IntervjuiSrpski

Integrity

Još kada je najavljen nastup Integrity-a na festivalu Venezia Hardcore u maju mesecu, na sve strane je smrdelo u vazduhu da je konačno 2018. godina ta kada ćemo uspeti da ukačimo ove velikane klivlendskog, da ne kažem, istinskog metalkora. Onda sam uspeo da sjebem nogu i plan za odlazak u Italiju se izjalovio te se sve svelo na gledanje koncerta preko video snimaka na internetu. No nije prošlo puno vremena kada je bend obelodanio da kreće na evropsku turneju tokom leta i da je jedan od sigurnih datuma i Budimpešta. E OK, tu već nije bilo dvojbe jer se do tamo i sa sjebanom nogom može lako otići. Tri nedelje pred taj koncert, onako potpuno nenadano javlja mi se Zgro sa vešću da Gorilla Biscuits dolazi u Novi Sad. Rekoh – super, taman ću imati svašta da pitam Waltera – na šta se on nadovezao – e, a isplaniraj neka pitanja i za Dwida pošto smo upravo potvrdili i koncert Integrity u Fabrici. Te euforije oko nastupa bendova koje sam imao kao klinac mislio sam da su odavno prevaziđene ali prošlogodišnji koncert Battery-a i najava Integrity-a u Novom Sadu tako su opovrgnule tu činjenicu.

Sve u vezi ovog koncerta teklo je tako fino i lagano. Najavljene su predgrupe koje tačno pašu za ovakav koncert, poster za gig koji je toliko dobro urađen da je neizbežno da mora da ukrasi dom svakog popizdelog fana benda, skraćen proctor i niska bina u Fabrici kako bi se prisnost atmosfere dovela na onaj nivo koncerata 90ih. Jedina bojazan oko toga da li će bend uspeti konačno, po treći put, da pređe tu famoznu granicu i nastupi u Srbiji rešena je nekih tri sata pre početka koncerta, kad su se pojavili ispred Fabrike. Tu je svima, doslovno, laknulo. Koncert je otvorio Pestartz u jednoj izmenjenijoj postavi gde se Damir, gitarista benda, ovog puta latio mikrofona jer im pevač nije bio dostupan za rabotu te su nastupili kao četvorka, pokazavši time koliku su želju imali da odsviraju ovaj set. Ruku na srce, volim ih sve, ali bez one petorke, bojim se da nije to taj Trash Talk naboj koji tako dobro umeju da izvuku. Nakon njih, nastupili su Zrenjaninci kojima sam uvek priželjkivao da im se jednog dana ostvari želja da odu sa ovim Klivlendovcima na makar jednu turneju po Evropi no verujem da im je srce bilo prepuno što su i ovako dobili priliku da dele sa njima binu. Zategnuti, nabrijani, besni i toliko dobri u kombinovanju ovih elemenata za polučasovni nastup. Ko god ih nije gledao uživo, bolje nek se ne zajebava jer od kajanja ništa posle dobiti neće.

Svih dvestotinak ljudi koji su došli, između ostalog i iz Hrvatske, Crne Gore i Makedonije, načičkali su se napred, iščekujući Dwida i ekipu kojima je trebao neki minut više da nameste zvuk i krenu set sa redom trojke otvarača sa „Humanity Is The Devil“. Dwid je tokom čitavog seta režao i žežio gromoglasno cepajući ono glasnih žica što mu je ostalo dok je ostatak benda čitav haos ujednačeno pratio. Dom iz A389 Recordsa vodi takvu ljubav sa gitarom tokom koncerta da ga ništa ne može ometati u tome, pa ni ubačena koja stotka u vrat gitare. Setlista mi je toliko bila odlična da su iz čitavog njihovog opusa od već uveliko dvocifrenog broja izdanja, falile možda dve ili tri pesme, koje bih ja voleo da su odsvirali. Izmiksali su set i uspeli da prokrijumčare i nove stvari ali mnogobrojni hitovi nisu izostavljeni poput „Rise“, „Darkness“, „Abraxas Annihilation“, „Armenian Persecution“, System Overload“, „Micha“ i sve to se završava sa „Jagged Visions of My True Destiny“ sa finalnim rifom koji je bar za jedno 5 minuta produžen od originalne verzije i u tom trenutku mogli su da ga sviraju i još sat vremena, verujem da se niko ne bi bunio. Za sam kraj, na bis su se vratili da odsviraju Misfitse. To mi je otprilike bila jedina nepotrebna stvar na koncertu.

Sve u svemu, ovo je trebalo da bude kratak uvod pred intervju koji ni sam po sebi nije nimalo kratak te smo morali dosta delova da sečemo kako bi iole mogli da ga prilagodimo formatu fanzina. To je sve zbog toga što je Dwid bio toliko fino raspoložen i pričljiv te bi zaista bila šteta bilo šta više izbaciti iz ove papirne verzije. No, ukoliko bude bilo zainteresovanih, možemo okačiti čitav intervju od sat vremena na net pa koga zanima, može i komplet verziju da presluša. Trudili smo se da intervju bude donekle netipičan jer verujemo da se čovek naodgovarao svih onih kliše pitanja koje možete iskopati kroz dva klika na netu. Pa da počnemo.

Integrity @SKC Fabrika, Novi Sad

Svirate i snimate muziku već više od 30 godina. Da li postoji nešto što nisi uspeo da ostvariš sa Integrity-em?

Dwid: Na primer, do večeras, nisam imao priliku da sviram u Srbiji. Probali smo ovde da sviramo u prethodnih 25 godina, dvaput su nas zaustavili u tome, i oba puta to su bili problemi sa granicama. Prvi put, bila je hrvatska strana ta koja nas nije pustila a danas je bila srpska strana ta koja nam je pravila problem ali Alex (Aca Hitman, vozač benda na turneji) uspeo je da pronađe način i na svu sreću, evo nas ovde. Večeras je publika bila sjajna i super smo se proveli.

 

Da li si ikad razmišljao o tome koliko je Integrity promenio članova u bendu?

Dwid: Haha, da budem iskren, nemam pojma i nikad nisam ni pomislio da će ih biti toliko i ne mogu ti reći tačnu cifru. Možda možemo da napravimo neki kviz te na taj način to da provalimo, neko bi mogao da osvoji i neku nagradu za to pošto ja pojma nemam. Promene su česte i imperije uvek traže novu krv, rekao bih, kako bi mašina nastavila dalje. Danas ga čine sjajni momci i mislim da su odsvirali jako dobro večeras.

 

Kako ti je pošlo za rukom da zvuk i imidž benda ne odu u komercijalne vode, da ne postanete još jedan od onih bendova koji konstantno samo idu na turneje, snimaju nove stvari ali samo zbog toga što ih potpisan ugovor sa izdavačem obavezuje na to?

Dwid: Ja u tome ne vidim nikakav interes, da stvaram muziku koju ne želim i nikad to ne bih radio jer sam odrastao u pank roku i hevi metalu i vidim to kao buntovničko-umetnički izraz za sebe i da radim nešto što se čini kao da je na proizvodnoj traci, sa tim ne mogu da se poistovetim. Znam neke bendove koji to vole i fanovi koji uživaju u tome i koji žele jedan te isti album iznova ali meni to nije interesantno. Uživam u različitosti i ono što se trudim da radim jeste da se uvek menjam kao osoba, učim nove stvari, čitam nove knjige, pratim novu umetnost i slušam novu muziku kako bih mogao doći do različitih novih ideja vezanih za bend i uvek mi je uzbudljivo da otkrijem šta će novo izaći iz svega toga. Nekim ljudima je čudno ali ja pravim muziku jer je ja želim čuti a ljudi na to reaguju tipa: – Šta ovaj lik misli da je? Ko je taj veliki ego manijak? Voli svoju muzku, kako li se samo usuđuje! Morate sa oprezom posmatrati bendove koji ne vole muziku koju prave i pitati se zbog čega to rade. Oni to rade zbog novca, ja to radim zato što volim. Ne radim to jer me neka izdavačka kuća tera da to radim, sa sve pištoljem uperenim u glavu ili bolje rečeno u novčanik. Ja to radim jer želim to napraviti i sretan sam što imam ljude, poput ovih od večeras, koji uživaju u pesmama i koji su se jako dobro zabavljali, nadam se, i to je ono što mi je važno, interakcija s ljudima koji uživaju u muzici jer mislim da su mnogi od nas ovde neka vrsta odmetnika koji su našli zajedničko tlo, gde se možemo međusobno povezati i pronaći mesto gde se svi mogu osećati prihvaćeni u određenom vremenskom razdoblju. Neki od nas čak i duže od toga, rekao bih.

 

Sa kojom izdavačkom kućom ste najbolje sarađivali?

Dwid: Trenutno smo na „Relapse Records“-u i imamo odličnu saradnju. Nadamo se da će i naredna izdanja ići preko njih. U prošlosti, imali smo uglavnom dobra iskustva no imali smo i neka loša ali tako idu stvari kad je u pitanju muzika i nikad se ne zna jer ne postoji garancija za to na koji način će te ljudi tretirati ili da će uživati u novoj muzici koju stvaraš i nekada, izdavačke kuće izdaju tvoj album jer misle da će im doneti puno keša. Ako se to desi, oni te vole još više, ukoliko ne, počeće da te mrze. Sve u svemu, kao što rekoh ranije, mi to ne radimo zbog novca.

Integrity @SKC Fabrika, Novi Sad

 

Kako stoje stvari sa vođenjem „Holy Terror-a“? Da li je moguće taj posao raditi isključivo kao hobi ili je tvoje iskustvo pokazalo drugačije, da je moguće zapravo i zaraditi neki novac na taj način?

Dwid: Prestao sam da izdajem ploče za „Holy Terror“. Radio sam to nekada ali sam prestao i možda ću to raditi ponovo, nemam pojma. Prvenstveno, prestao sam jer je poštarina toliko poskupela da nije postalo isplativo da ljudi kupuju ploče pošto ih izađe tri puta više nego cena same ploče i kako sam ja radio uglavnom 7“, bude baš sranje kad neko mora da potroši 15 evra da bi kupio ploču koja košta 5 evra. Takođe, poprilično sam zauzet novim Integrity stvarima i pravljenjem novog albuma sa Domom. Da, o tebi pričamo, ne čuješ nas.

Dom: Izvinite, upravo sam slao poruku ženi kako mi se po prvi put u životu desilo da mi je neko stavio novac u gitaru tokom koncerta.

Dwid: To je zbog toga što izgledaš kao striper.

Dom: Čitav život sviram koncerte i ovo je najbolja stvar koja mi se ikad dogodila. Idem sad da se hvalisam time.

 

Ko dolazi na ideju za izradu omota ploča?

Dwid: Uglavnom su to moje ideje. Ranije sam unajmljivao druge ljude za izradu omota, kao na primer, Steven Kasner i Pushead koji su odradili neke omote za nas i nekad bih im rekao – želeo bih nešto na ovaj fazon ili da je inspirisano ovim idejama i prepustim im da budu kreativni ali za većinu skorašnjih izdanja, ja sam dizajnirao omote.

 

Ko je dizajnirao logo?

Dwid: Ja sam veliki fan Danzinga. On je svoj logo pokupio iz jednog starog stripa i kad sam bio klinac, to mi je bilo strava te u to vreme, bio je jedan strip o vampirima i na jednoj naslovnici, bio je rad umetnika Keith Williamsa, koji sam iskoristio, malo precrtavši rad u svom stilu i napravio sam logo od toga. Ima jedna zanimljiva priča kad je Pushead radio omot za „Humanity is the Devil“, družili smo se u San Francisku i rekao mi je – kod kuće, iznad svog kreveta, imam okačenu sliku i znaš li šta je na toj slici? To je jedna od onih koju je uradio Keith Williams u svojom stripu o vampirima. Mali je svet koji konstantno kruži te kao i sam strip, život se vrti iznova i iznova se ponavlja. Svideo mi se koncept stripa i crteža te sam hteo to da iskoristim kao deo logoa i mislim da na dobar način prikazuje kako sam bend zvuči, barem se nadam da je tako. I opet se vraćamo na Danzinga, čiji sam veliki fan, koji je uticao na mnoštvo ljudi i koji mi je bio inspiracija da nastavim u tom pravcu. Druga zanimljiva priča jeste ona o stripu o Danzingu u kojoj je bio i Henry Rollins. Iako su se autori manje više u njemu šalili na njihov račun, uradili su dosta takvih stripova i jednom prilikom, slučajno sam upoznao jednog od autora koji me je nacrtao u jednom od izdanja i bila mi je velika čast što se pojavljujem u stripu gde pričam o Danzingu u snu ili tako neko sranje. Autor koji je napisao tu epizodu zove se Josh Buyer.

 

Prvi put kad sam slušao Integrity, odmah me je podsetio na radove poljskog umetnika koji se zove Zdislaw Beksinski. Šta misliš o njegovim distopijsko-nadrealističnom pristupu umetnosti?

Dwid: Imam njegovu knjigu kod kuće i skoro je izašao film o njegovom životu. Ja sam veliki fan njegovih radova no iskreno, ništa od tih radova nije uticalo na sve ovo što smo kreirali ali verujem da košmarni segmenti imaju neke sličnosti i da košmare mogu da dele ljudi kroz život te možda je inspiracija došla na taj način. Mislim da je na njega dosta uticao rad Hieronimusa Buša. Trenutno živim u Belgiji, nedaleko od mesta odakle je Buš, te nekako mislim da je Beksinski video njegove radove i pronašao svoj ukus u tome. Sve u svemu, ovakva vrsta poređenja vrlo je laskava i izuzetno cenim to, hvala ti.

Integrity, Pestarzt, All except one. Poster art by Jecc L’magique

 

 

Pročitao sam negde da si veliki fan i Universal horor filmova.

Dwid: Ne samo Universal već generalno starih horor fimova. Nisam nešto u fazonu da se ljudima otkidaju nokti klještima već sam više ljubitelj fantazije sa malom dozom humora, kao oni u kojima je Vincent Price glumio, ponekad i Peter Cushing u „Hammer“ filmovima bi dodao malo humora ili Universal gde je James Wan režirao neka remek dela kao što su „The Bride of Frankestein“. Dok je „Frankestein“ bio onako, ozbiljan film, „The Bride of Frankestein“ je imao malo humora u sebi. „The Invisible Man“, „The Old Dark House“… 1960ih, Roger Corman je napravio gomilu filmova u kojima su glumili Vincent Price, Hazel Court, Peter Lorre, Boris Karloff, i taj period su nazvali „The Brat Pack“, kao parodiju na „The Rat Pack“ filmove koji su imali alkoholisane heroje koji su bili u horor filmovima koji su bili niskobudžetni i delom smešni, delom strašni ali odlični filmovi sa prelepim bojama i „Hammer“ je bila fantastična filmska kuća koja je napravila brdo dobrih horora. Takođe sam fan nemačkog ekspresionističkog nemog filma. Čak i kad se vratimo sve do Edisonovog „Frankestein-a“, koji je bio jedan od onih filmova koji su se puštali na onim mašinama gde si morao da ubacuješ novčiće kako bi pogledao film. Obožavam te stvari i pratim ih već neki duži period.

 

Za koji bi film voleo da si imao priliku da uradiš muziku za film?

Dwid: Na filmskom festivalu u Parizu pre nekoliko godina sa svojim prijateljem, uradio sam muziku za njegov film „Dementia“, koji mu je bio prvi film i mislim jedini koji je napravio. On je zapravo zubar koji živi u Los Anđelesu i koji je hteo da napravi film jer je imao puno para, možda je hteo da postane poznat, nemam pojma, ali jednom mu je došla sekretarica i ispričala mu košmar koji je sanjala. On ga je zapisao, uzeo gomilu keša i snimio film. Nešto na fazon Ed Wooda. Pitao nas je da prisustvujemo na tom filmskom festivalu i da izvodimo muziku uživo, tokom projekcije filma. Svirao sam samo instrumente, bez vokala, i tu je bilo svačega – od žičanih instrumenata na struju do duvačkih instrumenata, sve ukombinovano u neki bizarni instrumental koji je stvarao neki zvuk vodopada i bilo je jako zabavno.
Inače, hteli smo da radimo „Beauty and the Beast“ od Jean Cocteau-a ali nismo dobili dozvolu njegove porodice. Nisu hteli da izblasfemišemo njegovu muziku za film, hteli su da ostane netaknuto tako kako jeste i gledali su na to kao na neku vrstu nepoštovanja njegove vizije filma te smo stoga odabrali ovaj drugi, ne toliko poznat film, koji nije toliko tipičan horor koliko psihološki horor. OK, tvoje pitanje je bilo za koji film bih voleo da sam uradio muziku i ako bih mogao da biram, izabrao bih „The Bride Of Frankestein“ jer obožavam taj film. Možda mi se jednog dana i obistini ta želja.

 

Omiljen film Vincent Price-a?

Dwid: Preduhtrio sam te s tim odgovorom, jel da? Omiljeni mi je definitivno „The Comedy Of Terrors“. Ako se tačno sećam, to su zapravo tri kratka filma u jednom i najbolji mi je onaj sa Boris Karloffom i Peter Lorre-ijem, u kojem vode pogrebnu kuću i sahranjuju ljude ali u samo jednom sanduku jer su siromašni te se uvek prave kako su kupili nov sanduk a ustvari samo izbace telo iz njega i ponovo ga prodaju. Delom horor a delom komedija. S druge strane, ne postoji nijedan njegov film koji ne volim. Bio je tako elegantan, reklo bi se čak i aristokratičnog stava, obrazovan. Pisao je „kuvare“, proputovao ceo svet, skupljao umetnička dela i u Americi, robna kuća „Sears“ je imala seriju gde je Vincent Price putovao i fotkao svuda gde je išao, kupovao razne slike i onda su oni sva ta dela reprodukovali u manjem formatu, koje su ljudi mogli da kupe i okače na zidu. Postoji pregršt toga o njemu što ljudi ni ne znaju. Voleo je da radi audio snimanja gde je bio narator nekih knjiga, poezije… Strašan lik.

 

Omiljeni filozof

Dwid: Francis Bacon, slikar. Većina ljudi ga ne zna kao filozofa ali je meni poprilično specifičan i njegov pogled na to kako svet funkcioniše, način na koji ljudi komuniciraju jedni s drugima… Volim njegovu filozofiju više no njegove slike. Koga god interesuju njegove slike, preporučio bih da pročitaju neke od intervjua koje je davao jer je imao svašta zanimljivo da kaže. Ponekad je zvučao odbojno i agresivno jer je takav bio i to se moglo i na njegovim slikama videti.

 

Šta te je privuklo japanskoj kulturi i da li si imao priliku da čitaš Kwaidan knjige?

Dwid: Moja fascinacija Japanom je najviše vezana za japanski HC i noise. Kad sam bio klinac, otišao sam u prodavnicu ploču ne bi li potrošio pare koje sam dobio od roditelja kao džeparac. 1984. godine, živeo sam u Louisville-u, Kentucky, i kad sam došao do prodavnice, tamo je bila policijska racija, u kojoj su uzimali određene ploče i to one, koje sam ja hteo da uzmem, naravno. Bila je u pitanju ploča Dead Kennedys-a, „Frankenchrist“, zbog postera u sebi koji je uradio HR Giger, koja je sadržala nekoliko različitih frejmova, gde su svi prikazivali seksualni odnos i ako me dobro služi pamćenje, bilo je tri panela u tri reda i centralni panel je bio jedini koji je imao penis i vaginu koji nisu imali nikakve bolesti ili trule delove na sebi zbog toga što su koristili kondom. Jello Biafra je pametan čovek i na ovaj način je hteo da poruči klincima – imajte siguran seks. E sad, da bi preneo tu poruku mlađima a da ne bi zvučao kao neka baba, došao je na ovu ideju koja je meni bila genijalna ali mislim da žene američkih političara nisu zavolele tu ideju, jer to Isus ne bi želeo, te su pokrenuli svoj Gestapo i stvorili paniku krenuvši da uništavaju ploče, stavljaju ljude u zatvor čak i da lome rebra muzičarima zbog toga što nisu pratioci ideja onoga što njihova religija zapoveda. Policija mi nije dozvolila da dođem do te ploče i lik koji radi u prodavnici mi je predložio sledeće – bile su u pitanju dve ploče sa poprilično obimnim omotom i bukletom i to je bila kompilacija bendova iz čitavog sveta, i da budem iskren, ja sam tada jako malo znao o bilo čemu što se nalazilo van mog komšiluka i jeste, bio sam glup klinac te mi je bilo zapanjujuće da bendovi širom sveta rade ovakve stvari. Bilo je jeftino izdanje, odneo sam ga gajbi i bend koji me je zainteresovao u startu jeste bend Gism iz Japana i oduvalo me je kad sam čuo njihove pesme i to je još uvek tako jer evo, na novom albumu smo obradili Gism i oni su baš uticali na moj život i na muziku koju stvaram. Takođe, na tom izdanju su bili i Raw Power iz Italije, kao i Septic Death i u bukletu, Gism je uradio neki suludi kolaž i to je bilo jako dobro izdanje za posedovati kada si klinac. Nisam imao Internet te sam buljio u te slike po ceo dan. Bilo je sjajno što sam mogao iznova da im se vraćam i da pustim maštu da me svaki put odvede na neko drugo mesto. Tako sam i saznao za japanske bendove. Izgleda da japanski bendovi imaju više hrabrosti da eksperimentišu sa muzikom i vole da kombinuju različite pravce umetnosti i uvek su veoma ekstremni u svemu šta rade i to mi je vrlo fascinatno.

Verovatno već dva sata odgovaram na pitanja, izvini zbog toga.

 

Apsolutno nikakav problem. Reci mi, da li si ikad razmišljao o tome da napišeš knjigu? Mogu da vidim neku vrstu apokaliptične Biblije, u tvom izdanju.

Dwid: Ha-ha pitali su me mnogo puta da napišem knjigu o svom životu ali on nije toliko interesantan i ukoliko bi pisao o tome, ne bih imao ovakvu priliku da razgovaram sa tobom o svemu ovome. Razmišljao sam o tome da napišem neku horor priču koja bi išla zajedno sa kolažima koje pravim i da sve to zajedno spakujem sa narednom pločom.Ukoliko uspem da nekako sačuvam vreme od ljudi koji me sprečavaju da budem kreativan (šalim se), imao bih više vremena i voleo bih to da uradim. Knjiga ne bi direktno govorila o čemu se radi jer bih voleo da, kao i sa muzikom, dopustim ljudima da imaju neku svoju interpretaciju priče i uvežu je nekim svojim idejama. Kada sam bio klinac, postojale su knjige koje kada čitaš, ukoliko želiš da se priča nastavi u jednom pravcu, odeš na stranicu 5 ili 35 i tako bi dobio drugačiji kraj i na čudan način, pokušavam to da radim i sa tekstovima pesama i sa omotima za bend jer osoba koja im posveti vreme može da se poveže i na neki način zaposedne deo priče ukoliko im proradi mašta i samim tim postanu deo kreativnog procesa. Verujem da stvari tako funkcionišu jer mi nekad ljudi priđu i kažu – sviđa mi se ova pesma jer znači ovo i ovo – iako nikad nisam imao nameru da ide u tom pravcu ali je zato super jer se stvaraju nove ideje. Odrastao sam na farmi i nisam imao ništa osim sopstvene mašte i drago mi je što sam imao tako nešto da me diže iz ničega u onoj izolovanosti. U to vreme, naravno da sam mrzeo to ali sada shvatam koliko je to zapravo jedan veliki dar.

 

Koji je najgori zločin počinjen u istoriji čovečanstva?

Dwid: Ima ih previše. Vi ste ovde imali neke, jel da? Žao mi je što sad neću biti „na strani domaćina“ ali rekao bih inkvizicija. Ne samo inkvizicija već čitav uspon hrišćanstva tokom kojeg nam je oteta istorija, znanje, prethodne ideje drugih religija i tokom koje su ubijani ljudi koji nisu hteli da učestvuju u toj religiji ljubavi, što zvuči veoma bizarno i to me uvek navodi da razmišljam o tome koja je svrha čovečanstva. To me konstantno proganja i ovi prokletnici su uzimali knjige i ideje od ljudi i nikad nećemo saznati šta su sve neki ljudi znali i način na koji posmatramo istoriju je takođe poremećen i to je po meni najveći zločin, ukrasti istoriju čovečanstva od ljudi. Mnogi zločini se i dan danas odvijaju i to je izgleda deo ljudske prirode, želja za samouništenjem. Preziru sebe i vidi odraz sebe u drugim ljudima te kanališu svoju mržnju prema njima i da bi uništili te ljude je ustvari akt u kojem zapravo žele da unište sebe.

 

Pesma „Armenian Persecution“ privukla je pažnju mnogih, približivši ih tome šta se dogodilo u Jermeniji 1915. godine. Kakvu važnost, po pitanju edukacije ljudi, vidiš kroz same tekstove i pesme koje pišete?

Dwid: To je bila komplikovana situacija za nas jer generalno, ne zanima me politika preterano i razlog zbog čega je ta pesma izuzetak jeste zbog toga što je naš tadašnji gitarsta iz jermenske porodice koja je bila deo toga što se dogodilo jermenskom narodu te je pesma napisana kako bi propisno obeležili i takođe edukovali ljude o tome šta se dogodilo njegovoj porodici. Bilo je iznenađujuće kako mnogi ljudi nisu znali za taj događaj. Nije mi prijatno da zauzimam bilo kakve političke strane i ne želim da odvajam ljude po kategorijama, iako je to veoma često namera politike i ja sam više osoba koja želi da podstakne kreativnost kod ljudi koji se osećaju kao odmetnici od društva. Postoji dosta ljudi koji pišu politički orijentisane tekstove i rade sjajan posao, mnogo bolji no što bih ja ikada mogao, vidim svrhu i odličan razlog u tom činu ali to se ne uklapa često u ono o čemu ja želim da pričam. Mislim da je pesma ispala super, svirali smo je i večeras te iako govori o nečem drugom, mislim da su ljudi uspeli da se povežu sa porukom i to je glavni razlog zašto smo hteli da je sviramo.

 

Da li bi definisao destrukciju kao formu kreacije?

Dwid: Definitivno, pogotovo u pank i metal sceni, to je ono šta mi radimo, zvuk je izvitoperen, izmanipulisan, izobličeni vokali, kao što se sad može videti dok pričam, kao i crteži. Volim kad nešto izgleda kao da je iznošeno, isprebijano, ima fascinantnu estetiku i uništavanje nečega kako bi se nešto stvorilo je moj pristup. Kroz svoje kolaže, ja uništavam predivne slike drugih ljudi, mešam ih zajedno i stvaram nešto novo od toga i to je najbolji primer koji mogu dati. Da možeš videti sada moju kancelariju i knjige koje imam i koje datiraju s kraja 19. veka, koje sam manično ganjao po antikvarnicama u Francuskoj i pogotovo sam tražio te pulp serije priča koje su sadržale priče fantastike koje su sadržale mnoštvo ilustracija. Mnoge od tih starih knjiga bih pazario i onda posle bi ih iskidao na delove i tu su i neke istorijske knjige koje ne bi trebale biti uništene ali su sve iseckane, kao rad nekog serijskog ubice knjiga, koje sam iskoristio kako bih napravio nešto novo.

Integrity @SKC Fabrika, Novi Sad

 

Koga bi definisao kao martire današnjeg društva?

Dwid: Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Ne volim da posmatram ljude na taj način niti da ih tako zovem. To mogu da rade drugi ljudi jer ja ne verujem u to jer posmatram stvari na drugačiji način. Volim da vidim ljude koji uspeju da pređu preko nekih sranje situacija u svom životu i znam da ljudi ovde to u potpunosti razumeju i vidi se u mnogim ljudima večeras da su prošli kroz neke lične tragedije i iskustva koja su morali da izdrže iz kojih su izašli kao bolji ljudi i uspeli da naprave nešto kreativno od toga, od bendova koji su svirali do slika na ovim zidovima, ljudi koji organizuju koncerte itd. Tako volim da posmatram stvari  – ne dobiješ servirano puno na tanjiru i to malo što dobiješ uspeš da iskoristiš i stvoriš nešto od toga, da li uz pomoć mikrofona ili olovke, nebitno. Više volim da posmatram situaciju na taj način nego da gledam ljude kao žrtve. Ne želim da oduzimam ljudima pravo koji žele da ih tako zovu ali preferiram da vidim sve one na koje su mnoge stvari uticale u životu i koji su rekli sebi – ne želim da dopustim da mi ovo uništi život već ću napraviti nešto od svega ovoga. Ja sam imao neke svoje tragedije u detinjstvu i evo me gde sam sad. To je moj ugao gledanja a ne nešto što se podrazumeva i za druge ljude, da trebaju da misle tako.

 

Šta nas čeka posle smrti?

Dwid: Stvarno nemam pojma kako da odgovorim na to jer se moje mišljenje menja iz minuta u minut, kako nešto novo pročitam. Ne verujem u tradicionalne načine kako ljudi posmatraju tu temu. Imao sam jednu ideju da je sve ovo san, kao da sanjam sopstvenu smrt, da je sve ovo fantazija koju sam stvorio ja u svojoj smrtnoj postelji. Ponekad pomislim da smo deo nekog velikog organizma i da smo svi povezani i da naša energija, može a i ne mora, da se prožima i nekad pomislim kako je sve ovo jedna velika bolest u jednoj zveri i da smo mi njen rak, da nas samo treba ukloniti ali sve u svemu, nemam odgovor na to pitanje i ne znam ni da li želim da znam odgovor na to pitanje jer uvek nadoilaze neke nove ideje iz svega ovoga koje mi daju inspiraciju da radim nove crteže ili napišem nove pesme. Svaka religija danas je kontaminirana nečijim ciljem, ličnom ili finansijskim i teško je verovati u njih. Pokušavam da čitam što više ne bi li posmatrao situaciju iz više uglova, pogotovo iz uglova koji nisu toliko popularni. Tipa, možete uzeti za primer Bibliju koja, ako se posmatra iz malo drugačije perspektive, izgleda kao jedna veoma zla knjiga. Moji pogledi na svet su različiti i ne tiču se svi toga da želim da se uništi čovečanstvo ili šta god. Ja takođe imam prijatelje i porodicu do kojih mi je stalo i koje ne želim da budu povređeni. Vidi se toliko uništenja u ciljevima ljudi i ne postoji tu previše nade i nekad interakcije sa ljudima mogu biti gadne i pitam se da li je to u ljudskoj prirodi. Sve u svemu, ne mogu da ti odgovorim na to pitanje, izvini. Te stoga ostajemo na ovom odličnom trik pitanju za koji ne postoji odgovarajući odgovor.

Da li i dalje slušaš novu muziku i koje nove bendove ili umetnike bi mogao da preporučiš?

Dwid: Juče smo svirali sa našim prijateljima Full of Hell. Mi smo prijatelji već nekoliko godina i oni su jako kreativni momci. Naš basista ima bend Devil Master i mnoge druge bendove zbog kojih nam otežava da imamo češće turneje. On je alavo đubre. Takođe, moj prijatelj iz Australije, Matthew Revert, piše nadrealističnu fikciju, bavi se umetnošću i ja sam njegov velik fan ali većina mojih interesa jeste u nekim starijim stvarima. Juče smo svirali u Cirihu i otišao sam do Cabaret Voltaire-a, gde je započet Dada pokret i za mene je odlazak tamo bio veoma zanimljiv. Tristan Tzara, Rumun koji se preselio u Cirih početkom 20. veka, držao je mnoštvo čudnih javnih događaja tamo i mislim da je to ustvari i pokrenulo sam pokret. Skinuo bi svoj šešir u koji bi stavio isečke iz novina iz Prvog svetskog rata, koji je bio aktuelan u to vreme, te bi mešao te reči i izvlačio bi ih iz šešira naizmenično i tako ih iščitavao. Činjenica da je izvlačio samo reči i sastavljao ih bez ikakvog reda je izluđivalo ljude i iritiralo i nisu mogli da razumeju o čemu se radi te su svi bili u fazoni – šta je ovo dođavola? Odmah bi počeli da se raspravljaju i ako pitate mene, to je prvi punk šou ikad održan i prvi mošpit ha-ha. Čuli bi te reči koje su čitane kao deo neke poezije I reči su ih toliko nervirale da su krenuli da se biju i sve to je kasnije izrodilo pokret nadrealizma. Često su, Bunjel i Dali, na svojim premijerama, bili spremni za borbu, sa kamenjem po džepovima. Sviđa mi se taj vid umetnosti, da su ljudi bili spremni da se bore za umetnost i to jeste nešto što mi danas radimo sa ovom muzikom. Kad sam bio klinac, morao sam da se tučem s ljudima jer su mrzeli moju muziku a sada, stvari su se izmenile. Tada je bilo opasno nositi Misfits majicu u javnosti jer bi te ljudi mogli doslovno ubiti, da te vide u njoj. Nisam siguran šta je tačno bilo pitanje ali sam opet odlutao u nekom drugom pravcu.

 

Nakon koncerta, kakvo je tvoje mišljenje o Srbiji? Šta si znao o zemlji pre dolaska i koliko si danas upoznat sa njom?

Dwid: U Srbiji sam tek nekoliko sati i trebalo je 25 godina da se ovo desi i to sve zahvaljujući Aleksovoj upornosti i umeću, sve je to njegova krivica. Dosta smo pričali tokom puta, pričao mi je o svom životu i iskustvima na vrlo otvoren način i bilo je vrlo edukativno i interesantno čuti toliko novih stvari, iskustva i sve kroz šta su porodice na ovim prostorima morale da prolaze. Što se tiče samog boravka ovde, ranije danas, na putu do hotela, video sam grad na kratko i svideo mi se. Ljudi su vrlo prijateljski nastrojeni i ljubazni, nastup je bio sjajan i bilo je tako dobro pričati sa čitavim redom ljudi posle koncerta i povezati se sa svima njima. Sjajno sam se proveo i nadam se da neće potrajati narednih 25 godina za nas da se vratimo ovde.

By Zaviša,  foto: Lea Bodor

Comments

comments

Tags
Close