IntervjuiSrpski

Mike Gitter xXx Fanzine

Nakon što me je knjiga bukvalno oduvala napisao sam par desetina pitanja i poslao Gitteru. Očekivao sam da će se priča razvući do petice fanzina, ali odgovore sam dobio za nepunih 48 sati. Uživajte!!!

Intervju : Nemanja

Kako si došao na ideju za fanzin, da li je “xXx” bio tvoj prvi fanzin i šta je to što te je motivisalo da se upustiš u te vode?
Mike Gitter: Te 1983. fanzini su već bila normalna pojava. Povezivali su klince u andregroundu na način na koji danas to rade blogovi i forumi. Fanzin sam pokrenuo zbog iste te anksioznosti i hiperaktivnosti koja pokreće nekog da uzme gitaru ne bi li bio deo nečega. Rekao bih, klasičan “back to basics”, okretanje punk/hc-a onom istinskom na čemu se i zasniva DIY ideologija. To je bila misija koju ako prihvatiš gotov si, upecao si se, nema nazad. Upravo to mi se desilo. Definitivno sam bio pod uticajem par klasika iz tog vremena, poput bostonskog “Forced Exposure”, foto fanzina “My Rules” Glen E. Friedmana, i legendarnog “Suburban Voice” fanzina koji radi moj dobar ortak Al Quint. Zapravo imao sam i fanzin “Suburban Mucus” koji je izlazio godinu dana pre izlaska prvog broja “xXx” fanzina. Pod tim imenom izašla su tri broja. Sve je krenulo sa koncertom Dead Kennedysa 06/06/1983. Imao sam tri intervjua originalno namenjena za nikad objavljenu četvorku “Suburban Muscus”-a. Dakle, intervju sa The Proletariat, u to vreme mladim pankerima Psychos i sa Legal Weapon iz LA. Sve to obogaćeno je bilo recenzijama dobro znanih gigova u to vreme, uključujući i legendarni nastup bendova Angry Samoans, SSD i DYS u klubu The Channel u Bostonu. Tu su bile i recenzije izdanja poput The Necros – “Conquest For Death” i Scream – “Still Screaming”… i desio se boom. Prvi broj “xXx” fanzina je planuo. Poneo sam ga na taj koncert. Zanimljivo, jedna od prvih osoba koja je došla do fanzina bio je niko drugi do Rob Zombie, koji je originalno iz Haverhilla, Masačusets. Samo par godina kasnije Rob, tada frontmen benda White Zombie, će u fanzinu reklamirati svoje prvo izdanje EP “Psycho Head Blowout”. Eto, kako je mali svet!

06/06/1983 – Zvanično objavljen prvi broj fanzina

Da li ima intervjua na koje si posebno ponosan ili nekih zbog kojih si zažalio što si ih uopšte radio?
Mike Gitter: Nema intervjua zbog kojeg sam zažalio. To i jeste poenta kad radiš fanzin i radiš stvari koje voliš, samo zbog sebe. Najviše sam ponosan na to što je “xXx” uspeo da pokrije menjanje muzičke scene. Sa jedne strane bili su bendovi od Minor Threat do Metallica, od Samhain do Agnostic Front i od Cro Mags do Youth Of Today. Fanzin je obuhvatio kretanja u muzici i ideologijama. To je ključna stvar koja se provlači i kroz knjigu. Nadam se da će je ljudi ukapirati.

Zašto su Siege predstavljeni samo sa kratkim člankom u fanzinu iako si nesumnjivo bio fan benda? Kako gledaš na taj bend danas sa ove distance, da li misliš da su i danas podcenjeni/precenjeni i zašto su bili ignorisani 80ih?
Mike Gitter: Pa, Siege je ostavio mnogo veći trag nego što je bilo ko očekivao od benda koji je snimio jedva 10 stvari i imao isto toliko koncerata. Demo koji sam dobio od Kurta Habelta (gitariste) a i stvari koje su se pojavile na Pushedovoj kompilaciji “Cleanse The Bacteria” baš sam voleo. Kako se muzička “konverzacija” razvijala tako su postajali sve više relevantni muzički ali i tekstualno. Ne samo meni, nego svima. Pitaj članove Napalm Death ili Scotta Carlsona iz Repulsion ili Drop Dead likove koji su svoj nazvali bend po njihovoj pesmi. Na kraju krajeva, kao jedan od najboljih bendova te ere, Siege su kreirali muziku koja je ostavljala bez teksta a koja je u to vreme bila neprimećena ali je izdražala breme vremena bolje od mnogih.

Misfits i Samhain su takođe intervjuisani. Koliko su oni bili “popularni” u to vreme i da li misliš da je Metallica kumovala tome da je svaki Danzigov projekt i danas toliko poznat? Šta misliš o re-unionu Misfitsa? Cene ulaznica za njihove nastupe prešle su 100 dolara, da li je to sušta suprotnost od onoga šta su oni predstavljali tokom 80ih?
Mike Gitter: Mislim da je to što je Cliff Burton nosio majice sa logosima bendova definitivno pomoglo da se za Misfist, Samhain a kasnije i za Danzig daleko više čuje. Da se podsetimo. Misfits su opravdali svoje ime ali nikad zapravo nisu bili deo scene. Bili su najveći pank bend koji zapravo nije u potpunosti bio pank sa malom bazom teško stečenih fanova. Pojam “veliki” je diskutabilan. Bilo je par mesta gde je bend imao bazu fanova do kraja postojanja. Na primer Njujork, Nju Džersi, Boston, Detroit, Los Anđeles. Misfits su bili jedinstveni i funkcionisali su po svojim normama što i jeste pank. Njima su 1982. lepili etiketu “Punk Rock Kiss” a onda su ljudi ispizdeli zato što je “Earth AD” zvučao toliko hardcore. Pa provali sam o čemu se tu radilo. Što se tiče cene karte za Misfits u 2018… Niko te ne tera da ideš i budeš deo toga. Kako god, videti masu fanovs koji ih gledaju u velikom prostoru, nebitno iz kog razloga, vrlo je zanimljivo. Na kraju, su svi otišli kući sa osmehom na licu. Isplatilo se, videli su nešto o čemu nisu ni sanjali da će imati prilike da vide.

Kad smo već kod re-uniona, da li misliš da je to sada trend? Koji bend bi voleo da vidiš uživo a koji baš i ne?
Mike Gitter: Da li je to trend? Dosta bendova je ponovo krenulo da svira ali to ne znači da su stvari sada lakše za Final Conflict, The Proletariat, ili Bl’ast koje sam video par puta u poslednjih par godina i koji ubijaju uživo ali opet se sve završi sa mlađim bendovima koji klincima skreću pažnju. Uvek je lepo i zavređuje pažnju videti ljude poput Jacka iz TSOL ili Johna iz Negative Approach koji ostavljaju srce na bini i kojima te pesme i dalje puno znače. Meni recimo mnogo znači kad vidim danas Briana Bakera kako svira stare hitove sa Dag Nasty. Ako ljudi žele da gledaju i to im i dalje znači onda je to super. To potpuno podržavam. Ako se radi da se samo oživim neki period onda treba to ostaviti tamo gde mu je i mesto, u istoriji. Verovatno zato nikad nećemo videti SSD ili Minor Threat re-union. Ti ljudi jednostavno to ne žele jer to više nije deo njih. Ipak, ima par bendova koje bih voleo da gledam, Uniform Choice, na primer. Ali i to pre da bih se video sa prijateljima.

Mike Gitter

Kako se desilo da u fanzinu nema nijedne recenzije Maximum Rocknrolla? Da li jednostavno nisi imao interesovanja za taj fanzin ili je ipak nešto drugi u pitanju? U jednoj recenziji opisao si Social Unrest kao previše “maximum rocknrolliš”…
Mike Gitter: Wow, stvarno si dobro prostudirao knjigu. “Maximum R’n’R” je bio vrh fanzinaštva, kao i “Flipside” tako da im dodatna promocija i nije trebala. Tokom 80-ih postojala je velika podela između onih kojima je politička konotacija svega bila veoma bitna i onih koji su za nju bili potpuno nezainteresovani. Mi smo se, pomalo naivno, naklonili drugima. Social Unrest dolaze iz severne Kalifornije pa sam ih verovatno na konto toga tako i etiketirao.

U delu posvećenom Agnostic Frontu opisao si ih kao “a DIY self managed business”. Koliko god ih gotivim i smatram ih neizostavnom lektirom hardcore/punka mislim da su duže vreme van DIY okvira. Zapravo, nakon albuma na “Epitaph”-u priča je, čini mi se, otišla u drugom smeru.
Mike Gitter: Mislim da se Roger ne bi složio s tobom. Stvar je u tome da je bend mnogo veći na evropskom kontinentu nego kod kuće. Kao i mnogi veterani imaju izdanja na mnogim labelima ali ih ne bih nazvao mainstream. Njihova izdanja imaju raznih upliva, od panka do metala i ne znam čega sve još ali oni su to radili i u eri 80ih, od izdanja “Victim In Pain” preko “Cause For Alarm” do “Liberty And Justice For…”. To su Agnostic Front. Nećeš ih čuti na nekom poznatom radiju jer mainstream nije spreman za ljude poput Vinnie Stigme. Agnostic Front je bend koji je ponosno stojao ispred New York Hardcore zastave i danas i dalje to radi. Zaslužuju status legendi.

Husker Dü si opisao kao najtalentovaniji punk bend. Da li i danas isto misliš?
Mike Gitter: Huskeri su ne samo dobar punk bend nego pre svega odličan bend. Bob Mould i dalje pravi sjajne, popaljive albume i ima žestoke nastupe. Imam sreću da sam ih gledao kako nastupaju i u malim klubovima ali i u velikim dvoranama. Žao mi je što Grant Hart više nije sa nama. Što se tiče izjave da su najtalentovaniji punk bend, pa prepisaću to sebi kao mladom i neiskusnom novinaru. Puno je sjajnih muzičara iz tog vremena. The Minutemen, Saccharine Trust, Die Kreuzen čak i ljudi poput Rikk Agnew iz the Adolescents ili Chuck Biscuits… lista je beskrajna.

Zašto su u fanzinu samo tri benda koja dolaze van američkog kontinenta? Jednostavno se tako desilo ili nisi pratio zbivanja van Amerike?
Mike Gitter: U knjizi su samo tri, ali smo zbog manjka prostora morali neke da izbacimo. U fanzinu ih je bilo više. Bili su Broken Bones i UK Subs. Nismo želeli da svih 20 brojeva u poptunosti ubacimo i u knjigu. Voleo bih da sam imao prilike da razgovaram sa bendovima poput The Stupids i The Instigators ili sa nekim japanskim klasicima hardkora. Intervjuisao sam ljude čiji me je rad u to vreme najviše interesovao.

Kako je došlo do toga da se i bendovi kao što su Metallica, Anthrax odnosno Voivod pojave u fanzinu i kako danas gledaš na to? Koliko su ti bendovi uticali na muziku u globalu?
Mike Gitter: Uvek sam voleo metal ali i bendove koji su samo bili pod njegovim uticajem. Venom “Die Hard” singl ili Motorhead “Iron Fist” album su zakon, sasvim prirodan korak napred nakon Discharge koji su uveliko peglali u tom smeru. Misfits “Earth AD” koji je plenio brzinom i žestinom, takođe nije bio daleko od toga. Imao sam takođe i intervjue sa Exodus i Hirax koje je i “Maximum R’n’R” intervjuisao opisujući njihov stil kao “speedcore”. Voivod su priča za sebe sa svojom težinom i uvrnutošću. I dan danas su velika inspiracija mnogima. Ako slušaš Rorshach ili Converge ne možeš ne provaliti njihov uticaj. Čak su i na zvuk Sepulture imali značajan uticaj. Što se tiče uticaja na muziku generalno… Metallica se na početku izdvajala i po tekstovima koji su se bavili politikom, drogom, položajem čoveka u društvu… Ako ciljaš na to koji je bend uništio “hair metal” (poznatiji pod terminom glam metal) nećeš odmah reći to je bila Nirvana, već Metallica. Da li su imali pank elemenata u sebi? Jesu. Pushed je radio covere i merch za bend a Kirk je svirao na albumu Septic Death-u. Nedavno sam baš pronašao majicu benda sa fotkom na kojoj James Hetfield ima majicu Life Sentence a Kirk japanskog benda Gastunka.

Zašto nema kolumni u fanzinu?
Mike Gitter: To je bila bitna karakteristika “Maximum R’n’R”, zašto ih kopirati?

Crtež Briana Walsbya za fanzin koji nikad iskorišćen nije

Šta je toliko magično bilo tokom 80-ih pa im se redovno vraćamo? Očigledno je da to nije posećenost koncerata. U jednoj od recenzija koncerata napisao si da je na Cricifix gigu bilo jedva 50 ljudi. Danasi imamo paradoksalnu situaciju da klinci sebe nazivaju hardcore a ne poznaju većinu stvari koje se nalaze u tvojoj knjizi…
Mike Gitter: Od početka do danas ljudi traže iskrenost koja hardcore i krasi. Od samog početka pa do danas sve se zasniva na iskrenosti koja ne bledi vremenom i ne vreti se oko jednog benda. Ono što sam ja dobio od SSD-a klinci danas mogu dobiti od benda Fury. Ne moraju znati istoriju da bi bili muzikolozi. Jednostavno trebaju naći način da kanališu bes što nas je sve i privuklo hardcoru. Drago mi je da je ovaj pokret i nakon 35 godina tu i što je još uvek relevantan.

Koji je bend po tvom mišljenju najbolje predstavljao Boston? Koji ti je lokalni bend omiljeni i koliko si ispratio scenu 90-ih kao i aktuelna dešavanja?
Mike Gitter: Pa, ja sam još uvek hardcore fan i volim mnoge bendove od proto-metalcore sastava Overcast preko bendova koji su ponovo vratili straight edge youth crew duh, tu mislim na In My Eyes, Ten Yard Fight i Have Heart. Uvek sam imao interesovanja i za drugačiji zvuk i bendove poput Cave In ili Converge kao i za heroje iz severnog Massačusetsa, Killswitch Engage koje sam ja i doveo na Roadrunner ili recimo Shadows Fall. Od novijih bendova oduvali su me Boston Strangler i Free. U Bostonu se uvek nešto novo događa. Imao sam sreću da sam odrastao u gradu u kome je uvek bilo sjajnih bendova: SSD koji su zasvirali hardcore distancirajući se od ranijih pank bendova poput The Freeze (koji su takođe strašan bend) ili odličan post rock bend Mission Of Burma. Takođe imali smo neverovatne Gang Green, Negative FX, Impact Unit, The FU’s DYS. Slapshot su veoma bitni kao sprega između 80-ih do današnih dana i povezivanje sa njegovim ranijim bendovima Last Rights odnosno Negative FX. Naravno Boston je mesto odakle dolazi najbolji bend koji nikad nije dobio dovoljno pažnje. Reč je o Jerry’s Kids. To je bio naš Black Flag. Vežbali su svaki dan i tu fenomenalnu uigranost mogao si da vidiš kad god su svirali. Čak i danas na sporadičnim koncertima oni zvuče odlično. Iako su u godinama i dalje zvuče neverovatno.

Da li imaš favorite među bendovima koji nisu iz tvog vremena, možda neki danas aktuelan?
Mike Gitter: Kao što sam već rekao tu su pre svih Boston Strangler, potom Firewalker i Free odnosno Panzer Bastard u kome je Keith iz Wrecking Crew.

Na početku knjige pišeš o nesebičnoj pomoći Pusheda tvom fanzinu. O čemu se zapravo radi? Da li misliš da je Pushed danas podcenjen/precenjen?
Mike Gitter: Od momenta kad smo se prvi čuli Pushed se pokazao kao veliki prijatelj i neverovatna figura hardcorea u globalu. Od toga da je sarađivao sa imenima poput SSD i Misfits do rada sa imenom kakvo je Metallica. Objavljivao je izdanja bendova poput Final Conflict i Rocket From The Crypt na svojim labelovima, Pusmort i Bacteria Sours. Brian Shroeder je pomagao od početka fanzina oglašavajući svoj label. Kasnije sam bio deo “Thrasher Magazine”, koji je on uređivao, a gde sam pisao o bendovima od Scream, preko Guns N’ Roses do Helmeta. Pushed je definitivno osoba koja je imala uticaj ne samo na mene kroz ceo život, nego i na jednog John Biazleya iz Baronessa, što se i može videti po njegovim ranijim radovima. Sve ovo nema veze sa Brianovim bendom Septic Death koji je razvaljivao.

Poslednji broj fanzina

Zašto si prestao da praviš fanzin, da li imaš neostvarenih ciljeva sa njim?
Mike Gitter: Posle šest godina stvari su se promenile. Postao sam zauzet drugim stvarima i rad na fanzinu je više bila obaveza nego uživanje. U to vreme krenuo sam već da pišem za veće magazine poput “Thrasher”, “Creem” a nešto kasnije i za “Kerrang!”. To mi je zadovoljavalo želju za pisanjem i otvaralo vidike ka mnogim novim, drugačijim bendovima. Povrh svega toga, način funkcionisanja muzike se promenio. Hardcore je krenuo da se urušava i mnogi drugi fanzini poput “Forced Exposure” su počeli da pišu o indi rocku i noise sceni New Yorka. Ja to jednostavno nisam želeo, kao ni da taj fanzin krene u pravcu metala. Nešto slično radio sam u pomenutim magazinima, ali na mnogo profesionalnijem nivou. Mislim da sam prestao u pravo vreme.

Kako bi fanzin izgledao danas kad bi ga radio?
Mike Gitter: Možda malo jasniji sa boljim stilom pisanja, ali bi i dalje bio sirov.

Da li misliš da su štampano štivo i fizička izdanja deo prošlosti?
Mike Gitter: Ne, uvek će biti i mlađih i starijih kojima će biti bitan fizički format. Držati fanzin ili fizičko izdanje u rukama je osećaj koji se pamti. Nakon mnogo vremena ponovo vidim štampane fanzine na koncertima i mnogo veću prodaju ploča nego što je to bilo godinama unazad.

Koliko je vremena prošlo od ideje pa do štampanja knjige, kakve su rekacije ljudi i koliki je tiraž?
Mike Gitter: Pre desetak godina Chris (Bridge 9) mi je prišao i predložio da se odradi knjiga svih brojeva. On je u to vreme štampao “Schism” book i već tragao za drugim projektom. U početku smo razmatrali mogućnost da se svih 20 brojeva u celosti spoje u knjigu, ali smo odustali jer mislimo da nema svrhe prolaziti kroz toliku količinu s jedne strane naivnog a s druge strane sirovog materijala. U istom trenutku to je i previše stranica koje su ispunjene emocijama a opet prepune neinformisanosti. Bukvalno kao da čitaš dnevnik klinca od 16. do 21. godine koji o svemu ima stav. Onda smo vagali o formatu knjige. Da se ne lažemo “xXx” nije “Touch & Go Records” ili “Slash Magazine” niti previše bitan stub fanzinaštva. Tako da smo se lako dogovorili da bi celu priču trebalo ustvari uraditi kao “greatest hits” projekt. Reprintovaćemo neke intervuje, ključne recenzije i obogatiti malo sa novim komentarima tadašnjih aktera. Mislili smo da će sve stati na oko 130 stranica i da će nam trebati svega šest mesci posla da sve finiširamo. Na kraju, potrebne su bile gotovo četri godine rada na njoj, a sve je spakovano na tvrdo uvezanih 288 stranica dimenzija 28x28cm. Knjiga ima težinu od skoro 2kg. Imam osećaj da nam je trebala čitavu večnost da je završimo. Za sada, reakcije su dosta dobre. Tiraž od 5000 primeraka skoro je rasprodat.

Krajem 80-ih si imao i bend Apology? Je li to brat Briana Bakera (Minor Threat, Dag Nasty, Bad Religion) bio na gitari ili je samo lik s istim prezimenom? Snimili ste samo jedan album. Kako ste završili na “Wishing Well Records”? Da li je CD objavljen za “Lost & Found” ustvari butleg, čime se ta ekipa u značajnoj meri bavila tokom 90-ih?
Mike Gitter: Zapravo Brian Baker nema brata, a Matt Baker je lik kojeg sam upoznao kao privremenog gitaristu benda Justice League tokom njihove prve USA turneje. Kako se Matt preselio u Boston tako smo ubrzo krenuli da sviramo ono što smatramo da je odvratno. Izmešali smo The Replacements, 7 Seconds i nekakav rock… to sve smo zbućkali i zvučali užasno. Da budem iskren, ja sam loš pevač. Snimili smo EP, sa Lou Giordanom koji je zaslužan za mnoštvo izdanja iz Bostona, i objavili ga za “Wishingwell Records”. Ja sam zapravio bio prijatelj sa tim ljudima i čak bio i roadi bendu Uniform Choice. Ne znam samo da li sun am objavili ploču zato što su me gotivli ili im je bend stvarno bio dobar. Realno, mislim da tu ima jedna dobra stvar. Nisam siguran da li je “Lost & Found” verzija izdanja butleg ili ne. Mislim da je Pat Dubar njima prodao ceo “Wishingwell” katalog. Ali OK, ako je nekome to zanimljivo da sluša onda cool. Znam par osoba kojima je Apology dobar. Joe Foster na primer tu ploču baš voli.

Kasnije si i radio u muzičkoj industriji i pisao za mnogo veće i ozbiljnije magazine. Koja je razlika između pisanja za fanzin i biti deo imena poput “Thrasher” i “Rolling Stone”? Kojim bendovima si sredio da imaju ugovor sa većim izdavačim? Kako bi opisao ceo taj period svog života?
Mike Gitter: Nekoliko godina, zapravo u periodu od 1986. do 1993. pisao sam za mnoge domaće magazine kao i one koji su se objavljivali i van američkog kontinenta. Bio je to zaista divan period. Preselio sam se u New York i započeo novi život. Stekao sam dobre prijatelje i skupio neverovatno iskustvo. Bio sam svedok vremena u kojem su neki ljudi i bendovi iz perioda “xXx” fanzina postajali veliki, pre svih mislim na White Zombie, Prong, Rollins Band, Sick Of It All… Nirvana se takođe desila u tom period. Stvari su se promenile i počele su da se javljuju nove mogućnosti. Magazini i veliki izdavači pokazali su interesovanje za undergound što je meni lično otvorilo vrata da budem deo “Atlantic Records” kao savetnik njihovih menadžera što se kasnije pretvorilo u to da i sam postanem menadžer ne samo tog izdavača nego i lejbla poput “Roadrunner” odnosno “Century Media” oko kojih su se vrteli brojni bendovi poput: Jawbox, Killswitch Engage, Bad Religion, Ignite, HIM, Megadeth… Lista je beskonačna.

Čime se trenutno baviš?
Mike Gitter: Živim u Los Anđelesu i radim za “Century Media” odnosno ”Sony”. Još uvek sarađujem sa mnogo ljudi i sjajnim bendovima… Život mi je OK. Ne bunim se!

 

xXx Fanzine

 

 

Intervju objavljen  u “Out Of The Darkness” #4, 5/2018

Comments

comments

Tags
Close