IntervjuiSrpski

Replicunts

Ima dosta žanrova, dosta različitih bendova, dosta različitih pogleda na muziku. Ranije si ti mogao bend da vidiš jedino u klubu. A sad je svaka proba online, neki klinac nema ni potrebu da ode da čuje bend uživo kada će videti live instagram, live ovo, live ono, odmah na YT direktno prenos sa te svirke, nekako je sve izgubilo čar

Mislim da nema potrebe da puno pišem o tome ko su Replicunts i da ih posebno predstavljam. Sanja, Keti i Barbara dovoljno su poznate u punk krugovima, dugo su prisutne na sceni, a od 2012. su u ovom sastavu i praše kako po Srbiji, tako i preko grane. Delile su binu sa mnogo bendova, između ostalog i sa Exploited-om. Par dana pre svirke na Street Mode festivalu u Solunu, upala sam u njihovu prostoriju za probu kako bismo obavile ovaj razgovor. Isprva razmenile smo po koju aktuelnost, komentarisale Sanjine ljute rane nakon pada sa long board-a, i okvirno dogovarale detalje za predstojeći put u Grčku. Sasvim slučajno pre par meseci počela je moja intenzivnija “saradnja” sa njima. Call me: “a driver”. Jedan slučajni telefonski poziv odveo me je sa bendom Replicunts do festivala “Prvo pa žensko” u Skoplju, kada smo se sjajno provele i dogovorile da se te zajedničke akcije nastave. Nakon toga, Temišvar, Beočin, a eto sada i Solun. U međuvremenu, mi smo se tamo sjajno provele, a dok vi čitate šta nam novo pripremaju i još mnogo toga, mi ćemo uveliko već planirati naredni roadtrip.

Ko je odakle, otkud u Beogradu i šta se sada dešava u mestima odakle ste…?

Kaća: Ja sam iz Despotovca, u Beogradu sam desetak godina. U trenutku kada sam svirala sa prvim bendom Kontuzija, 2005. u Despotovcu se skoro ništa nije dešavalo. Bilo je klinaca koji sviraju, eventualno pokušaja nekih bendova, ali koliko ja znam nije bilo nikakve scene. Možda se nešto malo promenilo na bolje, iskreno nisam ni upućena toliko.

Barbara: Ja sam rođena u Beogradu, pa sam živela u Obrenovcu neko vreme, ćale je tamo dobio posao, a onda sam se vratila. U Kragujevcu sam studirala, a i baka i deka mi žive tamo, pa sam i tamo dosta vremena provela.

Jedan deo sviranja sa Incomplete ste bili tamo?

Barbara: Počelo je u Obrenovcu, bili smo tamo, tamo se razvijala cela priča, a onda je u jednom trenutku sve prebačeno za Kragujevac, i sada smo nastavili u Beogradu. Organizovali smo svirke, a i većina naših prijatelja je deo kragujevačke scene. Sada smo malo ispali iz svega toga. Mada mi nismo uhvatili, da kažem, taj zlatni period KG/HC punk scene. Došli smo kada je već krenulo polako sve da jenjava, ali i dalje je bilo divno i zabavno biti deo svega toga.

Sanja, ti si iz Beograda, kaži nam nešto?

Sanja: Da, a svi znamo kako je u Beogradu od 2000. Ja sam tada počela. Prvi, drugi, treći ženski bend. U stvari, treći nije bio ceo ženski, bend Freakzzz. Išlo je Leash, Plump, Freakzzz, pa Replicunts.

Otkud ideja za Replicunts, kako je sve krenulo, slučajno ili namerno ste sve tri u bendu devojke?

Kaća: Pa, kako da kažem, i slučajno i namerno. Barbara i ja smo se znale iz Kragujevca, ja sam neko vreme provela tamo studirajući. U par navrata pokrenule smo temu o formiranju novog benda. Međutim, to je sve ostajalo tako na razgovorima. Onda, 2012. smo se posle dužeg perioda srele na Wilhelm Screem-u i tu se dogovorile da krenemo sa novim bendom. Tražile smo bubnjara. Srele smo Sanju na svirci Prljavih dripaca u Inexu i tu skontamo da bi ona bila idealna kao treći član benda. Proba koja je bila zakazana još na svirci Wilhelm Screema se stvarno i desila i od tada sviramo zajedno. Mi smo se na toj probi ukapirale u svakom smislu! Družimo se privatno, i muziku koju stvaramo, pravimo zajednički.

Barbara: Znači, namerno je bilo. A je l’ pitaju muške bendove da li ste se namerno vas četvorica sastali, ili… Napiši – namerno. Od 2009. ja namerno planiram ženski bend.

Kad smo kod toga da li pitaju muške bendove, ovo je standardno pitanje koje se postavlja ženskim bendovima, ili bendovima koji imaju žene u bendu, kako ljudi reguju na verovatno jedini ženski bend koji je aktivan kod nas?

Kaća: Ima dobrih ženskih bendova iz različitih žanrova.

Sanja: I ima dosta devojaka koje sviraju, za razliku od ranije. Sve ih je više.

Kaća: Nikada nismo imale problema niti negativnih komentara kada ljudi čuju da smo kompletno ženski bend.

Barbara: Jedino negativno, što me je uvek živciralo, jeste što sam primetila da muškarci češće nama govore šta bi mogle da uradimo da poboljšamo bend, a nešto ne vidim da priđu drugim muškarcima i kažu: E, možda bi trebalo da razradiš te gornje lage i taj solo. Pritom su to mahom ljudi koji nas prvi put vide. Ali ‘ajde, mi to na kraju prihvatimo sa strane – OK, to je podrška i žele da budemo još bolje.

Ljudi imaju potrebu da pitaju, i primećujem da potenciraju to da ste ženski bend. Da li vas to već smara?

Kaća: Mene ne smara, ja volim da dam odgovor na to pitanje i mislim da treba da se priča o tome. Mi često govorimo i naglašavamo da nismo ženski bend, nego bend. Pretpostavljam da ima dosta mladih devojaka koje žele da se bave muzikom, ali upravo zbog toga što ih malo ima, možda tu ima kolebanja. Te kako će da me prihvate, pa da li će biti seksističkih komentara i onda možda nemaju dovoljno hrabrosti. Kroz naše intervjue uvek kažemo – ženski bend, zašto da ne. Pol apsolutno ne utiče na to.

Barbara: Ma, uostalom nema šta tu da se potencira na polu ili ne, poenta je da je jako teško imati aktivan bend. Kad kažem aktivan, mislim iz dana u dan aktivan. Ne sad, snimimo pesmu, pa godinu dana ništa. Samim tim treba pružiti podrsku svakome ko u tome uspe. Apropo žena, ja bih stvarno volela da ih ima više na sceni!

Sanja: Ali i raspadaju se brzo bendovi, ove ženske bendove koje znamo zadnjih par godina, uglavnom čujem da su se raspale zato što se nisu skapirale… Ljubomora, svađa…

Kaća: Ima toga i u muškim bendovima. Moram da dodam da su mi ženski bendovi lepši, mislim da će se svi sloziti sa tim. 🙂

Barbara: Lepo je videti ženu na sceni i treba nas čuvati!

Kako nastaju pesme, ko donosi bazu, ko se nadograđuje?

Kaća: Pesme nastaju tako što zajedno radimo na njima. Barbara i ja smišljamo rifove, ali pesme zapravo nastaju u studiju, zajednički. I tekstove pišemo zajednički. Teme su nam svakodnevnica koja nas okružuje, ono što mi doživljavamo i proživljavamo. Pevamo o turnejama, o utiscima sa svirki, ima tu i socijalnih tema, ljubavnih, porodičnih…

Sanja: Je l’ ste sigurne da sve tri učestvujemo? U aranžmanima da, ali u tekstovima ne baš. Ja i dalje ne znam naše tekstove.

Barbara: Ne znam ni ja, ali o tome drugom prilikom. Baze donosimo od kuće, ali to su baš sirovi kosturi pesama. Što kaže Kaća, cela pesma izađe na probi. Ne znam da li se desilo da neko nekada donese celu pesmu od kuće.

Šta mislite, da li je i danas pank pretnja sistemu ili je samo vid zabave? Očigledno je da ljude manje zanima da se bave angažovanošću.

Barbara: Pa, nije pretnja sistemu.

Kaća: Svakako da nije. Danas se sve više radi iz zabave.

Barbara: To je danas malo zeznuto reći. Jeste zabava, svakako, bez zabave je besmisleno raditi bilo šta. Ali to ne znači da ako ne utiče na rušenje sistema, da to nema svoju vrednost. Ti imaš druge stvari kao što je solidarnost, angažovanje, otvaranje skvotova, organizovanje svirki, pomaganje drugim bendovima sa svirkama, turnejama, tu postoje različite stvari koje čine punk/hardcore život uzbudljivim i vrednim. I tako pank prkosi nekom mainstreamu, sistemu i drugim vrednostima u kojima se ne pronalazimo. U tom smislu, da, postoji nešto u panku, samo što, mislim, ne ruši nego gradi! Uostalom, sistem se ruši malo drugačijim putem.

Kaća: Postoji, ali svakako nije pretnja sistemu u nekom većem obimu. Može da iskaže unutrašnji revolt. Nešto krupnije teško. Tolika smo manjina, pogotovo danas, i ne možemo muzikom da utičemo na bilo šta. Morali bi da se potrudimo više.

Pesme “On Tour” i “Train” govore o vašim putovanjima i turnejama. Prošlo je već neko vreme od prve turneje, je l’ vam je bilo teško, i kako je danas u odnosu na tu prvu turneju?

Kaća: U par situacija je bilo teško, mada adrenalin izvlači sve. Ako nešto zaista voliš i želiš, i nije tako teško.

Sanja: Pa, nismo spavale. Jedino to može da te iscrpi. Spavaš tri, četiri sata, jer hoćeš i da blejiš sa ljudima posle svirke i sve, i onda se budiš i ideš dalje, a gradovi nisu bili blizu, po 200 kilometara nam je bio najbliži na turneji.

Kaća: Prva turneja je bila Rumunija i Srbija, pet datuma. Druga – Francuska, Španija i Belgija, sa bendom Lunch, što je bio ozbiljniji poduhvat. Meni jedan od najlepših događaja u životu.

Barbara: Znaš šta je teško? Vratiti se sa turneje i nastaviti normalan život. Na turneji si, i verujem da svi tako razmišljaju, u nekom mikro univerzumu koji nije stvaran i koji je fantastičan. I onda nekad na pola turneje proleti ti kroz glavu – jebote, šta ja radim sa svojim životom, zašto ne bih ovako živela non stop. Ali, to nije realno. Jako je teško to vraćanje u normalu posle.

Kaća: Težak je taj post-turnejski sindrom, kad se sve vraća u “normalu”.

Barbara: Pereš sudove i u fazonu si – jebote, juče sam drndala žice tamo, a sad perem ove sudove.

Kaća: Ali lepo je Barbara rekla, zavisi od benda do benda. Mi smo skromne, nije nam teško ni da ne spavamo, ni da duže putujemo, i ne znam kakvih tu sve uslova ima da sad ne nabrajam…

Barbara: Da ne jedemo.

Kaća: Da ne jedemo, pa čak i da ne popijemo.

Sanja: To se nije desilo! Više je bilo nespavanja, nego što se nije pilo.

Kaća: U tom smislu jako smo zahvalne ljudima koji organizuju dešavanja, ljudima koji se cimaju oko svega toga, u svakom gradu i svakom klubu do sada. Nemamo lošeg iskustva, samo divna sećanja.

Dotakle ste se već toga, ali šta najviše volite na turnejama i putovanjima?

Kaća: Volim kad sviramo sa različitim bendovima koje možda ne bih ni čula da nije tog konkretnog događaja. Ljudi sa kojima se družiš, koji dođu na svirku. Kad vidiš da u nekoj drugoj zemlji znaju tvoje tekstove, hoće da te upoznaju, kupe CD, majicu, šta god u datom trenutku, da bi podržali bend. Da nije benda možda neke gradove i zemlje ne bismo ni videle u sopstvenoj režiji. To je ta čar za mene – upoznavanje raznih ljudi, kultura, bendova, opet druženje kroz muziku sa istomišljenicima.

A tebi Sanja?

Sanja: Pa, ovo što Kaća kaže, sve što je navela, meni ništa ne ostane. Kada bih otišla turistički u, lupam, Pariz?! Mislim, mnogo je skup, nema šanse, možda nekad. Francuska je prelepa a pogotovo manji gradovi.

Barbara ti si oduševljena hranom?

Barbara: Da, donosili su nam hranu, sireve. Ja sam manijak za sireve, jednom samo smo im rekle da ih volimo i onda su nam konstantno donosili sireve i to je bilo fenomenalno, probale smo i neke malo skuplje i kvalitetnije. Onda su Francuzi počeli da me kritikuju, jer su uz mene počeli da jedu sireve u neko doba dana koje je njima bilo nezamislivo pre.

Sanja: Pa,dobro, mi smo njima nosili Vinjak i Smoki.

Barbara: Da, oni vole Vinjak, mi volimo sireve. I pasoš EU, ali to ćemo da sredimo na drugoj turneji.

Ovo pitanje ne znam gde da ubacim, pa ‘ajde ovde. Na vašem prvom albumu, devet pesama je na engleskom, jedna na srpskom koja pri tom ima naziv na engleskom…

Barbara: I to smo namerno, da zbunimo muške bendove…

Kaća: Mi smo pokušavale da napišemo pesme na srpskom. Međutim, to jednostavno nije išlo. Ta jedna pesma je ispala dobro, ali ostalo je bilo mučenje i nekako nam nije odgovaralo. Eto, ta pesma se izdvaja, čak smo mislile da sledeći album bude kontra, da jedna pesma bude na engleskom, a sve ostale na srpskom. Veću inspiraciju dobijamo kroz engleski, što ne znači da neće biti pesama na srpskom.

Barbara: A i znaš kako kažu, to radimo jer hoćemo da se probijemo na strano tržište. Često pitaju bendove – Je l’ pevate na engleskom zato što hoćete da se probijete u inostranstvu? Pa ne, nema veze sa tim. A i kako je praksa pokazala, bolje bi prošle da pevamo na maternjem. Eto, na primer, u Francuskoj su nam tražili pesme na srpskom, jer im je to zanimljivo, a i naslušali su se bendova koji pevaju na engleskom za ceo zivot i naš jezik im je sigurno interesantniji.

Svirale ste na feminističkim festivalima, ovde na “BeFemu”, potom u Atini, pa u Skoplju na festivalu “Prvo pa žensko”. Kakve su reakcije na vašu podršku tom pokretu?

Kaća: Pa, mi nismo deklarisani bend, ali mislim da se negde podrazumeva da podržavamo ženske bendove ili celu feminističku kulturu. Ali, realno, nismo aktivistkinje.

Barbara: Naravno da podržavamo takve manifestacije. Bilo je komentara kroz foru – vas stalno zovu na ove vaše festivale, vi se tako probijate. OK, ali neko mora da napravi taj festival, neko mora da se iscima, da okupi celu ekipu, produkciju i onda da mi dođemo da sviramo. Tako da, to je bezveze komentar. Naravno da ćemo svirati tu, jer mi jesmo rekle da podržavamo gej populaciju i da se držimo nekih osnovnih načela feminizma. Nismo aktivistkinje i zato se ne bavimo toliko time ni u tekstovima ni javnim govorima, ali jesmo deo toga.

Boba i Replicunts

Šta vam je draže, veći festivali ili manje svirke gde vidite feedback ljudi?

Sanja: Daleko si od publike, to me nervira kad sviramo na velikim binama.

Kaća: Meni je uvek draže kad sviramo u manjim klubovima zbog intimnije atmosfere, i prosto ti ljudi koji dođu, sigurno dolaze zbog tebe, da bi te čuli i družili se. Festival je potpuno drugačija priča, svakako će tu uvek biti ljudi koji nemaju pojma ni o žanru koji sviraš, ali će biti tu da čuju jer je festival, pa možda im se svidi. Ja podržavam i jedno i drugo. Kad pojedinac organizuje svirku u malom gradu, za to je veći respekt, jer znaš sa kojim rizikom ulazi, a ovi imaju veću podršku i osnovu. Tako da više volim manje svirke, mada svirale smo na jako lepim festivalima, gde smo imale stvarno dobar provod, i da ne pričam o zvuku koji je uglavnom bolji, što opet nama nije presudno.

Barbara: Manje svirke definitivno i DIY festivali. OK su mi i veliki, komercijalni festivali, imaju svoju draž, ali ipak ovo prvo.

Kaća: Nedavno smo svirale čak i na stadionu. Bila je to svirka u Beočinu, i moram da ih pohvalim zaista. Acidez su ispalili, ali je ispalo super. To je sada interna fora, da smo svirali na stadionu – FK Cement.

Sanja: Svirali i spavali na stadionu. Beton liga.

Kaća: Bukvalno smo se betonirali, hahahaha…

Prvi album ste objavili za francuskog DIY izdavača “Panda Records”. Kako je došlo do toga?

Barbara: “Panda Records” pripada Viliamu, članu Lunch-a sa kojim smo išli na turneju. On nam je ponudio da prvi album ide za njihovu diskografsku kuću. Dobili smo promociju po Francuskoj zahvaljujući njemu, jer on je povezan sa celokupnom undergraound scenom. Naš album se prodaje na njihovom sajtu, a i Vilijam nosi svoj distro gde god da putuje ili svira, tako da je moguće i na taj način doći do našeg prvenca. U tom trenutku, nešto najbolje što je moglo da se desi.

Kada možemo da očekujemo novi album?

Kaća: Mi ga očekujemo svakog časa. Biće EP, snimljen je materijal.

Sanja: Već je pri kraju. Bukvalno su sitnice ostale da se odrade.

Barbara: Ali, nije novi album nego EP od četiri pesme. Preslušate ga dva puta i onda je to kao album.

Da li ostaje isti izdavač?

Kaća: O izdavaču nismo još razmišljale jer čekamo da se to završi. Iskreno, dosta ima ponuda, možda ćemo čak objaviti i split sa nekim bendom. Za sada još ne razmišljamo o toj temi, nego prvo da završimo produkciju.

Da li ste razmišljale o vinilu?

Kaća: Ja razmišljam o vinilu od kad sam se rodila. Danas je to lakše izvodljivo, i nadam se da će toga biti, samo treba malo da se potrudimo. Možda čak bude i u boji tvoje kose.

Osim što ste radile na novom materijalu, da li imate još nešto u planu, neku novu turneju…?

Kaća: Čekamo da se zavši EP, pa da tu bude malo promocije, da to pustimo online. Imamo u planu i spot, i dosta toga. Koliko nam vreme u državi Srbiji dozvoljava da se bavimo time, radimo najbolje što možemo.

Koliko je danas diskografija bitna, u smislu, da li može sve da se bazira na YT, singlove ili album kao fizičko izdanje?

Barbara: Ne mislim da je toliko bitno. Bitno je da je bend AKTIVAN, a to može da znači više stvari. Izbacivao ti jednu pesmu mesečno ili ceo album odjednom, nije bitno ako te nema konstantno. I sad se nameće priča o sceni, a rekla sam ti da nas ne pitaš kakvo je stanje na sceni, ali eto, volim da se mučim. Verujem da treba da pođemo sami od sebe, pre svega. Jako je teško baviti se muzikom i imati neki drugi život, zato se i dešavaju pauze i ostalo. Ali, jebiga, onda ne možeš da očekuješ ni da imaš više ljudi na svirakama i ne znam ni ja kakvu podršku. Ti moraš profesionalno da se postaviš prema svom bendu i toliko ćeš dobiti. Možemo da se ljutimo koliko god hoćemo zašto nema više ljudi na svirkama, a mislim da je besmisleno više da pričamo o tome i svaki intervju je o tome. Ajde da bendovi lepo rade ono što treba da rade, a publika je tu, ne moramo da je brojimo svaki dan.

Kaća: Diskografija je možda nekada bila bitna. Sada u vreme moderne tehnologije i interneta, i ne toliko. Generalno mislim, što kaže Barbara, važno da je bend aktivan, da se trudi.

Barbara: Mi imamo problem sa manjkom koncentracije kod ljudi, pogotovu kod klinaca, ali šta da radimo, takvo je vreme došlo. Isto kao što si devedesetih imao neke druge probleme, sad imaš ove, uvek ćeš imati neke probleme koji će sputavati scenu, ali to nije razlog da tražiš izgovor za nešto što ti možeš da promeniš.

To je bilo i jedno od pitanja, vaše mišljenje o tome gde je Beograd danas. Već ste rekle. Generalno, sa klincima, sa ljudima, ne toliko priča o sceni, više, na primer, da li bendovi treba više da se trude da motivišu ljude?

Kaća: Da, svakako, Beograd je danas na vodi, u principu.

Sanja: Nije na vutri, nego na vodi, jebiga.

Kaća: Jako se brzo živi, previše je raznoraznog sadržaja. Sada konkretno pričam o mladim ljudima, kojima se svašta nudi, pa je teško prepoznati dobre stvari.

Barbara: Mladih ima, samo ih nema na pank svirkama.

Kaća: Pa da, taj internet je doveo do mnogo toga, sve je instant, brzo se izgustira, čini mi se.

Barbara: Mi smo tada imali, sad baš banalizujem, alternativu i narodnjake. Nekada si, grubo rečeno, ili išao u diskoteku ili na svirku. Hteli mi to da priznamo ili ne, to je bila i velika sreća za bendove i samu scenu.

Kaća: Ima dosta žanrova, dosta različitih bendova, dosta različitih pogleda na muziku. Ranije si ti mogao bend da vidiš jedino u klubu. A sad je svaka proba online, neki klinac nema ni potrebu da ode da čuje bend uživo kada će videti live instagram, live ovo, live ono, odmah na YT direktno prenos sa te svirke, nekako je sve izgubilo čar.

Barbara: A opet bih se vratila na bendove. Kad se to poteže, stalno se kritikuje publika, a bendovi su u fazonu mi tu sviramo, a vi ste svi seljaci što nas ne podržavate. OK, ali prvo sviraš zato što hoćeš da sviraš, valjda. A drugo, aj’ malo sedi sam sa sobom i vidi da li stvarno sviraš. Koja je to količina koju ti daješ nekom slušaocu i šta je to što ti daješ?

Kaća: Mala je motivacija od strane bendova da ljudi dođu na svirke. Trebalo bi da se bendovi potrude malo više, ukoliko je to moguće.

Barbara: OK, ako neko hoće da dođe doći će, ako neće… Previše se stvara negativne energije, a nema potrebe. Nekad mi je draže da dođe 10 ljudi koje znaš, nego da ima sto hiljada ljudi, a niti smo se skontali, niti…

Šta Sanja misli, kako da motivišemo ljude?

Sanja: Ko? Koja Sanja?

Kaća: Ne znam, možda im treba davati bonove za pivo…

Sanja: To je problem, daju sve pare na alkohol i onda nemaju pare za ulaznicu. Ja odvojim za ulaznicu i popijem ostatak para, jebiga, ali uđem na koncert.

Ti Barbara jedina sviraš u dva benda trenutno, u Incomplete i Replicunts. Kako usklađuješ?

Barbara: Pa OK, zato što Incomplete nema toliko često probe. Manje smo aktivni od Replicunts, tako da uskladimo bez problema. A opet je zanimljivo.

Kaća: Kod nas je pod ugovorom. Kad istekne ugovor primetićete da se Incomplete više aktivirao.

Barbara: Ne smem mnogo ni da pevam u Incompletu da se ne bih trošila, sve piše u ugovoru.

Ko vam je radio omot, pošto se ti profesionalno baviš dizajnom?

Barbara: Ja sam radila omot koji je na kraju slučajno postao logo benda. Možda ćemo uskoro i da ga redizajniramo, videćemo.

Kaća: Ja inače puno volim lobanje, ako to neko nije primetio. Tako sam bila oduševljena tim logotipom, da sam i cveće počela da volim.

Barbara: U principu, sav vizuelni identitet Replicuntsa sam ja radila i dobro se kapiramo nas tri kako želimo da sve to izgleda. Pritom mi je baš zabavno da crtam za bend.

Prošle smo sva pitanja. Na kraju, vrlo ste jasne…

Kaća: Pank takav i treba da bude, što na umu – to na drumu.

Nisam pitala kakvi su prostori za sviranje u Beogradu? Da li ste zadovoljne mestima u kojima može da se svira?

Sanja: Stalno se otvaraju novi klubovi.

Barbara: Ima ih, ali nije baš idealno, obzirom da je ovo milionski grad, to je procentualno jako malo. Ili imaš klubove koji naplaćuju iznajmljivanje ili je jako teško ugovoriti svirku zbog milion i jednog uslova. Moje omiljeno mesto je Kombinat u Zemunu, definitivno. To jeste manje mesto, i nema kapacitet za neke veće svirke, ali je sasvim dobro i gomila bendova koji su na turneji uglavnom svraćaju tamo. Jako dobar godišnji program!

Kaća: Sad pored AKAB-a koji je od skoro aktivan, jedino mi je Kombinat na pameti.

Barbara: Jazz bar se pokreće opet sa jesenjom sezonom, i to je klub sa dobrim uslovima za svirke koje mi pravimo. Kao što sam rekla, u odnosu na veličinu grada, ponuda nije dobra.

Kaća: Ne bih ništa dodala sem – Panks not ded. Eto.

Sanja: Grunge is dead. Disco is not dead.

Barbara, je l’ imaš ti nešto da dodaš za kraj?

Barbara: Samo malo manje nervoze.

Kaća: Nervoze i sujete, sujeta je još uvek sveprisutna među bendovima i među ljudima koji učestvuju na sceni.

Barbara: Mislim da to ide sa godinama, ja se sećam kada smo mi bili klinci, 30+ godišnjaci su bili isti, pričali – Jao muka mi je više od svega, za koga ja ovo pravim. Isto je sve. I sada je isto tako, samo smo sad mi u tom drugom delu stvarnosti. Klincima je verovatno do jaja. Nemaju obaveze, piju, izlaze, isto kao što je nama bilo tada, tako da sve se ponavlja.

Sanja, hoćeš ti da dodaš nešto, pošto si malo pričala, šta tebe generalno pogađa, šta te nismo pitali vezano za ovu priču?

Sanja: Pa, ja uvek malo pričam. A i sve su rekle, nemam šta da dodam. Ne pogađa me ništa, stvarno sam opuštena.

Novosadska ekipa se dosta cima prave i ovaj fanzin, rade nešto dobro, ima ih. Šta imate da kažete ljudima koji ga stvaraju, pa i čitaju?

Barbara: To je sjajno što oni rade.

Kaća: Prvo da se celoj ekipi zahvalimo što postoji takav entuzijazam, i što to toliko drugo traje.

Barbara: Ne pamtim kad sam, a znam da će ovo zvučati kao da sam namerno rekla, ne pamtim kad sam poslednji put toliko želela da novi broj nečega izađe da nešto pročitam. I ima nečega u papiru.

Kaća: Podrška sa naše strane, i sve pohvale, i da istraju u tome koliko god.

Barbara: I nadam se da ću moći jednom da nacrtam naslovnicu. Rekao je Zgro – moožeeeee. E, ja samo imam problem kad su bela slova na ovom tamnom. Ima neki momenat kad mi je baš teško da čitam, al pročitam.

Kaća: Meni odgovara, meni više tako odgovara.

Sanja, a ti, nešto da dodaš za fanzin i za dobre ljude koji čitaju?

Sanja: Koji fanzin, koji ljudi, ha-ha-ha. Evo, upravo sad lepim ove nalepnice na doboš. Sve je super. Nemam mesta na dobošu, ništa, ide na lap top.

Za sam kraj, šta je to što vi ovih dana vrtite u slušalicama ili zvučnicima, a za vas je vredno pomena?

Kaća: Novi GBH (Momentum), Pasmaters, Hak Attak, Warwound, Siberian Meat Grinder, novi Turbonegro (Rocknroll Machine), poslednje Sparrere-odličan!, Hellshock, Ambonker, pa se malo vratim na prva dva Mejdena… Uvek kažem da bih mogla do ujutru da nabrajam…

Sanja: Meni je na meniju ovih dana novi Authority Zero, novi Pennywise, švedski skate punk bend Venerea i još da ubacim hrvatski bend Mašinko i to je to što slušam u poslednjih par meseci.

Barbara: Novi album Youth Avoiders-a, koji je fenomenalan i možda omiljeni album ove godine, zatim Foniju, omiljene Makedonce, Snuff, Petrol Girls, св. Псета, Sleater Kinney… I naravno novi Replicunts, kako stiže koji mix. Nadam se da će čitaoci već imati priliku da ga slušaju dok budu čitali novi broj.

https://replicunts.bandcamp.com/

 

Intervju objavljen  u “Out of the darkness” #5, 10/2018

Comments

comments

Tags
Close