IntervjuiSrpski

KBO!

Pretpostavljamo da Sašu Vujića, poznatijeg kao Vuju, ne treba posebno predstavljati. Kao veteran prisutan je na pank sceni više od tridesetpet godina, uticao je na veliki broj mladih pankera, i onih malo starijih, u svom studiju „Češnjak“ ugostio stotine bendova sa ovih prostora, a sa svojim bendovima odsvirao nebrojeno koncerata. Međutim, Vuja se ne zaustavlja i uveliko se sprema za nove planove i ideje, kojih ima na pretek, pa je to bio povod da napravimo ovaj kraći intervju sa njim.

Pre nego što krene razgovor sa Vujom, da se podsetimo… KBO! je osnovan daleke 1982-e godine i smatraju se punk/hc pionirima u SFRJ. Glavna karakteristika po kojoj su prepoznatljivi je što u svojoj postavi nisu imali bas gitaru, već od samog početka do danas rade u tročlanoj postavi, sa dve gitare i bubnjevima od instrumenata. Posle pet kasetnih albuma, 1989-e izbacuju sada kultni LP “Forever Punk” u izdanju grčkog ogranka engleskog EMI. Album se mogao naći po prodavnicama širom sveta i danas spada u red velikih rariteta koji ima astronomsku cenu. Od 12 albuma koje je bend u karijeri izbacio, izdvaja se “Za jedan korak” u izdanju francuske izdavačke kuće “Onkra Records” koji je izašao 1992-e i predstavalja jedno od prvih punk/hc CD izdanja na prostorima bivše YU. Kada je počeo rat na ovim prostorima, KBO! je bio na turneji po Holandiji i Belgiji. KBO! je bend koji je poslednji pre početka rata svirao u Bosni i Hrvatskoj i prvi koji je tamo zasvirao po sklapanju primirja. Skoro da nema grada na prostorima bivše SFRJ gde nisu svirali, a zbog svoje inostrane popularnosti često sviraju van granica Srbije, što im je i dalje glavna karakteristika.

Pojavila se informacija da se priprema izdanje KBO! Na ploči za jednu nemačku diskografsku kuću?

Vuja: Nije u pitanju nemački izdavač, iako je registrovan u Berlinu, već je u sve to umešan Dario Adamić, koji je nekada radio fanzin Zips & Chains, živeo u Italiji pa se preselio u Nemačku. Mi se poznajemo od ranije, sarađivali smo u više navrata. On za sebe, za svoju dušu, radi vinilna izdanja bendova koje voli, pa je tražio da mu pošaljem njegove omiljene pesme sa prvih demo traka KBO!-a. To je sve izašlo na kasetama, 1986/87. godine – Tama, Nove obrade starih stvari, OBK!, Moja sloboda, Live in Budapest. Nikada ova izdanja nisu izašla na vinilu. Ne znam šta se dešava sa tom pločom. Ja sam svoj deo ispoštovao, poslao sam mu sve trake, remasterizovane, originalne omote koji su rađeni kao kolaži i sad ostaje da sačekamo trenutak kada će on sve to završiti.

Pre izvesnog vremena pank scenu je potresao svojevrsni skandal vezan za Trulu Koaliciju. Da li možeš reći kako se sve završilo?

Vuja: Kada je Skaki pokrenuo priču sa novom postavom ja sam bio spreman da im izađem u susret u svakom smislu, čak i da snimaju kod mene za džabe, jer ipak smo bili prijatelji. Jedini uslov bio je da promeni ime benda i da tako nastavi. Međutim, pod uticajem nekih njegovih prijatelja odlučuje da nastavi sa istim imenom i morao sam da reagujem. Krenuo sam u proces prijave imena Trule Koalicije Zavodu za intelektualnu svojinu, što je potrajalo gotovo godinu dana i na čemu sam izgubio ne samo novac, već i živce i vreme. Uglavnom sve se završilo time da on više ne sme da koristi staro, pa je zato nastavio svoju priču sa novim imenom.

Šta se dešava sa KBO!?

Vuja: Ne sviramo tako često. Jednostavno sam shvatio da ne treba svirati po svaku cenu. Bolje je da odsviramo par dobrih koncerata, da se vratimo kući nasmejani da dobijem opet želju da sviram, a ne da posle koncerta izgubim volju da uzmem instrument u ruke. Kvalitetnih klubova je sve manje, a bendovi prave grešku pa se sami nude, bukvalno besplatno da sviraju u njima i samim tim prave problem ostalim bendovima. Poslednji nastup imali smo u Atini gde smo bili gosti lokalnim pank legendama Panx Romana na njihovom jubilarnom koncertu. Pored nas, svirali su i Le Reparateu iz Francuske, koji su jako dobri momci. Koncert je bio na otvorenom, preko 3000 ljudi je bilo prisutno, odlično ozvučenje, odlična atmosfera. Iako do Atine ima preko 1000km uopšte ne žalimo što smo se otisnuli na dalek put da bi svirali. Grci su nas super prihvatili. Naš album „Forever Punk“ je izašao na vinilu u Grčkoj i dole ima kultni status, pa smo zato stavili par pesama sa tog albuma na repertoar što je jedan deo publike prepoznao i čak su neki i pevušili sa nama. A znaju i ove novije pesme, tako da je taj koncert bio prijatno iznaneđenje.

Kakvi su dalji planovi?

Vuja: Snimanje novog KBO! albuma je trajalo gotovo deset godina, ali rešio sam da sve ide nekim redom. Pre nekog vremena izašao je novi album Zvoncekove bilježnice, pa ide KBO! a onda i Trula koalicija. Izašao bi taj album i ranije, ali imao sam puno privatnih obaveza, pa se zato toliko oteglo. Na novom albumu ima četrnaest pesama, što je oko 50ak minuta muzike, i izlazi u našoj režiji, tj za Češnjak Records. Čak smo snimili i neke kadrove za novi spot koji radi naš prijatelj, ali zbog njegovih obaveza nisam siguran kada će ugledati svetlost dana. Nema presije, nema ugovora koji nas nešto obavezuje, tako da nigde ne žurimo. I bez obzira što dugo nismo izdali ništa opet puno sviramo.

Da li to znači da postoji interesovanje za KBO!?

Vuja: Da, čak mislim da je povećano. Prijatno sam se iznenadio kada je na Arsenal Festu došlo skoro hiljadu ljudi da nas gleda, iako su imali sigurno nekog boljeg izvođača na glavnom stejdžu. Ova postava je jako dobro uvežbana i zategnuta i to ljudi umeju da cene, pa zato i rado dolaze da nas gledaju.

Poslednji put kad smo pričali komentarisali smo kako vas, iz nepoznatog razloga, organizatori i promoter velikih festivala ne zovu da gostujete, a onda se u međuvremenu desilo da ste dobili poziv da nastupate na ovogodišnjem Exitu. Kako je došlo do te saradnje?

Vuja: Sasvim slučajno, kako to obično bude – nazvali me i dogovorili se za 5 minuta. Verovatno im je ponestalo bendova, pa onda daj  može i KBO!, ha, ha, ha…

Devedesetih godina prošlog veka gotovo da nije bilo fanzine iz regiona koji nije imao intervju sa tobom. Danas je fanzinaška scena praktično na samrti, pa me zanima kako posmatraš taj „zlatni“ period lokalne fanzinaške scene? Da li postoji fanzin sa kojim nisi hteo da sarađuješ ili si se odazivao na svaki poziv za intervju? Iz današnje perspektive, da li na taj period gledaš sa nostalgijom ili si svestan da je ovo, novo, moderno, doba jednostavno dovelo do toga da se izgubi interesovanje i potreba za fanzinima?

Vuja: U pravu si – skoro da nije bilo fanzina u kome se nije našao naš intervju. Svaki fanzin smo ispoštovali i niti jedan nismo odbili! Dešavalo se da provedemo po ceo dan u davanju odgovora, ali se nikada nismo pokajali zbog izgubljenog vremena. Naravno, kompletna korespondencija se odvijala preko klasičnih pisama, pa je sve to oduzimalo još više vremena i novca. Međutim, kada ti poštar donese pismo u kome je fanzin, nastaje neopisiva sreća i zadovoljstvo! Današnje vreme podrazumeva kompjuter i internet! Sve ti je besplatno i sve ti je dohvat ruke, ali gore pomenuta sreća ne postoji. Za olovku i pisma uskoro neće niko ni znati.

Pošto si na sceni, kao muzičar, producent, tonac, ili kao konzument muzike, prisutan gotovo trideset godina, zanima me odakle crpiš energiju da se baviš gore navedenim stvarima? Smenjuju se generacije, mnogi odustaju, napuštaju underground scenu, gube strpljenje, a ti, nastavljaš u velikom stilu da guraš napred.Šta te još uvek drži da ne odustaneš?

Vuja: Ništa u životu ne treba raditi na silu i sve dok imaš želju da radiš nešto, to je u redu. Izgleda da je ta želja za svim tim i dalje vrlo aktuelna kod mene i to mi je baš drago.Imati bend za mene je velika stvar i to treba maksimalno ceniti!

Comments

comments

Tags
Close