IntervjuiSrpski

John Brannon (Negative Approach, Easy Action, Laughing Hyenas)

Easy Action 02/04/2018 + Negative Approach 03/04/2018, Arena Beč

Videvši objavu za ovaj paket, dvoumio sam se da li uopšte ići ili ne. Legendarni Negative Approach sam gledao već dva puta ne tako davno i da ih preskočim ne bi bila velika šteta. Ali, uvek ide to ali… Akcija odlaska na samo jedan gig nije dolazila u obzir pošto je u pretprodaju puštena kombi-karta za oba dana po ceni od 24eur i ja ipak rešim da odem tako da sam dobrih mesec dana pred gig samo obnavljao opus bendova.Easy Action po prvi put od kad postoje su u Evropi. Ono što je zanimljivo u celoj priči da se u stvari radi o istim ljudima koji jedno veče sviraju Easy Action stvari a drugo ceo Negative Approach opus. Uvrnuto.
Došao dan prvog certa, karta u džepu ali nisam znao šta da očekujem. Od ekipe nisam imao pojma da li iko ide jer su se baš tog dana svi vratili sa Dead Rhythm festa iz Švedske. Sve se odigrava u najmanjoj sali Arene u kojoj je dovoljno i 100 ljudi da napravi super atmosferu. Predgrupe nema. Znajući da sa gigovima u Areni nema zezanja i da su kašnjenja veoma retka eto mene 10tak minuta pre devetke. E tu sledi šok! Neverovatno, unutra je 10 ljudi i bend. Mislio sam da je Sheer Terror najneposećeniji cert na kome sam ikada bio… Beda. Par minuta nakon devetke bend kreće da svira a u klub je dodatno došlo petoro ljudi. Da, sve skupa nas 15 što ostavlja poprilično gorak ukus u ustima.
No, bendu to ništa ne znači. Sjajno uvežbani, bez pauze, sem klasika “Check it out and thanx for comin” Brannon ništa više između pesama nijeprogovorio. Bend je pružio 45 minuta odlične svirke. Vokal kao i uvek vrlo besan, Harold koje je okrenut skoro pa normalno ka publici, bassista klasika sa bradom i kosom više liči na nekog beskućnika nego čoveka koji bi peglao bass i najmlađi član na bubnju koji je pravi majstor svog zanata.
Pročešljali su ceo opus benda kao da su odsvirali nekakav best off. Krenuli sa “I’m Waiting”, preko “Do Or Die”, “Get The Fuck Out My Way”, “She Ain’t My Girlfriend”, “ELO Kiddies”, “Can’t Kill You”, “Kool Aide”, “There Was a Time”, “Worse For You”, “Get It Nowhere”, i završili sa “Friends Of R’n’R”. Pre desetke kraj. Proveo još malo u klubu i kući bio pola sata nakon jedanaestice.

Sutradan, opet sam otišao solo. Niko od ortaka nije hteo da ide. Uplašio sam se da će opet biti truba jer ih je onomad, kad su i u Beogradu svirali, oktobra 2015, gledalo pet osoba. Da,da brojem 5 duša!!!
Ulazim u klub… Dosta je ljudi unutra, iakosam pre priželjkivao nego očekivao više. Prebačena je cifra od 100 što je sasvim OK. Gig je krenuo u 21:10. Nikakva priča samo zakucavanje. Oba izdanja bend je odsviraou kompletu. Atmosfera srednje žalosna. Svi blenu kao telad i ni makac. Zamišljam šta bi bilo da je ovo dole kod nas. Ali ajde, navikao sam se. Harold okrenut leđima, standardno kad svira sa Negative Approach. Brannon je samo par puta ubacio “Yo check it out”. Perfektna svirka, ali kao i prethodna dva puta smeta mi Brannonov vokal uživo. Kapiram hardcorepunk treba biti ljutit, brz… ali ovde mi je način pevanja preterano besan. Pored svojih stvari odsvirali su i obrade The Stooges “I Got A Right”, Sham 69 “Borstal Breakdown”, The 4 Skins “Chaos” i sa “Friends Of R’n’R”, za sve koji sinoć nisu bili, završili.
E kad se sve završilo nastupa frka. Naime, rešio sam par dana pre giga da ću Brannona zamoliti za intervju ali čovek je na bini preterano nadrkan, ima pogled hladnokrvnog ubice tako da sam bukvalno imao strah da mu priđem. Vrteo sam se po klubu. Gledam njega, pali pljugu jednu, drugu, prilaze mu ljudi traže autogram, fotkaju se sa njim. A ja i dalje nemam hrabrosti.Ostaje sam za trenutak, krenem, pa stanem. Opet ekipa oko njega. Čekam pogodan. Nakon bukvalno 20 minuta prišao sam i pitao za 15 minuta vremena. Predstavio sam mu se, rekao mu ko sam, odakle sam i za šta mi treba. Predložio je da se ode u backstage. Odlazimo tamo, on sa dve limenke piva i ja sa podužom listom pitanja. Ron basista (inače i nekadašnji basista legendarnih Necros) je sve vreme bio tu, slušao i povremeno se prključivao razgovoru.
Sve predrasude sam razbio. Čovek je izuzetno prijatan, pričljiv. Jednom rečju faca. Par puta u toku intervjua sam zalutao mislima o tome da je ovo jedna od najbitnijih figura hardcorepunk muzike, da je Negative Approach i dalje jedan od bendova koji se smatra obaveznom lektirom i da su ti ljudi udarili temelje onome što se evo već 38 godina svira.

Intervju by: Nemanja

Negative Approach @SKC Fabrika, Novi Sad, 10/09/2014

Kada si prvi put došao u kontakt sa muzikom?
John: Pre nego što sam i saznao za rock and roll, sa možda svojih 6 godina, stalno sam gledao TV emisije u kojima je Louis Armstrong svirao trubu. Bio sam fasciniran njime, načinom kako svira, kao i njegovim pevanjem. U školi sam ubrzo krenuo da sviram trubu u jednom bendu. To je sve bilo pre rock’n’rolla. Dakle, verovatno je Louis Armstrong bio prva osoba zbog koje me je muzika i privukla. Kasnije, dok sam još bio klinac stalno sam gledao TV emisije Monkees i Betmena. Voleo sam ih jer su svi živeli zajedno, nisu plaćali rentu i pravili buku. Moja sestra je slušala The Beatles i Rolling Stones ali mene to nije radilo. Kako sam odrastao u Detroitu, tu je bio i bend Alice Cooper koji mi je privukao pažnju. Krenuo sam da kupujem Creem magazin, koji je originalno iz Detrioita. U njemu sam čitao o bendovima poput The Stooges, MC5, NY Dolls

Koliko si godina zapravio imao tada?
John: Verovatno 7 ili 8. Već sa 8 sam znao da želim biti pevač. U to vreme sam krenuo da nabavljam ploče Alice Coopera, moj omiljeni pevač do dana današnjeg. On je krivac što sam se navukao na rock and roll i verovatno je najzaslužniji što danas pevam. Mislim da sam naučio da pevam skidajući njegovu pesmu “Schools Out”.

Je li to prva ploča koju si kupio?
John: Da, definitivno.

Za ljude iz Detroita je bilo normalno da budu navučeni na MC5 i Stooges?
John: Da, to su sve bili bendovi koji su tu i svirali. Alice Cooper, Ted Nugent… svi oni su svirali u gradu na svirkama koje su koštale 3 dolara. The Supremes, The Temptations… svi su odatle. Sve si to mogao da čuješ i na radiju. Sa jedne strane The Beatles i Rolling Stones a sa druge strane The Supremes i Jackson 5. A onda opet imaš i Alice Coopera. Sve nabrojano vrlo dostupno.

Kad je došao Punk?
John: Pank je došao kasnije. Pank je inače već kreiran tu u Detroitu. Tri najuticajnija imena upravo su iz Detroita. The Stooges, MC3 i Alice Cooper. Ono što su kasnije nazvali pankom je ustvari nastalo od onoga što se već sviralo u gradu. Ovi bendovi postavili su osnove onoga što se kasnije nazvalo punk rockom.

Šta je to što te je privuklo kod svih tih bednova?
John: Sama energija. Kao klincu Alice Cooper mi je bio i zlikovac i super heroj. Ta šminka, autfit. Kod MC5 definitivno energija. Iggy Pop je jednostavno Iggy Pop. Niko nije kao on bio i neće ni biti. Bilo je super odrastati sa svima njima. Nešto što nije bilo popularno u svetu, ali je nama značilo bukvalno sve.

Prvi bend?
John: Prvi bend sam imao već sa 15 godina.

Je li to bend čiju si sliku objavio skoro na instagramu?
John: Ne, pre toga sam imao bend koji se zvao Fall Out. A posle je došao Static.
Ron: To je bend čiju sliku si video.
John: Tu sliku sam skoro dobio. Imamo neku ideju da objavimo Static na izdanju. Imam i dalje master trake. To je period pre Negative Approach, ali već smo bili u pank rock fazonu.

Koja je to godina?
John: Početak 1977, pre nego što smo saznali za Sex Pistols. Već u to vreme bili smo žešće navučeni na NY Dolls i Alice Coopera. Nakon Statica je već krenuo hardcore. Do nas su došli bendovi poput Black Flag, The Germs , The Weirdos. Nedugo nakon toga i britanski Oi! sa Sham 69 i The Blitz. To je bio negde i period kad se ideja za Negative Approach pojavila. Pored svega toga slušali smo i bendove poput Discharge i želeli da kreiramo nešto mnogo napetije i brže.

Negative Approach @Dom omladine, Beograd 06/10/2015 by Danijela Radojković

Da li si svestan uticaja koji Negative Approach i dan danas ima?
John: Pa i ne baš. Znam da ima ljudi koji to baš hvale ali… naša muzika je više bila pod uticajem zvuka 70ih nego pank roka. Malo sam stariji pa je tu bilo uticaja sega i svačega. Mnogo različitih stvari a ne samo panka.

Koje bi izdanje Negative Approacha preporučio nekom ko nikad bend čuo nije?
John: Pa imamo samo dva zar ne?

Da, ali koje ti je izdanje draže?
John: Ipak je to singl sa egzorcizmom na omotu. Mada odmah nakon njega je izašao i „Tied Down“ LP koji je bolje snimljen i malo drugačijeg zvuka. Ipak glasam za singl. Taj lo fi zvuk je savršeno predstavio nas u to vreme.

Ako se ne varam bend se razišao pre nego što je album „Tide Down“ ugledao svetlost dana?
John: Da, bend se tada već raspao. Ostali su hteli da sviraju drugačiju muziku.

Ali ipak je bila nekakva turneja koja je pratila izlazak albuma?
John: Pa da, jer sam imao obavezu prema izdavaču koji je platio snimanje. Okupio sam likove iz drugih punk rock bendova, otišli smo na „Tied Down“ turneju, ali sam znao da to neće potrajati. Likovi su hteli da sviramo muziku poput Bad Brainsa što mi nije padalo na pamet da radim. Ja sam više želeo da to bude nasilnije i ekstremnije. Ostali su želeli da to bude nekakva pop muzika.

Nešto o tome sam pročitao u knizi xXx knjizi. Jesi li je čitao?
John: Hm ne znam za tu knjigu. Šta je to? Nadam se da ne pričaš o American Hardcore knjizi?

Ne, ne…
John: OK nemoj me sa time zajebavati. Taj lik je jeo govna o meni. Ne znam za tu knjigu ali se sećam fanzina, Viđao sam ga. Je li dobra?

Odlična je
John: Gledaću da je nabavim.

Nakon raspada benda došao je crossover u hardcoru. Da li si to voleo?
John: Ne, nikako. To je i razlog zašto sam i završio sa time vrlo brzo. Hardcore je bio dobar možda dve godine a onda se pojavilo brdo seljaka i ljudi koji su želeli da sviraju metal. Ljudi koji nikad nisu slušali punk rock ali su želeli da se ubace u scenu. Mislim da je trajalo koliko je i trebalo. Dve godine. Tad je sve imalo originalnost a onda je sve postalo copy paste priča. Imao si bendove koji su se predstavljali sa “mi smo na fazon Minor Threat”, “mi sviramo kao Black Flag”. Ni trunka originalnosti. Hardcore nikada nije imao ništa sa heavy metalom. To je poptuno druga scena. Ne znam, originalnost je nestala. Neki levi ljudi su se ubacili i želeli da budu deo nečega što je bilo opšte prihvaćeno. Kad smo mi krenuli, svi su nas mrzeli. Na početku hardcore bendovi su bili potpuno drugačiji ali svoji. Minor Threat su zvučali kao Minor Threat, Black Flag kao Black Flag, Misfits kao Misfits.

Da li su Laughing Hyenas na početku opisivani kao ex Negative Approach. Kako su ljudi reagovali kad ste se pojavili?
John: Nikad se nisamo tako predstavljali ali su nas u startu odjebavali. Moram reći da smo još za vreme Negative Approacha gledali „The Birthday Party“ i tada sam pomislio “ovo je budućnost”. Znaš mi smo uvek slušali različite stvari. Hardcore je došao, bio tu u kratkom periodu ali je postao tupav i previše se ponavljao. Na početku Laughing Hyenas smo svirali ispred Black Flaga i ljudi su nas mrzeli. Ja sam pustio kosu u to vreme a ljudi su komentarisali “Oh, više nije ćelav”. Neki su tražili da sviramo „Tied Down“. Ali sam rekao ne, ne želim, ovo je novi bend i ne vraćam se na staro. Tako da je prvih par godina sa Laughing Hyenas bilo baš loše. Svi su nas ignorisali.
Ron : Meni ste bili cool uvek

Pričamo sad o već izumiranju onoga što si smatrao hardcorom. Šta mislite o kasnijim radovima Black Flaga? Da li volite to ili ne?
John: Moram priznati da mi je rani Black Flag sa Kithom i Dezom bio dosta dobar.
Ron: Prvih par ploča su dosta dobre.

Svirali ste sa Flagom pre dve godine ovde.
John: Da, svirali smo ovde i bilo je super. Išli smo i na turneju sa Off. Ali nisam video Deza i Chuka godinama. Svirali smo i 80ih sa njima. Bilo je baš zanimljivo i pre toga kad je Dez pevao. Veoma dragi ljudi i mi smo veliki fanovi svega toga.
Ron: U Beču je bilo vrlo zanimljivo i super zabavno.

Skoro su se pojavila Laughing Hyenas reizdanja?
John: Da „Third Man Records“ je to odradio. Prva dva albuma sa bonus stvarima. Dobio sam test pressove. Uskoro će se objaviti i ostatak diskografije na kojoj je i Ron svirao. Prilično sam uzbuđen jer je to odavno nenabavljivo.

Dosta se ljudi za to interesuje.
John: Da i puno je klinaca “oh ti si bio i u nekom drugom bendu sem u Negative Approach“. Taj bend je postojao možda dve godine, a Laughing Hyenas narednih deset.
Ron: ali niste puno svirali. Možda je bilo 50 live nastupa?
Bilo ih je više, sigurno stotinak. Zapravo smo bili i u Evropi. Svirali smo u Beču. To je bilo 1989. Turneja sa Killdozer.

To sam baš želeo da pitam. Bili ste u Evropi, kako su ljudi reagovali, da li ste bili dobro prihvaćeni ?
John: Pa ne baš svuda. U Londonu su nas bledo gledali:”Šta je sad pa ovo?”. U Beču je bilo dobro kaoi u Nemačkoj. Berlin je bio dosta dobar. Zapravo se na reizdanju nalazi live bonus stvari snimljene na toj turneji po Evropi.

Iako je nemoguće imati Larisu nazad u bendu da li je moguće videti vas da nastupate kao Laughing Hyenas?
John: Iz poštovanja prema Larisi neće biti priče pod imenom Laughing Hyenas. Skoro smo kao Easy Action imali turneju sa Dinosaur Jr. Prisutna je bila originalna ritam sekcija benda, Ron na bassu, Todd na bubnju i jednostavno se desilo da je J Maskis svirao gitaru. To je prvi put da smo svirali nešto od Laughing Hyenas. I sve se desilo zbog J. On je dolazio na naše koncerte dok je još bio klinac, negde u periodu kad je Dinosaur Jr. krenuo. Jedino pod nekim takvim okolnistima bih i mogao slično da uradim.

Lično nikad nisi prestajao da se baviš muzikom? Nikad nije bilo pauze u tvom stvaralaštvu?
John: Ne, nikada. Pravo iz Negative Approach išli su drugi bendovi. Zapravio, nisam prestao od svoje 15te. Uvek sam nešto radio. Možda sam imao par nedelja pauze, ali sam uvek bio u nekom bendu.

Smem li da pitam, koliko imaš godina?
John: Ja imam 56.
Ron: Ja isto, on je šest meseci stariji.
John: Uskoro ću 57 ali i dalje volim da sviram kao kad sam klinac bio.

Da li je inicijalna ideja bila da Easy Action imaju tako prljaviji zvuk?
John: Negde u periodu kad se priča sa Laughing Hyenas bližila kraju, Harold je dosta vremena provodio sa nama. Larisa je morala da ode na Floridu da vodi računa o roditeljima koji su se u to vreme porazboljevali. Par puta se vraćala u bend ali u tom trenutku nisam znao da li će priča sa Laughung Hyenas opstati. Kasnije se pokazalo da ipak neće moći više da se posveti bendu jer su joj oba roditelja imala rak. Nakon nekog perioda su se i upokojili. Harlod i ja smo džemovali, zezali se i svirali Rock’n’roll obrade, od Alice Coopera, Jimi Hedrixa do T Rexa. U nekom trenutku priča sa Larisom je bila na kraju i tada smo rešili da osnujemo bend. Ron je u to vreme već bio u Hijenama, i samo nam se pridružio sa komentarom “Oh, super je opet biti sa vama u bendu”
Ron: Svi smo zajedno išli na žurke, svirali i duvali.
John: Onda smo ubrzo došli do toga da je vreme da se možda svira uživo. Pravili smo pesme i to je bio momenat kad je priča i nastala. U početku čistog zezanja radi.

Kakva je bila reakcija ljudi na prvom nastupu, da li je bio slučaj kao sa Laughing Hyenas?
John: Laughing Hyenas su bili ozloglašeni. Uvek su nas izbacivali i zabranjivali u klubovima. Panduri me takođe nisu voleli. Uvek sam morao da se kupim iz klubova. To nam je bila reputacija. Užasna.
Zapravo se sećam prvog nastupa Easy Action-a. U mestu zvanom „Blind Pig“ u našem kraju. Svirali smo sa jednim malo većom lokalnim bendom. I bilo je OK. Nismo imali pritisak da moramo biti Negative Approach ili Laughing Hyenas. Bilo je sve više iz zajebancije.
Ron: Bilo je to vrlo zanimljivo mesto i lepo smo se proveli.
John: Kako je vreme prolazilo tako smo shvatili da je vreme da se prave pesme. U početku nam se repertoar sastojao samo od obrada. Uzeo sam gitaru i počeo da pišem.

Primetio sam da si na početku svirao i gitaru?
John: Tako je. Na prvom albumu i par siglova svirao sam gitaru. Ali u to vreme sam bio sa jednom ludačom. Oh, Bože šta sad pričam… Uglavnom cura je bila malo udarena u glavu. Krenula je u jednom trenutku da skače na mene pokušavajući da me jaše ili šta god. I zapravo ona mi je polomila ruku. Tako da u periodu drugog albuma nisam bio u mogućnosti da sviram. Nastupao sam sa longetom. Tada sam odlučio da ću ipak biti samo pevač. Ima par snimaka na youtubeu na kojima se vidi da sviram gitaru. I dalje sviram gitaru kad su pesme u procesu nastajanja, ali uživo ne. Ovi momci to rade bolje od mene.

Ovo je prva evropska turneja Easy Actiona. Zašto ste toliko dugo čekali?
John: Easy Action smo zapravo Harold i ja. Bilo je puno promena što je uvek kočilo bend. Previše uspona i padova koji idu sa novim ljudima. Poslednja postava je bila posebno kritična. Jednostavno nisam znao da li mogu sa tim ljudima da idem na put. Zapravo je Easy Action bio na stendbaju godinu i po dana jer je jednostavno bilo nemoguće održavati dva benda. Negative Aproach je u to vreme previše svirao. Međutim sve se promenilo sa ponudom da idemo zajedno na američku turneju sa Dinosaur Jr. Bend je ponovo aktivan ali sa postavom koja je već svirala kao Negative Approach. Ron je zapravo originalni član. Ostali članovi nisu bili “pogodni” da ih dovedemo u Evropu. Tako da smo nakon turneje sa Dinosaur Jr. dobili ponudu od booking agencije da odsviramo na najstarijem kontinentu koncerte i pod imenom Easy Action.

Što je dobro jer imate vremena i da zapravo vidite gradove u kojima svirate…
John: Pa da ali imali smo nastupe u Londonu i Berlinu na kojima smo u razmaku od par sati nastupili sa oba benda. Prvo sa Easy Action pa onda neka domaća podrška i onda zatvorimo sa Negative Approach.

To je vrlo iscrpljujuće?
John: Da, nakon toga smo i previše umorni. Ne možemo da promenimo izraz na umornim licima iako promenimo majice dok domaći bend svira između naših nastupa. Ali bez obrila lepo je napokon biti sa Easy Action u Evropi.
Kakav je osećaj svirati pred samo 15 ljudi, kao sinoć?
John: Sve je jedno da li sviramo pred 15 ili pred 1000. Mi samo sviramo. Ne interesuje nas.

Prilično ste aktivni sa Negative Approach. Nostalgija ili je u Detroitu dosadno pa gledate kako da ne budete u njemu?
John: Pa verovatno jer je Negative Approach poznatije ime. Detroit nije dosadan grad. Vrlo je živ i ja ga volim.

Ceo život si proveo u Detroitu?
John: Da ceo život. Tu sam rođen i još uvek sam tu.

Negative Approach @Dom omladine, Beograd 06/10/2015 by Danijela Radojković

Hardcorepunki danas. Da li osećaš da je Negative Approach deo onoga što se danas dešava?
John: Pa gledamo to tako da smo stariji tipovi. A onda vidim sve te klince…Ne znam. Neki mi privuku pažnju a neki ne.

Pogledaš sa kime sviraš?
John: Da, uvek to uradim.

Ima li neki bend da ti je skrenuo pažnju?
John: Neću ići u nabrajanja. Ali…znaš, ništa me više ne oduva. I dalje slušam bendove koje sam slušao u srednjoj školi. I dalje sviram hardcore ali ne vraćam mu se.

Da li misliš da previše idealizujemo 80te?
John: Pa da. Nikad nismo ni slutili da će ovo biti aktuelno 30+ godina kasnije. Mi smo samo gledali da se zabavimo. Nismo mislili da će postati veliki kao što je danas.

Šta je toliko čarobno u 80im bilo? Velika posećenost gigova ili nešto drugo?
John: Na početku je to bila šaka ljudi koji su samo bili kreativni i želeli su dobru zabavu. Nije se radilo uopšte o zvuku ali smo se osećali kao da smo deo velike zajednice (unity). Kreirali smo sopstveni stil. Ali, kao što sam rekao, par godina kasnije sve je zvučalo isto. Jednostavno se izgubila kreativnost. Imali smo toliko pametnih i nadarenih ljudi a onda su došle tupadžije. Metalci koji su se ubacili i probali da sjebu stvari. Možda su i ti ljudi imali energiju, ali nisu imali taj stav koji su imali ljudi koji su celu priču i kreirali.

Koliko su pesme Negative Approacha relativne danas kao što su bile u 80im?
John: Moram priznati da je muzika i dalje dobra. Pa čak i tekstovi, koje sam napisao ka klinac, i dalje su dobri a ja sam i dalje besan. Ne volim stvari poput politike. Odrastao sam pod uticajem T Rexa i Alice Coopera i dalje osećam istu gorčinu kao tada. Bez veze je to da su Beach Boysi u 70im pevali o hamburgerima i surfovanju. Ali Negative Approach tekstovi…preneo sam ono što oseća svako od nas a da nisu tekstovi u fazonu “yeah I eat the shit, fuck the shit”. Mislim da su klinci i danas besni i osećaju se odbačenim.

Šta se može očekivati u budućnosti od vas?
John: Imamo u planu da snimamo sa Easy Action. Imam dosta nekih ideja koje treba realizovati.

Niste preterano aktivni u poslednjih desetak godina…
John: Pa da bilo je singlova, “She Ain’t My Girlfriend” i split sa Snakewing. Zapravio zadnje što smo objavili je split Negative Approach / Necros / Melvins / Die Kreuzen. To je obrada Sham 69…Moramo u studio definitivno da snimamo nove stvari.

Da li ima sanše da se ikada snimi novi Negative Approach materijal?
John: Stvar je da imamo ideje, neke rifove smo razradjivali. Ali naš originalni bubnjar i mozak NA muzike je sada u Njujorku. Tamo živi ali dolazi u Detroit kod porodice. Tako da smo čak i imali probu. Ne znam kako će to ići ali ako bude išta od toga, mora biti brutalno. Znaš, nije teško snimiti Easy Action, ali Negative Approach? Videćemo. Nije neostvarivo… Previše sviramo i teško je organizovati se.

Dosta zahtevno pevaš, jesi li uzimao nekada neke časove da bi to mogao da izvodiš?
John: Ne, samo sam još uvek veoma besan.

Imao sam frku da ti priđem baš zbog toga.
John: Ne, nema potrebe, mi smo opušteni likovi.

Negative Approach @SKC Fabrika, Novi Sad, 10/09/2014

Svirali ste u Srbiji. Sećate se toga?
John: Ron, svirali smo u Srbiji?
Ron: Da, dva puta, Beograd i Novi Sad. Bilo je odlično.
John: Da bilo je odlično. Klinci su ludi dole.

Jeste li znali za Srbiju pre nego što ste svirali?
John: Ne, uopšte. Samo nas je booking agencija poslala tamo i to je to. Pank rock je danas svuda i to je normalno. Pre 30 godina mi smo vodili rat, bili neprihvaćeni, svi su nas mrzeli a nas je bilo po 50 na svirci.

Kad ćete ponovo dole?
John: Kad nas pošalju. Mi hoćemo. Na toj turneji smo svirali i Rusiju. To je bio neverovatan koncert.

Cene vaših izdanja su danas dosta visoke.
John: Ja se ne bavim time, ali mi devojka to prenosi. Mi smo naša izdanja poklanjali ili prodavali za 2 dolara. A sada su po nekoliko stotina. Kolekcionari su bolesnici!!!

Misfits u 80im i danas?
John: Ja volim taj bend i puno smo svirali sa njima. Harold i ja smo išli i gledali verziju u kojoj samo Džeri Onli peva a Dez svira gitaru. To je totalno druga priča. Oni su bili popularni u Detroitu jer je ekipa u Njujorku za njih bila nezainteresovana. Zadnji koncert im je bio u Detroitu, set su završili sa “Can’t Tell No One” koju sam ja otpevao.

Danzig je voleo i Necros
John: Da da, i išao sa njima na turneju. I mislim da su na kraju dosta uticali na njihov zvuk. On je kasnije otkrio i zavoleo hardcore.

Ti si svirao sa Necrosom?
Ron: Da, bio sam u bendu od 1983. do 1988.

Danas ponovo sviraju i karte za koncerte su papreno skupe.
John: Da, video sam da imaju koncerte. Ne znam, mi u Detroitu smo ih voleli. Družili smo se sa njima. To su dosta dobri ljudi.

Koliko misliš da je Metallica kumovala što su postali toliko veliki?
John: Sećam se kad su ti likovi krenuli da nose majice Misfitsa. Mislim da su stariji likovi slušali bend bez da su bili pod utiskom outfita Metallice.

 

Intervju objavljen  u “Out Of The Darkness” #4, 5/2018

Comments

comments

Tags
Close