IntervjuiSrpski

Crisis

Da budem iskren, nisam znao da se Crisis ponovo aktivirao dok vas Rebellion nije najavio prošlog novembra kao jedno od vodećih imena festivala za 2018. Kako ste došli na ideju da se nakon toliko duge pauze vratite na scenu?

Tony: Oduvek je postojalo interesovanje za Crisis bez obzira što je to neka davna priča od pre 40 godina. Bas gitara je moj prvi i omiljeni instrument, jednostavno uželeo sam se… da se vratim i sviram pesme koje znam i uz koje sam naučio da sviram bas. Postojala je opcija da sviram u tribute bendu ili da okupim svoju ekipu. Dugo sam se dvoumio, ali su me brojni prijatelji savetovali da nema ništa loše u tome da se ponovo pokrene Crisis. Došao sam u poziciju da sam biram muzičare. Sreća u svemu je što živim u Londonu i što sve vreme pratim dešavanja na sceni tako da mi nije bilo teško da okupim odličnu ekipu: Clive Giblin – je gitarista ATV, Lloyd James – je pevač benda Naevus a tu je i Igor Olejar – odličan bubnjar i multi-instrumentalista iz Autorotation. Dok je živeo u Novom Sadu bio je u bendu Kasandrin glas. Ja konačno sviram svoj omiljeni instrument iako sam u prethodnom bendu Sol Invictus pevao.

Vaša karijera bila je kratka, objavili ste par singlova sa pesmama koje su snimljene kod John Peela. Kako objašnjavate to da ste uspeli da ostavite tako snažan uticaj za tako kratko vreme i bez objavljenog albuma?

Tony: Mislim da je to upravo zato što nismo uspeli da se prodamo. Zbog toga je i sav mit o bendu Crisis preživeo sve ove godine. Osnovani smo 1976, sve ploče smo sami objavili, bili smo od početka u celoj priči.

Kako je uopšte došlo do saradnje sa John Peelom?

Tony: Doug je odigrao ključnu ulogu. Bili smo u Portlanda Place-u i čekali da se pojavi John Peel. Kada ga je ugledao, Doug mu je prišao i dao kasetu sa našim snimcima. Sledeće čega se sećam je neverovatan studio Maida Vale Studios gde smo snimali naš set. Definitivno su mu se svideli snimci pa nas je pozvao. Iskreno mislim da smo napravili dobar snimak, u poređenju sa brojnim snimcima u to vreme. Čak i danas zvuče OK.

Šta je bio osnovni razlog za prestanak s radom već 1980?

Tony: Tokom 70ih u UK je bilo ludo vreme, veoma živahno. Miks svega i svačega, od politike preko mode do socijalnih nemira. Crisis je i nastao pod uticajima dešavanja u društvu i bio je ogledalo svega toga. Svašta je uticalo na dodatni ambijent. Naš gitarista je odlučio da ode, priključio se bendu Theatre Of Hate što je bio osnovni razlog da Doug i ja, koji smo osnovali Crisis, stavimo tačku na tu priču.

Svirali ste brojne velike koncerte poput “Rock Against Racism”, “Anti Nazi League”… Koliko je stvarno bilo problema sa desničarima na punk koncertima u to vreme?

Tony: U vreme dok je Crisis svirao, i ekstremna desnica i ekstremna levica bile su veoma aktivne. Doug i ja smo bili članovi levčarskih organizacija i veoma aktivni u anti-fašističkim akcijama. Osnovni razlog postojanja benda bio je upravo da promoviše leve poglede i ideje. Imali smo brojnu lokalnu ekipu koja nas je pratila na svim koncertima, bili smo kao pleme. Nekada je imalo veze s politikom, nekada nije, ali se ne sećam koncerta na kojem nije bilo tuče.

Zvuk Crisisa i nakon četiri decenije nekako je drugačiji od punk bendova koji su svirali u to vreme. Kako to objašnjavate i ko su vam bili glavni uzori?

Tony: Muzički, mislim da je Crisis bio post punk u vreme punka, odnosno pre nego što se post punk uopšte i desio. Mešavina mojih i Dougovih ograničenih sviračkih sposobnosti sa Lesterovim umećem proizveli su čudan miks. Odrastao sam kao skinhead a bio sam pod uticajima kraut rocka pa je i to dalo određene efekte. Voleo sam Buzzcocks, The Saints, Wire i mnoge druge bendove iz tog perioda.

Da li se slažeš da je post punk revival u novom milenijumu doprineo da nove generacije saznaju za Crisis?

Tony: Da, definitivno. Upravo iz tog razloga osećanja su mi bila pomešana, zato sam i pitao brojne ljude za savet da li da ponovo pokrenem Crisis, što obično ne radim. Na kraju krajeva, možete ostaviti Crisis kao deo istorije ili mu se priključiti. Mogao sam da biram sad ili nikad, izabrao sam prvu opciju. Ponoviću, srećan sam što radim sa sjajnim ljudima i muzičarima, koji zaslužuju mnogo bolji rejting, ali muzički biznis danas je veoma surov, mnogo je teže probiti se nego 70ih.

Imali ste dosta koncerata od povratka na scenu. Ako se ne varam, osim Engleske, svirali ste u Italiji, Francuskoj, najviše u Nemačkoj. Kakve su reakcije?

Tony: Reakcije su odlične. Da je drugačije i da sam u bilo kom momentu osetio da blatimo po istoriji Crisisa istog momenta bi prestali da sviramo. Mi kao bend funkcionišemo dobro i ljudima se sviđa to što radimo. Upravo smo se vratili iz Lajpciga gde smo svirali pred 800 ljudi. Bilo je sjajno!. Slična poseta bila je i na koncertu u Parizu. Dosta je starih fanova u publici ali i mlađih, koji su bend otkrili nedavno i sada se prvi put sreću sa nama.

Dosta bendova obradilo je neke od vaših pesama. Slušao sam par verzija pesme “Holocaust”. Da li si ih čuo, kako ti se čine?

Tony: Da budem iskren nisam ih slušao. Znam da je recimo francuski bend Frustration više puta isticao Crisis kao glavne uzore, što nam prilično laska.

Postoje li planovi za neko snimanje?

Tony: Nedavno je objavljen na CD-u zvaničan bootleg našeg koncerta u Parizu. Do kraja godine sigurno ćemo objaviti 3-4 pesme novog materijala.

Šta publika u Srbiji može da očekuje od vašeg nastupa? 

Tony: Veoma nam je drago što smo dobili poziv da sviramo u Srbiji. Za 45 minuta, koliko je otprilike naš set odsviraćemo većinu pesama iz Crisis kataloga. Nadam se da će se publici to svideti.

Zgro

Comments

comments

Tags
Close