustva, kao predavača u osnovnoj školi, klinci nemaju pojma šta je punk. Zapravo, nemaju pojma šta je rock muzika, jednostavno muzika njihove generacije je nešto drugo. Mislim da bih na prste jedne ruke mogao da nabrojim klince koji su slušali ili znali šta je rock muzika za par godina rada u prosveti. Trenutno je muzika koja ih zanima trap/hip hop i naravno neprikosnovena folk muzika. Često im u šali govorim kako je muzika koju slušaju smeće, ali moji komentari ih ne pogađaju. Njima je zanimljivo što sviram u nekom bendu i što često putujem (oni sve to vide i prate preko društvenih mreža), ali ne ulaze u detalje kada je muzika u pitanju.

Šta očekujete od nastupa u Novom Sadu a šta da očekujemo mi od The Trutha u budućnosti?

Gajo: Od nastupa na To Be Punk-u u Novom Sadu očekujem da će doći više ljudi od onih desetak što je došlo kad smo svirali u Suburbiji 2017, hehe! Ma, dat ćemo sve od sebe kao i uvijek do sad, nešto ćemo i reći između pjesama i bit ćemo otvoreni za dijalog sa ljudima ukoliko netko želi pospikati s nekim od nas. The Truth trenutno radi na opakom LP-u, napravili smo već solidno materijala za album pa budite u toku. Dok ovo čitate, već smo odsvirali i desetogodišnju obljetnicu Podruma, što je trenutno najdulji po stažu DIY hc/punk prostor u Hrvatskoj a u sedmom mjesecu pičimo na južno europsku turneju sa Rules od nekih dva i pol tjedna. Osim toga, nastavljamo u revijalnom tonu, sviranje, razbijanje i ukazivanje na sve one stvari za koje mislimo da ne valjaju i da ih treba mijenjati.

 

https://thetruthbanda.wordpress.com/

 

Intervju objavljen/štampan u To Be Punk #11 fanzinu, 05/2018

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close