IntervjuiSrpski

KILL THE MAN WHO QUESTIONS

KTMWQ je bio hardkor pank bend iz Filadelfije. Od 1996. do 2003. godine su objavili jedan album i četiri singlice. Članovi benda su takođe svirali u Limp Wrist, Armalite, R.A.M.B.O, i brojnim drugim bendovima. Na pitanja je odgovarao pevač benda Mike McKee.

Čime se baviš pored benda? Kako si izabrao svoju profesiju, da li je to nešto što obožavaš da radiš?
Imam sreće. Imam posao koji je zabavno raditi svaki dan i u kom uživam. Ja sam urednik nacionalnog nezavisnog muzičkog magazina. Išao sam u školu za novinarstvo, te pretpostavljam da sam na neki način ovo ja ‘koji uspevam’. Ne želim raditi samo u muzičkom žurnalizmu naravno. Mislim da je pisanje o muzici, u pro-profit magazinu obično jako plitko. To je sve deo muzičke industrije, ili se bar trudi da se poveže sa ljudima/bendovima/kućama/oglašavačima koji rade u mainstream industriji. To mi je dosadno i nije nešto čemu bih posvetio svoj život. Vole bih da radim posao u odnosima sa javnošću i da pišem za non-profit grupu koja se bavi nečim što mi je važno. Dosad nisam našao takav posao.

 

Misliš li da postoji mogućnost da tvoje zanimanje ne mora biti nešto što te toliko interesuje, ali ti je na primer super sa ljudima sa kojim radiš, i to te ispunjava. Mora li profesija biti nešto tako presudno za život?
Tvoj posao ti je bitan u životu onoliko koliko ti to želiš. Mnogi ljudi ne brinu uopšte o onom čime se bave, mnogi ljudi mrze svoje profesije i ono što rade iz dana u dan. Imaju nešto drugo što ih drži i što im je važno, npr. njihove porodice, hobi, umetnost, muziku, štagod. Ali tvoj posao će ti u Americi oduzeti dosta vremena, sem ako nisi veoma, veoma, veoma srećan. A to čini ljude očajnim.


Tvoje mišljenje o novom predsedniku Bušu i njegovom stavu da nije preterano zainteresovan za Kosovo?
Novi predsednik Buš izgleda kao da ima potencijal da napravi mnogo štete. To se dešava kad neko ako privilegovan i sebičan i glup dobije puno moći i kontrole. Ovaj momak je demonstrirao i dokumentovao svoju zlu stranu. Pokazao je de je sposoban da bude veoma bezosećajan i surov. Na očigled ljudi se rugao ženi koja je molila za svoj život u ćeliji osuđenika za smrt. To je prilično bolesno, ali je i smrtna kazna, koja je u suštini sagradila njegovu političku karijeru. Prilično iskreno mislim da je bolje imati što manje američkog vojnog mešanja na Kosovu. Nadam se da Amerika obezbeđuje neku ozbiljnu humanitarnu pomoć ljudima na Kosovu, ali ne mislim da će tako nešto ikad poteći od Buša.

 

Možeš li izmeriti moć hardcorea u SAD, da li su bendovi ikad promenili nešto svojim trudom? Pošto je to tu dosta veće, ko je je tvoje uopšteno mišljenje o načinu na koji hardcore utiče na ljude koji su u tome i dolaze na svirke?
Scena može biti veća u Americi nego u Jugoslaviji, ali opet, Amerika kao zemlja je dosta veća od Jugoslavije. Ne postoji samo jedna hc ili jedna punk scena koja se širi celom zemljom. I mislim da je to dobro. Mislim da je dobro za ljude da imaju osećaj regionalizma. Ne na način ponosa ili izuzimanja drugih ljudi, već na način da je nešto u blizini pristupno njima. Nešto s čim se ljudi mogu povezati. Mislim da je raznolikost bitna, i to je istinito i geografski. Time što sam to rekao, mislim i da je super u američkoj hc sceni što postoji toliko različitih scena širom zemlje, a sve su međusobno povezane. Postoji jaka nezavisna mreža klinaca koji idu na svirke, organizuju ih, sviraju u bendovima, organizuju proteste, i slično, od grada do grada. To je nešto što je super imati. Pitati da li je hardcore muzika išta promenila je veoma komplikovano. Lako je reći “Da” i pretpostavljam da je i lako reći “Ne.” Da li je muzika i da li su tekstovi inspirisali revoluciju koja još nije došla? Ne. Da li će ikad? Ne. Ali ne mislim da je to poenta hc ili punkrocka uopšte. Hardcore i punkrock, za mene, su muzika i kultura pobune, neuklapanja i neželjenja da se uklopiš u mainstream, ili štagod da je oko tebe, ili u ono što se od tebe očekuje. To bi takođe trebao da bude zabava. Na taj način, Hardcore i Punk su stvorili bogatu i privlačnu i iskrenu kulturu u koju se ljudi mogu uzdati, od nje nešto naučiti, biti inspirisani njome. Neki ljudi mogu uzeti ono što su naučili iz te zajednice i kanalisati energiju koju su osećali i delili u njoj i iskoristiti je za svoje svakodnevne živote. Ne znam da li to uključuje i baš menjanje sveta, ali znam da može učiniti dosta toga kreativnog, inspirativnog i interesantnog za ljude koji time čine svet malo zabavnijim i boljim.

Kakav si bio pre no što si ušao u hardcore/punk, kako je to sve uticalo na tebe i koja je najbolja stvar koju si iz svega toga izvukao?
Pre no što sam otkrio punk rock, bio sam freak (nakaza, čudovište, izrod – prim. Morton Benson). Osećao sam da se ne uklapam nigde. Često se i sad tako osećam. Ali, u suštini, većina stvari oko kojih su moji vršnjaci bili uzbuđeni i mislili su da su cool, me nisu zanimale. Bilo mi je jako dosadno, i bio sam malo nadrkan. Zbog čega, nisam siguran da bi znao da ti kažem. Prvi koncert na kom sam bio me je totalno šokirao. Slušao sam punk već nekoliko godina pre toga, i to je bilo divno oslobođenje od svega. Ali, videvši to sve uživo je promenilo moju perspektivu. Dokazalo je da to nije samo nešto iz knjige istorije. To je bilo nešto, bar u ponašanju, što je bilo i dalje tako živo, i to u mom gradu. Mislim da sam mnogo naučio od punka u poslednjih deset godina. Osećam se kao da i dalje učim iz svoje umešanosti u sve to.   Neke od stvari koje sam izvukao su osećaj da sam sam sebi dovoljan (self-sufficiency), ideja da mogu stvari uraditi sam, ili uz pomoć drugara, bez ičije dozvole ili nekog autoriteta. Takođe mi je pokazao, nekad u jako jasnim, opipljivim primerima, kako stvarno i pravično mogu neke stvari da se urade, iako nam je u našem društvu rečeno često da je najbolje ne biti fer, već pohlepan i da je to jedini način da se ‘provučeš‘. Naučio sam i važnost iskrenosti takođe.  

 

Kako bi opisao prosečnog Amerikanca? Da li je Homer Simpson približan? Koliko se ti razlikuješ od tog kalupa?
Haha… Homer Simpson verovatno nije tako daleko. U stvari, to baš i nije istina. Bar ja ne mislim tako. Nisu svi Amerikanci glamurozni ljudi, nisu bogati, nisu filmske ili rock zvezde. Većina njih ne vozi sportska vozila koja gutaju benzin. Volim da mislim da većina Amerikanaca ne mrzi druge ljude zbog različite boje kože ili zato što su iz druge zemlje ili štagod. Mislim da je reputacija SAD kao pohlepne i opasne zemlje zaslužena, ali mislim i da je to uglavnom reflekcija nekolicine Jenkija koji su na poziciji bogatstva i moći. Glavnina Amera su kao svi ljudi iz bilo koje druge zemlje. Mislim da su premoreni radom, potcenjeni, neinspirisani onim što vide oko njih i osećaju se zbunjeno i nepovezanim sa svojom vladom i njenom politikom. Nismo svi tip Džona Vejna. I nismo Homer Simpson tip. Ali… mislim da imamo dug put pred nama. Mislim da se dosta razlikujem od percepcije stereotipnog Amerikanca. Ne jedem krvavi biftek, ne gutam Budweiser piva i ne sisam Marlboro cigarete, i ne vozim velika brza sportska kola, i ne živim u velikoj kući. Ne mislim da nam je potrebno još raketa da oduvamo ceo svet. Ne mrzim siromašne ljude i ne mislim da bi trebalo da ‘sjebemo Sadama’. Ne mislim da su eksploatativni filmovi i TV emisije koje degradiraju žene i prave šale na račun pedera i manjina zabavni i ‘cool’. Ne gledam fudbal, ne volim bejzbol. Ne slažem se sa tim da je u redu što su zatvori prepunjeni i da moramo više ljudi da osudimo na smrt od bilo koje druge zemlje u svetu. Ne idem u crkvu nedeljom ujutro ili bilo kog drugog jutra, popodneva ili večeri. Ne sviđa mi se Will Smith i ne mislim da sam ikad gledao epizodu “Survivor”-a. Ali, imam više vere u ljude nego da mislim da baš ovo opisuje ono što je prosečni Amerikanac. Ipak, ja sam samo tupavi klinac.

 

Reci mi sad nešto više o bendu pošto ne znam ništa. Ispričaj mi o nastanku, ko, zbog čega, kako…
Kill the man who questions je nastao jeseni 1996-e kad smo ja i moj cimer Andrew Martini (naš basista) zaključili da se dosađujemo u bendovima u kojim smo tada svirali. Obojica smo bili dosta aktivni u punk sceni Filadelfije već nekoliko godina. Organizovali smo svirke i svirali u bendovima, ali smo osećali da možemo uraditi nešto što niko nije dosad, i osnovali smo KTMWQ. Otad smo imali mnogo promena članova. Ali, ktmwq su uvek činili super prijatelji i ljudi koji su se osećali umešanim u DIY punk scenu. Toliko puta je promena člana benda bila nešto skroz ok, i nikakav problem. Samo smo se osećali da će neko drugi od naše male porodice da nam se pridruži za turneju ili snimanje ploče. Trenutno, postava je: Mike McKee – vokal,  Niki Long – vokal,  Andrew Martini – bas, Jeremy Gewertz – bubanj, Beau Brendley – gitara.

 

Reci mi šta misliš o američkoj ‘major’ hardcore sceni. Izgleda mi kao da njom vladaju samo novi melodični punk, emo-metal i youth crew revival bendovi i većina tih bendova mi deluje neiskreno iako neki imaju lepu muziku (Ignite, Shelter).
Zaista ne razmišljam puno o toj sceni. Za mene, nema ničeg što je hardcore oko te scene. Nije da mislim da sam ja sad neki strašni baja koji može da sedne i priča šta je, a šta nije hardcore. Ali, šta je ekstremno, šta je pristupačno, šta je izazovno oko gomile +30-godišnjaka koji idu na turneju u autobusu svakih par meseci da sviraju muziku koju čuješ na radiju i dobijaju lovu za to kao za njihove poslove? Jebeno ništa. Ti bendovi zaista nemaju puno veze sa underground punk scenom u Americi, isto tako sumnjam i da doprinose istoj, ili brinu mnogo o scenama u zemljama po kojim sviraju. ‘Lokalna underground’ scena za njih jednostavno ne postoji. Operišu u skroz drugom svetu, i to je ok. To je njihov izbor. Ali to nije ono što mi radimo. To nije nešto za šta sam zainteresovan.

 

Šta te tera da napišeš neki tekst za pesmu? Da li ti se dešava da nešto što danas napišeš ti se sutra ne dopada i šta misliš da je razlog za to?
Na neki način sam perfekcionista što se pisanja tekstova tiče. Nije sad da su moji tekstovi baš najbolji, haha. Ali, išao sam u školu za pisanje, i ako ću nešto reći gomili ljudi preko mikrofona, želim da to bude inteligentno i da precizno opisuje moj stav. Samim tim, potrebno mi je dosta vremena za tekstove kakve želim da budu. Šta me tera da pišem? Jednostavno stvari oko mene, stvari o kojim mi pričaju drugari. Stvari o kojim čitam i kojim sam izložen. To nije poezija zaista, to su samo klinci koji reaguju na svet oko njih.

 

Koji ti bendovi najviše znače? Koji ti se bendovi trenutno dopadaju?
Svako u bendu bi verovatno imao drugačiji odgovor. Bendovi koji su izvršili najdublji uticaj na mene su bili Bikini Kill, Huggybear, Minor Threat, Fugazi, Bad Brains, Los Crudos, Seein’ Red. Neki od punk bendova danas koji me zaista uzbuđuju su Sound of Failure i At Bay (oba iz Filadelfije), Zegota iz North Caroline, E-150 iz Barselone, Španija, Arms Reach iz Australije, Abuso Sonoro iz Brazila, Antiproduct iz Amerike, i Limpwrist, koji je Andrew-ov (naš basista) drugi bend, prvi gay-straightedge hardcore bend ikad.

 

Kako ljudi u bendu reaguju na tekstove koje neko napiše?
Kad ja pišem, svi kažu, “Mike, ti su sranje.” Kad Niki piše, svi kažu, “Hvala bogu Mike nije pisao ništa ovog puta.”

 

Kažeš da si studirao žurnalistiku. Super, pošto se i ja time zanimam jer volim da pišem, i moj posao iz snova bi verovatno bio to što ti radiš (voleo bih da pišem o muzici). Ali takođe se slažem sa tim što si rekao da biva sve više nemoguće pisati o nečemu o čemu zaista želiš na način na koji želiš, sem o stvarima koje su popularne, i magazini i postoje samo  zbog zarade. Da li misliš da profesije nekad isisaju sav integritet koji neki kreativan posao ima (kao u novinarstvu u kom moraš pisati o onome što narod želi da čita, ili u muzici u kojoj moraš svirati nešto što stvara novac) i šta misliš o tome?
Ne mislim da sve profesije, ni svi poslovi, su uvek predmet ovog problema. Siguran sam da ima dosta kreativnih profesija i pozicija. Problem nastaje kad je profit cilj posla ili preduzeća. Zato što tad u osnovi radiš na proizvodu, radiš na tome da nešto prodaš. Muzički magazini, ako žele da stvore novac, su deo muzičke industrije. A siguran sam da smo svi prilično upoznati sa jakom ulogom profita u muzičkoj industriji. To je krajnji rezultat. To je odlučujući faktor uvek. Pa je prirodno da uvek ima kompromisa. Trik je naći nešto pri čemu si srećan i dok praviš kompromise, ili gde imaš slobodu da ne praviš kompromise ne bi li zadržao posao.  

 

Kažeš da voliš Minor threat & Bad brains. Šta ti je najbolje u njihovoj muzici i tekstovima?                Obožavam Majnore zbog super muzike, nekih carskih tekstova, a ono što mi je najbolje je Ianov glas koji me uvek oraspoloži bez obzira kako se osećam. Pa, imam neka svoja neslaganja sa onim što su radili Bad Brains. Ali muzički su neverovatan bend. I dok se ne slažem baš sa svim što su imali da kažu, činjenica da su govorili ono što misle sa takvim stavom i neverovatnom, totalno novom, opasnom muzikom u to vreme kad niko nije ni POMIŠLJAO da tako nešto uradi ih čini veoma važnim i inspirativnim bendom. Minor Threat je bend za koji mislim da je inspirisao mnoge ljude, i da se mnogima sviđaju. Mislim da se muzika totalno drži do danas, i osećam posebno vrstu poštovanja za takve bendove koji su započeli ili zaista udarili šut u duper ideji američkog punk rocka. Činjenica da neki članovi Minor threat-a su i dalje umešani u muziku i nastavljaju da rade esencijalno ono što su i pre radili verovatno ne znači ništa (??).

 

Mnogi ljudi su religiozni i spremni su da to brane ako kažeš nešto protiv toga toliko da bi se pobili zbog toga, govoreći da je to najvažnije, a čak ni ne znaju razloga zbog čega su u tome. Što se mog poimanja tiče, religija bi trebalo da bude nešto kao filozofija o nečemu najčistijem i dobrom, a većina tih ljudi koji je brane nisu čisti i dobri, šovinsti su ili štaveć. Zbog čega misliš da postoji sva ta prašina oko crkve i religije? Da li možeš tako nešto zapaziti u SAD?
Pa, mislim da ljudi imaju duhovnu potrebu, kao što drugi ljudi imaju emocionalne potrebe ili intelektualne potrebe, i sve ostale vrste potreba. Za mene, struktuirana religija, ili čak verovanje u aktuelnu čvrstu definiciju “boga” nikad nisu delovali esencijalno “mojoj duhovnosti” ili čemu već. Za neke ljude, to je esencijalno, i mislim da je to u redu. Ne mislim da je u redu kad ljudi misle da imaju pravo da ti govore kako da živiš, po njihovoj religiji, ili ko ili šta jeste i nije prihvatljivo i validno. Cela ideja postojanja jednog, strogog seta šta je dobro a šta loše je bezveze i zaista ograničavajuće. Nažalost, takvo ponašanje preovlađuje u mnogim zapadnim religijama. Definitivno se to vidi u SAD. Mnogi američki zakoni su zasnovani na religiji, bez obzira koliko se hvalimo time da su država i crkva odvojeni. U osnovi… religija je sjebala živote mnogih ljudi, i i dalje pravi idiote od ljudi danas. Nemam sve odgovore, jebiga, ne tvrdim da imam IKAKVE odgovore koji bi trebalo da se uklope u nečiji život osim mog, ali isto tako znam da mi nisu potrebni NIČIJI odgovori nametnuti.

 

Šta bi rekao nekoj non-hardcore osobi (koja ne zna ništa o tome) ako bi te pitala o čemu pevaš?
Mislim da hardcore i punk rock, bar na našem nivou, su namenjeni publici koja je već upoznata s time do nekog stepena, sa “scenom” ili čime već. Na neki način je to super, jer je to naš mali deo sveta itd, ali na drugi način mislim da je to ograničavajuće. Pa, mislim da je prezentacija za posebnu vrstu osobe… nekoj koja već zna da se ne uklapamo u mainstream, nekoj koja već zna da smo besni zbog nečega i koja prihvata glasnu, agresivnu muziku. Ali, mislim da su ideje o kojim pevamo univerzalne. Mislim, zaista mogu biti veoma specifičan oko svake pesme, ali u osnovi naše pesme su o tome kako bi ljudi trebalo da budu tretirani sa određenom dozom poštovanja, kako napredovanje i “preživljavanje” ne mora da znači totalno sjebavanje ljudi oko tebe. Naše pesme su o tome kako je u redu biti besan kad postoje ljudi i institucije oko tebe koje se trude da te dehumanizuju, ili slome na bilo koji način. To je o osećaju otuđenosti i odvratnosti prema tim stvarima. Mislim da je to nešto s čim može skoro svako da se poistoveti.

 

Da li pronalaziš istu iskrenost, čiste misli i bunt koji punk ima u drugim vrstama muzike (pošto pišeš o nezavisnim umetnicima, možda si prava osoba koju bi ovo trebalo pitati…)
Punk rock nema patent ili monopol nad iskrenošću, to je sigurno. U stvari, dosta puta izgleda kao da bi dobro činilo sceni kad bi se zatražilo malo VIŠE iskrenosti od ljudi. Ali, kako da odgovorim na ovo? Sigurno nisam u poziciji da kažem ko jeste ili nije iskren u tome što radi. Ali neka muzika koja me je skoro prilično dodirnula sa iskrenošću koju osećam je underground hip hop, uglavnom iz SAD, neka “folk” ili “protest” muzika od ljudi kao što su Bob Dylan, Billy Bragg, Joni Mitchell, Phil Ochs. Mislim da je iskrenost preduslov dobroj muzici. Možeš je naći u svim vrstama muzike, čak i onoj koja nije na indie nivou…bluegrass, alt-country, hip hop, world music itd. Muzika je nešto što ja mislim da dolazi zaista iz srca, i dolazi u svim mogućim vrstama stilova.

Reci mi šta je najveća inspiracija u tvom životu? Šta te najviše mrda, da li je to bend ponekad i zašto? Da li su to ljudi oko tebe, muzika…?
Muzika mi je jako bitna. Ne mogu da zamislim život bez nje. Napravio sam vešinu svojih najdužih prijateljstava kroz muziku. Ono što me najviše inspiriše, ja mislim, je na periferiji, na sporednoj liniji muzike. To su prijatelji koje sam dobio i osećaj porodice i zajednice koji imam u mom životu. Ljudi oko mene koji rade na projektima u svojim životima, bilo da su muzički, akademski, aktivistički, umetnički itd. Srećan sam da imam stvarno super drugare. @ivimo u gradu u kom smo sposobni da kreiramo umetničku i muzičku zajednice sa kojom smo jako povezani. To me inspiriše.

 

Koji misliš da su glavni razlozi za apatiju koja vlada ljudskim životima danas u većim ili manjim razmerama?
Lako je postati apatičan kad se osećaš jako, jako udobno. Ako imaš sve što želiš – ili sve što su ti rekli da bi trebalo da želiš na TV-u i u reklamama iz magazina, onda zašto gurati za nešto više. Postoji stav, posebno u Americi, da ako imaš pravi auto, pravu kuću, pravu marku kafe, prave TV kanale, prava sranja koja kupuješ, onda si super situiran i onda si ono što želiš da budeš. Mislim takođe da internet čini ljude apatetičnim na neki način. To je sjajna alatka za ljude. KTMWQ je čak napisao pesmu o tome “internet commandos.” I ja se i dalje slažem sa tim. Mislim da stvara lažan osećaj zajednice, lažan osećaj bivanja povezanosti sa svetom i bivanja aktivan, a u stvari sediš na dupetu buljeći u reči na ekranu. Mislim da je lako za ljude da upadnu u zamku u kojoj se zbune sa onim što zaista RADE u svom životu i sa onim što VIDE u svom životu. Isti problem je sa televizijom.

 

Postoje li momenti kad se plašiš da budeš ono što jesi?
Postoje momenti kad je zaista plašljivo biti ono što jesi. Kao što rekoh malopre, smatram sebe jako srećnim što sam imao super prijatelje celog života. Uvek mi je bilo važno da se ne plašim da budem ono što jesam i da se družim sa drugim ljudima koji se ne plaše da budu ono što jesu. Nekad ljudi ne ‘shvataju’ tvoju ličnost, i nekad ljudi ne VOLE tvoju ličnost. Ali makar si ono što jesi i u to si siguran. Trudim se da budem pun poštovanja za ljude i razumljiv, kao i da budem veoma jasan oko toga ko sam i kakav sam. Dosta se šalim. Nekad sam suviše glasan. Dosta sam tvrdoglav. Nekad je veoma jasno da će te stvari, kao i još neke koje me čine onim što sam, naterati neke ljude da kažu da sam bezveze. Ali, ko ih jebe. Nemam vremena za ljude koji me mrze zbog toga što jesam. I, dok god ne dopuštam sebi da budem suviše samosvestan ili suviše samokritičan, zaista se ne plašim onog što drugi misle.


Patriotism/nationalism/chauvinism? Ljudi obično odvajaju ove pojmove, meni su svi tupavi..
Nikad nisam osetio neke od ovih stvari. Ponosan sam na ono što jesama i na stvari koje sam uradio u životu. Nisam ponosan zbog mesta u kom sam rođen, ili zbog toga što imam PENIS. Te stvari su glupe i dosadne. Ako punk treba da znači nešto bitno, moramo biti sigurni da ne prihvata takve vrste sranja koje tako žarko postoje u mainstreamu.

 

Planovi KTMWQ, čime se sad bavite…?
Poslednje četiri godine, izgleda kao da je bend uvek imao neke rokove. Uvek radio dosta da bi nešto završio ne bili počeo nešto novo. I to je super. Tako smo izdali album, tri 7”, mnoge benefit kompilacije, bili smo na turneji po SAD, Kanadi i Evropi. Ali kad se vratimo kući sa turneje ovog leta, nemamo više projekata i odlučili smo da se koncentrišemo na to što smo u bendu, što smo pet prijatelja (se neko seća ovih knjižica za decu ‘5 prijatelja’? – dule) koji sviraju zajedno i idu na svirke i bleje zajedno. I to je bilo super dosad. Tako da nemamo neke trenutne planove za turneju ili nove ploče uskoro. Naši planovi su da vežbamo, pišemo muziku zajedno, sviramo kad nas zovu, organizujemo benefite kad osećamo da možemo pomoći itd. Mislim da bi svi želeli da snimimo novi album i opet da idemo na turneju. Ali nismo odlučili kad će se to desiti.  

 

Duh, imaš li neku krajnju poruku, šta god…..
Voleo bih da te pitam milion stvari. Nikad nisam bio u Jugoslaviji, i ne znam puno o tvojoj zemlji, a kamoli o punk sceni. Voleo bih da izblejim mesec dana u Jugoslaviji i jednostavno upoznam ljude, šetam i naučim neke stvari. Ali ne znam koliko toga bi u stvari mogao da saspem u malom intervjuu kao što je ovaj (huh! pa baš i nije mali – dule). Umesto toga, mislim da je cool što obojica živimo daleko, i možemo da se povežemo na tako mnogo nivoa sa našim mišljenjima i politici, aktivizmu, muzici itd. To je zaista uzbudljivo za mene. To je jedna stvar koja čini HC nečim tako cool, a putovanja tako zabavnim. Pa… voleo bih da pitam tebe i svakog drugog u Jugoslaviji koji ovo čita da nam piše i ostane u kontaktu, jer komunikacija sa različitim vrstama ljudi je uzbudljiva i jako važna. Hvala što si slušao moja različita mišljenja o nekim stvarima. Hvala ti što si nam pisao Dušane.

Comments

comments

Tags
Close